foto: vesna anđić
KOMEMORACIJA VLAJKU STOJILJKOVIĆU: Mirko Marjanović, Zoran Anđelković i Gorica Gajević

Podsećanje >

Odlazak Vlajka Stojiljkovića

Pre nešto više od dvanaest godina napustio nas je poslednji Miloševićev republički ministar unutrašnjih poslova, Vlajko Stojiljković. Njegov prethodnik Zoran Sokolović napustio nas je godinu dana ranije. Obojica su nas napustili svojevoljno i sopstvenom odlukom: pucali su sebi u glavu. Treba li država čija dva uzastopna ministra unutrašnjih poslova pucaju sebi u glavu, a jedan vršilac dužnosti ministra, baš nekako između njih dvojice, bude ubijen u piceriji (počinilac nepoznat) da se malo zabrine?

Jedanaestog aprila 2002. godine u sumrak, na svečani ulaz Savezne skupštine izašao je savezni poslanik Vlajko Stojiljković (SPS), izvadio iz džepa pištolj i sebi pucao u glavu pred gomilom policajaca, novinara i snimatelja koji se tu inače muvaju pred kraj zasedanja. Hitna pomoć odmah je intervenisala i odvezla ga u Urgentni centar; davao je znake života. Desetak minuta kasnije, u tu gužvu pred ulazom uleteo je generalni sekretar Srpske radikalne stranke Aleksandar Vučić sa svežnjem papira u ruci i odmah počeo na sav glas i sa vidljivim radikalskim uživanjem da čita "oproštajno pismo Vlajka Stojiljkovića". Posle će se ispostaviti da siromah Vlajko još nije čestito ni preminuo, a kamoli se ohladio u tom trenutku. Ispostaviće se takođe i da je to pismo koje je Vučić sa tolikim smislom za takt i pristojnost tada čitao drhtavim melodramatskim tenorom bilo tek kraća verzija jednog teksta koji će kasnije te večeri Stojiljkovićev advokat Branimir Gugl podeliti medijima. Ispostaviće se još nekoliko stvari: da je tu verziju oproštajne poruke Vlajko Stojiljković neposredno pre kobnog pucnja predao radikalskom poslaniku Filipu Stojanoviću koga poznaje od ranije, ali i da je već danima išao okolo i nagoveštavao da će se ubiti. Nisu ga ozbiljno shvatali – dobro, ne baš svi.

Tu se treba vratiti na biografiju pokojnika. Vlajko Stojiljković (1937, Mala Krsna) bio je socijalistički funkcioner stare škole: završio prava, radio u unutrašnjim poslovima više godina, od čega osam kao načelnik Međuopštinskog SUP-a Braničevskog okruga; onda je bio direktor Poljoprivrednog kombinata u Požarevcu, pa predsednik Privredne komore Srbije i Jugoslavije; univerzalni kadar. Istakao se tokom Osme sednice skupljajući podršku Miloševiću i tako ušao u krug najpoverljivijih lica. Smatra se – uz svog prethodnika Zorana Sokolovića – za osnivača i lokalnog šefa "Požarevačke mafije" koja je drmala kadrovskom politikom za Miloševićevog vremena. Republički ministar unutrašnjih poslova postaje 15. aprila 1997. umesto Zorana Sokolovića koji ide na mesto saveznog ministra. U međuvremenu od zlikovačke ruke gine Radovan Badža Stojičić, vršilac dužnosti republičkog ministra i načelnik Javne bezbednosti MUP-a Srbije (11. aprila 1997, u piceriji "Mamma mia", trista metara od zgrade MUP-a).

Tu sada dolazi do još nekih sličnosti: za mandata Zorana Sokolovića teško da je njega neko nešto pitao, niti se on nešto mnogo zanimao. Načelnici Javne (Badža) i Državne bezbednosti opštili su sa Miloševićem neposredno. Kad je Vlajko postao ministar – kaže udbaška legenda – Jovica Stanišić je rekao Slobi da on s tim likom nema nameru da kontaktira i tako je postao "savetnik za nacionalnu bezbednost" koji sa Šefom razgovara neposredno. I tako do kobnog popodneva 5. oktobra 2000, kada se Vlajko jako začudio što mu se niko ne javlja na telefon; izašao je na hodnik, a tamo su mu neki maskirani likovi sa automatima rekli da je sve u redu i neka se on lepo vrati u kancelariju i neka čeka (opet udbaška legenda, ali drugih izvora nemamo); očito je bilo procenjeno da je Vlajko nebitan u tom poslu.

Posle oktobarskog prevrata 2000. u SPS-u dolazi do raznih trvenja i međusobnih optuživanja. Vlajko je meta opakih napada: te da nije mrdnuo da zaštiti državu kao ministar; te da nema pojma šta ih je snašlo; itd. Na toj nekoj sednici Glavnog odbora SPS-a Vlajko sluša, hvata beleške i onda uzima reč: nije sve baš tako strašno, kaže, eto vidite kako smo dobro prošli u Braničevskom okrugu; "jebo te Braničevski okrug", kaže šaptom (ali su mikrofoni ostali uključeni) Baki Anđelković. Posle je ispalo da ga se (Vlajka, to jest) i Braničevski okrug odrekao. Ulazi Vlajko u Saveznu skupštinu oktobra 2000. Stvari se onda usložnjavaju, kako bismo rekli...

Već 6. februara 2001. oko osam uveče Zoran Sokolović, Vlajkov prethodnik u MUP-a (1991–1997) i partijski drug, ulazi u svoju ladu nivu parkiranu u dvorištu porodične vikendice u Lepeni (kod Knjaževca), zaključava vrata, vadi pištolj i puca sebi u glavu. Oproštajno pismo ne pominje se nikad kasnije. Upravo tih dana Dušan Mihajlović preuzima MUP, a Goran Petrović i Zoran Mijatović Državnu bezbednost; smesta počinju istrage koje će daleko dovesti, kao što smo videli. Zoran Sokolović očito nije hteo da čeka ishod tih istraga.

Iako zaštićen poslaničkim imunitetom (kao i još neki) Vlajko, međutim, sluti da sve to neće na dobro izaći. Partijski drugovi iz SPS-a gledaju ga popreko ili sumnjičavo jer da tokom prevrata nije postupio kako je trebalo – kao da ga je neko pitao. S druge strane, senka Tribunala iz Haga sve je duža: Milošević je tamo, postoji lista zločinačkog udruženja, Tužilaštvo pokazuje nezdravo zanimanje za Vlajka, čisto formacijski gledano, bez detalja koji bi se možda i dali objasniti kao u slučaju Milana Milutinovića, ali ko bi tada to znao? Dok Vlajko dokaže da ga ni za šta nisu pitali – ode nekoliko godina. Već u julu 2002. on se odlučuje za aktivnu i – pokazaće se – odsudnu odbranu. Ide okolo po Senjaku i pokazuje razne verzije oproštajnog pisma, najavljujući otvoreno da će se ubiti. Svom partijskom i – na jako kratko vreme – policijskom drugu Urošu Šuvakoviću šalje bar dve verzije oproštajnog pisma, sa naznakama da ih čuva i otvori "kad dođe onaj trenutak". Advokat Gugl dobio je konačnu verziju, kako će se ustanoviti.

Retko ko je Vlajka shvatio ozbiljno. Bilo ih je doduše u SPS-u koji su šaptom procenjivali da bi mu "bolje bilo da se ubije" – s obzirom na stanje stvari – a jedan je čak izjavio da je "to očekivao, ali ne ovako rano". U svakom slučaju, svi su posle rekli da ga "nisu shvatali ozbiljno". Tak kada je kobni hitac bio ispaljen, nastala je jurnjava i eksploatacija smrti; radikali i Vučić prvi su reagovali i napravili tu neukusnu i tužnu scenu; onda su se javili i ostali iz SPS-a. U svom oproštajnom pismu Vlajko je za svoju smrt koju je nazvao "herojskim činom" optužio ceo DOS: Koštunicu, Đinđića, Batića, Mihajlovića, Labusa itd., jer da su donošenjem Zakona o saradnji s Haškim tribunalom njemu i Srbiji presudili, ukratko.

Upitajmo se opet i ne prestanimo da se pitamo: zašto je Srbija jedina zemlja koja je dva ministra unutrašnjih poslova izgubila putem samoubistva, a onog jednog između ubistvom koje nije nikada rasvetljeno? Da li je tu nešto čudno?

Ako nije – onda dobro.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine