AZILANTI | Na licu mesta | 09.10.2014


Na licu mesta – Stara Pazova i Krnjaševci >

Da nikad više ne morate da bežite

"DOBRO... AJMO LJUDI", REČE MINISTAR DAČIĆ, I SVI KRENUŠE. "MAJSTORE, DOBRO NAPRAVITE PLOČU. NEMOJ DA PROPADNU LJUDI!" MAJSTOR SAMO KLIMNU GLAVOM

Regionalni stambeni program (RSP) je zajednički međunarodni i višegodišnji program Srbije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Hrvatske, koji za cilj ima trajno rešavanje stambenih problema za oko 27.000 izbegličkih porodica u regionu. Od tog broja, 16.780 porodica živi danas u Srbiji. Plan je da se RSP sprovede u narednih pet godina i to kroz nekoliko potprojekata i da se tako, zajedničkim naporima zemalja bivše Jugoslavije, uz međunarodnu finansijsku pomoć, konačno reši najveći od zaostalih problema iz ratova devedesetih. Ukupan budžet RSP-a je 584 miliona evra, a Srbiji će pripasti 330 miliona.

Finansijeri RSP-a su EU, SAD, Nemačka, Italija, Norveška, Švajcarska, Danska, Turska, Luksemburg, Kipar, Rumunija, Češka, Slovačka i Mađarska. Početkom oktobra, Komesarijat za izbeglice i migracije Republike Srbije, organizovao je konferenciju za medije u Staroj Pazovi kojom je otpočet drugi potprojekat RSP-a u Srbiji. Protokolom tog događaja je predviđeno potpisivanje ugovora koji obavezuju predstavnike devet opština i gradova (Šid, Sremska Mitrovica, Šabac, Kruševac, Prokuplje, Paraćin, Kikinda, Bajina Bašta, Vršac) da uzmu učešće u realizaciji projekta kojim bi se izgradilo 200 stanova i 120 montažnih kuća, i podelilo 300 paketa građevinskog materijala.

Na konferenciju su pozvani Ivica Dačić, prvi potpredsednik Vlade Srbije i ministar spoljnih poslova, Vladimir Cucić, komesar za izbeglice i migracije RS, Majkl Devenport, šef Delegacije EU u Srbiji, Majkl Kirbi, ambasador SAD, Žan Danijel Ruh, ambasador Švajcarske, Sajmon Henšo, glavni zamenik pomoćnika državnog sekretara za stanovništvo, izbeglice i migracije SAD, Mikolaj Dovgeljevič, viceguverner banke Saveta Evrope za razvoj, Majkl Ujehara, zamenik šefa Misije OEBS-a u Srbiji, Eduardo Arboleda, šef predstavništva UNHCR-a za Srbiju i drugi.

Nakon potpisivanja ugovora planirana je poseta porodici Tepšić u selu Krnješevci kod Stare Pazove, koja je jedna od 125 porodica kojoj će biti dodeljeni paketi građevinskog materijala.

KOLONA: Tog četvrtka, 2. septembra, dva kombija za prevoz novinara čekala su ispred zgrade Komesarijata na Fontani, na Novom Beogradu. Planirani polazak je istog jutra iznenadno odložen za sat – ministar Dačić mora da prisustvuje neplaniranoj sednice Vlade.

"Ma, nema šanse da Dačić stigne na vreme...", komentarisale su kolege novinari čekajući pokret. "Vlada je u pola dva, a konferencija počinje u dva..."

Koleginica dobacuje gledajući u protokol: "Čoveče, svaki put dodaju nekoga novog. Ovaj nije bio u pozivu za medije."

"Ma ja ću da pustim Cucića, Devenporta i ovog Henša. Poslikamo taj građevinski materijal i idemo!", zaključuje druga gaseći cigaretu. Kolega sa radija se žali: "Joj, nas ubiše lektori. Je l’ znate da je Devenport sada – Davenport?"

U tzv. Kuću fudbala u Staroj pazovi, prostor Fudbalskog saveza Srbije gde se konferencija održavala, novinari su stigli pre zakazanog početka konferencije i svečanog potpisivanja. Ministar Dačić je kasnio još pola sata. Kada je ušao i seo, koleginica sa televizije je krenula da viče da se odmah pomeri visoka gospođa koja sedi u prvom redu, tamo pored Devenporta. "Žao mi je, to je protokol. Ne možemo ništa da uradimo", odgovorili su joj. "Pa dobro... Dačić se neće videti", slegnula je ramenima novinarka.

Nakon najave, reč je dobio ministar Dačić: "Dame i gospodo, čast mi je da vam se obratim povodom početka realizacije Regionalnog stambenog programa u Srbiji. Za Republiku Srbiju, koja već više od dve decenije nosi teško breme raseljeništva kao posledice sukoba u bivšoj Jugoslaviji, ovo je važan dan. Od preko 500.000 izbeglica koje su potražile utočište u Srbiji devedesetih godina prošlog veka, danas je u našoj zemlji još oko 44.000 ovih lica, od kojih najveći broj iz Hrvatske."

Ministar je dalje govorio i o neophodnosti saradnje država porekla, o jasnim načelima Republike Srbije, o potrebama izbeglica, o višegodišnjim zajedničkim naporima, o tome da izbeglice nisu zaboravljene... U jednom trenutku je oko nekakvih brojki ispravio svoju prevoditeljku, a onda je iskoristio trenutak da ispriča nekoliko anegdota na koje se smejao kroz nos. Završio je rečima: "Ja sam rekao gospodinu Cucuću, koji je na čelu Komesarijata za izbeglice, ako ne reši ovaj problem i sam će postati izbeglica."

Posle njega su govorili svi ostali.

Na kraju su pred kamerama potpisani ugovori sa predstavnicima opština, a napomenuto je da će se u posetu porodici Tepšić putovatati pod pratnjom policajskih automobila i to u – koloni.

KRNJEŠEVCI: Uz put ka odredištu ljudi su u čudu izlazi na prozore i zastajali u hodu da vide kolonu. Saobraćajci su blokirali sve raskrsnice, a rastegnuta povorka se skupila kod sela Vojka, kad se niotkuda pojavio zalutali šleper na putu.

Kolona se parkirala na kraju jednog blatnjavog šora u Krnješevcima, sela između Šimanovaca, Ugrinovaca i Vojke. Ispred kuće Tepšića je stajao šleper sa građevinskim materijalom. Palete crepova i rolne staklene vune ležale su složene ispred kuće. Tu su i letve i daske ofarbane pregorelim uljem samo sa jedne strane. Na spratu neomalterisane kuće se vidi pet sveže nadzidanih redova blokova. Iznad su dignuta tri roga, na njima cveće i neka odeća. U daljini, na livadi iza kuće, paslo je stado krava.

Prvi su pred domaćine stigli crni automobili. Ministar Dačić se pozdravio sa svima, pitao decu kako se zovu, konstatovao da u njegovo vreme nije bilo tako modernih imena, a onda otišao na sprat. Tamo je goste čekalo nekoliko radnika. Ministar se svima javio i pozdravio ih. Komesar Cucić je napravio šalu: "Ovo su ih ovi iz Evropske unije naterali da stave šlemove. Ne verujem da bi se sami setili."

Dačić: "Ma, da... Čekaj, šta si stavio za rogove?" Glavni majstor je počeo da ubrzano trepće tražeći odgovor na čudno pitanje, međutim, spasao ga je sam ministar: "Koliko vam treba još vremena da završite?" "Pa, treba dosta. Bar još deset dana", odgovara majstor vrteći glavom. "Hoćete da stignete pre zime?" "Ja se nadam", odgovara majstor. U tom trenutku pristigoše i ostali iz pratnje, pa na red dođe nazdravljanje. Ministar ne pije, "ali može da nazdravi".

"Čekaj, a domaćica ništa, a?" "Evo, evo. Samo da sipam svima", odgovara žena. Ambasador Švajcarske nije mogao da se izvuče: "Živeli, sve najbolji! Živeli, sve najbolji!" ponavljao je. Dačić se okrenu ka okupljenima pa nazdravi domaćinima: "Da nikad više ne morate da bežite."

Posle zdravice, gosti, pre svega Dačić uz pomoć komesara, krenuše da objašnjavaju radnicima da je ovo nepovratni novac, donacija, poklon, da će biti još, da je najviše para, a "to treba i da se objavi", dala Evropska unija, da će u narednih šest meseci biti izgrađeno svih 200 stanova... Ambasador ih prekide digresijom da je baš one kuće tamo, prekoputa, napravila Švajcarska vlada i to još 1999. godine...

"Dobro... Ajmo ljudi", reče ministar Dačić, i svi krenuše. "Majstore, dobro napravite ploču. Nemoj da propadnu ljudi", majstor opet poče da trepće, pa samo klimnu glavom.

Ispred kuće domaćica uruči ministru Dačiću neko u drvenu kutiju upakovano piće. Jedno dete mu dade jabuku, a on ga pomazi po glavi. Domaćica pozva ministra da uzme malo posluženja, on odbi – mora da se ide dalje. Na putu ka automobilu stao je ispred okupljenih novinara: "Šta vam treba?" Novinarka postavi pitanje – da li Srbija i dalje zauzima poziciju neutralnosti, ministar odgovori, a posle njega na red dođe domaćin. Bez daha čovek izgovori: "Ja sam Dragomir Tepšić, dobitnik ove pomoći. Pre svega bih se zahvalio Komesarijatu za izbeglice, na čelu sa gospodinom Vladimirom Cucićem, i celoj njegovoj ekipi koja se potrudila da nam obezbedi tu pomoć. Naravno, zahvaljujem se i gospodinu Dačiću, našem prvom potpredsedniku Vlade, ministru spoljnih poslova i predsedniku te iste komisije i svim donatorima koji su nam omogućili ovo. Hvala vam."

Novinarka iz drugog reda povika: "Kako ste se snalazili do sada?" "Ah, kako... Znate... Kako smo uspeli i stigli... Prilično teško, ali dobro. Tu smo gde smo... Mislim... Pitanje vam je (...) teško", odgovori Tepšić uz osmeh.

Na putu nazad, zvuk udaranja blata o blatobran kombija za prevoz novinara, tišinu prekide jedna koleginica: "Kako se beše zove ovaj čovek?" "Mislim da ima u materijalu koji su nam dali", odgovori neko.

U materijalu je još pisalo: "Dragan Tepšić (59 godina), supruga Dragica (62) i sin Dragomir (32) prognani su tokom akcije hrvatske vojske ‘Oluja’ u avgustu 1995. godine. Živeli su u Hrvatskoj, u mestu Peščanica, opština Vrgin most. Nakon što su izbegli, živeli su u Inđiji kod rođaka, zatim u Kovinu i Vojci. Zatim su se nastanili u selu Krnješevci, opština Stara Pazova, gde i danas žive u privatnom smeštaju. Plac na kome su počeli gradnju kuće kupili su pre 14 godina, a paket građevinskog materijala koji su dobili u okviru prvog talasa Regionalnog stambenog programa Republike Srbije omogućiće im da je dovrše. Dragomir se u Krnješevcima oženio Aleksandrom (27). Imaju dve ćerke, Helenu (6) i Selenu (4)."


 

Objavljivanje ovog članka omogućeno je uz finansijsku pomoć Evropske unije. Sadržaj članka odgovornost je isključivo nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unije.



POŠALJI KOMENTAR ODŠTAMPAJ TEKST
 


PRIKAŽI SVE KOMENTARE (0)



Projekat "Pogled uprt u evropsko pravo: Izbeglice i azilanti", finansira Evropska Unija (preko Delegacije EU u Srbiji) kroz program "Jačanje medijske slobode u Srbiji"

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine