foto: fonet / nenad đorđević

Tribina nedeljnika "Vreme" i Foruma ZFD – 20. godina od operacije "Oluja" >

Rat kome ne dopuštaju da se završi

Suočavanje sa prošlošću, nesuglasice oko poimanja vojne operacije "Oluja", današnji položaj Srba u Hrvatskoj, kultura sećanja, mogućnost pomirenja i povratak izbeglica neke su od tema o kojima je bilo reči na tribini koju su povodom 20 godina od operacije "Oluja" 3. avgusta organizovali nedeljnik "Vreme" i Forum ZFD. O ovim i drugim pitanjima razgovarali su prof. dr Fakulteta političkih znanosti u Zagrebu Dejan Jović, osnivačica i voditeljica Centra za suočavanje s prošlošću Documenta Vesna Teršelič, profesor i jedan od osnivača Srpskog demokratskog foruma Petar Lađević i gradonačelnik Knina za vreme vojne operacije "Oluja" Drago Kovačević. Tribinu je moderirao Filip Švarm, odgovorni urednik nedeljnika "Vreme"

Dok Srbija obeležava 5. avgust kao Dan sećanja na stradanje i progon žrtava, dotle je u Hrvatskoj to prilika za proslavu Dana pobede vojnom paradom u Zagrebu i vraćanje Franje Tuđmana na Kninsku tvrđavu posle 20. godina. Spomenik prvom hrvatskom predsedniku otkriće sadašnja hrvatska predsednica i članica stranke koju je on osnovao Kolinda Grabar Kitarović. Mediji sa obe strane svakodnevno iz dva posve različita ugla izveštavaju o ovim događajima. Filip Švarm je ocenio da se sagledavanjem izveštavanja i izjava političara u Hrvatskoj i Srbiji može steći utisak kao da je rat završen juče, a ne pre dvadeset godina, a Dejan Jović da su odnosi Srbije i Hrvatske od kraja rata "stalno u nekoj najgoroj fazi".

"Imate nedavnu izjavu Vesne Pusić, ministarke spoljnih poslova Hrvatske, koja se nije mnogo razlikovala od HDZ-a i Tuđmanističke interpretacije što zapravo znači 5. kolovoz. Ona je rekla da je Hrvatska tad teritorijalno ujedinjena i da mi slavimo mir, ali to nije tako. Oluja ne znači reintegraciju, a Erdutski sporazum, koji to zaista predstavlja, ne pominje se, jer simbolizuje mir. Oluja nije reintegracija ljudi, nego samo teritorije. Obeležavanje Oluje šalje poruku da Hrvatska hoće teritoriju bez ljudi", rekao je Jović i dodao: "Hrvatska je sebe konstruirala kao pobednika i žrtvu istovremeno, to je jedini slučaj u bivšoj Jugoslaviji gde to uverljivo možete tvrditi. Ako pogledate hrvatske medije nema dana kada se ne govori o ratu, ima dosta ljudi koji ne žele da se ta tema zatvori. Oni imaju tendenciju da se Hrvatska pretvori u konzervativnu državu, a za to trebate imati stalnog neprijatelja. Sećanje na rat se održava jer je teško naći novog neprijatelja, tako da je rat stalno živ. To koči Hrvatsku i njen liberalni razvoj. Začuđujuće je da i dvadeset godina nakon rata imate svaki dan tu temu u vestima i da se tom ratu nikako ne dopušta da stane. To su specifični interesi, mnogi i danas u Hrvatskoj imaju prihode od tog rata".

Vesna Teršelič smatra da smo veoma loši u okončavanju ratova, prvo Drugog svetskog rata, a onda i ovog domovinskog rata, i kaže: "Nismo dobri ni u dokumentiranju šta nam se sve dogodilo i istraživanju faktografije. Nismo svikli na višestrane interpretacije, strano nam je verovati faktografiji i kad se ona istraži. Mi više verujemo usmenoj predaji nego činjenicama koje odrede istraživači."

foto: slobodan miljevićŽALOST I SLAVLJE: Dan sećanja u Sremskoj Rači...

PLAN Z4: Ostaje pitanje da li se operacija "Oluja" mogla izbeći, jer su do njenog samog početka trajali pregovori u Ženevi. Takođe, postojao je i plan Z4 (skraćeno Zagreb 4) koji su kao mirovni sporazum pripremili SAD, Rusija i Evropska unija (preko Francuske i Nemačke). Prema ovom planu autonomna Srpska Krajina imala bi zakonodavno telo, predsednika, vladu i sudove. Imala bi policiju, ali ne i vojsku. Takođe bi postojao i Poseban ustavni sud. U nadležnosti Vlade Hrvatske ostali bi spoljni poslovi, odbrana, državljanstvo, međunarodna trgovina, finansije. Krajina bi imala svoju posebnu novčanu jedinicu, njeni stanovnici imali bi pravo na dvojno državljanstvo, a postojala bi i mogućnost održavanja međunarodnih veza i sklapanja međunarodnih ugovora.

foto: darko bandić...i vojna parada u Zagrebu

U nekim od neformalnih razgovora oko ovog plana učestvovao je i Drago Kovačević kao tadašnji gradonačelnik Knina tokom posete tadašnjeg ambasadora SAD Pitera Galbrajta. Sećajući se toga Kovačević kaže: "Bivši predsednik Vlade Srpske Krajine Boris Mikelić i tadašnji predsednik Srpske Krajine Milan Martić nisu hteli da učestvuju uz neka glupa opravdanja. Nedelju dana kasnije je službeno donet taj plan. To nam je bila poslednja šansa, Martić je plan odbio pre nego što je plan i bio ponuđen. Nijedan službeni organ Hrvatske nije odbio plan Z4, nego ga je odbila Srbija uz objašnjenje da ga neće odbiti, ali ga neće ni prihvatiti. Naravno, to je glupost. Iza tog odbijanja nastaje muk, a posle muka ‘Bljesak’ i ‘Oluja’."

Stav Petra Lađevića je da taj plan nikad nije mogao uspeti. "Srbima iz Krajine je zaprećeno od strane matice da se uvere šta je sadržaj plana, dok Hrvatima to svakako nije odgovaralo. Danas mi to izgleda kao da od strane međunarodne zajednice nije učinjeno sve da taj plan uspe, nije se zahtevalo dovoljno uporno od Hrvatske da to razmatra. Ovaj plan je rađen sa ciljem da se vidi da li se Hrvatsku može na nešto prisiliti i da se vidi da li će Srbija to bezuslovno prihvatiti. Jednostavno nije postojala dovoljna želja međunarodne zajednice", objašnjava Lađević. Ipak, Jović smatra da je to bila dobra prilika: "Ništa u povjesti nije neizbežno, uvek postoji alternativa. Mi smo imali pokušaj sa Z4 planom, dan pre je postojala ideja da se on prihvati. Vrlo često lokalnim političarima se iz dalje perspektive takvi planovi čine korisnim. Oni koji su bili najveći protivnici danas shvataju značaj, mi ne vidimo korak unapred i precenjujemo svoju moć, ne uvažavamo okolnosti i zbivanja u svetu."

Nakon što je posle vojnih operacija "Bljesak" i "Oluja" srpsko stanovništvo većinski izbeglo iz Hrvatske 12. novembra 1995. godine, potpisan je Erdutski sporazum kojim je predviđeno pokretanje procesa mirne reintegracije Istočne Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema u ustavno-pravni poredak Republike Hrvatske. Čak sedam od četrnaest odredaba Erdutskog sporazuma odnosilo se na različite aspekte zaštite ljudskih prava. Na osnovu sporazuma osnovane su dve organizacije Srba u Hrvatskoj, i to: Zajedničko veće opština i Srpsko narodno vijeće. "Ovaj plan nije zaživeo, baš kao što nije ostvaren predviđeni status zajednice srpskih opština u istočnoj Slavoniji. U vremenima mirne reintegracije Krajine to se stalno pominjalo. Donedavni gradonačelnik Osijeka Ivica Vrkić se tada, na primer, zalagao za Erdutski sporazum, a pre dva meseca je za ćirilične table rekao da se ćirilica ne može uvesti dok Srbi u Vukovaru ne budu poštovali Hrvatsku", kaže Lađević.

foto: miloš miškovVesna Teršelič

NEVLADIN SEKTOR UMESTO DRŽAVE: "Istraživanje Helsinškog odbora za ljudska prava Hrvatske pokazuje da je u ‘Oluji’ bilo 677 ubijenih civilnih žrtava", kaže Vesna Teršelič. "To su vrlo tužne brojke. U podacima o izbeglima iz Hrvatske nakon i tokom ‘Oluje’ i ‘Bljeska’ izbjeglo je 250.000 građana Hrvatske mahom srpske nacionalnosti. UNHCR ima vrlo precizne podatke da i danas ima dosta registriranih izbeglica u Srbiji, BiH, Crnoj Gori i Kosovu. Posledice rata ne proživljavaju samo registrirane izbeglice, nego i oni koji to više nisu, jer i oni imaju teške životne situacije. Pre svega zbog toga što njima nisu priznata prava civilnih žrtava rata, države nisu odgovorile na njihove potrebe i ostvarile njihova prava u trenutku kada su zločini počinjeni pa sve do danas. Hrvatska i Srbija ni danas nemaju zakon koji bi regulirao prava svih civilnih žrtava rata, vidim političku odgovornost na onima koji će ovih dana obeležiti godišnjicu na ovaj ili onaj način. U našim zemljama istraživanja o stradalima rade organizacije za ljudska prava jer to znanstveni instituti i vladine institucije ne žele uraditi. Dok god nema volje da se zapišu svi podaci o ubijenima i okolnosti stradanja svih nestalih, dotle ćemo mi imat problema sa prošlošću i priznavanjem patnje onih koji su stradali. Žrtva i čovek su njima na nekom desetom mestu, bave se simboličkim manifestacijama, a da zapravo nisu napravili ništa kako bi se utvrdile činjenice. Pravosuđe nije ništa uradilo kako bi se učinkovito procesuirali ratni zločini, a muzeji i kulturne institucije nisu uradile svoj posao u smislu objektivnog prezentiranja. Kada bi dobili obeležavanje onakvo kakvo treba biti, ono bi reflektovalo ovu složenost rata, dakle i element agresije i element zločina. A mi dobijamo jednu nesnosnu situaciju u kojoj će Hrvatska službeno obeležavati nešto gde su masovno kršena ljudska prava", kaže Vesna Teršelič.

KAKO DEFINISATI RAT U HRVATSKOJ: Petar Lađević pokrenuo je temu istorijskih okolnosti i definisanja termina o kakvom ratu se zapravo radilo, kakvu je pobedu on kome doneo i šta su rezultati te pobede. "To je bio građanski rat sa pobedom jedne strane koja je rezultirala najgorim etničkim čišćenjem druge strane. Negde između 1000 i 2500 ljudi je pobijeno u ‘Oluji’, mahom civila. Dakle, to je pobeda u kojoj baš i nisu ginuli vojnici. Druga stvar, od 1995. godine u Srbiji je to doživljavano kao tragedija i izazivanje onog osećaja kod žrtava da se nikako ne može krenuti ka nečem što bi rešilo stvarne probleme Srbije i Hrvatske. Dakle, nema ništa ni od proslave pobede, a ni od tugovanja. Treba raditi na tome da se omogući uspostavljanje normalnih odnosa između dve susedne države, a uz neke izuzetke ti odnosi su bili nikakvi. Oluja je posledica građanskog rata na prostorima bivše Jugoslavije, ona je sasvim sigurno u svesti većine Hrvata neki oslobodilački čin, ali da li su oni svesni da je taj oslobodilački čin imao kao posledicu progon 250.000 ljudi. To je pitanje na kojem treba raditi. Da li Srbija treba samo da kuka i govori o problemima izgona svojih sunarodnika iz Hrvatske ili i Srbija kao država treba da pomogne izgnanima? Smatram da obe države moraju imati aktivniju susedsku politiku, bez toga ćemo stalno govorit o nečemu što je faktički nerešivo", rekao je Lađević.

Vesna Teršelič se nije složila da se radilo "samo" o građanskom ratu: "Težimo jednostavnim interpretacijama. Taj rat je puno složeniji od građanskog rata. Zločini u Vukovaru i Dubrovniku se mogu okarakterisati samo kao agresija. Što se Hrvatske tiče, to je bio rat agresije i građanski rat. Našim društvima sve to teško pada, mi smo tako daleko od situacije da prihvatimo višeslojnu interpretaciju da se to mora meriti svetlosnim godinama."

foto: miloš miškovDrago Kovačević

I Drago Kovačević smatra da je rat u Hrvatskoj bio slojevit: "Taj rat bih još okarakterisao kao dogovoreni rat. Saradnja oko etničkog inženjeringa dosegla je vrhunac baš na području Krajine. Gospodari rata su bili Franjo Tuđman i Slobodan Milošević, oni su definisali tu politiku i dogovorili se. Etničko čišćenje se dogodilo jedino u Krajini i Kninu. Cilj je bio i podela Bosne i Hercegovine i namirivanje računa preko etničkog inženjeringa."

U raspravu oko terminologije uključio se i Jović koji je sa žaljenjem konstatovao da je došlo do politiziranja terminologije. "Čini mi se da je to rat oko reči. Ako smo zainteresirani za mir izbegnućemo neke reči, pa je najbolje je reći ‘unutar državni konflikt’. To je nekontaminirana reč jer nema politički kontekst. Građanski rat šalje političku poruku i iritira. Problem je što većina rasprava dolazi zbog definisanja pojmova. Na primer, da li su Srbi narod u Hrvatskoj ili su manjina. Uvođenje politički nekorektnog pojma ‘manjina’ je degradacija. Svrha je da se smanje prava takvim definisanjem. Nisam siguran da svi žele mir i da su zadovoljni rezultatima rata. Ako želimo mir, moramo se pomaknuti, imamo puno dobrih pojmova koji nas neće posvađati", kaže Jović.

Lađević je na to rekao da oko svakog pojma mora da postoji nekakav konsenzus, te da se zamenom termina neće rešiti problem njegove sadržine.

ETNIČKO ČIŠĆENJE: Cilj operacije "Oluja" po Kovačeviću je bio da se svi Srbi proteraju iz Hrvatske. "Najtragičniji rezultat rata je etničko čišćenje. Kao završni čin etničkog čišćenja dolazi kolonizacija. Znači jedne oteraš, a druge naseliš. Niko ne poteže argument Izvešća o stanju države i nacije koji je Tuđman podneo u februaru 1997. godine, a tim dokumentom etničko čišćenje je proglasio najvećim uspehom jer su Srbi svedeni na tri ili četiri minorna procenta. Nema doslovnijeg priznanja od tog dokumenta. Niko više ne pominje ukidanje Srba kao konstitutivnog naroda u Hrvatskoj", rekao je bivši gradonačelnik Knina.

Na zločine vršene nad Hrvatima tokom 1991. godine podsetila je Teršelič: "Smatram da je etničko čišćenje učinjeno i od strane vojske Republike Srpske Krajine. U Tenji je, recimo, početkom srpnja odvedeno 11 civila u kino Partizan i ubijeno, njihovi posmrtni ostaci nikad nisu pronađeni. Do kraja 1991. u Tenji je stradalo više od 30 osoba. Postupak za ove zločine se vodi pred Specijalnim sudom. Tamo je poginuo i mirotvorac Josip Reihl-Kir. Listopada 1991. godine u Bačinu je ubijeno najmanje 56 osoba. Okončan je postupak pred Županijskim sudom u Rijeci za ovaj zločin, ali bez prisustva optuženih. Tu je i zločin u Škabrnji gde su vojnici ispitivali ko je Hrvat, a ko nije, ovde se može onda jasno govoriti o genocidnoj nameri. Naravno ne osporavam i da je ‘Oluja’ etničko čišćenje. O oba događaja je govorio Međunarodni sud pravde", kaže Teršelič.

Petar Lađević

Na ovo je odgovorio Kovačević rekavši da on ne negira zločine koji su se desili nad Hrvatima, ali to ne menja karakter "Oluje" kao etničkog čišćenja. "Ovo počinje da liči na ono ko je prvi počeo, setimo se da je u Bjelovaru u kome nikad nije bilo rata 700 srpskih kuća srušeno i zapaljeno. Na Jadranskoj obali je preko 100.000 ljudi otišlo zbog atmosfere koja se stvarala. Cilj mog angažmana je da pokažem vezu koja je postojala i sulude kombinacije", dodaje Kovačević.

POLOŽAJ SRBA U HRVATSKOJ: Iako je prošlo dvadeset godina, mnogi Srbi se nisu vratili u svoje domove, a oni koji su to učinili i dalje nemaju sva prava u Hrvatskoj. "Problem Srba u Hrvatskoj nije samo što smo izgnani nego i produžavanje ‘Oluje’ drugim sredstvima, jer Hrvatska ne poštuje zakone koje je donela. Ljudska prava Srba danas su u Hrvatskoj na nivou stanja Hrvata u Republici Srpskoj Krajini. To je neodrživa situacija, iz toga se neće izaći simboličkim aktima pomirenja. ‘Oluja’ nije samo izgon, nego politički proces koji i dalje traje. U popisu stanovništva u Hrvatskoj 2001. godine bilo je 201.000 Srba, dok je u popisu iz 2011. godine bilo 116.000 Srba. Tako ispada da Srbi imaju najveći mortalitet, što baš i nije tačno, nego su se neki povratnici ponovo vratili u Srbiju. To je ozbiljno pitanje i Srbija mora da otvara takva konkretna pitanja. Bilo je kratkotrajnih pokušaja da se te stvari pomaknu, a da se nijedna strana nije bavila simbolizmom, ali je taj period kratko trajao. Povratak nije završen proces, nužno je da Srbija insistira da Hrvatska poštuje svoje zakone i ono što garantuje manjinama, recimo imovinska prava", kaže Lađević.

foto: miloš miškovDejan Jović

KULTURA SEĆANJA ILI KULTURA ZABORAVA: Svake godine kada je komemoracija ili obeležavanje stradanja živimo u strahu šta će biti izgovoreno, kaže Jović: "Zapravo imamo razlog da strahujemo, jer su poruke koje se šalju više usmerene protiv drugih, nego što su komemoriranja rata. Suviše je rata, a premalo komemoriranja, nemamo osećaja za tuđe žrtve. Ne znam da li treba da damo prevlast sećanju ili zaboravu, mislim da treba napraviti balans. Politika koju u tom pogledu vodimo je pogrešna. Živeti se ne može na grobljima. Mi smo društvo u kojem slavljenje rata ima dugu tradiciju, to učimo još u osnovnoj školi. Takođe učimo da je žrtvovanje nešto poželjno. Tu je i kultura nasilja koja je povezana sa prošlošću, a sklanjamo se od razgovora o tome šta smo uradili drugima u prošlosti. Stalno se sećamo, a ne otvaramo pitanja, tako konstruiramo prošlost kakva nije bila. Mislim da se nikada nećemo dogovoriti o zajedničkom narativu istorije, to je inače, po mom sudu, protivno liberalnoj demokraciji. Ali je bitno da izazivamo nacionalne mitove koji su jednostrani i da tim izazivanjem ostavimo novim generacijama mogućnost da imaju više narativa tako da ih oni mogu sami razjasniti. Mi smo danas daleko od toga. Sloboda i pluralizam sa više paralelnih narativa je jedini put, a ne da živimo u lažnoj prošlosti koja je iskonstruirana", dodao je Jović.

Razumevanje za ovakav stav iskazao je Lađević: "Da li će ikada istina moći biti saopštavana kroz političku javnost? Nijedna politika ne živi od istine. Niti je istina kategorija kojoj je mesto u politici. Politika se, koliko ja znam, bavi upotrebom istine, a ne utvrđivanjem istine. I upravo iz tog razloga ovu ideju oko zaborava nikako ne bih odbacio. Jer neće nauka zaboraviti ako drži do sebe, brojevi će ostati, zapisi će ostati."

Složivši se sa Jovićem oko sagledavanja, o problemu školstva nastavila je Teršelič: "Mladi koji imaju pravo učiti povjest na osnovu činjenica to ne mogu uraditi. Kod nas je duboko ukorenjeno da se teži nekom jednoumlju. Važno je kulturu sećanja sagledavati i u kontekstu obrazovanja. Kada dođu do devedesetih, nastavnici to ne rade, jer su im u razredima deca koja stalno sede kući i slušaju od starijih šta se dešavalo. Važno je sagledati faktografiju sa različitih strana, to je važna razina jer svima nama trebaju činjenice. U Hrvatskoj nemamo obrazovanje ni za ljudska prava, to je teško nasleđe prošlosti."

Na mlade generacije rođene nakon ratova devedesetih osvrnuo se i Jović: "Za ove generaciju u Zagrebu sa sigurnošću mogu reći da nemaju osećaj za rat, nema sećanja na njega. To čini malo nervoznim nacionaliste, jer nisu sigurni da ih te generacije slede i da li su spremne u potpunosti prihvatiti taj narativ koji im se servira. Druga stvar je da su ti studenti proizvod svog vremena. Meni se događa da studenti na novinarstvu i na političkim znanostima nisu sigurni da li je Jugoslavija bila država ili ne. Oni na taj prostor gledaju kroz naučene fraze."

Zajednički zaključak svih učesnika je da je bitno imati više interpretacija, da na faktografiji moraju da počnu da rade i Srbija i Hrvatska, kao i da za prognane treba stvoriti bolje uslove i veći stepen ljudskih prava, kako bi mogli da se vrate svojim kućama.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

PORAZ JEDNE POLITIKE: Izbeglice iz Kninske krajine, avgust 1995.<br><br>foto: petar mitić

Stvaranje strahova

"Želim da pošaljem poruku da ne smemo da zaboravimo da je i pre ‘Oluje’ bilo žrtava i da te žrtve nisu manje vredne od ovih drugih. Htela bih još da kažem da me je uplašilo mišljenje profesora Jovića što se tiče sećanja i zaborava. Ako sećanje ode u privatnu sferu, onda nam kad-tad slede isti problemi, setimo se šta je bilo posle Drugog svetskog rata. Tako se stvaraju i strahovi. Zašto se ovim povodom preteruje umesto da se smiruje, nije mi jasno."

Nataša Kandić

Ne možemo da se dogovorimo

"Moram da kažem da je veliki problem što se oko nekih ključnih stvari ne možemo dogovoriti. Možemo se dogovoriti da tadašnja vlast u Srbiji snosi određenu krivicu, koja nije mala, za prijem izbeglica. Možemo razgovarati o kulturi sećanja, mislim da sećanje nikako ne sme da zastari, jer je zaborav jednim delom i doveo do onoga što se dešavalo tokom devedesetih. Svako od nas dvadeset godina nakon ‘Oluje’ ostaje pri svom stanovištu. Gospođu Teršelič mnogo cenim jer je dosta uradila za srpski narod u Hrvatskoj, ali ona nastupa dosta jasno sa hrvatskog stanovišta, i to je u redu. Ali mislim da i Srbi treba da nastupaju sa svog stanovišta i da gledaju svoj interes. Ne možemo se dogovoriti oko broja mrtvih, čak ni oko toga šta se u ‘Oluji’ desilo. Ne možemo se dogovoriti ni oko toga da li je to bila dogovorena akcija bez obzira što imamo transkripte gde je Tuđman 31. jula sa Briona rekao da Srbi moraju da nestanu iz Hrvatske."

Sanda Rašković Ivić

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine