foto: m. milenković

Kolektivno odlučivanje >

Roj u glasačkoj kutiji

Zamislimo li veliki, moćni superkompjuter u koji su uneti osnovni podaci iz biračkih spiskova kako bi, nakon sati i dana procesuiranja, izračunao raspored snaga u budućem parlamentu, mnogo pre nego što se kampanja i pokrene, to bi nas vodilo u veliku debatu o daljem smislu samog glasanja. Šta o demokratiji u osvit novih izbora možemo da naučimo iz nauke rojeva

Posmatrate li u predvečerje kakav roj insekata, zaokruženu ali amorfnu masu zujećih jedinki koje se ponašaju kao celina koja plovi, rasteže se, skuplja, prilazi i okreće oko neke lampe na terasi, možete pomisliti kako se i ljudska zajednica, na primer država, ponekad ponaša nalik ovoj skupini. Šta sve te insekte uopšte drži na okupu? Da li je sama grupa u stvari zaseban organizam? Evo još nekih prizora za meditativno posmatranje ovakvih kolektiva. Nepregledno jato ptica koje preleće iznad krovova naselja i uvija se kao leteći tepih. Krdo bizona koje trči prerijom. Zgusnuto jato riba ispod morske površine. Roj ljudi koji uoči početka radnog vremena struji centralnim trgom višemilionskog grada. Hiljade vojnika koji istovremeno jurišaju na neprijateljske linije u odsudnom napadu na svim frontovima. Milioni koji istog jutra izlaze na opšte izbore.

Ponašanje socijalnih insekata već dugo je predmet fascinacije prirodnjaka. Ako vam je već poznato da se naučnici ovim "grupnim organizmima", odnosno fenomenima rojeva, bave već dugo i predano, ako znate da u današnje vreme uveliko postoje virtualni modeli koji uspešno opisuju ponašanje kolektivnih sistema kao što su rojevi pčela, jata riba i ptica, a nalazite da svakako ima neke veze između takvih bioloških struktura i masovnih pojava u svetu ljudi, onda ste blizu pitanja od milion dolara: da li se kolektiv koji čini više miliona birača može virtualno modelirati tako da se iz njihovog ponašanja predvide rezultati izbora? U Srbiji, par nedelja pred parlamentarne izbore, takav jedan model bi se plaćao suvim zlatom.

Danas na raspolaganju imamo čitav niz tehnika kojima se ustaljeno predviđaju rezultati glasanja. No, sve one su zasnovane na psihološkom sondiranju, vođenju anketa i statistici. Mada je pravljenje dobrog slučajnog uzorka stvar velikog matematičkog umeća, kao i potonje statističke analize, dobijeni rezultati ispitivanja su isključivo empirijski. Korak dalje u ovom smeru donosi nauka rojeva koja modelira takve gigantske "organizme". Zamislite samo – veliki, moćni superkompjuter u koji su uneti osnovni podaci iz biračkih spiskova i koji satima precesuira kako bi izračunao raspored snaga u budućem parlamentu, mnogo pre nego što se kampanja i pokrene. Ako bi taj model davao tačne i istovremeno vrlo precizne predikcije, to bi nas vodilo u veliku debatu o daljem smislu samog glasanja, kao i demokratije uopšte.

KOLEKTIVNI UM: U međuvremenu, u nedostatku tako velikog i kompleksnog modela, kao što je biračka baza u jednoj državi od sedam miliona stanovnika, ponešto možemo da zaključimo i iz dosadašnjih saznanja. Istraživanja rojeva već danas daju svakojake odgovore, a sami rojevi su sami po sebi fascinantna prirodna pojava. Možemo li da razumemo stoji li iza celog takvog sistema jedan kolektivni um, ili da zaključimo ponešto o tome kako masa reaguje na uticajne pojedince? Kako bi odgovorili na ovo pitanje, nedavno su Lain Kouzin i njegove kolege sa Univerziteta u Prinstonu u prestižnom časopisu "Science" objavili rad o ponašanju rojeva birača. Za analizu njihovog ponašanja napravili su model roja birača i ispitivali kako ovaj "organizam" reaguje pri "kolektivnom odlučivanju" kada neka manjinska grupa pokušava da oblikuje opšti stav.

Nije nepoznata misao Henrija Dejvida Toroa koji kaže kako "mase nikada neće dostići standard svojih najboljih pripadnika, nego će pre degradirati sebe do nivoa onih najgorih". No, uprkos tome, uobičajeno je viđenje kako manjinske grupacije koje imaju veliki uticaj na medije, ugled, poluge vlasti ili neki drugi način da se nametnu većini, u tome mogu da uspeju. Često se i sami izbori prate kroz analizu uticaja jedne ili više uticajnih ličnosti. Kouzinov model pokazuje da je to sasvim izlišno uverenje. U takvom modelu, ma kako jaka, manjina ne može da zaista utiče na većinski stav – pre ili kasnije, manjinska grupa bude nadvladana inercijom gomile, ignorancijom birača koji samo kopiraju većinsko mišljenje.

Sa druge strane, postoji li jedinstven kolektivni um? Danas je u naučnoj fantastici "kolektivni um" čest motiv, ali ta zamisao je stara više od jednog veka. Reč je o ideji misterioznog "duha košnice", koju belgijski književnik Moris Meterlink prvi put spominje 1901. godine u knjizi Život pčela. Ako u stvarnosti pogledamo, recimo, 200.000 mrava vojnika (Eciton burchelli) kako organizuju prepad u prečniku od 15 metara i za samo jedan dan se rašire na oblast površine Trga republike, teško možemo da zamislimo kako nisu vođeni rukom jednog izvanrednog generala (videti članke Ivana Umeljića). Sličan je slučaj sa pčelama koje se roje ili ribama koje se uklanjaju ispred morskog predatora. Da ne pominjemo poznate konstrukte kao što su "nacionalni duh".

NEVIDLJIVA RUKA: Niče kaže kako je "ludilo izuzetak kada su u pitanju pojedinci, ali po pravilu karakteriše grupe", a francuski sociolog Gistav le Bon da je "u masama akumulirana glupost, a ne mudrost". U tumačenju ponašanja ljudskih zajednica sociolozi su se davno odrekli božanske dimenzije, a proučavanje samog odlučivanja daje neke sasvim konkretne rezultate. Tako su pre nekoliko godina Peter Klimek i Rudolf Hanel iz Grupe za istraživanje kompleksnih sistema na Medicinskom fakultetu u Beču, zajedno sa Stefanom Tarnerom sa Instituta Santa Fe, zaključili da je optimalna veličina za telo koje upravlja državom – dvadeset članova.

Klimek, Hanel i Tarner su napravili računarski model koji simulira grupno donošenje odluka u zavisnosti od veličine grupe. Ispostavilo se da se u grupi konsenzus teže postiže sa njenim povećanjem. Uostalom, nije prvi put da se zaključuje kako je najpogodnije da zajednicom upravlja grupa baš od dvadeset članova. Svojevremeno je britanski pomorski istoričar Siril Nortkot Parkinson (poznat po duhovitom zakonu da se "rad širi tako da popuni dostupno vreme") sredinom XX veka istraživao veličinu britanskih kabineta od 1257. godine i došao do takozvanog koeficijenta neefikasnosti, po kome vlada postaje nesposobna za efikasno donošenje odluka kad je veća ili manja od kritičnog broja od 19–22 člana. Taj rezultat nije povezan sa javnom potrošnjom i visokom cenom mnogočlane vlade, već samo sa mehanizmima koji su u pozadini kolektivnog donošenja odluka i sposobnošću grupe od dvadeset ljudi da zajednički donosi najpametnije odluke.

Dok raste veličina tela, sve se teže donose odluke. Pokazuje se da ni u životinjskim rojevima nema nikakve centralne uprave. Ništa zapravo ne potvrđuje kako se iz ponašanja jednog roja krije nekakav virtualni misteriozni entitet, sposoban da koordinira aktivnostima svih jedinki. Dugo se smatralo da je u svetu pčela matica supervizor koji sakuplja informacije, nadgleda događaje u zajednici i upravlja poslovima radilica, izdajući im odgovarajuća "naređenja". Nedavna otkrića pokazala su ne samo da je ovakvo stanovište pogrešno, nego da takvi kolektivni sistemi i funkcionišu zato što su decentralizovani.

GRUPA SENZORA: U prvim istraživanjima rojeva, došlo je do prave revolucije kad su za modeliranje ponašanja životinja upotrebljeni modeli iz fizike gasova. Ovi modeli, razvijani od 19. veka, izuzetno dobro opisuju kako se ponaša bilo kakav gas (primena statističkih zakona u termodinamici dala je obilje tehnologija koje danas uzimamo zdravo za gotovo). Bilo je logično upotrebiti ili – za njih je već bio razvijen moćan matematički aparat, a roj pčela, ptica ili gomile koja trči ulicom podseća na slobodne molekule gasa koji ne interreaguju između sebe. Tako je jedna ptica u jatu opisana kao tačka koja nezavisno od ostalih sledi neka zadata pravila. To je, međutim, dalo nedovoljno precizne modele.

I mada su se još 2006. pomenuti Kouzin i njegov tim sa Prinstona proslavili radom kojim su upotrebili jedan ovakav model životinjskog roja kao slobodnih čestica gasa, upravo su oni među prvima uočili brojne manjkavosti i odrekli se "nevidljive ruke" zadatih pravila za čestice bez interakcije. U članku Majkla Bruksa u časopisu "New Scientist", Kouzin objašnjava kako su zaključili da se rojevi moraju modelirati na nov način. Naime, Kouzin je zapazio da je prirodni roj mnogo više skup jedinki koje predstavljaju senzore nego što su to tačke koje slede određena istovetna pravila. Ptice koje lete u jatu, na primer, mada ne slede jedan kolektivni um, imaju hijerarhiju, različite pozicije unutar zajednice i ne ponašaju se na sasvim isti način na pobudu.

Vrlo je zanimljiv nalaz Olava Handegarda iz Morskog istraživačkog centra iz Bergena u Norveškoj, koji je zapazio da sve ribice u jatu osmatraju približavanje predatora i da svaka reaguje na njegovu pojavu, ali da se njihova informacija širi kao "talas uzbune", koji se kroz jato prostire 15 puta brže nego što se kreću same ribice. Sam Kouzin je napravio model jata ribica koje se skrivaju od predatora tako što svaka od njih osmatra i lokalno meri osvetljenost. Ispostavlja se da se ovakav kolektiv ribica-senzora ponaša kao grupa koja donosi izuzetno brzu odluku o bekstvu u najdublji mrak pred opasnošću. Njihovo zapažanje kao kolektiva gde se prostire mrak a gde svetlo daleko je bolje nego kad bi pojedinačna ribica pokušala da pronađe mrak u koji će pobeći.

ROBOTI, RANE, EMBRIONI, NEURONI: Ovakvi modeli imaju neverovatno mnogo primena. Moguće je napraviti kolektive dronova tj. samostalnih robota, koji su sami po sebi opremljeni senzorima za temperaturu i da se takav sistem kreće kroz atmosferu i meri prisustvo CO2 i eventualno zagađenje. Naravno, moguće je upotrebiti takve dronove i za razne druge namene. Zanimljiva je primena ovih modela u medicini, pošto se ćelije koje pomažu zalečivanje rana ponašaju na sličan način – ostavljene same, one ne mogu da registruju gde treba da "zaleče" ranu, ali kao grupa, izuzetno lako pronalaze gradijent i podstiču oporavljanje tkiva.

Ovaj model, uz to, može da opiše i embriogenezu, ključni proces u rastu embriona i bebe, kad se ćelije tokom razvića specijalizuju za određene poslove. Model je pogodan i za praćenje tumora, ali će najverovatniju primenu dobiti u proučavanju mozga. Naime, savremeni neurobiolozi već par godina unazad smatraju da ponašanje pčelinjih rojeva izuzetno podseća na ono što se odigrava u mozgovima primata. O tome piše Tomas Sili u svom delu Pčelinja demokratija. Prema Siliju, i rojevi i mozgovi su demokratski sistemi odlučivanja lišeni centralne figure. Umesto toga, i u mozgovima i u rojevima, proces odlučivanja je široko raspršen na skup relativno malih jedinica za procesuiranje informacija.

Do sličnih zaključaka došao je i Kouzin, koji smatra da se 86 milijardi neurona koji čine ljudski mozak ponašaju kao pojedinačni senzori uzajamno spojeni fizičkim, hemijskim i električnim kanalima, a da takozvani "viši procesi" nastaju emergentno – na isti onaj način na koji jato primitvnih ribica otkriva gde je sklonište, a da nijedna pojedinačna ribica to nije u stanju. To znači da, kad govorimo o izborima, ako i ne znate za koga da glasate, kolektiv birača će svakako znati.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine