foto: m. milenković

Intervju – Saša Gajin, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union >

Pravda nije ni jednaka ni efikasna

U Srbiji bi uskoro trebalo da bude usvojen zakon o besplatnoj pravnoj pomoći. Koliki je značaj ovog zakona za jednak pristup pravdi, za "Vreme" govori Saša Gajin, član Radne grupe za izradu Nacrta Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći

"Kada se govori o pristupu pravdi, misli se na to da je pojedincu koji živi na teritoriji jedne države omogućeno da svoja prava, slobode, interese, ostvari ili zaštiti u skladu sa zakonom ili organom javne vlasti, nebitno da li je to sud, neki organ ili nezavisno telo", kaže u razgovoru za "Vreme" profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union Saša Gajin: "Pravo na jednak pristup pravdi se pre svega odnosi na zabranu diskriminacije. Dakle, postoje kategorije građana koje su tradicionalno ili sticajem okolnosti više udaljene od jednakog pristupa pravdi, nego drugi građani. Obično je reč o manjinama i ranjivim grupama. Po pravilu, te grupe su siromašne, nemaju lične kapacitete da se samostalno upuste u proces zaštite svojih prava i sloboda. U tom smislu, društvo im duguje pomoć. Besplatna pravna pomoć koja se pruža upravo onima koji do nje ne mogu da dođu, odnosno ne mogu samostalno da ostvare svoje interese. Ta pomoć bi trebalo da bude predmet zakona o besplatnoj pravnoj pomoći."

"VREME": Šta jednak pristup pravdi znači za sve građane? Da li je to razlog što su u velikom broju gradova u Srbiji sudovi u neposrednoj blizini autobuskih i železničkih stanica, da bi građani iz okolnih mesta do njih mogli lako da stignu?

SAŠA GAJIN: Naravno da i to spada u pristup pravdi, koja je jedan vrlo kompleksan pojam. Osim što pretpostavlja pravne garancije, gde se, pre svega, misli na zakone kojima građani mogu da zaštite svoja prava i slobode, on podrazumeva i organizacione kapacitete organa javne vlasti, da bi mogli da izađu u susret interesima građana. Tu spada i uslov da je cela organizacija javne vlasti takva da bude dostupna građanima, što podrazumeva i fizičku dostupnost. Osim blizine železničkih i autobuskih stanica tu se mogu uvrstiti i rampe za osobe sa invaliditetom i lak pristup slepim i slabovidim osobama do zgrada sudova, na primer. Da li neko ko je u kolicima može da se popne do sudnice na drugom spratu.

Fizička pristupačnost objekata u kojima se sprovode postupci je jedan od elemenata po kojima se ocenjuje aspekt pristupačnosti. Na primer, da li neko ko živi u Tutinu mora da ide u Kraljevo da bi ostvario neki svoj interes pred sudom. Nova zakonska rešenja nalažu da svi oni koji su akteri u procesima zbog nečega što je objavljeno u medijima moraju da dolaze samo u Beograd. Mali broj javnih beležnika u pojedinim gradovima takođe spada u smetnju sprovođenju jednakog pristupa pravdi.

Koji su još aspekti principa jednakog pristupa pravdi od konkretnog značaja za građane?

Još jedan važan aspekt je i to da li sistem omogućava građanima da u razumnom roku dođu do rešenja, ili do ostvarivanja svojih prava i interesa. Ideja pristupa pravdi zasniva se na tome da postoji sud koji će jedno pravno pitanje od značaja za građanina da reši, i to da reši što pre. Mi imamo sporove koji traju deset i duže godina, pa se ne može reći da efikasno sprovodimo princip jednakog pristupa pravdi.

Kombinacija organizacionih i pravnih aspekata je od odlučujućeg značaja za procenu kako pristup pravdi funkcioniše: ili ćete nekome uskratiti neko pravo, sprečiti ga da ostvari svoj interes, ili ćete ga faktički sprečiti da se popne na drugi sprat u sudu i opet mu uskratiti ostvarivanje prava.

Građani koji su oštećeni često treba da dođu i do drugih ustanova. Na primer, žrtve silovanja moraju da obave medicinski pregled radi prikupljanja dokaza, a događa se da na njega čekaju po deset sati i da još moraju i same da ga plate u pojedinim slučajevima. Da li je i to narušavanje principa jednakog pristupa pravdi?

Prvo, to je pitanje koje se vezuje za sekundarnu viktimizaciju, da li se onome ko je već pretrpeo krivično delo omogućava da se nesmetano upusti u postupak traženja pravde ili se to ne čini. Kod nas, po pravilu, postoji veliki problem sa sekundarnom viktimizacijom, pogotovo kada je reč o porodično-pravnim odnosima, o povredi ličnog integriteta, bilo da je reč o silovanju, napadima huligana na Rome ili pripadnike LGBT populacije. Svi oni dovode se u situaciju suočavanja sa nasilnikom, i to izaziva nelagodu i druge oblike sekundarne viktimizacije, koji se ovde redovno viđaju. Naravno da se time žrtvama uskraćuje pristup pravdi.

Vi ste bili član Radne grupe za izradu Nacrta zakona o besplatnoj pravnoj pomoći. Šta će on doneti?

Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći treba da omogući niz mehanizama za jednak pristup pravdi onim kategorijama građana koje ne mogu same da nađu put ka sudu ili organu javne vlasti. Ovim zakonom njima se obezbeđuje kvalifikovana pomoć u njihovoj želji da zaštite svoja prava i slobode ili da ostvare neki interes. Ustav iz 2006. garantuje pravo na besplatnu pravnu pomoć, i to u okviru dela Ustava koji se odnosi na ljudska prava. Dakle, nema sumnje u to da su ustavotvorci pravo na pravnu pomoć uvrstili među ljudska prava. Dakle, Ustav jemči pravo na pravnu pomoć, ali istovremeno kaže da će zakonom propisati kako se to pravo ostvaruje. Dakle, mi smo već skoro deset godina u situaciji da nemamo taj zakon.

Zašto ga još nemamo?

To je zakon koji generiše sukob između interesa pojedinih kategorija pružalaca i pojedinih kategorija primalaca besplatne pravne pomoći. Postojale su ambicije usmerene ka monopolizaciji tog servisa. Očekujem da zakon vrlo brzo bude usvojen i da su se ambicije advokata koji su hteli monopol sada smirile u meri koja omogućava da se zakon konačno usvoji. Ali ta preterana ambicija advokature je išla u suprotnom smeru od onog kojim ide evropsko zakonodavstvo i najviši standardi u uporednom pravu. Pružanje besplatne pravne pomoći se ne ograničava na pravne profesionalce. Zbog kvaliteta pružanja ove usluge važno je da je pružaju pravnici, ali ne nužno advokati. Posle 2000. došlo je do razvoja i širenja kruga pružalaca pravne pomoći, pa su, osim advokata, u taj krug ušle lokalne samouprave, nevladine organizacije koje se bave položajem ugroženih kategorija stanovništva, azilantima, žrtvama trgovine ljudima. Unutar NVO sektora sazrela je specijalizacija koja je dovela do toga da sada veliki broj njih pruža besplatnu pravnu pomoć.

Takođe razvio se servis besplatne pravne pomoći u okviru profesionalnih udruženja, pa tako, recimo, udruženja novinara imaju svoje pravnike, koji pomažu novinarima kada su ugroženi. Isto imaju i sindikati, koji imaju pravne službe. Prilikom izrade Nacrta zakona o besplatnoj pravnoj pomoći ideja je bila da svi oni budu obuhvaćeni u jedan sistem koji će imati minimum kvaliteta u pružanju ove usluge. Taj sistem treba da omogući ljudima da na efikasan način dođu do pravde.

Kako omogućiti održiv sistem pružanja besplatne pravne pomoći? Mislim, naravno, na finansiranje.

Još jedna prepreka usvajanju zakona bila je u vezi sa nemogućnošću da se sistem finansiranja ovog sistema finansira iz budžeta. Država može da omogući njegovo finansiranje, ali samo na elementarnom nivou. Neophodno je obezbediti druge izvore, kao što su budžeti lokalnih samouprava ili, kada je reč o nevladinim organizacijama, neophodno je da oni sami obezbede projektno finansiranje za pružanje besplatne pravne pomoći. Neodrživo je da se svi koji pružaju besplatnu pravnu pomoć finansiraju iz državnog budžeta jer para jednostavno nema. Iz tog razloga, već su pali sistemi pružanja besplatne pravne pomoći u Hrvatskoj, pa čak i sistemi u Velikoj Britaniji i drugim razvijenim demokratijama.

Velika očekivanja od budžeta države pokazala su se kao rak-rana mnogih ovakvih sistema. Ono što smo pokušali sa ovim zakonom jeste da se izbegne ta zamka, da nema centralne kase iz koje se svi finansiraju.

Veliki broj ljudi u zemlji je uskraćen da ostvari interes koji je u vezi sa pristupom pravdi. Postoje čitave kategorije koje ne moraju nužno biti iz osetljivih i diskriminisanih grupa. Recimo, novinari iz svih krajeva zemlje moraju da dolaze u Beograd, jer se o njihovim predmetima odlučuje tu, a ne u mestu gde prebivaju. Do pre dve godine imali smo problem sa pravno nevidljivim Romima koji nikako nisu mogli da dobiju lične karte, pa im je to omogućeno jednom zaista banalnom izmenom Zakona o vanparničnom postupku. Mnogo je tih situacija, i zaista ne možemo da se pohvalimo time da ljudima obezbeđujemo ni efikasan ni jednak pristup pravdi.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta "Sloboda govora na internetu – regulacija ili deregulacija" koji je podržala Fondacija za otvoreno društvo Srbija.

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine