Izborni uslovi
Međunarodno poznati sineasta, scenarista, publicista, prevodilac, filmski kritičar i autor, akter i duboki poznavalac modernizma i umetničke avangarde 20. veka, preminuo je 18. januara u Beogradu u 82. godini UMESTO OMAŽA: Splav meduze UMESTO OMAŽA: Postbrodolomna rehabilitacija – Srpski modenizam by night
Rano je i tek shvatate da je već 19. januar, kada čujete vest i ne možete da verujete da je preminuo Branko Vučićević. Čekate i čujete ponovo da je vest objavljena oko ponoći i da se to desilo 18. januara.
Ješa i ja pokušavamo da dobijemo Mariju… Kasnije ona je pozvala. Saznajemo sve šta se dešavalo i u tom uzbuđenju, tuzi i još nekoj neverici, u Marijinoj priči vi vidite čudan filmski scenario doslednosti Brankovog života. Prvi kadar – Branko je u punoj zaokupljenost radom u slaganju stranica Duletovog kataloga i, sledeći kadar – iz ruke ispadaju papiri i on pada… Vreme je stalo… Lekari konstatuju duboku komu… Još u nekom proteku vremena desilo se ono neminovno.
Kao u priči o mitu kako odlazi Bowie „Blackstar“… ovde je pred nama neki drugi mit, gde je život bio „a priori“ i onda su se samo sklopile oči, a vreme nastavlja dalje…
Danas, kada su smrti postale masovne, tako brutalno lake i surove, govoriti o jednoj je upitno šta reći, posebno za nekog ko je znao da koriguje realnost, da nalazi uvek odgovore, da sve sintetiše kroz priču, koja na kraju, dobija takav obrt da samo Branko može da izgovori pravi scenario.
Bio je čovek sa posebnostima.
Ne mogu reći da sam Branka poznavala – ne kao neki blizak prijatelj, ali sam znala sam koliko je bio važan.
Pored mnogih interesovanja Branka Vučićevića, ja bih navela jedno, za koje verujem da je bilo bitno jer je najdirektnije odslikavalo jedno davno, izuzetno vreme koje je potresalo tokove istorije u posleratnom talasu, kada su nastajali čudesni kulturni preobražaji i kada je sloboda mišljenja, ideja, kreativnosti, pokretala svet. Navela bih neodadaističke pokrete i posebno fluxus.
Branko je bio jedan od prvih koji je razumeo značenje fluksusa, bio je u neposrednom kontaktu sa pionirima i nosiocima ove pojave i o tome je pisao i govorio. U uzavreloj beogradskoj sceni šezdesetih godina, kada film, umetnost, pozorište, muzika… prolaze kroz euforiju kulturnih zbivanja, druženja i duboke zainteresovanosti da sve novo iznese odmah i pusti u opticaj.
Tako dolazi do kombinacije Bore Ćosica, Branka Vučicevića i Slobodana Mašića, pored mnogih drugih, da se pokrene časopis „ROK“ i gde Branko objavljuje tekstove o fluksusu.
Posle pola veka, 2012. godine, dolaze kustosi njujorškog Muzeja moderne umetnosti (MoMA) u Beograd, sreću se sa Brankom i zapanjeni su da smo bili upoznati sa pokretom fluksus, imali kontakte, pisali i izlagali njihove radove.
Šta možemo reći za ovu sredinu, osim činjenice da ona sama nikada nije bila zainteresovana za one koji su se bavili praćenjem i predstavljanjem aktuelnih pojava u umetnosti.
Zato, unutar oproštaja koje će napisati drugi o mnogo širim i uspešnim Brankovim delatnostima, ja navodim jedan divan mladački zamah koji je strujao šezdesetih godina i kreirao početke istorije druge polovine 20 veka, a unutar koje je Branko imao značajnu i nezaboravnu ulogu.
( – In memoriam: Branko Vučićević , Biljana Tomić, foto-Zoran- Popovic, seecult.org, 19. 1. 2016 )
Koscenarista filma „Rani radovi“ sa rediteljem Želimirom Žilnikom, nagrađenim 1969. godine Zlatnim medvedom na Berlinalu, koautor scenarija asistent reditelja filma „Splav meduza“ (1980) Karpa Aćimovića Godine, scenarista filma „Veštački raj“ (1990), koscenarista sa Dušanom Makavejevim za njegove filmove „Ljubavni slučaj ili tragedija službenice P.T.T.“ (1967), „Nevinost bez zaštite“ (1968) i „Montenegro“ (1981), kao i filmova „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“ (1971) i „Slike iz života udarnika“ (1972) Bate Čengića, scenarista dokumentarnog filma „Šumanović – komedija umetnika“ (1987) Branimira Dimitrijevića i Borisa Miljkovića.
Jedan od aktera filmova „Zabranjeni bez zabrane“ (2007) Dinka Tucakovića i Milana Nikodijevića o jugoslovenskom crnom talasu, kao i njihovih filmova „Šta hoće ti ludaci?“ (2007) i „Osvajanje slobode“ (2007), te televizijskog filma „Dvorišni razgovori“, u režiji Dragomira Zupanca, koji opisuje razgovore Vučićevića sa poznatim filmskim autorima i drugim saradnicima i prijateljima, koje je vodio u dvorištu Centra za kulturnu dekontaminaciju.
Autor je i knjiga „Imitacija zivota“ (1992), „Avangardni film 1895-1939“ (1984), „Avangardni film 1895-1939 II deo“ (1990), „Paper Movies“ (1998), „Srpske lepe umetnosti“ (2007)…
Takođe, bio je i prevodilac sa engleskog (Malinovski, Nabokov, Tven, Vonegat, Dojl, Klark, Betelhajm…):
Artur Konan Dojl (1859-1930) Avanture Šerloka Holmsa
Dajsec Teitaro Suzuki, Erih From, Zen budizam i psihoanaliza
Dejvid Herbert Lorens, Ljubavnik ledi Četerli : roman : prva verzija
Di Braun, Divlji zapad
Edvard Pakard, Ko je ubio Harloa Trombija?
Ju-Lan Fung (1895-1990) Istorija kineske filosofije
Klanica pet ili dečji krstaški rat
Kurt Vonegat ( 1922-2007)
Mark Tven, Novi doživljaji Toma Sojera : Tom Sojer u inostranstvu i Tom Sojer detektiv
Ričard Brajtfild, Tajna piramida
Silvija Plat, Stakleno zvono
Vejn But, Retorika proze
Vladimir Nabokov, Lolita
Vladimir Vladimirovič Nabokov (1899-1977) Lužinova odbrana…
Izložba – „nemoguće – umetnost nadrealizma“, MPU
A i to „Vreme“!!! Kud mene nađe da upućuje na zadatak visokog rizika!? Tu se ipak osokolim u tom nedeljniku vladajućom konfuzijom i zamešateljstvom: ne zna se ko je saradnik prerušen u čitaoca, ko čitalac koji glumi urednika… Munjevito rešim da u tom „Vreme“-stilu privremeno promenim identitet, da se ponašam kao da su mene, novinarskog pripravnika, zadužili da „propratim“ neko od onih elitnih društvenih zbivanja (napr., balovi grofa Dudvarskog) što srpskoj prestonici daju glamur i neponovljivi sjaj prave svetske metropole
Srpski nadrealizam by night
„Priviđenje u dimu“, Noe Živanović; 1932
Dok se stariji građanin, nenaviknut na buran noćni život, batrga mračnim ulicama da bi stigao na otvaranje izložbe „Nemoguće – umetnost nadrealizma“, zakazano u trinaest minuta do ponoći (!), spopadaju ga svakakve misli.
Posle ponoći ulazimo u 7. novembar, da to ne ispadne zamaskirana proslava osamdeset i neke godišnjice Oktobarske revolucije?
Gde je revolucija (makar i nadrealistička!), tu su i čari rehabilitacije.
Znate već: nekog subjekta sklepta tajna policija; ako je važniji – inscenira se suđenje, on priznaje i posipa se pepelom, ako ne i vlastitim do neba bazdećim ekskrementima, tužilac grmi „Smrt pobesnelom psu!“, publika u sudnici oduševljena. Osuđenika u nekom podrumu promptno nafiluju mecima. Ali, prođu decenije, tempus neminovno fugit, promeni se režim. Moba patologa i arheologa orno prekopava đubrišta i ilovaču, na jedvite jade nađu neke koščice: svečana sahrana u lokalnoj Aleji Velikana, hitno se diže spomenik, neki uglednik kleči i izvinjava se; bivši pobesneli pas ulazi u udžbenike istorije, dobije i spomen-marku (da i filatelisti dođu na svoje). Pravda je pobedila.
Ova ponoćna pojava duhova trinaest srpskih nadrealista pomalo liči na rehabilitaciju. To u umetnosti još i ima nekog smisla, proizvodi rehabilitovanih vraćaju se u opticaj.
Ovde će ljubazni čitalac upitati:
A zašto bi dotičnu gospodu trebalo rehabilitovati?
Jer su bili/ostali neomiljeni.
U jeku njihove nadrealističke aktivnosti, nisu ih simpatisali zato što pogane rođeno gnezdo. Pogledajte biografije: maltene svi iz uglednih srpskih porodica, državničkih, sudijskih, oficirskih, trgovačkih, čak svešteničkih! A izdali vlastitu klasu. (To se ne oprašta.)
Neki zaglavili robiju kao antidržavni elementi ili otišli da se bore u Španskom građanskom ratu. A i oni koji naizgled mirno sede i znaju šta je bontonska finoća iz noći u noć snuju mračne naume o „neophodnoj paljevini“ (M. Ristić). Dabogme, paljevini Sistema, Morala, Države, Dinastije, Crkve, Porodice, Policije…
Koliko su bili mimo sveta, najbolje se vidi po tome što nisu umeli da se pristojno slože ni sa „svojima“. Stalno sukob. Na sredini. Na levici. A kad ih šef (TT) klepi i satera u mišju rupu, ućute se. I prespavaju svaki naredni domaći politički zemljotres.
Onda pojedini među njima postanu šumci, čak umisle da su vojskovođe. Čikaju Sile Osovine, remete taman obnovljenu i sređenu Srpsku Državu, ravnopravnu članicu Nove Evrope (1941-1944) i arče njenu biološku supstancu, a sve za račun Sovjeta.
Posle Katastrofe (tzv. „oslobođenja“) izvrgnu se u ovejane, na sve usluge spremne sluge komunističke diktature, pa ko ministar, ko ambasador… A bajagi su prezirali frakove.
I na kraju su vajnom „slobodom umetničkog stvaranja“ i „visokim modernizmom“ pravili „Brozu“ fasadu da obmane naivni Slobodni Svet, potemkinisti nijedni!
Sve je to srpskoj građanskoj eliti tuđe, svuda i uvek.
……………………………………………………………………………………………………..
I tako nogu pred nogu, misao sledi misao, neosetno stigosmo do izložbe.
Muzej se nalazi na sredokraći između Nacionalnih Institucija: Patrijaršije i SANU. Možda to nije najzgodnije.
SPC je upravo obnarodovala Kulturni Model Naš Nasušni, oličen u svetom Savi, Hajduk-Veljku i Dejanu Bodirogi. (Naravno, ima tu još imena – Pupin, Mokranjac – ali ova su najatraktivnija.) Odjednom me strese zloslutna jeza. Teško da su iza praga Muzeja primenjene umetnosti – naše „autentične vrednosti“. Uvek budni „Obraz“ i bogobojazne junoše sa bezbol palicama sigurno čuče u žbunju obližnjeg (mračnog!) parka (idealno mesto za busiju u duhu Hajduk-Veljka).
Da ne bude batina u odbranu naših autentičnih vrednosti? Hvatati maglu ili ne, pitanje je sad.
A i to „Vreme“!!! Kud mene nađe da upućuje na zadatak visokog rizika!?
Tu se ipak osokolim u tom nedeljniku vladajućom konfuzijom i zamešateljstvom: ne zna se ko je saradnik prerušen u čitaoca, ko čitalac koji glumi urednika…
Munjevito rešim da u tom „Vreme“-stilu privremeno promenim identitet, da se ponašam kao da su mene, novinarskog pripravnika, zadužili da „propratim“ neko od onih elitnih društvenih zbivanja (napr., balovi grofa Dudvarskog) što srpskoj prestonici daju glamur i neponovljivi sjaj prave svetske metropole.
(Nadam se da na vratima neće praviti problem oko nenošenja smokinga ili tamnog odela.)
U prijatnom, svetskom ambijentu konstatujem: poseta pristojna, toalete dama decentno elegantne, prisutne umne (sede) glave – dostojanstveno držeće, najviše ima krasne srpske mladeži obaju polova koja je usred napora ovonoćnog clubbinga ipak našla vremena da zadovolji kulturne potrebe, tu je i tečno posluženje, zasad se ne nazire švedski sto…
(Mimikrija mi ide odlično. S ulice ne dopiru jauci i vriska, znači: ne mlate. Hvala Bogu.)
Počnem da notiram koga nema.
Nijedno svešteno lice. Osim ako nisu u civilu. Nema fenomenalno uspešnih predsednika najvećih srpskih svetskih kompanija, naših rodoljubivih mecena. Nikog iz Vojske (a naočiti srpski oficiri su tradicionalni ukras elitnih okupljanja). Nema ni pomenutog grofa Dudvarskog. Ne primećujem uvek ornamentalnu gđu Ivanjicku.
Pink TV se nije potrudila.
G. Medaković s Akademicima???
Dr Koštunica, poznat kao ljubitelj umetnosti, valjda je sprečen neodložnim noćnim državnim poslovima.
Tu mi se vrate crne slutnje.
Bolje da malo cirkulišem.
U opštem tiskanju, neko mi teslimi gostujućeg Francuza.
Slušam i ljubazno se kezim.
A Francuz ni pet ni šest:
Oskudno i zanemarivo.
To on o eksponatima.
Ja smerno (treba razumeti Drugoga – Teofil Pančić, passim): Jeste, cher Monsieur, u pravu ste, mala zemlja, mali nadrealizam. Ali, znate kako je, Država koja pretenduje da deluje solidno, pored solidne valute mora imati i kakvu-takvu konvertibilnu avangardu.
Tu sam već počeo da nervozno cupkam i diskretno (da ne ispadnem pohotan) zirkam u izloženu golišavu gospođicu islikanu tatuažima što se istegla ispred crnog zastora, te me je mrzelo da obavestim francuzocentričnog Francuza da upravo u ovoj Godini Rehabilitacije ovakav i sličan naš zanemariv umetnički sitniš kruži od Los Anđelesa do Berlina s izložbom „Centralnoevropske avangarde“, čime su organizatori Beograd i Sofiju širokogrudo uvrstili u Srednju Evropu, geografiji uprkos.
Srećom, Francuz ode za svojim francuskim poslovima.
U to se i otvaranje zatvori.
Sve se obavilo lepo i mirno.
Sutra, po danu
Starije je jutro od večeri.
I na svetlu dana ovu izložbu koju je dr Milanka Todić pripremila sa puno znanja, truda i odanosti (ali ne slepe), propratila korisnim katalogom studijom i reprintima nadrealističkih publikacija, treba razgledati ni trenutka ne zaboravljajući ovo: izlošci su to iz XX veka, specijalizovanog za propast velikih i malih projekata, krahove i brodolome svih fela.
To uviđanje deluje oslobađajuće i skida mrenu s očiju.
Preživeli brodolomac, kad na obali pustog ostrva prebira naplavine – parčad brodske opreme i karga – nemilosrdno bira samo ono bitno, upotrebljivo za budući život.
To je jedino merilo.
Izložbu meriti zanemarujući programske manifeste, bujnu retoriku, pesmotvore, teorisanje, nade polagane, recimo, u automatsko pisanje (pogotovo „danas i ovde“ kad i gde ogroman % članova UKS-a fabrikuje automatske tekstove, a čak i srpski istoričari rado i lako posežu za tim prosedeom)…
Tu se onda paradoksalno pokazuje kao srećna okolnost što je u beogradskoj nadrealističkoj grupi bilo malo slikara, pa i malobrojne proizvode te vrste ne moramo uzimati u obzir (Živanović Noje, Vane Bor, crteži razblaženim uljem raznih autora).
Francuski nadrealisti su i te kako imali pravo, gajeći u početku odbojnost prema lepim umetnostima. Kad su se kasnije fatalno (oportunistički?) predomislili, počeo je nezaustavljivi damping „nadrealističkog“, „fantastičnog“, „magičnorealističkog“ slikarstva što ispunjava svetske muzeje, debele istorije, još tustije monografije, a u aranžerskoj varijanti – šljašteće izloge radnji sa skupom kozmetikom i poslednjim modnim krikovima.
(Za domaću varijantu, pogledati ekskluzivne galerije ili staklorezačke radnje.)
Postbrodolomnoj publici više odgovara drugačiji asortiman.
Svoj projekt vraćanja u život, Milanka Todić je 1991. godine započela fotografijama Nikole Vuča. Na ovoj izložbi dodala je njegove novootkrivene radove i rekonstrukciju jednog nadrealističkog objekta. Tu je i Vane Bor. Ali i Marko Ristić, čiji su fotografski radovi ponajviše van kolotečine.
Ne treba zanemariti porodične albume (mali Marko R. kao Napoleon), ni amaterske snimke scena s plaže, izleta ili venčanja (pred manastirom Ljubostinja).
Ili fotografije grupice beogradskih klinaca koji se lomataju po dvorištima i zakucima. Takvi radni fotosi „glumaca“ koji obezbeđuju materijal za kasnije kolaže retko su viđeni. Tako nastali kolaži bili su namenjeni najlepšoj srpskoj knjizi za decu, Vučovim „Podvizima družine ‘Pet petlića’“ (1933). U ranije vreme ta knjiga je spadala u zvaničnu školsku lektiru. (Još jedna svetla tačka ovdašnjeg mekog totalitarizma?)
Kod dobrih kolaža čemu žal za „pravim“, slikanim nadrealističkim slikama?
Ristić se tu opet pokazuje kao prvi majstor. To se znalo.
Ali ko bi očekivao Boška Tokina kao nadrealistu?
Opredeljujući se slobodno, prema suštini a ne po osveštanim klasifikacijama i spiskovima članova, autorka izložbe nas iznenađuje Tokinovim dragulj-kolažima.
Kad se već članstvo Nadrealističke grupe posthumno umnožavalo, šteta što nije uključen čudak MID, nadrealist u životu, pisac Metafizike ničega.
Izložene publikacije jasno predočavaju da je beogradski pokušaj nadrealističke revolucije bio i tipografska revolucija. Nedostaje samo primerak „Srpskog književnog glasnika“ za upoređivanje. (Na žalost mnogih, opet je Ristić bio glavni tipograf.)
Još kad se dodaju pisma, policijski pozivi na saslušanje u Upravi Grada, prospekti, leci – eto i posle brodoloma korisnih (i zabavno-poučnih) stvarčica.
Možda bi Milanki Todić trebalo poručiti nove vizitkarte gde bi kao zanimanje stajalo Dr vaskrsavanja.
Vratimo se kraju/krahu/bankrotstvu svetskog nadrealizma. Malo osnovački rečeno, njegovo glavno oružje/oruđe bila je kombinacija G + G (groteskno + grozno). A pravi uzrok kraja bila je ogromna i sve veća količina grotesknog + groznog koju je liferovala banalna, realistička stvarnost. Firma Nadrealizam A.D. nije mogla da izdrži tu konkurenciju.
Uostalom, pre samo desetak godina u istim ovim izložbenim salama nuđena je mobilizatorsko-didaktična zbirka fotografija izmasakriranih leševa. Neosporni trijumf domaćeg tipa grotesknog+groznog.
Ne pominjem to iz zlopamćenja.
Već kao malu utehu.
Stvari se menjaju.
Verovali ili ne.
(I Ripli je bio nadrealist.)
( Branko Vučićević: Postbrodolomna rehabilitacija VREME | BR 619 | 14. NOVEMBAR 2002. )
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
