Izborni uslovi
Svojevremenog predsednik veća u postupku protiv biznismena Miroslava Miškovića Visoki savet sudstva razrešio na njegov zahtev
Visoki savet sudstva razrešio je dužnosti sudiju Posebnog odeljenja za organizovani kriminal Vladimira Vučinića na njegov zahtev. Sudija Vučinić je podneo zahtev za razrešenje sredinom januara, a gotovo istovremeno zatražio upis u imenik advokata.
Kao predsednik veća u postupku protiv biznismena Miroslava Miškovića sudija Vučinić je doneo odluku da mu privremeno vrati pasoš. Nakon pritisaka da svoju, zakonski osnovanu, odluku preinači, u medijima su počeli da se pojavljuju napisi u kojima je insinuirano da je u zamenu za vraćanje pasoša primio mito. Kako te navode nisu demantovali ni predsednik suda ni portparol koji su nadležni za komunikaciju sa medijima, sudija Vučinić je sam u izjavi za „Politiku“ odgovorio na optužbe.
Predsednik Višeg suda u Beogradu je protiv sudije Vučinića potom podneo prijavu, smatrajući da je Vučinić obrazlažući u javnosti svoju odluku povredio ugled suda.
Disciplinski organi Visokog saveta sudstva su je u prvoj instanci odbacili, ali su u drugom stepenu promenili odluku i proglasili sudiju Vučinića krivim za povredu discipline. Kako piše Politika, informacija o toj odluci se u medijima pojavila danima pre saopštenja VSS-a.
Sudija Specijalnog suda u Beogradu Vladimir Vučinić je zbog odluke Visokog saveta sudstva (VSS) kojom je odbijena njegova pritužba da je trpeo pritiske zbog suđenja vlasniku Delta holdinga Miroslavu Miškoviću podneo ustavnu žalbu.
Visoki savet sudstva je potom odbacio prigovor sudije Vučinića da je na njega vršio predsednik Višeg suda Aleksandar Stepanović, kada ga je smenio sa funkcije predsednika Posebnog odeljenja tog suda za organizovani kriminal zbog odluke da privremeno vrati pasoš Miroslavu Miškoviću. Predsednik Višeg suda je izjavio Tanjugu, što su preneli RTS i B92, da se ne radi o smeni, već da je sudiji Vučiniću predsednička dužnost prestala u skladu sa Zakonom o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, korupcije i drugih posebno teških krivičnih dela i novim godišnjim rasporedom poslova u tom sudu. Vučiniću je, takođe, odlukom predsednika Apelacionog suda u Beogradu odbijen prigovor na odluku da prema Godišnjem rasporedu u Višem sudu u Beogradu za 2014. više ne obavlja dužnost predsednika Posebnog odeljenja za organizovani kriminal.
Sudija Vučinić je u međuvremenu i sklonjen sa mesta predsednika sudskog veća u procesu koji se vodi protiv Miroslava Miškovića. Na zahtev Mila Đuraškovića, jednog od optuženih u slučaju „Nibens grupe“, ova dva procesa su spojena i prebačena u nadležnost sudije Maje Ilić.
Pre procesa Miškoviću sudija Vučinić je u široj javnosti bio poznat po suđenjima pripadnicima Jedinice za specijalne operacije, putarskoj mafiji i Sretenu Jociću.
( Sudija Vladimir Vučinić razrešen dužnosti, 19. 02. 2016.)
( Donošenje odluke o razrešenju sudije na lični zahtev dvanaesta tačka Dnevnog reda pete sednice VSS, 19. 02. 2016. )
(Videti takođe: DOKUMENT >
Opomena sudiji Vučiniću zbog izjave medijima Vreme, 08.07.2015)
STRANPUTICE REFORMISANOG PRAVOSUĐA
Slučaj sudije Vučinića VREME BR 1241. 16. OKTOBAR 2014.)
( Videti takođe: Slučaj Mišković: Smenjen predsednik Specijalnog suda (Vesti), Vreme, 26.12.2013 09:5.)
( SLUČAJ SUDIJE VUČINIĆA – NASTAVAK ZASTRAŠIVANJA PRAVOSUĐA
Prekršaj pravosudne omerte
VREME BR 1278. 2. JUL 2015..)
( Videti takođe: Vladimir Vucinić: Zavrsna reč u disciplinskom pstupku 28. 10. 2014. Sajt društva sudija 26.12.2013. 09:5.)
( Videti takođe: Odbijen predlog disciplinskog tužioca protiv sudije Vučinića
Saj društva sudija 28.10.2014.)
( Videti takođe: , Junak našeg doba, Peščanik, 04.11.2014.)
( Videti takođe: , Mnogo tužan dan za Srbiju
, Peščanik, 27/06/2015. )
Vučinić je sudsku karijeru počeo 1991. godine u tadašnjem Prvom opštinskom sudu, gde je volontirao. Posle godinu dana postao sudijski pripravnik u Petom opštinskom sudu, a u oktorbu 1995. i sudija.
U decembru 1999. godine postaje sudija Prvog osnovnog suda, 23. marta 2005. sudija Okružnog suda u Beogradu i predsednik veća i Vojnog odeljenja.
U Posebno odeljenje za borbu protiv organizovanog kriminala raspoređen je 20. decembra 2006.
U skladu sa odlukom Visokog saveta sudstva, Vučinić je od prvog januara 2010. godine sudija Višeg suda u Beogradu, predsednik Posebnog odeljenja i predsednik veća koje sudi u krivičnim predmetima organizovanog kriminala.
• Drumska mafija
Među domaćim procesima u protekloj deceniji važno mesto ima suđenje takozvanoj „drumskoj mafiji“, koje je vodio upravo Vučinić. Reč je o grupi od 53 optuženih da su prisvojili deo novca od naplate putarina, a na optuženičkim klupama našli su se 28. maja 2007. godine. Nakon više od četiri godine, na zatvorske kazne u ukupnom zbiru od 131 godine i 10 meseci, osuđena je 41 osoba, a sudija Vučinić je rekao da su glavni organizatori ove grupe „ostali van domašaja pravde“.
• Slučaj Pukanić
Suđenje Sretenu Jociću, Željku Milovanoviću i Milenku Kuzmanoviću za ubistvo hrvatskog medijskog magnata Iva Pukanića i njegovog saradnika Nika Franjića, u Zagrebu 23. oktobra 2008. godine, počeo je 20. aprila 2010. godine. Zbog promene Zakona o krivičnom postupku, suđenje je u martu 2012. godine krenulo ispočetka. Iznošenje završnih reči zakazano je za 27. januar 2014. godine. Željko Milovanović, optužen kao neposredni izvršilac ubistva, tražio je izuzeće Vučinića, ali je taj zahtev odbijen.
• Pobuna JSO
Suđenje osmorici pripadnika Jedinice za specijalne operacije (JSO) zbog oružane pobune u novembru 2001. počelo je 3. oktobra 2012. godine i još uvek traje.
(Sudija Vučinić je bio predsednika Posebnog odeljenja Višeg suda za organizovani kriminal (ali je kako je već pomenuto u glavnom tekstu smenjen), i predsednik sudskog veća u slučaju Mišković, ali je spajanjem procesa to prestao da bude.)
( , Ko je sudija Vučinić, CINS, 26. decembar 2013.)
Uvažene disciplinske sudije, zameniče disciplinskog tužioca, sudija zastupniče i ostali: Na kraju ovog, kako sam već više puta istakao specifičnog disciplinskog postupka, daću svoju završnu izjavu, u kojoj ću se osvrnuti na tok postupka, sa težištem na činjenična i pravna pitanja, kao i na svoj zaključak sa predlogom.
U usmenom izlaganju napomenuo sam da sam se još pre usvajanja zakonskih odredbi o disciplinskom postupku i disciplinskoj odgovornosti sudija, načelno, ili teorijski, protivio ovoj vrsti disciplinovanja, smatrajući da je primerenija “profesionalna“ odgovornost i da razlike nisu samo terminološke prirode. Sada sam, posle ove lične i “praktične obuke“, još više pri takvom načinu razmišljanja. Neću vas opterećivati time, ali moram da naglasim da reč “disciplina“, ima svoje izvorno značenje u rečima: stega, red, poslušnost, navika na pokoravanje određenom poretku. Pošto se ovaj postupak isključivo odnosi na profesionalni deo moje ličnosti, odgovorno izjavljujem da kao sudija, ne želim da radim pod bilo kakvom “stegom“, ne pristajem i nikada neću biti “poslušan“ i “pokoran“ bilo kom poretku, osim pravnom, Etičkom kodeksu i vrednostima koje sam branio. To je bila i moja, ali i naša sudijska zakletva. Za razliku od pomenutog, kao sudija, ali i privatno, “red“ volim iznad svega, ali ne i da me uvode u red na ovakav način, jer u mom poslu nikada nije bilo nereda. Ovim ne želim na bilo koji način da unapred dovodim u pitanje, ili omalovažim vašu buduću odluku, kakvu god donesete. To je vaše zakonsko ovlašćenje, ali i obaveza.
Povodom provedenog dokaznog postupka, smatram da disciplinski tužilac, na kome je shodnom primenom Zakonika o krivičnom postupku, teret dokazivanja, nijednim jedinim dokazom, nije dokazao da sam počinio kako osnovni, tako ni kvalifikovani oblik disciplinskog prekršaja, za koji iznosi moju odgovornost. Za tako nešto, uveren sam, nije bilo ni indicije.
U vezi osnovnog oblika, nema dokaza da sam bilo kojom izjavom, odgovorom, ili bilo čime, kako god to tretirali, postupio “suprotno zakonu i Sudskom poslovniku“. Nisam prekršio nijednu zakonsku, niti podzakonsku odredbu. U mojim radnjama, gospodo sudije, nema protivpravnosti.
Iako nismo bili u obavezi, ponudili smo vam dokaze, od kojih ste većinu prihvatili, koji dokazuju, upravo suprotno tezi tužioca, da sam postupio na pravno dozvoljen i dopušten način.
U odnosu na prvi tekst, od ukupno šest, smatram da je iz svega izvedenog, očigledno da sam kao sudija u svemu postupio prema pravnim propisima i Etičkom kodeksu, o kojima sam govorio, što je prema istima bila i moja dužnost. Na taj način štitio sam sudijsku nezavisnost, samostalnost, ali i svoj profesionalni ugled i integritet, kao i druge vrednosti, u situaciji kada su najozbiljnije javno napadnute (da sam kao sudija uradio nešto tajno i nezakonito), a da se oni koji su “prvoovlašćeni“, time i “prvoodgovorni“, nisu oglasili. Tu pre svega mislim na podnosioca disciplinske prijave Aleksandra Stepanovića, predsednika suda u kojem radim, čija je zakonska obaveza tada kao vršioca iste funkcije, prvenstveno bila da štiti ugled suda, sudija i poverenje javnosti u sudstvo. Naravno, kada su 2 mediji u pitanju, on to redovno čini preko portparola, koji isključivo postupa po njegovim uputsvima. I dalje, posle provedenog dokaznog postupka, ne vidim koga je u ovoj državi, a kamoli šire, moglo da uznemiri to što je jedan sudija za medije izjavio da je postupio po zakonu i uobičajenoj proceduri. Pa ko će to da kaže, ako ne sudija, koji je doneo neku odluku !? Ko je pre sudije pozvan da to učini i kako je to moglo da naruši navedeni ugled sudstva i poverenje javnosti u sudstvo ? Stvarno ne znam. Nisam rekao da sam postupio nezakonito.
U drugom i trećem tekstu, očigledno je da sam kao svaki građanin ove zemlje, koristio svoja ustavna i zakonska pravna sredstva, protiv donetih odluka u upravnom postupku, ili organizacionim stvarima, kako sam bio poučen tim odlukama, koje nemaju bilo kakve veze sa krivičnim predmetima u kojima postupam. Ovo, kao što sam napomenuo, po meni, ne samo što ne vređa ugled sudstva i poverenje javnosti u sudstvo, već naprotiv taj ugled i poverenje jača, potvrđujući da u tom segmentu funkcioniše pravna država.
U preostala tri teksta, više je nego očigledno da sam samo najkraće potvrdio iformacije koje su novinari već imali da je zahtev stranke odbijen, ujedno odbijajući da bilo šta komentarišem.
Ponoviću da u bilo kojem objavljenom tekstu nisam unapred rekao da ću nekoga osuditi, osloboditi, da mi se neko dopada ili ne dopada, da ima, ili nema dokaza za krivicu i sl., što bi bilo “suprotno“ zakonu, pre svega članu 3. Zakonika o krivičnom postupku.
Ako je bilo šta od toga moj profesionalni “greh“, kao što sam takođe naveo, ja onda, pred vama, nemam odbranu.
Iako bez osnovnog, ne može postojati ni kvalifikovan oblik disciplinskog prekršaja, samo ću najkraće pocrtati ono što smatram najbitnijim.
Da bi se narušilo nečije poverenje, u ovom slučaju “javnosti u sudstvo“, prethodno pitanje je da li je takvo poverenje uopšte postojalo i to u trenutku kada sam novinarima dao informacije povodom objavljenih novinskih tekstova, smatrajući da ta ista javnost ima opravdan interes da ih sazna. Kao čovek pravosuđa, hoću da verujem da je to poverenje ipak postojalo, ali kao čovek koji se trudi da realno sagledava stvari, bojim se da smo na terenu samo jedne oborive pretpostavke i da sam dostavljenim komentarima građana sa društvenih mreža, koje ste izveli kao dokaz, upravo pokazao suprotno – da apsolutnog, pa možda čak ni većinskog, poverenja javnosti u naše sudstvo nema. Pitam sve prisutne, može li se narušiti neko relativno, ili preciznije rečeno apstraktno “poverenje“, ili ono, mora biti konkretno i kao takvo dokazano ? U krivičnoj materiji, slično ovome, postoje krivična dela, čiji je sastavni deo bića “opasnost“. Nema krivice ako se ona ne dokaže i to kao konkretna opasnost. Apstraktna, nije dovoljna. Ovo, prevedite na teren “poverenja“ i mislim da će svima biti jasno o čemu govorim.
Naravno da nismo hteli da predlažemo bilo šta od dokaza u tom smislu, kao npr.
neke grafikone, ankete građana, javne servisne i druge informacije i sl., jer se radi čak i o opštepoznatim činjenicama, koje se ne dokazuju (shodno članu 83.
Zakonika o krivičnom postupku). Pored toga, na nama nije bio teret dokazivanja, a smatram da ni tužilac, na kome jeste, nije ponudio validne dokaze u “contra“ smeru.
One koje je ponudio, vi ste, uvažene sudije, s punim pravom odbili.
Sledstveno prethodnom, smatram i da nije dokazano da sam bilo čime narušio ugled “sudstva“, već da sam isti, kao sudija štitio, kako zakon nalaže “u 3 svakoj prilici“ i pomenuti Etički kodeks, ili kao što se, na žalost ispostavilo i u “neprilici“. Moja sudijska dužnost je bila da u takvoj prilici, ili neprilici, održim poverenje u svoju nezavisnost i nepristrasnost.
Takođe, ističem da smo od početka jasno pokazali nameru da ne želimo da na bilo koji način usporavamo i otežavamo ovaj postupak, već naprotiv, da želimo da se isti što pre okonča. Samo ću vas podsetiti, da smo se upustili u tok rasprave iako moj zastupnik uopšte nije bio pozvan na prvo ročište, niti su mu dostavljeni materijali, još iz prethodne faze, iako ste nam, sasvim korektno, ostavili vremena da se predomislimo. Moram da priznam da nakon što smo još jednom pogledali punomoćje koje sam sačinio, nismo uvideli nepreciznosti, ili bilo šta što bi opravdalo takvo postupanje, ali smo se, posle vašeg iznetog stava, dogovorili da više nećemo otvarati to pitanje. Od većine dokaznih predloga smo odustali, između ostalog i zbog toga što smo uvideli da nemamo od čega da se branimo. I povodom ovog postupka pred vama, “disciplinskog“ (!), u poslednjih par nedelja, izašli su najnoviji novinski tekstovi i brojni novi komentari građana, tj.
javnosti, koje imam kod sebe. Iako su u 90% slučajeva na našoj strani, ni njih ne predlažemo kao dokaz zbog iznetih razloga. Iskoristiću priliku da se i ovoga puta, svima njima, ali i drugima, posebno onima koji prate ovaj postupak u ovoj prostoriji, zahvalim na razumevanju i podršci. S druge strane, razumem i one koji “ćute“, prolaze pognute glave i čekaju da dođu po njih. Razumem i ne zameram.
U pravnom delu, već sam ukazao na apsolutno nepostojanje dispozicije, ili konkretne pravne norme koja bi regulisala šta je u mom ponašanju, čak i da je sve onako kako je opisano predlogom tužioca, “suprotno“ zakonu i navedenom poslovniku. Ako mi neko pomogne da to shvatim, evo, ja ću i sada, makar u ovoj završnoj izjavi, priznati svoju odgovornost ! Ne znam šta je to što sam hteo, imao nameru, ili sam makar pristao, a da je suprotno zakonu ? Gde to piše ? Nečije izričito ovlašćenje, nije i “razvlašćenje“ svih ostalih, a naročito ne u ovo vreme i u društvu koje proklamuje najviše demokratske vrednosti, u okviru kojih naročito slobodu govora i izražavanja, slobodu medija, slobodu mišljenja i druge, koje sam detaljno izneo u usmenom izlaganju, pozivajući se na zakonske, ustavne i druge odredbe domaćeg, ali i međunarodnog prava. Zato smatram da se ovde traži moja “pretpostavljena odgovornost“, zbog čega i ovaj postupak doživljavam kao nastavak klasičnog “mobing paketa“ prema meni.
Kada bi bio manje formalan, skoro da bi mogao da kažem da su u ovoj zemlji svi ovlašćeni da javno tumače, pa i komentarišu, sudijske odluke. Samo to nikako i nipošto ne smeju njihovi donosioci, sudije ! Takvih primera je bilo ranije i u drugim zemljama. Navešću kao jedan od njih davnašnji slučaj jednog bivšeg nemačkog ministra pravde, koji je javno komentarisao jednu konkretnu sudsku odluku, koga su posle toga javno kritikovali, zapitavši gde je pročitao da je i to u opisu njegovih ustavnih i zakonskih ovlašćenja. Naravno da toga nije bilo, pa je taj ministar, kao mudar čovek, shvatio da je, sportski rečeno dobio “žuti karton“ i više nije komentarisao. Takođe bi, na isti način, mogao da kažem da je ovde naročito u poslednje vreme, nekako postalo uobičajeno da pojedini najviši predstavnici jedne “izvansudske“ grane vlasti, povodom nekog konkretnog događaja, javno najavljuju da će npr. neko biti uhapšen (čak poimence), procesuiran i najstrože kažnjen ! Slažem se da to može imati generalno preventivnu ulogu.
Možda je i politički opravdano, ali sam siguran da nije legalno. Sa praktičnog aspekta nije ni taktično. Naprotiv, štetno je za istragu, a pogotovo predistražni postupak. Neki su nakon tako datih izjava, odlučili da se i dalje skrivaju (što smo imali prilike da čujemo kasnije u nekim postupcima), a nekima se gubi svaki trag. 4 Ako je neko istovremeno policajac, tužilac i sudija, čemu onda ostali pomenuti ? Ne prejudicira li se pomenutim postupanjem, već unapred ishod sudskog postupka ? Ako će neko sasvim izvesno biti “najstrože kažnjen“ (npr. ko samoinicijativno učestvuje u inostranim ratovima), nije li sud tu samo da na kraju “parade“, odmeri kaznu, ali strogo ? Gde je tu član 3. Zakonika o krivičnom postupku i prezumpcija nevinosti, ili to nije “komentar suprotan zakonu“ ?! Ali zato, prema stavu disciplinskog tužioca, moji navodni komentari jesu ! Možda je sve to istorijski posmatrano, imalo smisla, ili svoje opravdanje u dalekom 17. veku, kada je čuveni francuski vladar Luj XIV, uzviknuo: “Država, to sam ja“ ! Neki istoričari kažu da su mu to pripisali politički neistomišljenici, ali u svakom slučaju, danas u 21. veku, dakle četiri veka kasnije, posle svega što se dešavalo u svetu, ali i kod nas, verovao sam da smo kao društvo “dobacili“ bar do toga, da ako već ne može više, možemo da kažemo: “Država to sam ja, ali su pomalo i drugi“! Izgeda da, na žalost, nisam bio u pravu i da je i ova misao daleko.
Verujem da će doći vreme kada će se prethodno uvideti i da će neki, nekom drugom pravosuđu, ali i javnosti, morati makar da objasne zašto su činili to što su činili. Do tada i za razliku, ja sam već sada pozvan i evo me pred vama i “očima javnosti“, zbog izjava koje po postupke koje još uvek vodim, ili šire posmatrano – sudstvo, nije imalo, ama baš nikakvih, štetnih posledica.
Još uvek ne želim da verujem, mada se sve više, sada i glasno pitam, da li je sve ovo, podrazumevam i ovaj postupak, samo nečiji lični interes, iako ovde nema mesta za lično. Možda je samo direktna posledica drugačijeg poimanja funkcija koje obavljamo i koje nikako nisu privatne. Ili je u pitanju nešto treće. Ako bi tako bilo, smatram da smo svi ovde zloupotrebljeni, ali najviše pravosuđe.
Meni, disciplinske sudije, ne preostaje ništa drugo, nego da ovde pred vama, založim ono što mi je jedino i poslednje preostalo u pravosuđu, svoju sudijsku funkciju, koja u sebi nosi dve decenije rada, od ukupno dvadeset i tri godine radnog staža dosadašnje karijere (o čemu govori moj lični list), posvećenost koja često nije znala da razgraniči profesionalno od privatnog, na žalost, samo na štetu privatnog, oko četiri hiljade završenih krivičnih predmeta u svim materijama i nadležnostima, pre nego sam se obreo u Ustaničkoj ulici, ili medijski poznatije “Specijalnom sudu“, gde sam za poslednjih osam godina presudom, ili meritorno, završio postupke u odnosu na preko sto okrivljenih lica. Ne govorim o broju predmeta, koji je u “posebnoj nadležnosti“ znatno manji (ali ne i po obimu), jer po pravilu sudimo organizovanim kriminalnim grupama (samo u jednom predmetu imao sam pedesettroje okrivljenih, što je za sada rekord). Zalažem ih za istinu i pravdu, pomenute vrednosti koje sam branio, pre svih sudijsku nezavisnost i samostalnost, a sada pred vama i slobodu mišljenja, govora i izražavanja, slobodu medija i nadam se, novo i bolje pravosuđe. Ova funkcija je zaista minorna u odnosu na sve pobrojane vrednosti. U meni je, tako osećam i to je moj utisak, ovim “disciplinskim progonom“, da ne kažem nešto drugo, sagorela u meri do neprepoznatljivog. Osećam da više nemam šta da izgubim, da ovo odavno nije pravosuđe kakvo želim i da, osim ako me nešto ne demantuje, već sada mogu da izjavim: “Država, to su drugi“ ! Siguran sam da ćete na pravi način razumeti ove moje reči i da je ovakvom pravosuđu, da bi se krenulo napred, ili sa “mrtve tačke“, možda i trebao jedan ovakav postupak. Za to su, evo priznajem, zaslužni oni koji su isto inicirali. Ujedno, to je bio razlog zašto nisam hteo da bilo šta prihvatim, ili potom, odustanem. Već sam napomenuo, da su navedeni Etički kodeks, uz pomenuta zakonska načela i principi, moj način života. Tako će ostati. 5 Na kraju, na vama je disciplinsko veće, da donesete jednu odluku koja nije nimalo laka. Za takvu odluku, kako mi praktičari kažemo, a naučili smo još iz pripravničkih, a možda i iz volonterskih dana, kao u mom slučaju, ne postoji “pelcer“. Ta odluka će, bez obzira što je samo u formi rešenja, kao prva u istoriji domaćeg pravosuđa, biti presedan. Ona će, u mnogo čemu, biti primer za budućnost, jer će, nadam se, dati odgovor na važna pitanja: da li su u ovoj državi sudije kao nosioci javne funkcije, ovlašćeni da bilo šta izjave za medije, ili makar da odgovore na pitanja novinara kada im se ovi obrate, pri tom, neupuštajući se detaljnije u konkretno postupanje, pogotovo u situaciji kada javnost nesporno ima opravdan interes da sazna o čemu se radi; ako jesu pod kojim uslovima, a naročito sve ovo kada između sudija (odnosi se i na ostale zaposlene u sudu) i onih koji su “prvoovlašćeni“ postoje oprečni stavovi, razmišljanja, možda čak i interesi (ne sme se isključiti ni mogućnost da taj napad, zbog nekog od navedenih razloga, može biti generisan upravo iznutra); ima li u ovom društvu realno slobode medija, mišljenja, govora i izražavanja. Neophodno će biti odgovoriti i na druga pitanja.
Ako vaš odgovor na ova pitanja bude negativan i ako me oglasite odgovornim, najmanje što mogu da pretpostavim je da će se sudije zaključavati u svoje kabinete uvek kada čuju da je neko od novinara ušao u sudsku zgradu, ili će hitati kod mobilnog operatera da menjaju broj telefona, kad god ih novinari pozovu. Samim iniciranjem ovog postupka, mislim da su podnosilac disciplinske prijave, ali i disciplinski tužilac, prihvatanjem iste, dobrim delom, već postigli ove efekte.
Ponekad dođe trenutak kada trebamo da se uzdignemo i smognemo profesionalnu i unutrašnju snagu da se suprotstavimo i ostanemo na strani onoga u šta smo se zakleli stupajući na ovu časnu, ali ujedno odgovornu i tešku funkciju. Smatram da sam to učinio braneći svoju odluku, što činim i danas pred vama.
Zato, gospodo sudije, predlažem da odbijete predlog disciplinskog tužioca.
Ja ću vašu odluku, kao profesionalac prihvatiti, kakva god bude bila.
Posebno se zahvaljujem na pažnji i što ste mi omogućili da nesmetano sve ovo iznesem, a svom zastupniku, poštovanoj koleginici, na izuzetno stručnom i kolegijalnom zastupanju, koja mi je i sa ljudske strane pomogla da lakše prođem kroz ovaj do sada moj najteži postupak.
Ovo je bila moja završna izjava.
Iako niste prihvatili da izvedete taj SMS, završiću kako sam sebi obećao: „Kao sudija ostajem pri svojoj odluci!“
25. oktobar, 2014. god.
Sudija Vladimir Vučinić, Ms
( Videti takođe: Vladimir Vucinić: Zavrsna reč u disciplinskom pstupku 28. 10. 2014. Sajt društva sudija 26.12.2013. 09:5.)
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
