<< VESTI | | 16.03.2015 20:48

DOKUMENT >

Lista ugroženih 2014

Izveštaj Zaštitnika građana za 2014: najviše ugroženi Romi, deca, invalidi, bolesni izbegli, raseljeni LGBTI, kritičari i novinari

Posebno ranjive bile su sledeće grupe i građani: ekstremno siromašni, deca i mladi, osobe sa invaliditetom, pripadnici nacionalnih manjina (među njima najugroženiji su Romi), osobe lišene slobode (uključujući i pacijente u psihijatrijskim bolnicama i korisnike u ustanovama socijalne zaštite domskog tipa), oboleli od teških bolesti, izbegli i raseljeni, tražioci azila i migranti, žene, LGBTI grupe i pojedinci, organizacije i pojedinci zagovornici ljudskih prava, organizacije i pojedinci koji iznose kritične stavove (novinari i drugi), ističe se u Izveštaju Zaštitnika građana za 2014.koju je on 14. marta uputio Skupštini Srbije.

Ekonomska, socijalna, kulturna prava: rastajući broj socijalno ugroženih

Prava pripadnika nacionalnih manjina: u najtežem položaju i dalje su Romi

Kosovo i Metohija: građani na KiM, posebno oni nealbanske nacionalnosti koji žive u enklavama, taoci su tekućih političkih procesa i suočavaju se sa teškim kršenjima ljudskih prava i sloboda

Sloboda medija i sloboda izražavanja: mediji u Srbiji nisu slobodni u meri primerenoj za savremenu evropsku državu i društvo

Pravosuđe i pravda: građani Srbije još dalje udaljeni od brze i dostižne pravde

Neformalna administracija: rizik od pojave da se angažuju strani konsultanti na izradi, sprovođenju i oceni primene strateških dokumenata Vlade

Prava deteta i mladi: mnogi, po pravilu visokoobrazovani, izlaz traže odlaskom iz zemlje

Životna sredina i klimatske promene: Srbija nema valjan opšti pravni režim za državnu pomoć za slučaj elementarnih nepogoda

Prava osoba sa invaliditetom

Rodna ravnopravnost

Prava lica lišenih slobode

Demokratska civilna kontrola i rad službi bezbednosti, privatnost

Azilanti i ljudi u pokretu (migranti)

Stanje ljudskih prava u Srbiji tokom 2014 godine bilo je zabrinjavajuće. Stanje vladavine prava i pravne sigurnosti, poštovanje principa „dobre uprave", organizacija i kapacitet administracije, primena zakona i, povrh svega – ekonomska situacija, bili su takvi da nisu obezbedili nivo poštovanja prava građana potreban za dostojanstven život svih. Unapređenja po pojedinim pitanjima u oblastima kao što je zdravstvo nisu uspela da promene opštu ocenu, ali su vredna hvale.

Tragične poplave tokom maja odnele su živote više od 50 građana i spasilaca, čijim porodicama se i ovde izražava saučešće. Hiljade drugih građana pretrpeli su ogromnu materijalnu štetu. Solidarnost građana, aktivnosti državnih organa, a posebno transparentan rad Vladine Kancelarije za pomoć i obnovu poplavljenih područja, te pomoć iz inostranstva pomogli su u ublažavanju posledica.

Građani nisu, kao ni ranijih godina, zbog organizacionih slabosti u radu administracije, pred organima vlasti u potpunosti i u razumnim rokovima ostvarivali sva prava koja im garantuje pravni poredak.

Najveći broj pritužbi građana (44 odsto od svih primljenih pritužbi) odnosi se na neblagovremen rad administracije, nemaran odnos prema poslu, očigledno pogrešnu primenu prava i druge propuste iz domena „dobre uprave".

Neka od prava građana, međutim, pored teškoća u praktičnom ostvarivanju, dodatno su normativno ograničena, odnosno sužena izmenama propisa, na štetu ekonomski najranjivijih građana, često čak i na formalno-pravno sporan način. Tome je sigurno doprinela činjenica da su gotovo svi zakoni tokom izveštajnog perioda u Narodnoj skupštini doneti po hitnoj proceduri, na šta je ovaj organ upozoravao.

Zakonom o privremenom uređivanju načina isplate penzija , isplata penzija privremeno je „uređena" tako što je „sadašnjim i zatečenim korisnicima" - smanjen iznos penzije! Nazivom propisa i jezičkom formulacijom njegovih odredbi nastoji se izbeći njihova pravna i stvarna suština, a to je smanjivanje penzija koje su prethodno stečene i čija je visina utvrđena pravnosnažnim upravnim aktom. Novi zakon, nepovoljniji po građane, ne primenjuje se na konkretne slučajeve donošenjem novih upravnih akata, već penzioneri bez ikakvog pravnog akta faktički dobijaju smanjeni iznos, što otežava pobijanje zakonitosti i pravilnosti takvih faktičkih akata uprave. Tako se jednim propisom i načinom njegove primene snižava i menja međusobni nivo već utvrđenih prava i slabi pravna sigurnost.

Konačno, i takvi propisi, kojima su sužena prava ili nametnute nove obaveze, primenjivani su u pojedinim slučajevima na krajnje nepravilan, nepravičan način:

Zakon o umanjenju neto prihoda lica u javnom sektoru (poznat kao „zakon o solidarnom porezu") važio je od 1.1.2014. godine do 1.11.2014. godine i njime su oporezovane mesečne isplate zaposlenima u javnom sektoru veće od određenog iznosa. Međutim, u praksi je solidarni porez naplaćen i zaposlenima čija je zarada, odnosno naknada zarade kasnila više meseci, pa su im u jednom trenutku zaostale zarade isplaćene sve od jednom. Ti su građani višestruko oštećeni – nisu dobijali zaradu, odnosno naknadu zarade više meseci, što im je ugrožavalo egzistenciju, a onda im je na zakasnelu kumulativnu isplatu dugovanih zarada naplaćen solidarni porez kao da pripadaju krugu onih čija su primanja viša od oporezivog iznosa. Posebno je nepravično i daje dodatnu dimenziju diskriminacije žena, to što se u najvećem broju slučajeva radilo o – majkama na porodiljskom odsustvu. Ovaj organ utvrdio je nepravilnost takve naplate solidarnog poreza, ali je Ministarstvo finansija odbilo da izvrši preporuku i da porez naplaćen u ovakvim slučajevima – vrati. Istovremeno, Zakon koji je „solidarno" oporezovao osnovni prihod sredstava za život – zaradu, nije oporezovao druge vrste prihoda koje je mnogo pravičnije oporezovati iz razloga društvene solidarnosti, kao što su „nagrade" i „priznanja" koje se sastoje u tome da dobitnik „nagrade" svakog meseca, doživotno, iz javnih izvora dobije određen novčani iznos.

Organi vlasti u visokom procentu (≈90 odsto) otklanjali su propuste u radu na štetu prava građana koje je u postupcima kontrole utvrđivao Zaštitnik građana. Međutim, u državi nije do kraja uspostavljen funkcionalan horizontalno i vertikalno razgranat sistem otklanjanja nepravilnosti u kome bi Zaštitnik rešavao samo izuzetne nepravilnosti i nezakonitosti na štetu prava građana (što je inače koncept institucije ombudsmana). Nemajući dostupnu i delotvornu mogućnost da problem izlože i reše na nižem nivou, građani se u više od 50 odsto slučajeva obraćaju Zaštitniku kao prvoj, a ne poslednjoj kontrolnoj instanci.

U Godišnjem izveštaju za 2013. godinu ukazivano je na neorganizovanost i nedelotvornost inspekcijskih službi na različitim nivoima vlasti, te predlagano da se normativno bolje uredi inspekcijski postupak, položaj, prava i odgovornosti inspektora i organizacija i koordinacija inspekcijskih službi. Do kraja izveštajnog perioda nije donet zakon o inspekcijskom nadzoru, ali je ušao u proceduru pred Narodnom skupštinom.

Pre više godina pripremljen je tekst izmena Zakona o Zaštitniku građana i upućen u parlament na usvajanje pa je, shodno parlamentarnom običaju, posle konstituisanja novog saziva Vlade i Narodne skupštine, povučen. Tim izmenama propisana je obaveza svakog organa javne vlasti da uspostavi dostupan i delotvoran način za razmatranje pritužbi na svoj rad, unutar samog organa, odnosno organizacije. Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Zaštitniku građana, dve godine posle povlačenja iz parlamentarne procedure iz običajnih razloga, nije vraćen u Narodnu skupštinu. Ovaj organ je posle toga, nakon svakog novog saziva, odnosno rekonstrukcije Vlade, nadležnom ministarstvu iznova upućivao inicijative za izmene i dopune Zakona o Zaštitniku građana. Po upućivanju poslednje, iz decembra 2014. godine, Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu je formiralo radnu grupu za pripremu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Zaštitniku građana.

Posebno ranjive bile su sledeće grupe i građani: ekstremno siromašni, deca i mladi, osobe sa invaliditetom, pripadnici nacionalnih manjina (među njima najugroženiji su Romi), osobe lišene slobode (uključujući i pacijente u psihijatrijskim bolnicama i korisnike u ustanovama socijalne zaštite domskog tipa), oboleli od teških bolesti, izbegli i raseljeni, tražioci azila i migranti, žene, LGBTI grupe i pojedinci, organizacije i pojedinci zagovornici ljudskih prava, organizacije i pojedinci koji iznose kritične stavove (novinari i drugi).

Ekonomska, socijalna, kulturna prava

Visoka stopa nezaposlenosti i loša ekonomska situacija nastavile su da urušavaju materijalnu osnovu za ostvarivanje ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava građana. Državni, pokrajinski i lokalni mehanizmi socijalne zaštite i staranja nisu uspevali da obezbede dovoljno pomoći za narastajući broj socijalno ugroženih, bar u meri u kojoj je to neophodno za minimum dostojanstva i egzistencije. Već nedovoljna, socijalna zaštita se izmenama propisa dodatno umanjuje.

Uredbom o merama socijalnog uključenja korisnici socijalne pomoći obavezani su da, pod nedovoljno određenim uslovima, rade u javnom interesu, pod pretnjom gubitka prava na socijalnu pomoć. S obzirom na Ustavnu garanciju pravične naknade za rad (što je pravo koga se građanin, prema Ustavu, ne može odreći), takav rad, Uredbom nije ni sadržinski određen, niti vremenski ograničen te njegova vrednost može prevazilaziti iznos socijalne pomoći, čime je otvorena mogućnost da se za rad daje nepravična naknada. Takav rad je dakle ili prisilno besplatan (na štetu prava propisanog Ustavom), ili je socijalna pomoć suštinski ukinuta (sem ako njen iznos prevazilazi pravičnu naknadu za obavljeni rad, kada je, praktično, umanjena za vrednost izvršenog rada). Da je ova materija uređena zakonom, uz učešće svih nadležnih organa i stručne javnosti, načelno pozitivna namera radnog angažovanja mogla se normativno izraziti i sprovesti na primeren način, uz veću pravnu sigurnost, bolje efekte i manju opasnost od dodatnog obespravljivanja socijalno ugroženih u pojedinačnim slučajevima. Ovaj organ uputio je Ustavnom sudu Predlog za ocenu ustavnosti i zakonitosti spornih odredbi Uredbe.

Zbog neuspešno sprovedenog javnog konkursa za finansiranje projekata civilnog društva u oblasti socijalne zaštite, resorno ministarstvo je izdejstvovalo promenu namene sredstava u iznosu od oko dva miliona evra, koja su preusmerena u druge svrhe.

Narodna skupština nije ni tokom ovog izveštajnog perioda odlučivala o nekim zakonodavnim predlozima ovog organa od značaja za ekonomski opstanak najugroženijih.

Desetine hiljada građana Srbije i dalje je onemogućeno u potpunom ostvarivanju Ustavom garantovanih i zakonom uređenih prava na zdravstvenu i penzijsku zaštitu kroz obavezno, zakonom propisano osiguranje. Nadležni državni organi nedovoljno su efikasni u suzbijanju pojave da poslodavci ne izvršavaju zakonsku obavezu uplate doprinosa u zdravstveni i penzioni fond, a važeći propisi posledice toga prevaljuju na radnike i članove njihovih porodica koji ostaju bez zdravstvenog osiguranja i punog iznosa zarađene penzije. Štetu trpe i savesni poslodavci - neravnopravni su na tržištu (imaju veće troškove poslovanja, te su im i proizvodi i usluge skuplji od nekorektne konkurencije i višu stopu doprinosa od ekonomski optimalne).

Tokom 2013. godine načinjen je prvi korak usvajanjem i primenom Zakona o ostvarivanju prava na zdravstvenu zaštitu dece, trudnica i porodilja , kojim su te posebno ranjive grupe zaštićene od posledica nefunkcionalnog sistema doprinosa. U 2014. godini nije načinjen dalji napredak po pitanju unapređenja zakonske zaštite ostalih kategorija radnika i građana od posledica nezakonitog ponašanja poslodavca.

Zvanično je saopšteno da je unapređena naplata doprinosa u odnosu na prethodni izveštajni period. S obzirom na to da se propisi o radu poreskih organa nisu značajnije menjali u ovoj stvari, može se konstatovati određeno unapređenje efikasnosti i pravilnosti rada poreskih organa po ovom pitanju, koje nije bilo dovoljno da otkloni problem.

Osobe sa HIV/AIDS-om su stigmatizovane i diskriminisane, čak i među zdravstvenim radnicima. U Srbiji nema sistematičnog testiranja na HIV/AIDS, pa ni među decom i mladima.

Mere štednje ugasile su neke usluge socijalne zaštite, a druge svele na minimum.

U Beogradu su Odlukom o pravima i uslugama socijalne zaštite određene usluge socijalne zaštite ukinute, a prava iz socijalne zaštite umanjena. Ukinuta je dnevna usluga svratište za decu, usluga personalna asistencija za decu, mlade, odrasle i starije osobe sa telesnim invaliditetom, subvencija po osnovu troškova za komunalne proizvode, usluge i zakupninu, a pravo na povremenu jednokratnu pomoć izgubila su deca bez roditeljskog staranja, učenici i studenti. Umanjena su prava korisnika interventne, jednokratne i stalne novčane pomoći, tako što je smanjen njihov iznos i krug korisnika. Takva „štednja" na najugroženijima nije se desila samo u Beogradu, mada ima i primera opština i gradova koji su iz mera štednje isključili usluge socijalne zaštite.

Neke jedinice lokalne samouprave, koje su obezbedile sredstva za usluge socijalne zaštite, nisu mogle da ih pruže građanima jer usled ograničenja u zapošljavanju koja je propisala Vlada nisu mogle da zaposle osobe koja će te usluge pružati.

Socijalni dijalog na nacionalnom nivou (reprezentativni predstavnici radnika, Vlada, reprezentativni predstavnici sindikata) je neredovan. Sindikalna prava su u praksi ograničenija, posebno u privatnom sektoru, nego što to garantuju i propisuju Ustav i zakoni.

Najsiromašniji građani uskraćeni su za pun pristup pravdi jer još uvek nije donet savremen zakon o besplatnoj pravnoj pomoći.

Prava deteta i mladi: mnogi, po pravilu visokoobrazovani, izlaz traže odlaskom iz zemlje

Deca su ostala jedna od najranjivijih grupa građana. Zabeležen je određen normativni i praktični napredak u zaštiti i ostvarivanju prava dece (posebno u oblasti zaštite zdravlja) ali su mnoge manjkavosti opstale iako je na njih ukazano i mogle su biti otklonjene. Izuzetno je visok procenat nezaposlenosti među mladima i mnogi, po pravilu visokoobrazovani, izlaz traže odlaskom iz zemlje.

Resorna ministarstva, pre svega Ministarstvo zdravlja, prihvatili su stav Zaštitnika građana da je rešenje pitanja tzv. „nestalih beba" moguće samo donošenjem posebnog zakona, kojim će, uz snažna istražna ovlašćenja i nespornu nezavisnost i autoritet postupka, biti omogućeno preispitivanje svih slučajeva u kojima postoji razumna sumnja u zvanične dokumente o smrti beba nakon porođaja.

Veliki broj učenika nije imao nastavu u optimalnom trajanju. Časovi u školama skraćivani su u dužim periodima usled štrajkova prosvetnih radnika, zbog nezadovoljstva materijalnom situacijom. Pravo na obrazovanje dece trpelo je zbog toga.

Problematika prava deteta u Republici Srbiji prikazana je u posebnom delu ovog Izveštaja i zbog njenog značaja neće na ovom mestu biti dalje predstavljana u skraćenom obliku.

Prava osoba sa invaliditetom

Osobe sa invaliditetom u Republici Srbiji i dalje se svakodnevno suočavaju sa složenim problemima koji ih onemogućavaju da ravnopravno ostvaruju priznata prava i budu ravnopravno uključene u društvo.

Među njima su najguroženija lica sa mentalnim smetnjama koja ostaju u specijalizovanim ustanovama ili se u njih smeštaju kao najčešća alternativa životu u biološkim porodicama zbog nedovoljno razvijenih sistema podrške koji bi trebalo da podstaknu i omoguće njihov život u zajednici. Servisi podrške još uvek nisu postali sastavni deo sistema socijalne zaštite i korisnicima nisu dostupni u obimu koji je neophodan. Posebno su ugrožene osobe sa intelektualnim poteškoćama smeštene u ustanovama socijalne zaštite domskog tipa. To su azili kojima nedostaje osoblja (pre svega lekara), čiji korisnici su izolovani od sveta.

Podrška koja je osobama sa invaliditetom delimično obezbeđena kroz sisteme socijalne, zdravstvene zaštite i sistem obrazovanja nije dovoljna da bi se otklonile prepreke za njihovo obrazovanje, rehabilitaciju, zapošljavanje i samostalan život.

Problematika osoba sa invaliditetom prikazana je u posebnom delu ovog Izveštaja i zbog njenog značaja neće na ovom mestu biti dalje predstavljana u skraćenom obliku.

Rodna ravnopravnost

Žene nisu ravnopravne, mada se svest o značaju rodne ravnopravnosti i prepoznavanje pojavnih oblika rodne diskriminacije povećava.

Uspešno je organizovana, po prvi put bez masovnog nasilja, Parada ponosa u glavnom gradu.

Slučaj sa transrodnom osobom, majorom koju je Ministarstvo odbrane penzionisalo nakon promene pola, najteži je i najslikovitiji vid kršenja prava na rodni identitet od strane državnog organa, kakav nije odavno zabeležen u ionako niskom administrativnom kapacitetu u oblasti rodne ravnopravnosti.

Zbog utvrđenih nedostataka u primeni Zakona o ravnopravnosti polova i potrebe da se domaće zakonodavstvo uskladi sa preuzetim međunarodnim obavezama u oblasti rodne ravnopravnosti, a domaći propisi međusobno, pripremljen je model novog zakona o rodnoj ravnopravnosti, koji će, u formi inicijative, biti dostavljen Vladi na dalji zakonodavni postupak.

Problematika rodne ravnopravnosti u Republici Srbiji prikazana je u posebnom delu ovog Izveštaja i zbog njenog značaja neće na ovom mestu biti dalje predstavljana u skraćenom obliku.

Prava pripadnika nacionalnih manjina

U oktobru 2014. održani su, uspešno, drugi neposredni izbori za Nacionalne savete nacionalnih manjina.

Primena Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina u načelu je dala dobre rezultate, ali ga je potrebno unaprediti kako bi više pažnje bilo posvećeno unapređenju ostvarivanja individualnih prava pripadnika nacionalnih manjina u konkretnim životnim situacijama i kako bi se smanjio uticaj političkih partija na nacionalne savete.

Preti opasnost da, primenom novog seta medijskih zakona, ukoliko ne bude bilo posebne pažnje i podstreka za medijske programe na manjinskim jezicima i sa manjinskim temama, u praksi dođe do pogoršanja stanja prava manjina na informisanje.

Nadležni državni (bezbednosni) organi propustili su da u potpunosti zaštite bezbednost i imovinu pripadnika albanske nacionalne manjine posle provokacije na fudbalskoj utakmici Srbija – Albanija.

U najtežem položaju i dalje su Romi. U osnovi njihove diskriminacije stoji strukturno siromaštvo.

Pripadnici nacionalnih manjina, posebno mlađe generacije, nedovoljno poznaju srpski jezik, a pripadnici srpskog naroda u krajevima gde pretežno žive pripadnici nacionalnih manjina nedovoljno poznaju jezik lokalne zajednice, što je smetnja integraciji.

Problematika prava pripadnika nacionalnih manjina prikazana je u posebnom delu ovog Izveštaja i zbog njenog značaja neće na ovom mestu biti dalje predstavljana u skraćenom obliku. Prava lica lišenih slobode

U proteklom periodu nije došlo do značajnijeg unapređenja položaja lica lišenih slobode u policijskim stanicama, pritvorskim jedinicama, zavodima za izvršenje krivičnih sankcija, psihijatrijskim bolnicama i ustanovama socijalne zaštite domskog tipa, prihvatilištu za strance i centrima za azil.

Uprkos pojedinačnim adaptacijama, smeštajni uslovi i dalje nisu u skladu sa važećim propisima i standardima, a njihovi kapaciteti nisu dovoljni. U ustanovama je nedovoljan broj zaposlenih, naročito lekara. Najveći broj pritužbi odnosi se na (ne)pružanje zdravstvene zaštite.

Prisutna je izolacija korisnika u socijalnim ustanovama, naročito dece, što predstavlja najteži oblik nečovečnog postupanja.

Problematika prava lica lišenih slobode prikazana je u posebnom delu ovog Izveštaja i zbog njenog značaja neće na ovom mestu biti dalje predstavljana u skraćenom obliku.

Pravosuđe i pravda

Ishitreno, neuravnoteženo, za građane skupo uvođenje javnobeležničke (notarske) službe u Srbiju, te odsustvo spremnosti Ministarstva pravde da na vreme prizna i otkloni greške od kojih su neke, čak, začete godinama ranije (kada su propisi o notarijatu koncipirani), doveli su do štrajka advokata kojim je četiri meseca blokirano pravosuđe u Srbiji, a građani Srbije još dalje udaljeni od brze i dostižne pravde.

Ovaj organ dao je, nakon prvih iskustava u primeni Zakona o javnom beležništvu, Mišljenje kojim je identifikovao probleme i propuste na štetu prava građana, na koje je Ministarstvo pravde ostalo uglavnom nemo. Tri meseca kasnije, štrajk je okončan donošenjem izmena i dopuna Zakona o javnom beležništvu i sa njim povezanim Zakonom o izmeni i dopuni Zakona o vanparničnom postupku, Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o prometu nepokretnosti, Zakonom o izmenama i dopunama Porodičnog zakona i Zakona o izmenama i dopunama Zakona o nasleđivanju, gotovo u potpunosti u skladu sa Mišljenjem. Hiljade suđenja u međuvremenu je odloženo, a sa njima i pravda građanima koji su je pred sudom tražili, sudijama se posao nagomilao; advokati koji su listom obustavili rad, pri tom pokazujući izuzetnu svest, solidarnost i upornost, teško su ekonomski oštećeni i uz to javno izvređani tvrdnjama resornog ministra da su pravi motivi njihovog štrajka prikriveni i u službi interesa jednog čoveka; javni beležnici i njihova komora ušli su na institucionalnu scenu Republike Srbije pod nepotrebno negativnim okolnostima; budžet Republike Srbije umalo je ostao bez značajnih prihoda… Uvođenje notarske službe tako je, umesto podstreka pravnoj sigurnosti građana, bilo još jedna teška i štetna epizoda u već, po problemima čuvenoj, reformi pravosuđa u Srbiji.

I novo zanimanje privatnih izvršitelja donelo je, pored pozitivnih, nepotrebne negativne efekte koji su takođe predočeni u posebnom mišljenju ovog organa. Efekti rada privatnih izvršitelja u pojedinim okolnostima (kada je dug relativno mali) su nesvrsishodni i nepravični, manjkav sistem raspodele predmeta pogodovao je korupciji, pravna zaštita od njihovog nezakonitog ili nepravilnog rada svedena je na minimum.

Zaštitnik građana, shodno odredbama Ustava i zakona kojima se utvrđuje nadležnost ovog organa, nije ovlašćen da kontroliše ni rad javnih beležnika, ni privatnih izvršitelja, iako su to privatne profesije sa javnim ovlašćenjima, odnosno njihovi delatnici vrše vlast.

Zaštitnik građana uputio je nadležnom ministarstvu (pravde) i Komori izvršitelja Mišljenje u vezi sa uređivanjem visine nagrada i naknada za rad izvršitelja i drugim pitanjima koja su se, sa stanovišta prava i interesa građana, pojavila kao problematična u radu nove službe.

U pogledu poštovanja nezavisnosti sudijske funkcije oprezno se može govoriti o blagom napretku. Visoki savet sudstva (Disciplinska komisija VSS) odbio je disciplinske prijave koje su u prethodnom izveštajnom periodu pomenute kao primer neprincipijelnog pritiska na sudije. U Radu Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca još uvek učestvuju članovi za koje je zvanično utvrđeno da su povređivali principe vladavine prava tokom revizije (re)izbora sudija i prilikom donošenja strateških odluka.

Ministar pravde optužio je na javnom skupu sudiju Vrhovnog kasacionog suda za kritizerstvo, nakon što je ona osporila sposobnost vlasti da na pravi način izvrši reformu pravosuđa.

Najznačajniji oslonci nezavisnosti i integriteta sudijske i tužilačke funkcije ostaju nacionalna strukovna udruženja sudija i tužilaca – Društvo sudija Srbije i Udruženje javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije. Značajnu ulogu u zaštiti pravnog poretka ostvarila je i Advokatska komora Srbije, sa svojim kolektivnim i pojedinačnim članicama i članovima.

Ovaj organ smatra da je za uspostavljanje pune nepristrasnosti pravosuđa potrebno da i javnotužilačkoj funkciji Ustavom bude garantovana, i u praksi omogućena - nezavisnost.

U Srbiji je i dalje prisutna pojava nekažnjivosti za torturu, veoma je mali broj postupaka, a pre svega osuda za krivična dela zlostavljanje i mučenje, kao i iznuđivanje iskaza.

Pravda nije zadovoljena za sve žrtve zločina i kršenja ljudskih prava u vezi sa oružanim sukobima tokom 90-tih. Ostvarivanje prava članova njihovih porodica neretko je skopčano sa nerazumnim teškoćama i ograničenjima koji proističu iz postojećih propisa. Inicijative iz civilnog sektora da se pravni okvir u tom pogledu unapredi, nadležni organi izvršne vlasti ignorišu.

Zaštitnik građana podržava aktivnosti Fonda za humanitarno pravo (udruženja u oblasti ljudskih prava) usmerene ka unapređenju postojećeg pravnog okvira za prava civilnih žrtava ratova. Pokušao je da na inicijativu Fonda u rad na tom planu uključi i nadležne državne organe, što nije naišlo na očekivani odziv. Fond je krajem 2014. godine sačinio model zakona koji ovu oblast nastoji da uredi prema preporukama međunarodnih tela i stvori uslove da se žrtvama obezbedi ostvarivanje prava na reparaciju. U istom periodu, resorno ministarstvo izradilo je svoj nacrt zakona, koji se suštinski razlikuje.

Izvesna, robusna, brza, delotvorna sudska zaštita ljudskih prava jeste kamen temeljac sistema zaštite ljudskih prava, koji u Srbiji još uvek ne stoji čvrsto, zbog čega se pred druge organe zaštite prava građana, uključujući i ovaj, postavljaju zadaci koje oni nisu predviđeni da vrše, niti im to kapaciteti dozvoljavaju.

Sloboda medija i sloboda izražavanja

Mediji u Srbiji nisu slobodni u meri primerenoj za savremenu evropsku državu i društvo, niti za ovde već jednom dostignuti nivo medijskih sloboda.

Postupci nosilaca vlasti i okolnosti na medijskom tržištu pogoduju autocenzuri ili tendencioznom, navijačkom izveštavanju usled koga trpi Ustavom zagarantovano pravo građana da budu istinito, potpuno i blagovremeno obaveštavani o pitanjima od javnog značaja.

Udruženje novinara Srbije (UNS) sprovelo je istraživanje među svojim članstvom:

„Kao najveći problemi novinarske profesije izdvajaju se niske zarade (62,22 odsto), kao i neprofesionalizam i neodgovarajuće obrazovanje novinara (54,36 odsto). Samovolju vlasnika i neregulisane radne odnose izdvaja 38,29 odsto, 27,86 odsto anketiranih ukazuje na problem pretnji i ucena upućenim novinarima, a problem nedostupnosti informacija navodi 20,51 odsto. Da je jedan od većih problema vlasnička struktura smatra 27,52 odsto, a 14,02 odsto da je nešto drugo glavni problem novinarske profesije. Da su konstantno izloženi cenzuri izjavilo je 5,98 odsto ispitanih novinara, 40,68 odsto povremeno, 49,74 odsto nikada, dok odgovor ’drugo’, što se najčešće odnosilo na autocenzuru, navodi 3,59 odsto. Na pitanje ’Da li Vaše kolege pribegavaju samocenzuri zbog straha od cenzure?’ čak 48,55 odsto daje odgovor ’da, povremeno’, 28,89 odsto smatra da njihove kolege to čine u velikoj meri, 15,56 odsto nije primetilo, 6,15 odsto smatra da oni to nikada ne rade, a 0,85 odsto navodi odgovor ’drugo’."

Obaveza svake države potpisnice Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, pa i Republike Srbije, u pogledu slobode izražavanja je dvostruka – negativna i pozitivna. Negativnu obavezu – da se uzdrži od otvorenog suzbijanja slobode izražavanja - država načelno poštuje. Izuzetak su neki postupci i izjave čelnika države za vreme i nakon velikih poplava, koji se formalno mogu pravdati vanrednom situacijom. Pozitivnu obavezu – da pospešuju atmosferu slobode javne reči, kritičkog preispitivanja javnih tema i raznovrsnosti mišljenja, izvršna vlast i pojedini nosioci zakonodavne vlasti - krše.

Kritičko izveštavanje je tokom 2014. godine označavano kao „subverzivna", nečasna protivdržavna aktivnost koja koči reforme, napredak Srbije i mir i blagostanje njenih građana.

Autocenzura je zahvatila medijski prostor jer oni koji pišu ili objavljuju kritičke tekstove bivaju sa visokih državnih mesta proglašeni za stranog ili tajkunskog plaćenika, unutrašnjeg neprijatelja, domaćeg izdajnika, „preplaćenika" „opoziciju"… nakon čega obično usledi kraći ili duži linč u pojedinim medijima, sa veoma konkretnim posledicama po privatni život tih ljudi. U isto vreme listovi ili mediji koji objavljuju kritičke misli ili činjenične tvrdnje koje protivreče vladajućoj retorici osnovano strahuju od povlačenja oglašivača, čiji novac je ključan za opstanak većine, ako ne i svih na medijskom tržištu Srbije.

Nije neuobičajeno da najviši predstavnici vlasti na pitanja koja im se ne sviđaju odgovore ličnim diskvalifikacijama i aluzijama na navodne skrivene motive novinara ili medijske kuće. Primer je konferencija za štampu održana 8. 10. 2014. godine na kojoj je na legitimna pitanja novinarke predsednik Vlade umesto odgovora izneo niz optužbi o političkoj i interesnoj neobjektivnosti novinarke lično i lista za koji radi.

Mehanizmi samoregulacije (novinarska udruženja, Savet za štampu…) nedovoljno su snažni, a njihove odluke ne dobijaju vidljivost ili budu proglašene politizovanim, pristrasnim, nestručnim, čime im se potkopava autoritet među najširim slojevima društva koji nemaju vremena niti mogućnosti da sami istražuju sve okolnosti i proveravaju tačnost svih javno iznetih tvrdnji.

Sumnje o otkazivanju emisija i promenama uređivačkih politika, koje su iznete u prethodnom Godišnjem izveštaju, potvrđene su tokom ovog izveštajnog perioda na najočigledniji način raskidom saradnje između TV kuće B92 i autorke kultne političke emisije „Utisak nedelje". Nesporno je pravo vlasnika da upravlja firmom. Pravo pitanje o slobodi medija ovde nije da li je neko naredio ukidanje Utiska nedelje (ovaj organ ne smatra da se to dogodilo), već zbog čega bi neko u ozbiljnom i skupom poslu sa nacionalnom frekvencijom smatrao da može da ima poslovnu korist od ukidanja emisije u kojoj nikada nije nedostajalo „reklama" od kojih televizije žive? Ukidanjem te emisije bitno je smanjen medijski prostor u kome mogu da se čuju zagovornici različitih opcija i rešenja i vodi preko potreban javni društveni dijalog o najvažnijim pitanjima.

Iza stvari od nespornog nacionalnog interesa kao što su pomoć građanima na Kosovu i Metohiji ili rad sportskih udruženja sa najdužom tradicijom ponekad se provlače i nezakonite, kriminalne radnje, a novinari i redakcije koje gledaocima iznose činjenice ili sumnje o tome mogu računati na prikrivene i otvorene pretnje u čijem suzbijanju država nije pokazala efikasnost. U takvim situacijama novinari su prinuđeni da biraju između sopstvene bezbednosti i pravovremenog i potpunog informisanja javnosti o temama od javnog značaja. Samocenzura je tada posledica, a uzrok - neefikasnost države. Žrtva je sloboda medija i informisanost građana. Jedna novinarka je šest godina pod dvadesetčetvoročasovnom bezbednosnom zaštitom. Život joj je sačuvan, ali sloboda kretanja, privatnost i pravo na rad – ne.

U trci za tiražima i gledanošću, ali i pod neposrednim uticajem ili pritiskom različitih centara moći, građanima se, uporedo sa istinitim informacijama, i dalje plasiraju selektivne, nepotpune, polu-informacije pa i potpuno lažne, činjenično netačne (dez)informacije. Tzv. „curenje" poverljivih informacija u pojedine medije, u stvari metod upravljanja javnim mnjenjem putem plasiranja „ekskluzivnih" informacija iz zvaničnih, ali anonimnih izvora, nastavljen je.

Građani su mogli da gledaju ne samo snimak incidenta u kome su učestvovali pripadnici dve državne oružane formacije, a koji je načinila privatna TV kuća, već i snimak (nepotpun, isprekidan) istog događaja koji je službeno načinio pripadnik jedne od te dve jedinice u okviru svoje redovne radne dužnosti. Taj snimak nikako nije smeo da dospe u javnost, pogotovo dok istraga traje, a naređenje da bude dostavljen medijima moglo je da stigne samo sa najviših političkih pozicija. Službeni operativni snimak pripadnika specijalne policijske jedinice na dužnosti nepropisno je prikazan javnosti da bi se stvorilo javno mnjenje o određenom događaju, dok je Zaštitnik građana uskraćen za podatke o istom događaju koji su prema izričitim odredbama Zakona drugi organi dužni da mu dostave kako bi ostvario svoju Ustavom utvrđenu institucionalnu kontrolnu ulogu. Tabloidizacija države je i dalje prisutna.

Podaci iz istraga u toku, pa i podaci o tome koje će istrage tek biti pokrenute, pojavljuju se i dalje u određenim medijima. Nije poznato da je neko do sada odgovarao zbog takvog „curenja" poverljivih informacija neovlašćenim licima.

Ekonomsko stanje i mehanizmi zaštite radnih prava novinara su na niskom nivou, njihovo sindikalno organizovanje je slabo.

Značajan normativni napredak je načinjen donošenjem tri medijska zakona - Zakona o javnom informisanju i medijima , Zakona o elektronskim medijima i Zakona o javnim medijskim servisima . U narednom periodu treba očekivati praktične rezultate primene ovih zakona. Neki od izazova u primeni biće opstanak medija sa programom na manjinskim jezicima i tematikom od značaja za nacionalne manjine i održivost „malih" medija.

Ministarstvo kulture i informisanja pripremilo je Nacrt zakona o kulturi i otpočelo javne rasprave o nizu drugih zakonskih nacrta.

Rad nezavisne Komisije za ispitivanje nerešenih ubistava novinara dao je tokom 2014. godine prve opipljive rezultate, čija se tačnost proverava pred sudom. … Nereformisana administracija

U izveštajnom periodu nije uočen napredak u sprovođenju konkretnih mera i aktivnosti na ostvarenju osnovnih principa reforme javne uprave: profesionalizaciji, depolitizaciji i racionalizaciji. To je, uz nedostatak odgovornosti za učinjeno (i neučinjeno), osnovni uzrok pomanjkanja primene načela dobre uprave u Republici Srbiji, a za posledicu ima masovno, svakodnevno kršenje najrazličitijih prava građana.

Dobro je što je početkom 2014. godine doneta Strategija reforme javne uprave, kojom su predviđene mere i aktivnosti u ostvarivanju ovih principa, ali one nisu operacionalizovane kroz akcioni plan.

Najveći izazov u sprovođenju reformi javne uprave jeste obezbeđivanje tesne koordinacije nosioca aktivnosti kao i praćenje i ocena rezultata realizovanih mera.

Postoji rizik od pojave da se angažuju strani konsultanti na izradi, sprovođenju i oceni primene strateških dokumenata Vlade. Okolnost da poslove kreiranja politike, sprovođenja aktivnosti na njenoj realizaciji i merenja efekata sprovedenih mera i aktivnosti sprovode isti međunarodni konsultanti neminovno dovodi do sukoba interesa i smanjene objektivnosti u proceni sprovedenih reformi. Reforma javne uprave počiva na građenju kapaciteta i kontinuitetu profesionalnog rada javnih službenika. Prenošenje tereta sprovođenja ovih aktivnosti na konsultante upravo razgrađuje kapacitete administracije.

Potrebno je da se izveštaji ovog i drugih nezavisnih kontrolnih organa nađu u Akcionom planu za sprovođenje Strategije reforme javne uprave kao jedan od indikatora za merenje efekata u određenim oblastima reforme javne uprave.

Tokom izveštajnog perioda velika većina predloga zakona upućena je Narodnoj skupštini na usvajanje „po hitnom postupku", bez javne rasprave, iako se odredbama većine navedenih zakona bitno menja pravni režim u određenim oblastima ili se uređuju pitanja koja posebno interesuju javnost, što su zakonom propisani uslovi kada su organi državne uprave obavezni da sprovedu javnu raspravu. Odredbe na ovaj način donetih zakona često su neprimenljive, neusaglašene sa odredbama drugih propisa čime se jedinstvo pravnog poretka, pravna sigurnost građana i njihova mogućnost da ostvaruju Ustavom i zakonom zagarantovana prava, ozbiljno dovode u pitanje.

Donošenje Zakona o javnom beležništvu je jedan od najdramatičnijih primera koliko se problema u praksi izrodilo jer je izostao konsultativni proces sa drugim državnim organima i stručnom i javnošću u procesu donošenja Zakona kojim je u značajnoj meri izmenjen pravni sistem.

Zakon o privremenom uređenju načina isplata penzija donet je u više nego hitnoj proceduri, bez konsultovanja javnosti, a odredbama tog zakona suštinski su umanjena stečena prava građana i derogirane odredbe Zakona o PIO kojima je utvrđen način obračuna visine penzije i način njene isplate.

Izmene i dopune Zakona o budžetskom sistemu, donete sa ciljem smanjivanja broja zaposlenih u javnoj administraciji otežale su primenu drugih zakona i ostvarivanje prava građana, pre svega iz oblasti socijalne zaštite i zapošljavanja osoba sa invaliditetom. Ni u procesu izmena ovog zakona nisu na odgovarajući način konsultovani državni i drugi organi uprave, iako se izmenama intervenisalo u niz sektorskih zakona.

Proces „racionalizacije javne uprave" i dalje se svodi na proste mere smanjenja zaposlenih u javnoj upravi, sa spornim efektima.

Profesionalizacija i depolitizacija nisu napredovale.

Vlada je načinila početne korake ka uspostavljanju mehanizma za praćenje izvršenja preporuka Zaštitnika građana. Ipak, nijedan izveštaj o izvršenju preporuka još uvek nije upućen Narodnoj skupštini.

Slično važi i za Zaključke Narodne skupštine kojima je parlament od nadležnih organa zahtevao izveštaj o postupanju po preporukama Zaštitnika građana u obavljanju poslova Nacionalnog mehanizma za prevenciju torture.

Strategijom reforme javne uprave utvrđeni su opšti i posebni ciljevi reforme, koji se, između ostalog, odnose i na unapređenje rada i postupanja administracije i unapređenje pružanja usluga građanima. Donošenje Kodeksa dobre uprave, kao opšteg okvira za pravilan rad i postupanje organa javne uprave, u značajnoj meri bi doprinelo ostvarivanju ovih ciljeva. Najveći broj pritužbi ovom organu se inače i odnosi na povredu prava na dobru upravu.

Kako je jedna od osnovnih funkcija ombudsmana zaštita prava građana na dobru upravu, ovaj organ je, po ugledu na Evropskog ombudsmana (i u saradnji sa njim), još 2010. godine, uputio Narodnoj skupštini na usvajanje Kodeks dobre uprave. Narodna skupština još uvek nije, na bilo koji način, razmatrala navedeni dokument.

Demokratska civilna kontrola i rad službi bezbednosti, privatnost

Nad vojskom i službama bezbednosti postoji civilna kontrola, u smislu podređenosti i odgovornosti službi izabranim (civilnim) vlastima Republike Srbije. Postoji potreba da se civilna kontrola snažnije dopuni kvalitetom „demokratska", odnosno usaglasi sa demokratskim standardima koji su oličeni u zahtevima za političkom, ideološkom i interesnom neutralnošću službi, te operativnom samostalnošću pripadnika službi.

Neke od 14 sistemskih mera, koje su, radi unapređenja poštovanja prava građana u radu sektora bezbednosti, zajedno preporučili Zaštitnik građana i Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, nisu u potpunosti prihvaćene ili sprovedene. Jednom od njih traži se da bude osnovana jedna agencija za primenu tehničkih mera, čije bi usluge koristile sve službe, a koja bi objedinila tehničke kapacitete za zadiranje u privatnost komunikacija koji su trenutno u rukama različitih službi i organa i čiji način upotrebe nije do kraja pod kontrolom.

Iz Zakonika o krivičnom postupku uklonjena je odredba koja je dozvoljavala da se u privatnost komunikacija zadre bez odluke suda, što je bilo predmet Predloga za ocenu ustavnosti koji su podneli Zaštitnik građana i Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Time je iz pravnog poretka uklonjena i poslednja zakonska odredba koja je omogućavala pristup komunikacijama građana na neustavan način. Prethodno su, po predlozima Zaštitnika i Poverenika, oglašavane neustavnim, odnosno menjane, slične odredbe Zakona o elektronskim komunikacijama i Zakona o Vojnobezbednosnoj i Vojnoobaveštajnoj agenciji.

I Zakon o Bezbednosno-informativnoj agenciji nakon odluke Ustavnog suda pretrpeo je izmene kojima je osigurana veća pravna sigurnost pri primeni posebnih mera kojima se odstupa od Ustavom zagarantovanih prava građana. Pri formulisanju novih članova predlagač (Vlada) uvažila je Mišljenje Zaštitnika građana. Međutim, ovaj organ je još 2010. godine preporučio da se pristupi izradi potpuno novog zakona, jer su manjkavosti važećeg u pitanjima iz nadležnosti Zaštitnika građana takve da se ne mogu otkloniti izmenama i dopunama.

Bezbednosno-informativna agencija (BIA) je u potpunosti sarađivala sa Zaštitnikom građana u postupcima kontrole i prevencije, u potpunosti u skladu sa zakonom i na nivou najboljih evropskih i svetskih praksi.

Izvršena je detaljna kontrola načina na koji BIA sprovodi meru „tajnog pretresa". Utvrđeno je da ta agencija pri sprovođenju ove mere poštuje Ustavne garancije ljudskih prava. Agencija je obavestila ovaj organ da će otkloniti propuste koji su tokom kontrole utvrđeni u pojedinačnim slučajevima, na način koji je preporučen, a u narednom periodu biće provereno da li je po preporukama postupljeno. Izveštaj o izvršenoj kontroli sa preporukama i izjašnjenjem BIA, sem delova čije objavljivanje nije moguće iz razloga nacionalne bezbednosti, upućen je nadležnom odboru Narodne skupštine, radi informisanja, kao i javnosti.

Više pripadnika i bivših pripadnika Vojnobezbednosne agencije tokom izveštajnog perioda obratilo se Zaštitniku građana dokumentovano ukazujući na moguće ozbiljne nezakonitosti i nepravilnosti u radu Agencije na štetu političkih, sindikalnih i drugih prava građana i samih pripadnika Agencije. Planirano je da tokom izveštajnog perioda bude izvršena prva sveobuhvatnija kontrola zakonitosti i pravilnosti rada VBA, tokom koje je trebalo, bez prethodne najave, da budu ispitani i pomenuti navodi.

Pred kraj izveštajnog perioda desio se incident sa elementima kršenja prava građana prekomernom upotrebom sile od strane pripadnika Policije, u kome su učestovali i pripadnici Vojske Srbije. U postupku kontrole koji je tim povodom pokrenut, VBA se izjasnila da je povodom tog incidenta preduzimala određene radnje, ali je odbila da dostavi podatke koje o tome poseduje i da u svemu sarađuje u postupku kontrole. Dostavljanje dokumenata, davanje izjava i saradnja u svakom pogledu je zakonom propisana obaveza svakog organa vlasti, pa i VBA, uspostavljena da bi se takvi događaji rasvetlili iz svih potrebnih aspekata, pa i sa stanovišta propusta u zakonitosti i pravilnosti rada organa javne vlasti na štetu prava građana (uporedo sa krivičnim postupkom koji je iniciran pred organima pravosuđa, a u kome se utvrđuju eventualni krivično-pravni aspekti događaja).

Odbijanje VBA, a kasnije i Ministarstva odbrane (u čijem je VBA sastavu kao organ uprave) da, u slučaju incidenta tokom Parade ponosa, dostavi podatke kojima raspolaže je prvi slučaj u dosadašnjoj, sedmogodišnjoj praksi Zaštitnika građana da organ vlasti ne osporava kontrolnu nadležnost Zaštitnika građana, ali odbija da dostavi podatke koje poseduje i da na druge načine propisane Zakonom sarađuje sa ovim organom radi ostvarivanja cilja kontrole.

Usled odbijanja VBA da dostavi podatke u tom pojedinačnom slučaju, kontrolni postupci po drugim pritužbama odloženi su sve dok rukovodstvo Agencije ne počne da izvršava zakonom propisane obaveze u svim postupcima kontrole koje vodi ovaj organ, bez selektivnosti.

Odbijanjem VBA i Ministarstva odbrane da dostave tražene podatke i u svemu sarađuju sa ovim organom u postupku kontrole i ostvarivanja njegove preventivne funkcije narušeno je međunarodno priznato načelo demokratske civilne kontrole službi bezbednosti i prekršeni su zakoni o Zaštitniku građana, o Vojsci Srbije, o osnovama uređenja službi bezbednosti, o Vojnobezbednosnoj agenciji i Vojnoobaveštajnoj agenciji i o zaštiti uzbunjivača i to u pogledu kontrole nad radom bezbednosne službe i pravu pripadnika Vojske (i službi bezbednosti) da se obrate Zaštitniku građana. Za savesnog pripadnika službi bezbednosti, ukazivanje kontrolnim organima i/ili medijima na moguće nezakonitosti i nepravilnosti može da ima teže posledice nego činiti ih.

Ministarstvo unutrašnjih poslova primerno sarađuje sa Zaštitnikom građana u utvrđivanju i otklanjanju propusta na štetu prava građana i u funkciji Nacionalnog mehanizma za prevenciju torture. U radu policije bilo je pojedinačnih slučajeva prekoračenja ovlašćenja i zlostavljanja građana. Ne sprovode se uvek blagovremeni i temeljni postupci unutrašnje kontrole i provere svih argumentovanih navoda o nepravilnostima o radu policijskih službenika.

I dalje nema odgovarajućih programa za identifikaciju i pružanje pomoći pripadnicima oružanih snaga (policije, vojske i službi bezbednosti), ni drugih građana koji pate od psihofizičkih posledica izlaganja stresnim situacijama, a posebno učešća u oružanim sukobima. Zaštitnik građana je tražio pomoć od inostranih partnera kako bi otpočeo sa jednim takvim pilot programom, ali je odbijen sa (sasvim primerenim) odgovorom da to mora da bude posao izvršne vlasti.

Zaštita i podrška osobama koje imaju psihofizičke posledice zbog oružanih sukoba (PTSP) u Republici Srbiji gotovo je nepostojeća, čak ima elemente kazne. Zbog toga trpe ne samo osobe pogođene PTSP-jem već i članovi njihovih porodica. Može se samo pretpostaviti koliko je slučajeva nasilja u porodici, nasilja uopšte, samoubistava… posledica odsustva bilo kakve podrške ovim ljudima.

Na dužnosti predsedavajućeg Biroa za koordinaciju službi bezbednosti tokom izveštajne godine ostao je državni funkcioner koji je istovremeno predsednik najveće i vladajuće stranke u državi. I u prethodnim izveštajima ukazivano je na povećanu opasnost od (uvek prisutne) politizacije u radu službi bezbednosti koja zbog toga preti.

Dosijei tajnih službi iz totalitarnog perioda nisu otvoreni. Ovaj organ zalaže se za to od svog nastanka. Otvaranje dosijea nužno je kako radi zadovoljenja pravde za one koji su bili na meti aktivnosti službi zbog svog demokratskog opredeljenja, tako i radi objektivnog, stručnog izučavanja načina na koji tajne službe bivaju zloupotrebljene u političke ciljeve, i na koji same zloupotrebljavaju specijalna znanja i sredstva koje poseduju.

Kosovo i Metohija

Na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija (KiM), Zaštitnik građana nije u mogućnosti da ostvaruje svoje nadležnosti na način propisan Ustavom i Zakonom. Prema dostupnim informacijama i na osnovu navoda iz pritužbi, građani na KiM, posebno oni nealbanske nacionalnosti koji žive u enklavama, taoci su tekućih političkih procesa i suočavaju se sa teškim kršenjima ljudskih prava i sloboda.

Lider Građanske inicijative SDP Oliver Ivanović uhapšen je na teritoriji Kosova i Metohije pod optužbom za krivično delo ratnog zločina protiv civilnog stanovništva 1999. godine, a slučaj je povezan sa još četvoricom Srba. Ivanović i članovi njegove najbliže porodice isticali su da su mu tokom pritvora bila uskraćena neka zagarantovana prava i da mu je bezbednost ugrožena. Nastojanje Zaštitnika građana da ga poseti u pritvoru onemogućeno je stavom EULEKSA, čije pravosuđe vodi postupak protiv Ivanovića, da bi to bila poseta na koju se ne bi primenjivala zakonska pravila za rad Zaštitnika građana. Tokom napora Zaštitnika građana da poseti Ivanovića, posle odbijanja prethodnih zahteva prihvaćena je Ivanovićeva nova molba da bude prebačen u pritvor u Kosovskoj Mitrovici, sa boljim uslovima.

Azilanti i ljudi u pokretu (migranti)

Većina od preko 200.000 interno raseljenih građana suočava se i dalje sa egzistencijalnim problemima, daleko od očiju javnosti i udarnih vesti u sredstvima javnog informisanja, uprkos skromnoj pomoći koju primaju od Komesarijata za izbeglice i migracije. Gotovo da nema povratka na teritoriju Kosova i Metohije.

Preko 50.000 izbeglica iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine je na teritoriji Srbije, dve dekade posle ratnih dešavanja koja su ih isterala iz domova. Više stotina hiljada njih je dobilo državljanstvo Srbije i time izgubilo status izbeglog lica, ali mnogi od njih nisu ekonomski i socijalno zbrinuti. Napori Vlade da se izbeglicama obezbedi bolji smeštaj i zapošljavanje bili su skromni, ali su zabeleženi.

Problem stambenog zbrinjavanja izbeglica i interno raseljenih lica vremenom se samo dodatno komplikuje, otežavajući njihovo ionako teško stanje. Na osnovu svih dostupnih pokazatelja čini se da plan zatvaranja kolektivnih centara (kraj 2015. godine) neće biti moguće ostvariti.

Znatno je unapređeno ostvarivanje prava svih građana na pravni subjektivitet, čije rešavanje je ušlo u poslednju fazu, a sledstveno tome i prateće pravo na lična dokumenta, i to usled primene zakona donetih na inicijativu Zaštitnika građana. U primeni tih zakona pomaže i bliska institucionalna saradnja Zaštitnika građana, Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave, Visokog komesarijata Ujedinjenih nacija za izbeglice, organa lokalne samouprave i specijalizovanih nevladinih organizacija.

Hiljade ljudi prođu kroz Srbiju na putu ka zapadu ili severu Evrope, a da na njih domaći organi ne primene zakone i procedure koje postoje za takve slučajeve. Zaštitnik građana dao je iscrpne preporuke nadležnim organima kao unaprediti stanje. Imajući u vidu da se problem uvećava svake godine, potrebno je na strateški način sagledati politiku migracija. Nužno je uspostaviti i regionalni pristup ovom problemu. Neophodno je ozbiljno unaprediti funkcionalnost državnih mehanizama za razmatranje zahteva za azil i preispitati pravilnost i primenljivost postojećih propisa.

...

Životna sredina i klimatske promene

Prava građana u pogledu zaštite životne sredine i klimatskih promena ne ostvaruju se u dovoljnoj meri i unapređenja su nedovoljna.

Zakonom o otklanjanju posledica poplava u Republici Srbiji i pratećim Uredbama, država je uredila postupak usmeren na otklanjanje posledica poplava i aktiviranja klizišta na području pogođenom poplavama iz maja 2014. godine, ali se taj zakon ne odnosi na druge elementarne nepogode i njegovo dejstvo oročeno na period od jedne godine od dana stupanja na snagu. Odsustvo odgovarajuće regulative za posledicu ima različito postupanje u istim ili sličnim situacijama, pravnu nesigurnost oštećenih građana, nedelotvorne i netransparentne postupke i stalno prisutnu opasnost, ili sumnju u zloupotrebe i nepravilno trošenje sredstava. Postupak procene štete sprovodi se na osnovu propisa starog gotovo tri decenije.

Srbija nema valjan opšti pravni režim za državnu pomoć za slučaj elementarnih nepogoda kojim bi precizno bilo utvrđeno ko, pod kojim uslovima i kriterijumima, u kakvoj proceduri i pod kakvim nadzorom ima pravo na koliku pomoć države. Ovaj organ se samoobavezao da Vladi uputi inicijativu za donošenje Zakona o državnoj pomoći za slučaj elementarnih nepogoda i uz nju priloži odgovarajući model tog propisa.

Zaštitnik građana vodio je postupke kontrole povodom slučaja tzv. „smrdljivih zgrada" u Beogradu, koje je izgradila Građevinska direkcija Srbije. Neefikasan nadzor nad izvođenjem radova pogodovao je tome da desetine porodica budu useljene u nove stanove čiji zidovi su bili prekriveni bojom štetnom po zdravlje, neprijatnog mirisa. Naknadnim uključivanjem resornih ministarstava i drugih državnih organa i službi, uz uvažavanje preporuka Zaštitnika građana i posredovanje ovog organa, problem je u razumnoj meri saniran.

( Godisnji izvestaj Zastitnika građana 2014.)


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

>> Autocenzura je zahvatila medijski prostor jer oni koji pišu ili objavljuju kritičke tekstove bivaju sa visokih državnih mesta proglašeni za stranog ili tajkunskog plaćenika, unutrašnjeg neprijatelja, domaćeg izdajnika, „preplaćenika" „opoziciju"… nakon čega obično usledi kraći ili duži linč u pojedinim medijima, sa veoma konkretnim posledicama po privatni život tih ljudi

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine