AZILANTI | Na licu mesta | 26.06.2014

KRAJIŠNICI U BEOGRADU: Slike sa otvaranja izložbe Dušana Rajšića

REPORTAŽA – »DANI KRAJIŠKE KULTURE U IZBEGLIŠTVU« >

Tamo me ništa nije bolelo

ONOG DANA KAD SAM S MOJIM KRAJIŠNICIMA, NE TREBA MI TABLETA ZA PRITISAK", KAŽE JEDAN OD ONIH KOJI SU PROŠLOG VIKENDA DOŠLI NA OTVARANJE IZLOŽBE KRAJIŠKOG UMETNIKA DUŠANA RAJŠIĆA. OTVARANJU NJEGOVE IZLOŽBE, KOJA JE DEO PROGRAMA TRADICIONALNE MANIFESTACIJE "DANI KRAJIŠKE KULTURE U IZBJEGLIŠTVU OD SPASOVDANA DO VIDOVDANA", PRISUSTVOVAO JE VELIKI BROJ NJEGOVIH ZEMLJAKA KOJI SU PRE DVADESET GODINA PROTERANI IZ SVOG ZAVIČAJA

"Ovde više nema gde da se stane, hoćeš da počnemo", pitala je Jagoda Nedeljković Dušana Rajšića, pre nego što će se obratiti prisutnima u Kući Đure Jakšića u beogradskoj Skadarliji prošlog petka i otvoriti njegovu izložbu. Razlog gužve su bili crteži i skulpture od bronze i terakote Dušana Rajšića, ali i prijateljska podrška autoru izložbe, pre svega Krajišnika koji žive u Beogradu.

Dušan Rajšić je, naime, kako kaže, "rođen u Gospiću glavnom gradu Like, podno planine Velebit, usred Ličkog polja, kroz koji protiču tri rijeke: Lika, Novčica i Bogdanica", on je jedan od najpoznatijih krajiških umetnika u Srbiji, pa nije čudo što su na otvaranje došli njegovi zemljaci. Svi su oni napustili svoje kuće u Hrvatskoj devedesetih godina prošlog veka i počeli novi život u Beogradu i njegovim naseljima. Porodica Dušana Rajšića se preselila u Lazarevac. Njegov otac Mile je tu do penzionisanja predavao likovno, a sad radi to isto u svojoj školi crtanja. Dušan je prvo diplomirao vajarstvo na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, a zatim postao urednik likovnog programa lazarevačkog Centra za kulturu. U međuvremenu je učestvovao na mnogim manifestacijama koje nastavljaju i čuvaju krajišku kulturnu tradiciju u Srbiji, i na kojima je bio i nagrađivan.

Neobičan performans kojim je počela njegova izložba mnogi su – podsetiću: zbog gužve – posmatrali kroz prozore Kuće Đure Jakšića: čim je Jagoda Nedeljković počela da priča o Dušanu Rajšiću i njegovim radovima, on je seo na drveni pod galerije, izuo se, i na jednu nogu obuo žensku sandalu pretvorenu u lutku s naočarima na nosu od štikle i kosicom od žute vune. Zatim je legao na pod, podigao nogu s lutkom-sandalom, i oživeo je pokretima stopala. Tako je pred gostima otvaranja, pored Jagode Nedeljković stajala lutka, a ne autor izložbe.

MILION CRTEŽA: "Ova lutka je jedna od mnogih koje su napravili Dušan i predškolska deca s kojima on radi u našem Centru", objašnjavala je prisutnima gospođa Nedeljković dok je većina njih mobilnim telefonima fotografisala njegovu živu lutku. Od mnogo interesantnih detalja koje je prisutnima ispričala o Dušanu, evo jednog koji otkriva zašto je baš ona otvorila njegovu izložbu: "U vreme kad sam bila direktor lazarevačkog Centra za kulturu, Dušanov otac mi je pokazao tri sinovljeva portreta. Izuzetno su mi se dopali. Zatim sam upoznala i Dušana i druge njegove radove, i odlučila da mu ponudim mesto urednika likovnog programa Centra, mesto koje je mene čekalo kad mi istekne direktorski mandat."

Za Dušana Rajšića kažu da je jedan od najplodonosnijih umetnika na svetu, jer je uradio preko milion crteža i izvajao više od 500 skulptura. Poznat je po tehnici koju je izumeo: želeći da njegove skulpture izgledaju poput krečnjačkih skulptura u pećinama Velebita, pravi ih od kapljica voska otopljenog na vatri upaljača i zatim izliva u bronzi. Autor je spomen obeležja slikaru Štraubu Jožefu u Bačkoj Topoli i spomenika u Lazarevcu podignutog borcima poginulim u ratovima 1990/99. godine. Autor je scenografije i kostima za nekoliko pozorišnih predstava Puls teatra u Lazarevcu. Za vreme rata u Hrvatskoj je za dve godine uradio preko 10.000 crteža pasa, ali ovom prilikom, u atmosferi prijateljskih osmeha, nismo razgovarali o tome.

OSTAVITI TRAG: Na izloženim crtežima i skulpturama od bronze i terakote je – Don Kihot. Zašto? "Don Kihot mi odgovara kao lik, zanima me njegova tajna", kaže Dušan Rajšić. "Da li je lud ili lucidan? Dok ga crtam, kao da crtam sebe jer i ja sam visok i mršav kao i on. Uhvatio sam se u koštac sa linijom Don Kihota kao što se on mačuje s vetrenjačama. Tekstura crteža kojom ga predstavljam je vezana za krajiški krš, a na skulpturi su jasne naznake krajiškog kamena i drveta. U krajiškoj ljepoti proveo sam mladost i zato je razumljivo što je sve to u mom radu. Težište radova na ovoj izložbi je terakota, to je zemlja po kojoj sam prohodao, po kojoj ostavljam tragove. Ja volim ostaviti trag, pečat, u onome što radim, to mi je bitnije od forme." I, da li da bi što više podsećao na Don Kihota, Dušan se ogrnuo velikim plaštom metalik-plavičaste boje i stavio čudnu kapu koja podseća na šlem njegovog junaka, i tako kostimiran primao čestitke.

"Nisam očekivao da ću zbog tvoje izložbe i ja primati čestitke" rekao je u jednom trenutku Mile Rajšić sinu. "Razumljivo", odgovorio mu je mlađi Rajšić. "Otkako znam za sebe, ti si non-stop slikao, ti si me usmerio ka umetnosti. Ti, i majka. I ona je stalno vezla. Verovatno zbog toga ja sada sa decom u Centru pravim lutke od starih cipela i stare odeće." Dušan je za godinu dana prikupio oko 2000 starih cipela i sa predškolskom decom i decom ometenom u razvoju napravio preko 500 lutki i strašila. Jagoda Nedeljković kaže da su "tokom poslednje Noći muzeja posetioci lazarevačkog Centra za kulturu u tim lutkama prepoznavali Šabana Šaulića, Dejvida Bouvija, Džimija Hendriksa i sličnih zvezda."

TAMO ME NIŠTA NIJE BOLELO: Kao i na svakom otvaranju izložbe, prisutnima je bilo bitno i druženje, a ne samo izloženi radovi i njihov autor. Tako je Ljubica Mrkalj, poznata slikarka, iskoristila priliku da popriča sa starim profesorom Petrom Lubardom, slikarem koga Dušan Rajšić naziva svojim duhovnim ocem. Ljubica Mrkalj je rođena u Vojvodini: "Moj otac se, kao i mnogi Krajišnici, tu naselio posle Drugog svetskog rata, ali ja nastojim da kad god sam u zemlji dođem na izložbu, promociju knjige, ili bilo čega drugog što promoviše kulturu Krajišnika. Mene prate ti koreni, uostalom i zbog prezimena svog dalekog pretka Save Mrkalja koje nisam želela da promenim."

Bogdan Počuča, sada penzioner, inače ekonomista, ne propušta nijedan povod da sretne svoje Krajišnike, a da Dušanovu izložbu nikako ne bi propustio. "Znate, onog dana kad sam s mojim Krajišnicima, ne treba mi tableta za pritisak", kaže. "Ja sam iz Like, bliže – iz Gospića, a još bliže – iz sela Živosela. To je divno ustaničko selo, u njemu sam rođen. Nekad je bilo veliko, na popisu 1931. godine u njemu je bilo 2700 stanovnika, danas nema nijednog, nijedne kuće. Ko nije stradao u prošlom i ovom ratu, otišao je. Ja sam bio ekonomista, obavljao sam niz funkcija u privredi, ali sam i tad kao mlađi dolazio da se vidim s mojim Krajišnicima. Ne mogu da omanem ni jedan skup! Znao sam da večeras, kod Dušana, niko izostati neće!"

Jedan od prošlogodišnjih učesnika umetničke kolonije u manastiru Krka, fotograf Željko Sinobad, poneo je na otvaranje Rajšićeve izložbe radove koje izlaže u galeriji "Trag" u Sremčici, u četvrtak, kad ovaj broj "Vremena" bude u prodaji. Bio je u Krajini posle 20 godina, i kaže da je čudesna. "Tamo me ništa nije bolelo niti mi je išta smetalo. A u Beogradu me sve boli. Razumem zašto se jedan kolega pitao kako to da se, ako nam tamo toliko prija, vraćamo u Beograd."

OD SPASOVDANA DO VIDOVDANA: Izložba Dušana Rajšića deo je programa tradicionalne manifestacije "Dani krajiške kulture u izbjeglištvu od Spasovdana do Vidovdana", koju organizuju Udruženje Srba iz Hrvatske i Srpsko kulturno društvo Zora Knin-Beograd. "Krajišnici su dugo prisutni u celokupnom srpskom izbegličkom korpusu, i sada nas, kroz tri generacije u Srbiji, ima blizu dva miliona", kaže predsednik Zore Nikola Cerovac. "Pokušavamo da sebe nađemo u ovom prostoru i da u sebi sačuvamo prostor odakle smo. To naše, to krajiško je u istoriji mnogo stradalo, a moja generacija će teško moći da nosi taj identitet, a bitno je da ga sačuva", kaže Nikola Cerovac, žaleći se da im je neophodan prostor kojim bi objedinili i u kome bi pokazali svoju kulturu. "Ja sam ovdje, u naše udruženje Zora, prenio ono što sam negovao u mom manastiru Krka, u duhovnoj svetinji Krajišnika, da čuvamo i očuvamo kulturu i tradiciju i običaje srpskog naroda na području Kninske krajine, Bukovice i Ravnih kotara."

Posluženje koje su pripremile Dušanova majka Milka, supruga Katarina i sestra Jelena, ali i žutika, krajiško vino koje usred Sremčice pravi Nikola Cerovac, imaju posebne zasluge za emocije te večeri. "U Srbiji se pravi bijelo vino, a u Krajini žutika. Mi ga duže držimo u komu pa dobije žutu boju. Šta je kom? To je trop. Ne znate ni to šta je? Probajte našu žutiku, i biće vam jasno."


 

Objavljivanje ovog članka omogućeno je uz finansijsku pomoć Evropske unije. Sadržaj članka odgovornost je isključivo nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unije.



POŠALJI KOMENTAR ODŠTAMPAJ TEKST
 


PRIKAŽI SVE KOMENTARE (0)



Projekat "Pogled uprt u evropsko pravo: Izbeglice i azilanti", finansira Evropska Unija (preko Delegacije EU u Srbiji) kroz program "Jačanje medijske slobode u Srbiji"

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine