Mogućnost izbora mora da postoji (2)
Glumac čija je karijera trajala šest decenija kroz 130 pozorišnih uloga, filmskih, televizijskih i muzičkih kreacija
Umro je Vlastimir Đuza Stojiljković, glumac čija je karijera trajala gotovo šest decenija, tokom koje je odigrao je preko 130 uloga u pozorištu, igrao u velikom broju filmova i u više od 30 drama i 20 televizijskih serija.
Rođen 1929. godine u učiteljskoj porodici Stojiljković u Ražnju. Po završetku srednje škole u Kruševcu, gde se amaterski bavio glumom, upisao je Rudarsko-geološki fakultet u Beogradu, ali je napustio studije u trećem semestru i upisao se na Akademiju pozorišnih umetnosti u klasi Mate Miloševića.
Karijeru je započeo 1951. godine u Beogradskom dramskom pozorištu u kojem je radio do 1968. godine, da bi posle toga prešao u Atelje 212. Na filmu je debitovao 1957. godine u „Tuđoj zemlji“ Jožea Galea, a milionsku popularnost je stekao filmom „Ljubav i moda“ za koji je otpevao legendarnu pesmu „Devojko mala“, ali i ulogom Rodoljuba Rođe Petrovića u TV seriji „Pozorište u kući“. Najmlađa publika verovatno ga pamti po pozajmljenim glasovima junaka u crtanim filmovima: Patak Dača, Optimus Prajm, Leonardo iz „Nindža kornjača“…
Sa Milenom Dravić bio je domaćin u našem prvom šou-programu „Lift za peti sprat“, a krajem osamdesetih sa radio-talasa obraćao se publici sa svojim „Zabavnikom“. Ipak nikada nije igrao seljake, ne zato što nije umeo, već zato što je rođen kao gospodin.
Filmska publika pamti ga po filmovima „Nema malih bogova“ „Operacija Beograd“, „Za sada bez dobrog naslova“, „Početni udarac“, „Put oko sveta“, „Leto je krivo za sve“, „Dan četrnaesti“, „Pop Ćira i pop Spira“, „Tuđa zemlja“ i mnogim drugim, ali i pozorišna po predstavama „Očevi i oci“, Divlji med“, „Neprijatelj naroda“, „Emigranti“, „Pred slepim zidom“, „Doživljaji Nikoletine Bursaća“, „Generali ili srodstvo po oružju“, „Sentandrejska rapsodija“, „Čaplja“, „Prosjačka opera“, „Marija Stjuart“, „Očevi i oci“, „Kralj Lir“, „Putujuće pozorište Šopalović“, „Šuma blista“, „Elijahova stolica“, „Otac na službenom putu“…
Igrao je u televizijskim serijama „Stižu dolari“, „Lift“, „Naša mala redakcija“, „Otvorena vrata“, „Srećni ljudi“, „U ime zakona“, „Zaboravljeni“, „Laku noć deco“, „Pozorište u kući“, „Na slovo, na slovo“… Poslednju flmsku rolu ostvario je u „Montevideo, vidimo se“.
Dobio je ugledna priznanja: Oktobarsku nagradu grada Beograda, Dobričin prsten za životno delo, Statuetu zlatnog ćurana za životno delo, Sterijinu nagradu za životno delo. Za ulogu Profesora Roberta Šustera u predstavi „Trg heroja“ pripala mu je nagrada „Raša Plaović“ za najbolje glumačko ostvarenje na beogradskim scenama i mnoge druge.
„Ja sam sa glumom zaista imao sreće. Bez sreće se ništa ne može. Ja to kažem i mlađima: imaš i smisao i talenat i znanje, ali nećeš uspeti ako nemaš sreće. Šta je sreća: s kim igraš, ko režira i u kom trenutku u tvom životu. Kad se sve te sitnice sklope, ti imaš sreće. Eto, to je to“
Odmah je pristao na razgovor, mada nerado komunicira sa novinarima. „U dobrom sam raspoloženju, valjda zato što je prošla zima, a i nemam obaveza. Januar i februar su mi bili puni, gde sve nismo putovali!“, kaže. Predstave Ateljea 212 i Jugoslovenskog dramskog pozorišta u kojima glumi, Otac na službenom putu i Elijahova stolica, gostovale su u Sloveniji, Hrvatskoj, Beču i Crnoj Gori, prošlog meseca je „skoknuo“ i do Kragujevca da primi nagradu „Joakim Vujić“ za izuzetan doprinos razvoju pozorišta u Srbiji. U junu će opet u Hrvatsku, prvo zbog gostovanja predstave Ateljea 212 Gospoda Glembajevi, a zatim i zbog nove uloge: reditelj Aleksandar Popovski ga je zvao da igra u Odiseju Gorana Stefanovskog teatra „Ulysses“ na Brionima. U avgustu će biti u Crnoj Gori, u Tivtu, zbog Don Kihota u režiji Erola Kadića.
Đuza Stojiljković (83) je jedan od trenutno najtraženijih pozorišnih glumaca i jedno od najvećih imena u istoriji našeg glumišta.
„VREME“: Vaše kolege tvrde da više radite od kako ste u penziji…
VLASTIMIR ĐUZA STOJILJKOVIĆ: U pravu su! A nameravao sam da se manem pozorišta, pa prvih godinu i po dana penzije nisam ništa igrao! Zapitao sam se ono što se ceo život pitam: da li nekome treba ovo što ja radim. Na sreću, kad omatorite ovako kao ja, onda nastupi neki mir i u organizmu i u glavi, pa vam se pojasne čak i takva pitanja. A to je: ako pozorište treba ljudima koji dođu na predstavu, pa neka ih je samo 300-400, znači da treba igrati. Znači da je živa reč sa scene potrebna ljudima. I da sve ovo ima velikog smisla.
U ovoj pozorišnoj sezoni, složićete se, nije baš lako naći razloga za optimizam koji vi očigledno imate.
Pozorište je trenutno u najgoroj situaciji od kako se ja bavim njime, a to je od ‘52. godine prošlog veka. Kad se događaju ovakve grdne promene u zemlji, kad se sve menja, kad je nesigurnost sve veća i veća, naravno da je pozorište jedna od stvari o kojima prestane da se vodi računa. A kad sam diplomirao, cela moja klasa je dobila angažman u pozorištima. Tako je to tada bilo. A danas je velika tegoba. Tada je bila jedna glumačka akademija, izuzetno značajna institucija u zemlji u kojoj su studirali i Slovenci i Hrvati i Makedonci. Danas ima mnogo glumačkih škola, pa svake godine diplomira pedesetak glumaca. Gde će svi oni? Da li neko misli o tome?
Tačno da je u vreme kad ste vi diplomirali o tome mislila država, ali jedan drugi primer iz vašeg života govori i da je vodeći računa o dobrobiti naroda, zaboravljala na čoveka.
Jeste, država me je odredila da budem rudarski inženjer! Jednog dana je došao neki tip u kožnom mantilu, i rekao mi da ću sutra upisati rudarstvo. Ja pre toga nisam ni znao šta je to! Hteo sam na književnost, jezike, na tako nešto. Ali, naredba je naredba i ja upišem Rudarski fakultet. Pošalju oni nas na nekoliko dana u Borski rudnik. Spuste nas u jamu, i ja tada kažem sebi „nema šanse, nećeš ti ovde više nikad!“ Odem kod dekana, kažem „hoću na glumu“, a on me pita kako ću da vratim stipendiju – zamislite, primao sam stipendiju vojne industrije. Ja kažem „nemam pojma, ja samo znam da hoću na glumu“. I tako i bude: ispisao sam se, a niko mi nije tražio da vratim pare. Otišao sam posle trećeg semestra, i to sa položenom matematikom kod čuvenog profesora Kašanina. Od nas 220 studenata, položilo je samo 20! Kad su mu zamerili što obara studente dok su državi što pre potrebni inženjeri, odgovorio je: „Da, ali i inženjeri treba da znaju matematiku!“ I oni ga posle toga penzionišu. Zašto sam hteo glumu? Ja sam glumio u Kruševačkom pozorištu dok sam bio u gimnaziji. Bora Mihajlović, profesor, nas je sve zarazio. Kad sam bio u sedmom razredu, 1. maja 1946. godine, Kruševačko pozorište je postalo profesionalno. Igrali smo neki ruski komad i sad na zidu pozorišta stoji plakat te predstave, ali mi tada nije padalo na pamet da budem glumac. Kažem vam, hteo sam na književnost. Međutim, dok sam bio na Rudarskom, često sam išao u pozorište. I, zarazim se.
Posle je, kažete, sve bilo lako: Beogradsko dramsko pozorište je zaposlilo celu vašu klasu čim ste diplomirali.
Glumio sam ja u Beogradskom dramskom i pre toga, još od 1950. godine. Soja Jovanović, rediteljka, i profesor Minja Dedić su angažovali mlade glumce u nameri da naprave repertoar koji će publika hteti da gleda. Nikog tada nije zanimala domaća drama s temama iz rata! Ni slučajno! Zato se mi mladi glumci „bacimo“ na američku i zapadnu dramu: Henri Miler, Tenesi Vilijams, Žan Anuj… umesto spuštanja zavese, uvedemo zatamnjenje, smanjimo dekor – sve promenimo. I predstave budu prepune! Prvi domaći komad koji je prihvatila publika bio je Nikoletina Bursać. Bilo je to kad sam se vratio iz vojske, 1957. godine: Minja Dedić moli Branka Ćopića da mu dozvoli da postavi na scenu nekoliko priča o Nikoletini. Branko ga odvraća, tvrdi da priče nisu za teatar, ali mu na kraju dozvoli. Nikoletinu igra Pavle Vuisić. Branko Ćopić dolazi na svaku probu, i dopadne mu se Paja. „Vidi ga, kao da sam njega gledao kad sam pisao“, govorio je. Ali, jednog jutra dođe Paja i kaže „ja ovo ne mogu da igram!“ Paja je tad bio član Pančevačkog pozorišta, ono više ne postoji, i nije imao para ni za hleb. Pa ipak, odbio je ulogu koju nije mogao da savlada. Zamislite vi tu poštenjačinu! A Ćopić, da se ubije! Daju Pajinu ulogu Radetu Markoviću. Rade je sjajan glumac, ali ne može da se udene u Nikoletinu. Imao je dupli kostim ne bi li bio krupniji. Ali, Rade je intelektualac i igrao je Nikoletinu kao da mu se malo podsmeva. Publici se dopao Nikoletina, konačno domaći tekst koji hoće da gledaju! Ćopiću se dopalo da se njegov tekst govori sa scene, pa krene da piše novi – Odumiranje međeda. Ali, publika ga neće. Šta vredi što je autor veliki pisac!
Beogradsko dramsko je tada uticalo i na pozorišne živote drugih gradova SFRJ.
Desilo se da su u gradovima u kojima smo gostovali, a tada se ostajalo po mesec dana na gostovanju, nastajala pozorišta sa savremenim repertoarom. „Gavela“ u Zagrebu – na primer. Sada sva pozorišta igraju sve! Tada se znalo i ko je čiji glumac, glumci nisu igrali u više pozorišta. Sećam se, kad je Severin Bijelić, glumac Narodnog pozorišta, hteo da igra u predstavi Beogradskog dramskog! Svi su o tome pričali!
Vi ste iz Beogradskog dramskog prešli u Atelje 212, zatim ste se vratili, da biste opet otišli u Atelje. Da li ste pratili repertoar koji vam je u datom momentu odgovarao?
Da, naravno. Ima i još jedan razlog: kad je glumac dugo u jednom pozorištu, on se familijarizira. A ja sam uvek voleo da igram s ljudima koje ne znam – pažljivije će me slušati od nekog ko me zna i koga ja znam. Zato je bila divota na Dubrovačkim letnjim igrama! Igramo Krležinog Areteja na tvrđavi Bokar! Režija: Žorž Paro! Napravio je dve podele, kao dve predstave: jedna glumačka podela počne Areteja iz jednog prostora tvrđave u 21h pa posle prve scene, posle pola sata, kad se premesti za drugu scenu u drugi prostor, u onom prvom prostoru počne predstava sa drugom podelom i drugom publikom. Tako više niko nikad ništa nije uradio! Relja Bašić i ja smo igrali istu ulogu. Dođe on jednog dana do mene, ja sedim i pijem pivo, i kaže mi: „Slušaj, davi me lektorka. Poslala me kod tebe da me naučiš, kaže, pogrešno govorim.“ Ja iz Kruševca, a on iz Zagreba! Relja je zanosio na zagrebački, a u Areteju nije bilo lokalizama, pa se desilo da ja bolje govorim od njega.
Predstave koje sada igrate asociraju na državu u kojoj su se dešavale te pozitivne stvari o kojima pričate: Otac zbog Golog otoka, Elijah zbog opsade Sarajeva, a Glembajevi zbog Krleže. Publika voli te predstave pre svega zato što su odlične, ali moguće i zbog uspomene na tu državu.
Moguće, naravno. Ali, kako tumačite zašto ih gledaju mladi ljudi? Zar su i oni jugonostalgičari? A, što se tiče Jugoslavije, jeste, osakaćeni smo. Otkad je nema, Sterijino pozorje mi deluje besmisleno. Kad se jedna zemlja raspadne na šest zemalja, to i košta – svaka ima granicu, carinu, i sve ostalo. Sad kad se sve ukrupnjava, kad od Evrope prave celinu, šta mi radimo? Predstave koje igramo nisu o Jugoslaviji, one su o ličnim dramama ljudi koji su živeli u njoj. I ljudima je zato lako da se poistovete i da vole te predstave. Ja sam lično osetio ono o čemu pričamo u Ocu. Kad sam studirao Rudarski fakultet, bilo nas je desetak u sobi studentskog doma u Dalmatinskoj. Lepo smo se družili, bili smo bliski prijatelji. Jednog jutra, probudimo se mi, kad – u nekoliko kreveta nema nikog. Pitamo domara gde su, on kaže „dolazili neki ljudi“, ali šta je dalje bilo, ne zna. Prošlo je mesec-dva a da niko nije znao gde su ti momci. Kad ono, oni na Golom otoku! Toliko sam se družio sa njima, a nisam znao da su održavali tajne sastanke na kojima su podržavali Staljina. Tu priču sam ispričao reditelju Oca, Oliveru Frljiću, kad me je pitao da li se sećam ‘48. Predstava je o tome, o ličnoj drami. Mislim da je publika zbog toga voli…
(Više u tekstu; INTERVJU – VLASTIMIR ĐUZA STOJILJKOVIĆ, GLUMAC > Predstava neponovljiva i drugačija, kao život << VREME | BR 1109 | 5. APRIL 2012. )
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
