fotografije: m. milenković

Intervju – Branislav Bogaroški, Pokrajinski sekretar za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo >

Ko pravi socijalne slučajeve od uspešnih seljaka

Kakva je razlika između investicije multinacionalne kompanije koja će zaposliti jednog čoveka po hektaru i registrovanog poljoprivrednog gazdinstva, običnog paora koji će da digne deset hektara plastenika i takođe zaposliti jednog ili tri čoveka po hektaru? Zašto su sada njihove investicije i njihove pare bolje od para naših poljoprivrednika

Posle svega tri javne rasprave, održane letos u Novom Sadu, Beogradu i Nišu, Predlog zakona o izmenama i dopunama zakona o poljoprivrednom zemljištu upućen je u skupštinsku proceduru: po tom predlogu, lokalne samouprave obavezne su "pod moranje" da 30 odsto poljoprivrednog zemljišta u svom ataru daju u zakup jednom pravnom licu koje odredi državna komisija na osnovu biznis plana i to na ništa manje nego 30 godina, po ceni koja se postigne direktnom pogodbom. Istim predlogom poljoprivrednicima koji poseduju manje od 30 hektara daje se mogućnost da otkupe najviše 20 hektara državnog zemljišta, pod uslovom da ga isplate u roku od pet godina.

Ovaj predlog izazvao je poprilično negodovanje među poljoprivrednicima, ali i pokrenuo novi baraž između republičke i pokrajinske vlasti. "Sva ta rešenja su pre svega neustavna, jer kada se stiče neko dugoročno pravo nad državnom svojinom, a zemljište jeste resurs od opšteg interesa, uslovi moraju biti propisani zakonom, a ne podzakonskim aktima", kaže za "Vreme" Branislav Bogaroški, pokrajinski sekretar za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo.

Međutim, tih uslova u zakonu nema, nema bukvalno nijednog kriterijuma po kome će da se odredi ko će da bude zakupac. "Pored toga što je neustavno, ekonomski je štetno – umesto da izazove povećanje zaposlenosti, izazvaće upravo to da ljudi neće imati na čemu da rade da obezbede svoju egzistenciju." Po njemu je dosadašnji sistem zakupa državnog poljoprivrednog zemljišta delotvorniji i pravedniji, s tim da se isprave uočeni nedostaci.

"Na zakupu poljoprivrednog zemljišta stvoren je novi srednji sloj poljoprivrednika koji su ušli u ozbiljne kredite, investirali u mehanizaciju i upravo su oni ti koji prave tržišne viškove. U Vojvodini već nekoliko godina postoji ozbiljna tražnja za poljoprivrednim zemljištem; to i ono što je prvo zasmetalo prilikom izrade, odnosno prezentacije ovog zakona o izmenama i dopunama Zakona o poljoprivrednom zemljištu. Krenulo se od pretpostavke da su ljudi nezainteresovani za zakup državnog poljoprivrednog zemljišta. To jednostavno nije tačno", kategoričan je Bogoroški.

"VREME": U Ministarstvu poljoprivrede tvrde da je to statistički podatak.

BRANISLAV BOGOROŠKI: To je statistika Ministarstva poljoprivrede, a statistika uvek može da se tumači na ovaj ili onaj način. U Vojvodini postoji negde oko 450.000 hektara državnog zemljišta od čega je oranica oko 320.000 hektara. Zakupljuje se od 220.000 do 280.000 hektara godišnje, a neizdato ostaje zemljište lošije kategorije. Nisu, naime, u Vojvodini sve oranice prve klase – ima ih od druge do pete. Ono što se ne izda su utrine, pašnjaci, devastirane livade, močvarno zemljište, ritsko zemljište gde jednostavno ne postoji interes zakupaca da za to zemljište licitiraju. To je posledica načina određivanja licitacione cene: početna licitaciona cena se određuje na nivou prošlogodišnje prosečne ostvarene cene, tako da je iz godine u godinu cena zakupa sve viša i viša. U jednom momentu cena je takva da zemljište lošijeg kvaliteta jednostavno više nije isplativo da se uzima u zakup. Smanjenju interesovanja je doprinela i prošlogodišnja odluka Ministarstva da se ne daju subvencije po hektaru na zakupljenom državnom zemljištu pa će 50.000 do 60.000 hektara lošijeg zemljišta ostati neizlicitirano: bez subvencije se ne isplati zakup zemljišta 4. ili 5. klase pošto nije moguće postići prinos koji će da otplati troškove. Tvrdim da postoji prostor da se uvećaju površine koje će biti zakupljene i potreba za tako nečim, ali ne na ovaj način kako je predloženo i sa ovim polaznim postavkama koje jednostavno nisu tačne.

Šta je prvo što biste istakli kao najveći problem u ovom predlogu?

Prvi i osnovni problem je da 30 odsto državnog zemljišta u svakoj lokalnoj samoupravi direktnom pogodbom bude dodeljeno isključivo jednom pravnom licu na 30 godina.

Direktnom pogodbom?

Da, direktnom pogodbom: nema nijednog kriterijuma sem da mora da to bude pravno lice koje podnese investicioni plan komisiji koju formira Ministarstvo poljoprivrede. Ta komisija će da oceni investicioni plan po kriterijumima koji u zakonu nisu određeni i, ukoliko se saglasi sa investicionim planom, lokalna samouprava ima rok od 30 dana da odluči da li prihvata ili ne prihvata taj investicioni plan. Ako lokalna samouprava ne donese odluku u roku od 30 dana, umesto nje odlučiće Ministarstvo. Iz samog teksta Izmena Zakona proizlazi da će tu postojati obaveza plaćanja zakupnine koja će se naknadno odrediti. I to je to: nema reči o ulaganju u preradu i novim preradnim kapacitetima, nema kriterijuma kako će se izabrati između dva pravna lica koje je bolje, nema obrazloženja zašto samo pravna lica? Kakva je razlika između investicije multinacionalne kompanije koja će zaposliti jednog čoveka po hektaru i registrovanog poljoprivrednog gazdinstva, običnog paora koji će da digne deset hektara plastenika i takođe zaposliti jednog ili tri čoveka po hektaru? Zašto su sada njihove investicije i njihove pare bolje od para naših poljoprivrednika?

Po ovde omiljenim teorijama zavere, ove izmene Zakona o poljoprivrednom zemljištu samo su logistička priprema za već dogovorene aranžmane.

S obzirom na to da nije ništa definisano, moglo bi da se posumnja u to da su zakupci tog zemljišta na 30 godina već poznati ili da postoje poželjni zakupci. Nažalost, nemam drugih informacija sem novinskih tekstova da bi potencijalno mogao da dođe nemački "Tenis" i pokrene veliku proizvodnju svinjskog mesa. Opet naglašavam: nama je definitivno potrebno investiranje u preradne kapacitete pa i u tom domenu – domenu prerade svinjskog mesa – ali da se u primarnu proizvodnju uvodi takva konkurencija, mislim da u ovom momentu ne postoji nijedan racionalni razlog.

Oni se brane da to nije namenjeno strancima, ali svi znamo da strana kompanija može da otvori firmu u Srbiji za svega 100 dinara, pa je onda dokapitalizuje i već sutradan uđe u tridesetogodišnji zakup. Taj period je radni vek za većinu vojvođanskih poljoprivrednika. Ti ljudi imaju u proseku preko 40 godina tako da jedna ili dve generacije gube šansu da na bilo koji način dođu do zakupa državnog zemljišta. A kako su ga zakupljivali svih ovih godina, ušli su u kredite, uzeli opremu na lizing... Sada se onaj ko je bio perspektivan poljoprivrednik i razvijao svoje gazdinstvo, uložio stotine hiljada evra u opremu, dovodi u situaciju da u roku od godinu ili dve izgubi mogućnost da zakupi državno zemljište, pa će banke da mu oduzimaju ono što više ne može da otplati i napravićemo socijalne slučajeve. U Vojvodini postoji ozbiljan broj naseljenih mesta koja u svom ataru gotovo da nemaju privatno poljoprivredno zemljište, nego su ljudi tu upućeni skoro isključivo na državno poljoprivredno zemljište. Šta ćemo sa tim selima? Dakle, imamo priču o zapošljavanju, a sa druge strane dobićemo armiju nezaposlenih.

Ali je i predviđeno da registrovano poljoprivredno gazdinstvo sa posedom manjim od 30 hektara svog zemljišta može da kupi do 20 hektara državnog zemljišta.

Ali da ga plate najdalje za pet godina. U Banatu hektar oranice košta između sedam i osam hiljada evra, u Sremu je nešto više, u Bačkoj je deset... Znači, na 30 hektara morate da zaradite najmanje 40.000 evra godišnje da bi isplatili 20 državnih hektara. Međutim, ne postoji matematika po kojoj sa 30 hektara u pet godina zaradite toliko da možete da platite 20 hektara zemlje: ne postoji poljoprivredna kultura koja je legalna, a da na njoj mogu da se zarade te pare.

Takođe, predviđeno je da to ne može da bude zemljište koje je predmet strateških ciljeva Republike Srbije u domenu poljoprivrede. Drugim rečima, prvo se namiri pravno lice investitor: on uzme šta njemu odgovara na 30 godina, pa ako nešto zanimljivo ostane, onda to može da se ponudi domaćim poljoprivrednicima. Ja to tako tumačim. Na stranu što uopšte ne postoji obaveza lokalne samouprave da na prodaju ponudi zemljište, već samo mogućnost da to uradi; pritom, uopšte nije definisano koliko će zemlje biti ponuđeno.

Dok za pravna lica investitore mora da se odvoji 30 odsto?

Tačno tako: za investitore mora, a za domaće poljoprivrednike ako hoće. Takođe, predviđeni su i uslovi za pravo preče kupovine. Oni su postavljeni tako da lako mogu da se zloupotrebe i navode na pomisao da će se za prodaju birati one parcele gde se u startu zna ko je taj koji ima pravo preče kupovine.

Šta predlažete?

Konkretno: tražimo da se prvenstvo zakupa obriše iz Zakona – mislim na onih 30 odsto poljoprivrednog zemljišta u svakom opštinskom ataru. Dalje, tražimo da se obriše i mogućnost prodaje državnog poljoprivrednog zemljišta, koja je sporna po mnogo osnova jer zemljište možete da prodate samo jedanput: ako napravite grešku, ispravke nema, a kako je to sad postavljeno, mislim da amandmanski ne može da se popravi. Zato je bolje obrisati pa razmisliti kako to urediti na drugi način, nego srljati ovako bez suviše razmišljanja.

Ono što je dobro u Predlogu izmene zakona jesu mehanizmi kažnjavanja uzurpatora državnog zemljišta. Uveden je novi institut izdavanja onog zemljišta koje do sada nije bilo predmet zakupa, odnosno interesovanja poljoprivrednika: predložili smo da se za to zemljište organizuje posebna licitacija sa početnom cenom od jednog dinara, pa će ljudi platiti koliko misle da treba da plate. Predložili smo i da se uvaži činjenica da nije svaka godina podjednako dobra i da ne može da bude početna cena prosečna prošlogodišnja, već manja, da se ostavi malo lufta poljoprivrednicima prilikom licitiranja, da ne bude svaki put sve skuplje. U krajnjem slučaju, na licitaciji će da se postigne baš ona cena koliko su ljudi spremni da plate.

Moramo da vodimo računa i o još jednoj jako bitnoj stvari: kad otvorite mogućnost prodaje državnog zemljišta domaćim poljoprivrednicima, tu mogućnost ćete morati od 1. septembra 2017. godine da date i strancima.

Ministarka poljoprivrede Snežana Bogosavljević je na nekoj već televiziji izjavila da su najglasniji protivnici ovih izmena i dopuna zakona isti oni koji su potpisali Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju Evropskoj uniji po kome će strani državljani moći da kupuju poljoprivredno zemljište.

Stalno se priča o tome ko je potpisao SSP – jeste, loše je pregovarano, ali to nije argument da se ne pokuša da se greška ispravi. Načini postoje: to je da pravila prometa poljoprivrednog zemljišta usaglasite sa postojećim pravilima u zemljama EU. Mislim da je najbolji slovački model po kome svako može da kupi poljoprivredno zemljište, ali samo ako živi u Slovačkoj najmanje deset godina.

Sa druge strane, i ministarkina stranka je učestvovala u toj vladi koja je dogovarala i potpisivala SSP. Koliko se sećam i SNS je nastao na odluci da se podrži SSP: nisu glasali "za", ali nisu glasali ni "protiv". Nema ništa od vraćanja unazad, nego treba da vidimo šta ćemo da radimo. Ostaje nam godina i 8-9 meseci do momenta kada upadamo u problem. Pa hajde da ga rešimo pre nego što nastupi – nema logičnog razloga zašto se tu nešto ne bi preduzelo i pokušalo da se spasi.

Pitanje je samošta?

To nije izmišljanje tople vode: to su uradile sve evropske države, naročito nove države članice koje su u EU ušle sa ozbiljnim kompleksima državnog zemljišta, a sa druge strane sa poljoprivrednicima nespremnim da izdrže ekonomsku konkurenciju iz inostranstva.

A to je?

Ako ne dozvoljavate prodaju državnog zemljišta svojima, ne dozvoljavate je nikome. Sa druge strane, ako dozvolite svojima, morate da dozvolite i državljanima zemalja članica EU. Oni su nama ostavili odškrinuta vrata tako što kažu da državljanima zemalja članica EU moramo da damo pravo na sticanje vlasništva na nepokretnostima pod istim uslovima kao državljani Srbije, ali ne kažu koji su uslovi. Dakle, ako ne želite da prodajete državno zemljište svojima, nećete prodati ni njima. Niko vas na to ne tera. Ali, ako svojima prodajete po određenim uslovima, onda morate i njima. Očekivao sam od ovih izmena i dopuna zakona upravo da se uredi promet poljoprivrednog zemljišta na taj način da se nekako zaštitimo od tog pritiska.

Nije reč samo o državnom, već i o poljoprivrednom zemljištu uopšte. Mislim da treba odrediti da, pre svega, mogu da ga kupuju samo oni koji imaju registrovana poljoprivredna gazdinstva – da zaštitimo naše poljoprivrednike i od špekulanata koji ne investiraju u poljoprivredu već samo kupuju zemljište da bi ga preprodali kada mu skoči cena. Međutim, dobili smo nešto sasvim drugo – izmene se bave isključivo državnim poljoprivrednim zemljištem i uvode ekstremno diskutabilna pravila.

Ima li nečeg zašta biste pohvalili Ministarstvo poljoprivrede, ima li nešto što je po vama dobro urađeno?

Započeto je nekoliko projekata koji nisu privedeni kraju. Recimo, nije završena sertifikacija za IPARD program i ne verujem ni da će 2016. ta sredstva biti na raspolaganju našim poljoprivrednicima, nemamo i dalje Nacionalnu referentnu laboratoriju, poljoprivrednicima su i dalje nedostupna sredstva iz Razvojnog fonda Republike Srbije...

Pitao sam ima li štogod pohvalnog.

Evo razmišljam...


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net