Teofil Pancic

nuspojave >

Otuđimo »neotuđiva« prava!

Iz ovog sve opasnijeg ludila veštačkog forsiranja svakakvih "dvojezičnosti" tamo gde naprosto nema dva jezika ne možemo se iskrasti na prstima, niti se "nagoditi" s njim: ne, to mora da se iz osnova redefiniše uz kontrolno učešće razuma

Ljudi, ovo sa terorom štreberski doslovno i dosledno shvaćenih i sprovođenih "ljudskih i manjinskih prava" izvesnih delova populacije na području bivše Jugoslavije odavno je prevazišlo stadijum brižljivo organizovane gluposti i sada već postaje opasno, destruktivno (obaška i preskupo) masovno ludilo; naravno, ne spontano, nego proizvedeno i dirigovano od političkih oligarhija i intelektualnih (para)elita. Sada čitalac, verujem, traži tragove ironije u prethodnoj rečenici, ali tražiće ih uzalud, jer nikakve ironije tu nema: stvari su naprosto postale preozbiljne. Vreme je za akciju! A ne vidim šta se drugo može preduzeti – a da poluči potreban efekat i oslobodi nas bede – osim široke koordinisane akcije svih "subjektivnih snaga" na odlučnom suzbijanju (tačnije bi bilo reći: demontiranju) besmisleno, upravo maligno narasle industrije manjinskih prava tamo gde nikakve stvarne manjine nema, pa otuda nema ni one vrste "manjinskosti" iz koje bi proizlazila neka specifična prava.

O čemu se radi? Raspad zajedničke države Jugoslavije stvorio je, po logici stvari, mnoge nove "manjine", koje su tako po svom pravnom i političkom statusu pridružene onima koje su u tom statusu bile odranije, mada su nazivane "narodnosti", poput Albanaca, Mađara, Roma, Italijana, Slovaka etc. Tako su tim novim manjinama postali Srbi, Bošnjaci i Crnogorci u Hrvatskoj, Hrvati, Bošnjaci i Crnogorci u Srbiji te Hrvati, Bošnjaci i na jedan specifičan način Srbi u Crnoj Gori, dok je u Bosni i Hercegovini odnos novih većina i manjina prevashodno entitetski definisan, ali opet su ovi isti četvoroimeni akteri u igri. Naravno, biti manjina – naročito nova manjina – uopšte nije bilo lako u zla vremena raspada i ratova. Devedesetih smo se, dakle, klali uzduž i popreko, uz nekoliko omanjih genocida, masivna etnička čišćenja, progone, monumentalnu megapljačku i ostale sitne radosti najgorih među nama. Bilo – ne povratilo se. Bila je to, nazovimo je tako, "divlja" i nasilna faza odnosa prema onoj famoznoj "Drugosti", prema manjinstvu. Dvehiljaditih smo se, hvala dragome Bogu i đe ga bilo i đe ga ne bilo, uljudili i pripitomili (ko manje, ko više), demokratizovali, poevropili i naročito multikultivisali, pa smo rešili da svojim dragim i voljenim manjinama – starim i novim podjednako, jer nećemo mi nikoga, daleko bilo, da diskriminišemo – podarimo sva "ljudska i manjinska prava po najvišim evropskim standardima", a može i iznad njih. Eto, recimo: zagarantovano pravo manjine na službenu i javnu upotrebu svog jezika! Mislim, gde ćeš nešto prirodnije i samorazumljivije od toga? Ja njemu dobardan, Mađar meni jonapot, Albanac mirdita, Italijan bonđorno... e, mašala ljepote, ko bi normalan mogao da bude protiv toga?! Dakle, zašto ne bismo isto tako postupali i sa novonastalim, postjugoslovenskim manjinama? Hajde da, poštovana deco i ostali polaznici intenzivnog kursa balkanske političke korektnosti, isprobamo taj novi post-YU bonton, evo, recimo ovako: ja njemu dobardan, Hrvat meni dobardan, Bošnjak dobardan, Crnogorac dobardan... Uf, čekaj malo, ovde nešto nije u redu, pa to je bre sve isto, kao da slušam umnoženi odjek sopstvenog glasa?! Da, dragi moji, sve je isto, ne samo na primeru tih reči, nego i skoro svih drugih reči, kanda deeeebelo preko devedeset i sedam, osam, devet odsto njih: naime, mi govorimo istim jezikom. Doduše policentričnim, sa izvesnim varijacijama na temu i uz dražestan običaj da se taj jezik različito i svakojako naziva, ali inače nesumnjivo istim tj. zajedničkim jezikom skupne novoštokavske osnovice, onako kako je isti jezik britanski i američki engleski, ili nemački jezik Austrije sa nemačkim jezikom Šlezvig-Holštajna. A razlike među njima su, bajdvej, u mnogo čemu bezbeli veće od ovih naših, pa nikom ništa.

Da stvar bude još zapetljanija (ma, nije uopšte zapetljana, nego je smutljivci takvom čine), i ono razlika što stvarno i delatno postoji među BHSCG varijantama i narečjima zapravo nije etnički, nego geografski uslovljeno: jezičke razlike u nijansama pojavljuju se kako pomeraš prst na mapi između Južne Morave i Sutle, nezavisno od konkretnog "etničkog sastava" ovog ili onog područja. Bosance svih triju fela po jeziku nećeš nikada međusobno razlikovati, osim možda onih koji se ače i beče da govore onako kako im sopstveni jezik ne da govoriti (tekare ispadaju smešni), Crnogorci-Srbi i Crnogorci-Gorci jezički su jednojajčani blizanci bez obzira na prešjednika, i bidzu, i... šta beše ono treće?), a sa druge strane, Hrvat iz Benkovca ne govori ni nalik Hrvatu iz Sombora, ali zato govori (i piše, da se razumemo) isto kao Srbin iz Benkovca, a Srbin iz Belog Manastira jedva da i razume Srbina iz Pirota, ali zato govori identično Hrvatu iz Belog Manastira. Kako pre ratova, tako i danas. A biće približno tako i sutra i prekosutra, svim naporima multikulti industrije veštačkih farbi za jezik unatoč: nije jezik testo koje može svaki diletant i(li) etnopolitički špekulant i maroder da mesi i oblikuje kako mu se ćefne. Jezik je vitalna i svojeglava stvarčica i ne da na se: pa, pogledajte samo na šta se sveo onako masivan napor tuđmanističkih idiota da na silu promene narav hrvatskog jezika: skoro ništa od onolikih grotesknih izraza nije se primilo i prirodno je odumrlo, i to uz posprdni grohot većine Hrvata! Ili, šta ono beše sa zaumnom direktivom Karadžića Radovana o ekavizaciji bosanskih Srba? Prdnula u rosu, eto šta, uz poneku zaostalu anegdotu poput onog Sovetskog Saveza koji je navodno jedared negde izgovorila Plavšić Biljana. A ima i ona kad je novobošnjakizovana novopazarska funkcionerka – opričala mi jaranica s lica mesta – navodno kuriru rekla, šaljući ga u pekaru: "uzmi meni mantije, a uzmi i sjebi nešto"... I, je l' uzo? Uzo. A je l' sjebo? Tjah, sam Allah dž. š. zna...

Okej, sve to zvuči vickasto kad se ovako postavi, kao neka šarada benignog, provincijalnog blesavluka. Osim što zapravo nije tako, štaviše, sve manje je tako, a sve više je nekako sasvim drugačije. Problemi sa (ne)poštovanjem "neotuđivih manjinskih prava" gomilaju se na svim stranama, politička gunđanja i konflikti cvetaju, a gdegde se pretvaraju i u nasilje, kao nedavno u Vukovaru (uzgred, o tom sam bizarnom slučaju dvostruko "izmišljenog" problema – "dvojezičnosti" bez dva jezika i ćirilice kao veštačke potrebe Srba i veštačke opasnosti za Hrvate – detaljno pisao na drugom mestu: v. Praskozor, Treći program Hrvatskog radija), i ne vidi se da će taj trend rasta nevolja prestati, naprotiv. A kako i da prestane?! Tamo gde postoji stvaran problem, ma koliko da je težak, nekakvo je rešenje moguće – samim tim je moguće i "ugasnuće" narečenog Problema. Megjutoa, nemoguće je rešiti veštački problem tako da svi budu srećni i zadovoljni! U prirodi je veštačkih problema da su nerešivi. Izgleda kao nonsens ili barem glavolomni paradoks: nešto što zapravo uopšte nije problem istovremeno je sasvim nerešivo. Kako to? Pa lepo: nerešivo je baš zato što je bez čvrstog uporišta u stvarnosti definisano kao problem, i ostaće nerešivo sve dok se definiše kao problem. To vam je nešto kao sa nekim hipohondrom, inače telesno savršeno zdravim: on bi stalno da se leči od nečega jer da će inače umreti u mukah najkasnije do sledećeg četvrtka, ali ne može nikada da se vidljivo i njemu zadovoljavajuće izleči iz prostog razloga što nije ni bio bolestan; jedino od čega bi možda trebalo da se leči je sama hipohondrija, ali baš mu to ne pada na pamet, ma kakvi, taman posla, ta hipohondrija je neotuđiv deo njegovog identiteta...

Pogledajmo samo gotovo pa slučajan izbor Golemih Problema notiranih u raznim ovdašnjim novinama u proteklih nekoliko nedelja: u Hrvatskoj čuda i pokore zbog "dvojezičnih tabli", a skoro pa niko – čak ni kojekakvi tamošnji vrli levo-liberalni komentatori koji se ubiše od multikulturalističke tolerancije i zalaganja za "ljudska i manjinska prava Srba" – da kaže da je car go sa obe strane, i da – elementary, dear Watson! – ne možete imati "dvojezične table" tamo gde nemate dva jezika, nego tek dva (podjednako ispravna i podjednako pogrešna) imena za jedan te isti jezik; u Novom Pazaru i drugde po Sandžaku ceo kermes oko novouvedene nastave obaška na srpskom a obaška na bošnjačkom/bosanskom u osnovnim i srednjim školama, u Crnoj Gori evo i Ustavni sud presuđuje (kao slon u staklarskoj radnji, a i kako bi, kad ima tako zauman i suštinski nepravan predmet spora?!) o pravima Srba na srpski a Crnogoraca na crnogorski jezik, u Prijepolju skoro pedeset predmeta u Osnovnom sudu stoji jer advokati traže da se angažuje tumač za bosanski jezik da se njihovim sirotim štićenicima ne bi kršila temeljna ljudska & manjinska prava, a najbliži takav registrovan je u Novom Sadu (tradicionalno jakom uporištu autohtone bošnjačke kulture) pa ne postizava; hoćete još? Ima koliko hoćete. I tek će da bude. A to ludilo je skupo: svi plaćamo; i glupo: svi se stidimo (tj. ko ume); i pre svega opasno: taj "normalizovani" perverzno nacionalistički fantazam Zasebnih Jezika (u koji se poslušno prave da veruju već i građanski liberali svih lokalnih "većina", bojeći se da neko nedajbože ne pomisli da su nekakvi antimanjinski "nacoši") gde ih naprosto nema dugoročno proizvodi etničku segregaciju najgore vrste. Ne završava se to na nekakvim razbijenim tablama, prave posledice su mnogo teže i toksičnije, i dakako dugotrajne.

Ljudi, iz ovog ludila se ne možemo iskrasti mic po mic, na prstima, niti se s njim možemo stvarno "nagoditi", to je iluzija tapirski pasivnih gubitnika. Ovo sve naprosto mora da se iz osnova redefiniše uz kontrolno učešće razuma, da se resetuje, da se sva ta suvišna skrama naprosto odbaci, i da krenemo od početka, to jest od uvažavanja elementarnih činjenica stvarnog života, recimo, isto onako kako ih uvažava haški tribunal, kad onom pajacu od Šešelja onomad ‘ladno odbija da obezbedi "tumača za srpski", jer ovaj tobož ne razume prevodioce koji su iz Hrvatske ili BiH.

Elem, zato na koncu upućujem javni apel aktuelnim i svim budućim vlastima Republike Srbije (uklj. vlasti multikulti AP Vojvodine), Republike Hrvatske, Republike Crne Gore te Bosne i Hercegovine u oba entiteta plus distrikt Brčko: Molim vas i preklinjem vas, kršite što više i što masivnije sva ljudska i manjinska prava (naravno, samo u "jezičnim pitanjima") svih izvornih govornika svake "manjinske" BHSCG jezičke varijante koja postoji na teritoriji koju kontrolišete! Ne dajte im zasebne škole koja decu uče večitoj segregaciji i ničemu drugom, ne finansirajte im medije čija je jedina svrha da praznoslove na tobož zas(j)ebnom jezičiću, manite se besmislenih troškarenja na "sudske tumače" i slične, i uopšte, kinjite ih i zlostavljajte onako identitetski gde god možete... Time nećete ama baš nikome ko je od krvi i mesa naneti ama baš nikakvu stvarnu štetu i nepravdu, samo ćete pročistiti vazduh (a i zrak) od etnobiznismena i politkulturnih šićardžija i profitera, a to je svakako bogougodno delo. Oni će, naravno, krenuti da se bune i ibrete i kriče do neba da im se – znate već taj unjkavi refren – ugr... ljud... manj... prav... blablabla, ali neće ni to predugo trajati jer, verujte, oni sami intimno najbolje znaju da u toj njihovoj industriji magle nema nikakve prave supstance i da zapravo sve vreme – pardon my French – samo једу говна (na srpskom), jedu govna (na hrvatskom), jedu govna (na bosanskom) i jedu govna (na crnogorskom). Siguran sam da smo se dobro razumeli, i bilježim se sa štovanjem.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine