foto: a. anđić

Intervju – Lila Radonjić >

Zašto smo izgubili petlju

"Došli smo u situaciju u kojoj se pribojavam jednoumlja, ili vlasti koja neće imati pravu kontrolu. Opozicija je u potpunom kolapsu i mislim da će njihova kontrola biti minimalna. Ako mediji ne budu u stanju da vrše tu kontrolu, a vidim da nisu, jer svi manje-više pokazuju želju za nekom vrstom udvorištva, stvarno možemo da se pitamo šta će biti 17. marta"

Pre sedam godina, Lila Radonjić dobila je nagradu "Osvajanje slobode" koja se u znak sećanja na Maju Tasić Maršićević dodeljuje ženama koje su svojim radom unapredile naše društvo. Iako je osim tog dobila i niz drugih važnih novinarskih priznanja, biografija Lile Radonjić sasvim je u skladu i s nazivom i sa duhom baš te nagrade.

Kao dugogodišnja novinarka i urednica Studija B, bila je jedna od onih koji su 1997. prinuđeni da odu iz te kuće, pa je sa grupom svojih kolega nastavila da radi u okviru produkcijske grupe "Mreža", koja osim "Utiska nedelje" stoji i iza emisije "TV Mreža" i "Evronet", kao i niza dokumentarnih filmova koji iz različitih uglova osvetljavaju život u Srbiji danas. Svojevrsno osvajanje profesionalne slobode svakako je i njen angažman na Fakultetu političkih nauka, gde predaje TV novinarstvo.

U razgovoru za "Vreme", Lila Radonjić poredi izbore nekad i sad, upozorava na opasnost od jednoumlja i opisuje kako danas izgleda televizijsko novinarstvo, a kako javna scena na kojoj nema ničega izuzev politike.

"VREME": Kako su po vašem mišljenju domaće televizije ušle u ovu predizbornu kampanjuu infrastrukturnom, personalnom i profesionalnom smislu?

LILA RADONJIĆ: Televizije su nastavile tamo gde su bile i pre kampanje. Ovde je od izbora pre dve godine, praktično stalno kampanja – bilo da je reč o kampanji vladajućih, ili o kampanji opozicionih partija. Gomila prljavštine koja se ovuda motala u protekle dve godine, i dalje je prisutna. Ono što mene strašno iznenađuje jeste količina intervjua koje ljudi daju. Estrada je manje prisutna od političara na našim televizijskim ekranima. Čak i estradni umetnici, kako sebe nazivaju, čekaju da im izađe nova ploča pre nego što se pojave. Ovi nemaju ni novu ploču ni novu melodiju, ali su stalno prisutni. Kao da svako mora da overi svaku televiziju ili svake novine, i da kroz to overavanje vidi kakav je odnos prema njemu. Tu, pre svega, mislim da vladajuće političare, koji su apsolutno prisvojili medije u svakom trenutku i u svakom pogledu: od jutra do večeri, od zabavnih do informativnih emisija.

Kada je reč o televizijama, tu je još jedna razlika u odnosu na nekadašnje izbore. Nekada je novinar išao na događaje, na miting, na teren. Bilo je moguće da u izveštaju čuješ ili vidiš zvižduk ili parolu nekog drugog značenja. Danas politički štabovi ili agencije koje su za to angažovane, za vesti pripreme klipove u "najopranijem" vidu. U vestima nema autorskog priloga. To su izabrane rečenice ili izabrani stavovi koje agencije pripremaju i dostavljaju televizijskim stanicama, a one to bez ikakve intervencije emituju, računajući da su ispunile balansiran tretman prema svim političkim akterima.

Zašto to televizije rade? Na uredničkim pozicijama ipak su novinari koji pamte i neka drugačija vremena.

Nisu više bitni urednici. Sada su vlasnici bitni.

Ko su zapravo ti famozni vlasnici medija? Da li su to ljudi navedeni u Agenciji za privredne registre, marketinške agencije ili političke stranke?

Mnogi se pitaju kako funkcioniše sistem uticaja na medije. Nekada je funkcionisao ili tako što je glavni urednik pozivan, ili tako što je odlazio po mišljenje u komitet, partijski štab. Danas se događa da političar zove vlasnika medija – bio on Grk, Nemac, Englez, Francuz, bilo ko. Vlasnika uopšte nije briga kakva je medijska slika u Srbiji i kakvo je ovde medijsko stanje. Njega interesuje profit. Ako mu političar kaže da je nešto preterano, da nešto nije u skladu sa dogovorima koji su postigli da bi profit bio što veći, on će u svom mediju svakako preduzeti sve što može da bi tom političaru udovoljio. Preko vlasnika se vrši cenzura.

Onaj ko ima dve televizije, onaj ko je kupio televizijski kanal ili ima nameru da ga pokrene, ne zavisi samo od tržišta. To su priče za malu decu. On svakako zavisi i od političke volje onih koji odlučuju u ovoj zemlji i sigurno je da će pre slušati tu političku volju nego glas javnosti koji traži slobodne, nezavisne, kompetentne i profesionalne medije.

Vidite li razliku u vrsti političkog pritiska nekad i sad? Ili razliku u reakciji novinara na pritiske?

Imala sam sreću da sam uvek radila u medijima koji su odolevali političkim pritiscima, ili pak sreću da sam bila na strani koja se bunila. Vi danas nemate novinarsku pobunu. Nemate ni uredničku pobunu. Nemate nigde otpor koji je nekada postojao.

Šta to znači?

To znači da su najviđeniji novinari nekada napuštali redakcije, zato što nisu pristajali na političke pritiske, na pritiske koji ugrožavaju dostojanstvo profesije i integritet ličnosti: od velike pobune novinara RTS-a do pobune na Studiju B, kada su ekipe i ekipe novinara odlazile ili otpuštane. Novinari su dobijali otkaze zbog svojih profesionalnih, a ne političkih uverenja. Lako je danas biti evropejac, zagovornik mirovne ili miroljubive politike, zagovornik regionalne saradnje ili gej prava. Trebalo je to biti nekada, kada je tako nešto bilo opasno u svakom pogledu. Danas je to opšteprihvatljiv stav i nema nikakvog razloga da se oko toga biju bitke, ali nekada su se zaista bile. Ljudi su gubili posao zato što su bili na strani koja je zagovarala civilizacijske tekovine, za razliku od onih koje su tada bile vladajuće.

Prisećam se prvih višestranačkih izbora, kada je partija Slobodana Miloševića bila maltene i jedina. To je dovelo do takvog straha u javnosti, u crkvi, među inteligencijom, da su i mene zvali sa idejom da pokušaju da ubede ljude da malo glasaju i za opoziciju, kako ne bismo imali jednostranački parlament i kako Srbija ne bi doživela osudu da je jedina koja nije iskoračila iz komunizma. Pribojavam se da će i sada biti spremnosti na jednopartijski sistem, pod znakom navoda naravno, ali svakako sistem koji će omogućiti da jedna partija dominantno odlučuje o svemu. To nije cilj višepartizma i to nije dobro, bez obzira na to ko pretenduje na takvu poziciju. Svi smo mi manje-više suočeni s nekom vrstom straha da će se tako nešto dogoditi. Jer, šta će biti 17. marta, kada se sve preuzme i kad oni koji nisu objasnili ni zašto su raspisali izbore, dobiju rezultat koji im daje svu moć?

Ako imamo u vidu takve okolnosti, kako to da ne postoji novinarska pobuna? Šta se desilo s novinarima?

Ne znam da li je u pitanju strah od egzistencijalne situacije ili strah od reperkusija, ali neka vrsta autocenzure je jako izražena. Vidim da ljudi sebe cenzurišu u SMS porukama, na Tviteru, u telefonskim razgovorima. To je potpuno neshvatljivo. Jer, kako je bilo biti svoj za vreme rata, kada su uniformisana lica šetala po Beogradu? Tada ste imali petlju da kažete "NE". Danas toga nema.

Izgleda da se kao neka vrsta filozofije uvrežilo pravilo da je sve moguće i sve dozvoljeno, da su profanisani političari i mediji jedna logična stvar. Postalo je dominantno mišljenje da mediji lažu, a političari kradu – ili obrnuto, potpuno svejedno.

Pogledajte poruku koju političari šalju mladim ljudima, da je zaista sve dozvoljeno. Jedino valjda još nije isprobana kombinacija Čeda i Koštunica. Gazi se po svim mogućim principima, političkim pravilima, pravilima igre, da bi se bilo u vlasti. To je svakodnevna slika koja se emituje.

Tu je takođe neka vrsta preosetljivosti. Mijač je u jednoj emisiji "TV Mreže" rekao nešto apropo "Beograd na vodi, jaje na oko", što je izazvalo seriju reakcija. Ta vrsta podsmevanja ili osporavanja određenih ideja dobija na značaju kao da je reč o ne znam kakvom stavu. Ljudi su zato jednostavno shvatili da se nije šaliti.

Kako je i kada došlo do te autocenzure? Da li se ona posle Petog oktobra postepeno razvijala ili je bila izazvana nekim konkretnim događajem?

Desilo se to da su mediji neko vreme štedeli pobednike Petog oktobra, jer je postojalo uverenje da će se nešto zaista promeniti. Kako je to uverenje opadalo, naravno da se u medijima pojavljivala i ta kritička nota. Mislim da su svi odgovorni, ali najveća odgovornost ipak je na novinarima.

Ja ne mogu da shvatim da jedan mlad novinar dozvoljava da mu se dopiše tekst, ili da se stavi potpis ispod nečega što nije njegovo delo, a sa čim se on uopšte ne slaže. A to se dešava.

Takođe, teško je verovati da novinarstvo danas brani profesionalne boje ne pitajući političare ona pitanja koja javnost postavlja. Ne znam da li intervjui koji su toliko učestali imaju ikakav efekat, zato što je to stalno ista priča. Malo je novinara koji su u stanju da prodube ta pitanja.

Koja to pitanja danas nedostaju?

Na primer, zašto izbori? Mi nismo dobili pravi odgovor na pitanje zašto se raspisuju izbori. Da li se bira Prvi ili se bira Drugi, zašto izbori u trenutku kada kompletna kampanja nosi predznak ubrzane reforme? Zar izbori ne usporavaju reformu?

Osim toga, zašto sad partija, Tadiću? Imao si dva mandata, nije jasno šta bi sad ovaj treći poboljšao, čak i da se ostvari.

Zatim nešto u vezi s tim megalomanskim projektom "Beograd na vodi". Zašto nema debate o tom projektu, ali debate u kojoj ne učestvuju političke stranke, već kompetentni ljudi, ljudi koji znaju nešto o arhitekturi, urbanizmu, ekonomiji? Nema te vrste debate. Iz medijskog prostora i javnog života prognani su svi drugi izuzev političara. Oni su zauzeli zaista sve. Na televizijama nema ozbiljne debate o najznačajnijim pitanjima. Sve je političko pitanje, u kojem ne učestvuje ni pisac, ni ekonomista, ni arhitekta.

Takođe, nije bilo ni intervjua sa Ketrin Ešton. Da li smo mi, osim izjave i poljubaca sa dva pregovarača, ikada imali prilike da čujemo autentičnu verziju onoga što je potpisano? Zbog opšte prihvatljivosti Briselskog sporazuma, zanemarene su sve ostale teme. Zbog njega se nije osporavalo ništa drugo, pa smo tako i došli u situaciju u kojoj se pribojavam jednoumlja, ili vlasti koja neće imati pravu kontrolu.

Opozicija je u potpunom kolapsu i mislim da će njihova kontrola biti minimalna. Ako mediji ne budu u stanju da vrše tu kontrolu, a vidim da nisu, jer svi manje-više pokazuju želju za nekom vrstom udvorištva, stvarno možemo da se pitamo šta će biti 17. marta.

Da li je u medijima u ovom trenutku jači uticaj tajkuna i njihovog kapitala ili političkih stranaka?

Ne razumem baš najbolje taj bes na tajkune. Nijedan nije u zatvoru, nijedan nije osuđen, optužnice su nejasne. Proglašeno je da je borba protiv kriminala i korupcije počela, imala je svoj središnji tok i sad je kao završena. Teško mi je da uhvatim direktne i vidljive uticaje. Neki tajkuni su i vlasnici medija, i ne vidim da se tu bilo šta osporava.

Meni više smeta činjenica da toliko pričamo o Emiratima i parama koje će oni da ulože u Srbiju, a sve na bazi ličnog prijateljstva. Zašto nemamo intervju sa šeikom? Zašto nema ozbiljne redakcije koja će da plati put i da tako pitamo šeika šta on to hoće da gradi po Beogradu i pod kojim uslovima? Zašto su ti ugovori državna tajna? Vodite bitku protiv tajkuna, a u sefove ste spakovali ugovore sa Fijatom, sa Emiratima, Etihadom i ko zna s kim još.

Kakva je u toj situaciji budućnost produkcijskih grupa kakva je Mreža? Ako jedna stranka kontroliše sve, a mediji su preplašeni, da li je lagodnija pozicija kuće koja može da funkcioniše u gerilskim uslovima, ili velike medijske korporacije?

Mislim da su produkcijske grupe i inače prava stvar za televizije, posebno za javni servis. S druge strane, nestale su sve produkcijske grupe izuzev "Mreže". Nema više onih grupa koje su napravljene upravo zahvaljujući pobuni novinara, činjenici da su ljudi ostajali bez posla i pokušavali da nastave da rade u nekom drugom formatu. Dakle, tržište za to ne postoji.

Srećom, mi smo imali ugovor sa RTS-om gde emitujemo "TV Mrežu" i "Evronet", i sa B92 gde imamo "Utisak nedelje", ali budućnost je krajnje upitna. Jer, pogledajte RTS. Pretplata nije ukinuta, ali su građani pozvani da je ne plaćaju, a oprošteno je onima koji nisu platili. Budžet RTS-a je jako loš, i iako sada postoji privremena linija finansiranja iz budžeta, pitanje je šta RTS može da kupi na današnjem medijskom tržištu. Nasuprot tome, imate ogromne produkcije koje prave rijaliti programe, Grand i ostale parade, a koje imaju visoku gledanost i pokrivaju veliki deo medijskog prostora. I kako sad tu da se takmičite?

Javni servis je veoma važan i zaista je neodgovorno pozvati ljude da ne plaćaju pretplatu, a da nisi smislio drugi način finansiranja. Stvarno ne znam koliko je to objašnjivo bilo kojim razlogom osim demagoškim i populističkim.

"Utisak nedelje" traje dvadeset godina i jedina je emisija tog tipa koja je opstala kroz sve režime. Postoji li razlika u realizaciji "Utiska" nekad i sad?

Postoji. Osetljivost je danas mnogo veća nego nekad. O tome najviše može da svedoči Olja Bećković, koja zna koliko problema ima i sa spajanjem gostiju i sa organizacijom cele emisije. U suštini, ona opstaje zato što je jača od svih njih – jača po svom uticaju, po svom formatu, koji je i zaštićen, i po jakom autorskom pečatu. Upravo taj snažan autorski pečat i brani tu emisiju od nasrtaja koji svakako postoje.

Pokušavaju li druge emisije i televizije da odole takvim nasrtajima? Ima li uopšte svrhe da pokušaju?

Pogledajte recimo TV Pink. Oni udarnu intervju emisiju imaju jednom u devet uveče, jednom u jedan, kako kome odgovara. Ako se proceni da će intervju biti gledaniji ili "pokriti" emisiju koja nije baš poželjna, a emituje se na nekoj drugoj televiziji, šema se menja. Da ne pričam o tome da ima televizija koje otvaraju svoj prostor čim neko poželi da dâ intervju. Odnos prema medijima postao je tako bahat da je to teško zamislivo.

Da li tu Republička radiodifuzna agencija može nešto da uradi?

Ništa. Oni mogu samo da objasne zašto ni posle više odlaganja nisu doneli konačan sud da li će frekvenciju dobiti TV Kopernikus ili Nova. To je pitanje koje je očigledno predizborno, samo što se sada svi pravimo ludi i nekako se odlaže odgovor. Čini mi se da je reč o političkom voluntarizmu, uticaju politike na jedno važno nezavisno telo kao što je RRA.

To sve zvuči prilično beznadežno.

Ovde ima mnogo ljudi koji znaju svoj posao, koji imaju svoj lični integritet, koji su u stanju da se odupru i u ovim okolnostima – inače mnogo povoljnijim od onih koje smo već preživeli. Koliko god to zvučalo kao fraza, pravo javnosti da zna spada u red ozbiljnih i važnih prava, a ono je ovde ugroženo. Recimo, ovde u kampanji ne postoji prošlost nijednog političara. U ozbiljnim demokratijama, vi iz prošlosti izvlačite da je neki političar pušio travu u mladosti, ili da je odbio da ide u vojsku. Ne vidim zašto to ne bi bio jedan od aduta koji može da se koristi i u novinarskom, naravno proverenom, činjeničnom prikazu.

Kod nas ne možete da pomenete ništa iz privatnog života. Zašto javnost ne bi imala pravo da zna da li neko živi u srećnom i skladnom braku, s toliko i toliko dece? To nije zadiranje u privatnost. To je informacija koja opisuje kompletnu ličnost koja će sutra da preuzme najodgovorniju funkciju u zemlji.

U "Utisku nedelje" jedan gost pomenuo je ženidbu Aleksandra Vučića...

I bura je bila jako velika. A zašto to ne bi bio deo informacija koje su bitne za javnost?

Pojedinačne kampanje se u ovom trenutku vode preko tabloida. Mislite li da će se to u nekom trenutku preliti i na televizije?

Počelo je da se preliva. U javnom govoru već imamo kriminalizaciju opozicije, kriminalizaciju medija, a na medije je baš jak udar. Sledeći korak je univerzitet. To smo već videli. Strašno je važno da imamo u vidu da određeni korak podrazumeva određenu posledicu, jer smo već doživeli situacije vrlo slične ovima.

Iz kontrolisanog govora i stava, koji je vladajuća partija prikazivala pokušavajući da sebe predstavi u novom svetlu, lako se došlo do jednog ipak šešeljevskog manira koji ponekad "izleti" u javnom govoru čelnika te stranke.

Kad se sve sabere i oduzme, šta vas kao TV novinarku najviše iritira u dosadašnjem toku kampanje?

Količina njihove prisutnosti. Potpuno je neverovatno da u vestima imate po četiri sinhrona iste ličnosti, samo u različitim ulogama – u partijskoj ili državnoj. To je neka vrsta presije koja se teško podnosi.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine