Rekvijem za staru industriju

<a href="http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1141649

“ target=“_blank“> Strategijs za reindustrijalizaciju Srbije ,

Saveta za privredni oporavak postavlja se kao nekakva alternativa ekonomskoj politici vođenoj u protekloj deceniji. Ona to nije. Reč je o vapaju za jačanjem kapaciteta države da podrži privredu i njen razvoj, naročito izvoz. To je važan vapaj – i ja ga delim sa drugima. Država mora postati podrška privrednom razvoju, umesto što mu je danas prepreka. No, promena uloge države zahteva pažljivo formulisanu razvojnu strategiju i jasne odgovore na pitanja šta promeniti i kako – da bi se planirano moglo sprovesti. „Strategija“ (zapravo, „Nacrt“) ne nudi ni jedno ni drugo. U njenim maglovitim formulacijama mogu se prepoznati, pored dobro poznatih i prihvaćenih rešenja, ili „zečevi iz šešira“ ili povratak u svet koji više ne postoji.

Centralno mesto u ovom dokumentu zauzima potreba za realnijim deviznim kursom, tj. za kursom koji bi podstakao izvoz i obeshrabrio uvoz. No, da bi se to postiglo, „Strategija“ nudi fiksiranje kursa, kao nekog zeca iz šešira. Dobro je poznato da bez propratnog paketa mera, sutradan po fiksiranju depreciranog kursa cene skaču i vraćaju realne odnose na prethodno stanje. Novi realan kurs može biti samo odraz promenjenih realnih ekonomskih odnosa – tj. trajno smanjenih plata izraženih u evrima. Ako ima jedna nesporna tekovina savremene ekonomske nauke i iskustva, onda je to da se do deprecijacijerealnog kursa dolazi kroz fiskalne mere. Umesto toga „Strategija“ aludira na monetarnu intervenciju kakvu vodi Kina, ali Kina samo brani već stečene povoljne realne odnose.

Najveći problem sa „Strategijom“ jeste to što, iako se ponekad poziva na neke nove koncepte, ona zapravo predstavlja žal za prošlošću koja ne samo da je nepovratna za Srbiju, nego je nema više nigde u svetu. Ne samo da gospodin Đuričin sugeriše da Srbija treba „da se vrati u model industrijske ekonomije koja je bila pre otpočinjanja tranzicije“, već „Strategija“ poziva na „uslovno smanjivanje obaveznih rezervi u poslovnim bankama koje kreditiraju ekspanziju razmenljivih proizvoda“. E tu već dolazi do pravog razmimoilaženja sa glavnim tokovima struke.

Prvo, usmeravanje primarne emisije je potpuno pogrešna i prevaziđena mera – centralne banke nisu razvojne institucije. Jer, ne postoji, nikakva dilema da je unošenje više „cena“ u tržište novca pogubno – vodi ka inflaciji i korupciji. Ako država želi nekome da pojeftini kredit, može da mu subvencioniše kamate. No, ako će da deli subvencije, država mora za to prvo pažljivo da spremi i politike i institucije. Jer, postavlja se pitanje – koga i kako subvencionisati? Danas i najsloženiji proizvodni sistemi nemaju jasne ni organizacione ni državne granice.

Kome bi američka vlada trebalo da da subvenciju kad bi htela da „podstiče“ proizvodnju ajpoda? Za njegovu proizvodnju „Epl“podugovara nekoliko azijskih preduzeća, koja zapravo samo sklapaju 451 deo. Ti delovi dolaze iz tucetazemalja, kojima, opet, „nacionalnost“ nije jasna. Na primer, u delovima ajpodakojiuvozom iz Kine vrede 150 dolara po komadu samo oko tri dolara predstavlja doprinos kineskih radnika. Za našu priču naročito je zanimljivo da „Eplu“ ostaje 80 dolara – od 299 dolara koliko košta ajpod. Te pare nisu zarada za „industrijsku proizvodnju“ – „Eplova“ delatnost skoro u potpunosti sastoji se od usluga, i to ne samo onih „uhvatljivih“ kao što su inženjering i dizajn, već i „neuhvatljivih“ kao što je izgradnja jednog koncepta i njegova popularizacija.

U pravu su pisci „Strategije“ kad maglovito upućuju na ulaganje u „adekvatne tehnologije“ i u znanje kao bitnu funkciju države, ali ni tu ovaj nacrt ne odgovara na pitanje kako. A to je ovde ključno pitanje. Najpre bi bilo važno obezbediti da ta sredstva ne budu isključivi domen već okoštalih monopolizovanih organizacija, kako preduzeća, tako i naučnih i akademskih institucija. U današnjoj privredi, otvorenost znanja i podrška kreativnosti malih, brza promena i prilagođavanje, ključni su elementi za uspeh – a kod nas baš retke pojave. U Srbiji malo šta tera naučnike naviknute na status kvo, i na istraživanje u poznatom domenu, da se povežu sa privredom i usmere na ono što će dati merljiv ekonomski rezultat. Da stvar bude još gora, oni koji se povezuju s privredom i na tom osnovu zasluženo zarade, izlažu se riziku da budu optuženi za oportunizam i korupciju.

Ono što „Strategija“ ne prepoznaje, a što sama pokazuje, jeste da su za razvijanje znanja kakva su potrebna državi koja bi pomogla privredi potrebne mlade, nove i energične snage oslonjene na znanja iz sveta. Svet je nastavio da se menja i napreduje dok su se naša privreda i društvo urušavali. Sada moramo postati daleko otvoreniji prema znanju koje se tamo može steći, ili odatle preneti ovde, ako mislimo da se oporavimo i povratimo poziciju koju smo u tom istom svetu imali pre dvadeset godina.

Srbiji treba vizija, i treba joj strategija razvoja, a ne reindustrijalizacija. Ta strategija mora izričito da se opredeli za osvajanje novih svetskih znanja i tržišta. Ona mora da kaže kako će se to postići – ne samo u smislu ekonomskih mera, već i reformi u državi i društvu koje će omogućiti da se te mere sprovedu. Ona mora otvoreno da prizna da će početak – fiskalna konsolidacija kako bi se napravilo mesta u budžetu za razvojna ulaganja – biti bolan. Takva strategija mora se razviti u dijalogu s celom privredom i širom strukom, a naročito onom novom, malom, i brzo rastućom privredom Srbije o kojoj danas skoro ništa ne znamo a koja je, pored „Fijata“, već nosilac rasta izvoza. Konačno, takva strategija mora se raditi uz angažovanje mnogo ozbiljnijih resursa i analitičkog kapaciteta nego što je Nacionalni savet dobio od države, ili bio spreman sam da uloži.

Objavljeno u Politici 20.11.2013. Autorka je Direktorka Centra za visoke ekonomske studije, bivši guverner NBS i ministar energetike i rudarstva u vladi Srbije 2002.

“ target=“_blank“> Da li je moguća reindustrijalizacija Srbije