Intervju – Davor Džalto >

Đavo (je) u ogledalu

U fašizmu, ali i drugim totalitarnim ideologijama, Drugi postaje apriori personifikacija Zla, bilo da je reč o rasnom, etničkom, rodnom ili religijskom Drugom. Recimo, Jevreji su vekovima u Evropi bili ti "drugi" kao i svi "jeretici", a danas su to, na drugi način, izbeglice sa Bliskog istoka. U mnogim evropskim zemljama, a tu za sada prednjači mađarska elita, problem izbeglica se formuliše gotovo kao egzistencijalno zlo. Tako čujemo da "oni dolaze da unište identitet Evrope, da unište naš hrišćanski identitet." Tokom devedesetih godina prošlog veka smo imali Balkan kao taj "drugi", a pre toga dualizam "istok" – "zapad" gde je "drugi" uvek bio personifikacija defektnosti, moralne inferiornosti i zla

"I ako se dignete na Turčina, budite apsolutno sigurni i ne sumnjajte da se ne borite protiv bića od krvi i mesa, drugim rečima protiv ljudi…Naprotiv budite sigurni da vojujete protiv vojske đavola", pisao je Martin Luter u šesnaestom veku. Potreba da se Drugi predstavi kao sam đavo, kao otelotvorenje zla, postoji oduvek. Na društvenom nivou se teži predstavi po kojoj je neprijatelj sve loše, dok Mi, tvorci predstave, grabimo za sebe sve pozitivne karakteristike. Naravno, ne treba zanemariti da je Drugi ujedno i neophodan, mi smo lepši ili pametniji, pošteniji ili srdačniji u odnosu na nekoga. Međutim, u u određenim konstrukcijama, taj Drugi se, kao što smo pomenuli, posmatra i gradi isključuvo u negativnom svetlu.

Karl Gustav Jung je iznašao termin kolektivna senka koja predstavlja "nepriznatu, inkompatibilnu i inferiornu stranu rase, grupe ili nacije", koja biva potisnuta ali se ne može do kraja izbrisati te se ona projektuje u Drugog. Postojanje tog Drugog za jednu zajednicu predstavlja snažan kohezivni element, ali istovremeno i način na koji se ona oslobađa straha i agresija, pri tome sklanjajući pogled sa ogledala.

Dok hiljade i hiljade izbeglica danas prolazi Evropom, pojedine društvene i političke grupe od njih stvaraju neprijatelja, Drugog koji poprima elemente svega stranog i lošeg, budeći strepnju i bes. O samom fenomenu Drugosti i o izbeglicama, o odgovoru hrišćanstva na sve to, i najpre o Đavolu, kao izrazu apsolutne Drugosti razgovaramo sa dr Davorom Džaltom, predsednikom Instituta za studije kulture i hrišćanstva, vanrednim profesorom na Američkom univerzitetu u Rimu i naučnim saradnikom Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu.

VREME: Šta Drugi govori o nama? I šta Drugi predstavlja za nas, tačniješta bismo mi bez Drugog?

Davor Džalto: Paradoks drugosti je u tome što je nama neophodna drugost da bismo "mi" bili "mi". Ali, istovremeno, formiranje našeg identiteta preko Drugoga uključuje i komponentu animoziteta, straha i podozrenja.

Problem Drugog je takođe i problem dualističkog načina mišljenja. Čovek ima tendenciju da pojednostavljuje stvari i da ih posmatra u jednostavnim, binarnim kategorijama: pozitivno/negativno, dan/noć, svetlo/tamno itd, pokušavajući da na taj način čita celokupnu kulturu. Razloge za nastanak i tako uporan opstanak ovih kategorija je, verovatno, u njihovoj praktičnoj funkciji. Možemo reći da putem binarnih kategorija slika o svetu postaje jasnija i jednostavnija, pa nam tako pomaže da se snađemo u svetu, da brže reagujemo na pojedine izazove koji dolaze bilo iz prirodnog ili društvenog okruženja. Problem je, naravno, što je u realnosti, izvan te simboličke funckije binarnih opozicija, situacija mnogo komplikovanija, i što tih pojednostavljenih, čistih kategorija zapravo nema. Tako da možemo razumeti smisao i funkciju ovako pojednostavljene slike sveta u određenim kontekstima, ali je problem što mi često te binarne kategorije apsolutizujemo. Tako mišljenje u kategorijama "mi"-"oni" ima tendenciju da redukuje odlike "nas" i "njih" i da ove kategorije uopštava, dajući im metafizičko značenje.

Drugi je svakako neminovnost. Kada on postaje pretnja i kakvu ulogu igraju, na društvenom nivou, političke elite u preobražajuod tuđina do neprijatelja?

Tu postoji više nivoa ali dva su ključna za razumevanje načina na koji se unutar jedne društveno-političke zajednice formuliše identitet nas u odnosu prema njima. Tu odlučujući element može biti jezik, rasa, vera, nacija, i sl. Ovim putem se gradi identitet i ističu određene kategorije, odnosno razlike "nas" u odnosu na "njih", a funkcija ovako postavljene jednačine je često obezbeđivanje kohezivnosti zajednice. Druga stvar je kako aktuelne (društveno-političke) elite formulišu probleme koji onda postaju relevantni za čitavu zajednicu. Odgovornost društvenih elita je po ovom pitanju veoma velika; elite imaju odgovornost da pokažu da susret sa Drugim ne mora da bude ugrožavajući, ne mora nužno biti opasnost po "nas". U fašizmu, ali i drugim totalitarnim ideologijama, Drugi postaje apriori personifikacija Zla, bilo da je reč o rasnom, etničkom, rodnom ili religijskom Drugom.

Primera za ovakvu, negativnu formulaciju Drugog (pri čemu je na delu već pomenuti dualni metod zamišljanja "nas" i "njih") ima mnogo kroz istoriju. Recimo, Jevreji su vekovima u Evropi bili ti "drugi" kao i svi "jeretici", a danas su to, na drugi način, izbeglice sa Bliskog istoka. U mnogim evropskim zemljama, a tu za sada prednjači mađarska elita, problem izbeglica se formuliše gotovo kao egzistencijalno zlo. Tako čujemo da "oni dolaze da unište identitet Evrope, da unište naš hrišćanski identitet." Tokom devedesetih godina prošlog veka smo imali Balkan kao taj "drugi", a pre toga dualizam "istok" – "zapad" gde je "drugi" uvek bio personifikacija defektnosti, moralne inferiornosti i zla. Ta koncepcija mene zapravo jako podseća na starozavetno formiranje lika Satane ili demona gde je drevni Izrael bogove drugih naroda, i same te druge narode, karakterisao u terminima ontološkog zla. Ta logika, da Drugi postaje metafizički (zli) Drugi, je u samoj srži načina na koji su, recimo, mainstream judaizam (od perioda Drugog hrama pa na dalje) ili hrišćanstvo zamišljali demone i Satanu, projektujući onda tu ideju na mnoge "Druge" od krvi i mesa.

Ali kada je reč o hrišćanstvu, tu dolazimo do posebnog paradoksaDrugi je ujedno i bližnji.

Po meni, autentično hrišćanstvo tu ima pravi odgovor, iako ga upravo samo (institucionalno) hrišćanstvo često zaboravlja. Hrišćanstvo nas poziva da, paradoksalno, svoj identitet pronađeno u Drugom. Time mi osnove našeg identiteta ne tražimo u nekom iskonskom i datom ja (nastalom na biološkim, kulturnim, nacionalnim ili drugim osnovama) nego upravo u relaciji sa Drugim gde bez pražnjenja sebe od tog primarnog ja (koje često nazivam "ja" nužnosti) ne možemo da dobijemo pravi identitet. Tako se binarni problem ja – Drugi prevazilazi u Drugome kao izvoru mog "ja". U tome greše mnogi teolozi koji tumače poruke "ne činite zlo drugima" ili "ne činite ono što ne želite da drugi čine vama" kao isključivo etičke kategorije. Reč je o nečem drugome, nečemu većem. Ukoliko ne pronađeno naš identitet u Drugome, ukoliko ljubav prema Drugime i drugima ne postane osnov naše egzistencije, mi ćemo izgubiti to "ja" za koje se grčevito borimo. To je poruka Novog Zaveta, i paradoks hrišćanske antropologije: ako želimo da ostvarimo istinsko "ja", onda moramo izgubiti to naše primarno (prirodno, društveno, nužno) "ja", odustati od prvobitnog identiteta, da bismo pronašli "ja" koje ima eshatološku perspektivu života.

Ali i dalje će određene političke grupe tvrditi da odbijanjem izbeglica brane identitet hrišćanske Evrope?

Naravno da hoće, i to je tragično. Glupost je tragična, iako se često prikazuje samo kao (komična) glupost. Ali nema tu ničeg novog ili iznenađujućeg. Mnogi posežu za hrišćanstvom, odnosno za svojim skučenim a često i potpuno naopakim poimanjem hrišćanstva, kao ideologijom, i njime pokušavaju utemeljiti ili racionalizovati svoje ludačke političke ideje. Sa druge strane, isto tako je tačno da institucionalno hrišćanstvo retko kada vrši neku naročito odgovornu i proročku ulogu u društveno-političkom kontekstu, ističući egzistencijalni karakter hrišćanske blage vesti. Hrišćanstvo koje postane ideologija pomoću koje se formulišu društveni i nacionalni ciljevi, ne može da bude autentično hrišćanstvo.

Ideja da je Evropa hrišćanska je, naravno, apsurdna. Evropa nije, niti je ikada bila hrišćanska, kao što ni Azija nije ni islamska, niti pak hinduistička ili budistička. To ne znači da hrišćanstvo i hrišćanske zajednice, kao i druge religijske tradicije, nisu imale velikog udela u gradnji evropske kulture, i to ne samo one srednjovekovne već i moderne. Ali ne može bilo koji kontinent, država, ili društvo da bude hrišćansko. Hrišćani su ljudi, pojedinci i njihove liturgijske zajednice odnosno crkve. Hrišćanski mogu da budu i njihovi međusobni odnosi. Mi se otvaramo prema Drugome jer bez Drugog nema nas, što je suprotno političkoj i ekonomskoj logici i tu je osnovni nesporazum hrišćanstva i društva odnosno politike. Najveći broj ljudi ne želi to da vidi. Zato je mnogo jednostavnije govoriti o hrišćanskom identitetu jer to zvuči kao da nešto znači a zapravo je samo ideološka floskula.

Jedan od vaših kurseva koji držite za studente postdiplomskih studija u Rimu je i666 lica Sataneosmišljavanje demona idrugih’ u tradicijama Istoka i Zapada". Možete li nam izvući određene paralele između oblikovanja diskursa o izbeglicama danas i formiranja Drugog kroz istoriju?

Ima tu nekoliko zanimljivih stvari. Fenomen Satane kao nekog radikalnog Drugog, radikalnog zla je pre svega vezan za kontekst dualističkih i monoteističkih religija. U paganskim religijama, pogotovo kada je reč o rimskom ili grčkom panteonu, nema jedne figure ili jednog boga koji je rezervisan za zlo. Disperzija dobrog i lošeg je tu prisutna na način vrlo sličan prisustvu dobra i zla u ljudskoj sferi. U dualističkim religijama imate izvor dobra i izvor zla koji su nepomirljivi, bore se, ali imaju sličan ontološki status.

Problem u monoteizmu je kako osmisliti zlo ako imate samo jednog Boga. To je problem opravdavanja Boga – kako opravdati zlo u svetu ako je Bog prisutan, i ako je taj Bog dobar (jer ne želite da budete osuđeni na jednog Boga koji je još pri tome i zao). Druga opcija bi bila da smo mi, ljudi, izvor zla, što opet nije lako prihvatiti i sa tim se pomiriti. U takvoj situaciji ostaje opcija formiranja figure zla, personifikovanje zla. Ideja Satane je formirana kroz Stari Zavet u odnosu na politički ambijent. Zamisao o Satani, kako pokazuju skorije biblijske studije i kako sam već pomenuo, uobličava se nakon razaranja jerusalimskog hrama i vavilonskog ropstva drevnih Jevreja, i to uobličavanje se odvijalo postepeno. U knjizi o Jovu na primer, Satana se ne pojavljuje kao neki radikalni demon zla, već kao jedan od stanovnika Božjeg dvora, neko ko najnormalnije diskutuje sa Bogom i ko, po božanskom nalogu i dopuštenju, iskušava čoveka. Tek kasnije se Satana pojavljuje kao "pali anđeo".

I u hrišćanskoj tradiciji su se predstave o Satani razvijale pod pritiskom društveno političkih događaja, usled potrebe da se osmisli sopstveni identitet u susretu sa (verskim, etničkim, rasnim, rodnim) Drugim. To ostaje kao konstanta prisutno do danas. U apokrifnim tradicijama, demoni su često potomci nekog protivprirodnog bluda anđela i ljudskih bića, oni imaju karakteristike nečega defektnog, nečega što nije "kako Bog zapoveda", što odstupa od normalnosti. Tako da se sve ono što odstupa od standarda na koje smo navikli, od "naše" kulture, i "naše" tradicije, može biti, potencijalno, podvedeno pod zlo.

Što nije ograničeno samo na religijski okvir?

Ova logika besprekorno funkcioniše i u krajnje sekularizovanom ambijentu. Karakterističan je primer rasnih teorija ili, recimo, socijalnog darvinizma. Izabrani ili najjači treba da opstanu, a sve ono što je "defektno", što nije poželjno ili nije na određenom nivou evolucije, treba da bude izbirisano. Ovu logiku, koja ponovo redukuje stvari na binarni sistem, možemo pronaći i u brojnim (pseudo)naučnim argumentima tipa "to je tako, tako to -svet, priroda, ekonomija- funkcioniše, to su univerzalni zakoni" te prema tome nije ni potrebno a ni poželjno pomagati onima koji su se našli na udaru tih univerzalnih zakona. Iz ovih teorija i praksi provejava duboka nehumanost, koja je samo različito maskirana u različitim vremenima. Hrišćanstvo tu uvodi jednu radikalnu revoluciju - nijedan apstraktan princip, nijedan zakon se ne sme postaviti iznad postojanja konkretne, žive ljudske ličnosti, ma kako se taj zakon ili princip činio dobar ili plemenit.

Šta mislite, koja drugost, kada su izbeglice sa Srednjog i Bliskog istoka u pitanju igra najvažniju ulogu? Kulturna, religijska...

To je zanimljivo pitanje. Mislim da je uvek kombinacija različitih. U ovom trenutku je politički najlakše eksploatisati ideju o nekoj etničkoj i verskoj drugosti, a naravno iza toga stoje razlozi za eksploatisanje te ideje koji su ekonomski i politički.

Danas smo svedoci kako je u Evropi za samo nekoliko nedelja suspendovano ono na čemu je rađeno pedeset godina. Šengenska zona je prestala da funkcioniše, partnerstva, saradnja, solidarnost... Tolerišu se zidovi, nehumano postupanje sa ljudima, rasistički ispadi. Gotovo da se čovek zapita nije li to ono dobro znano, staro lice Evrope koje je samo bilo privremeno maskirano ovih pedesetak godina? Naravno, kada gledate iz prilično ušuškane perspektive najbogatijih evropskih zemalja, može se učiniti da je jedna benevolentna Evropska Unija, koja se brine o svemu i svima, odjednom sad izložena nekoj seobi (divljih) naroda koja preti da je potpuno uništi. I eto, šta drugo preostaje Evropi nego da se zaštiti, kako zna i ume, od te pošasti. Ako pak gledate iz perspektive Blikog istoka, koji zapravo pati od svih tih politika velikih sila, uključujući i EU, onda priča izgleda veoma različito. Uputno je, barem ponekad, razbiti ogledala koja nam govore "na svetu najlepši ko je" i suočiti se sa očima drugog.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine