Mogućnost izbora mora da postoji (2)
„Demokratske konsolidacije multikulturalizma" naziv je knjige autora Jens-Martin Eriksena i Frederika Stjernfelta predstavljene 17. maja u Helsinškom odboru za ljudska pravau Srbiji
Ceo esej možete pročitati preko sledećeg linka:
Demokratske konsolidacije multikulturalizma“
Polazeći od podele ne tvrdi i meki multikulturalizam, dvojica danskih pisaca fantastike, pokušavaju da daju uvid u pojam i stanje multikulturalizma u svetu. Prema njihovim definicijama, „meki“ multikulturalizam predstavlja sistem u kom je svako slobodan da bira načine života i vrednosti.
Pojedinac je slobodan da bira u koje će bogove da veruje, može da izabere svoj seksualni ili polini identitet, da oblači sve što mu padne na pamet… Ovakva, „meka“ verzija multikulturalizma pre svega je individualistička.
S druge strane, postoji „tvrda“ verzija pojma. Polazište pri njenom definisanju jesu kolektivna prava. Posmatra se nepovredivost i suverenost različitih kultura, koje imaju pravo da disciplinuju svoje pripadnike pomoću policije i pravnog sistema.
Prema rečima autora, multikulturalizam se predstavlja kao koncept kome pojedinci moraju da se priklone. To je pravac svetske istorije. Ukoliko se bilo ko suprotstavi, biva označen kao nazadnjak i gubi korak sa svetom.
Knjiga ispituje najvažnija pitanja multikulturalizma iz tri pesrpektive: empirijske, teorijske i političke, a ključna tema jesu demokratske suprotnosti jednog od tri multikulturalizma.
Odgovor na ovo pitanje autori pokušavaju da daju polazeći od objašnjenja pojma tvdog mulitkulturalizma u Maleziji. Prema njihovim rečima, mulitikulturalizam na Zapadu nije ništa više od kolektivnog sna, mutne vizije, dok je u Maleziji, društvu različite dinamike, ideja postala stvarnost.
„Ova postkolonijalna zemlja, složena i etnički i kulturno, predstavlja stadijum u istoriji različitosti do koga Zapad još nije dospeo. To je možda najbolji razlog da saslušamo tamošnje glasove i da se zamislimo nad njihovim gnevom, emocijama i iskustvima,koja su nam do sada bila malo poznata. Izabrali smo Maleziju za ovaj empirijski deo knjige zato što je ona primer etnički i kulturno izmešanog društva i zato što je to jedinstveni eksperiment sa zasebnim zakonodavstvom za različite religiozne grupe…“
Knjiga je podeljena na četiri poglavlja. Prvi deo čine empirijske studije mulitkulturalizma u Maleziji. U intervjuima i raspravama sa novinarima i aktivistima organizacija za ljudska prava, autori istražuju probleme u ovoj političkoj strukturi tri etničke grupe – Muslimana, Kineza i Indusa.
U drugom delu predstavljene su najvažnije ideje koje su dovele do obrazovanja pojma kulture, kao osnove za nastanak multikulturalizma.
Treće poglavlje analizira jedan konkretni slučaj i uvođenje prava za religije s ciljem da se izbegne njihovo vređanje.
Četvrti deo sačinjen je od manjih, političkih eseja koji se bave empirijskim problemima multikulturalizma i njegovom retorikom.
(U okvirima možete pročitati nekoliko delova eseja Demokratske konsolidacije multikulturalizma“ Jens-Martin Eriksena i Frederika Stjernfelta, koji su pisali i o našim sukobima)
Bomba kao metononimija za nasilno ponašanje široko je rasrostranjena u međunarodnoj novinskoj satiri. Zameniti glavu nasilnika bombom ili drugim oružjem (kao iz primera, projektilima, topom ratnog broda) takođe je i rasprostranjen pojam iz slikovne retorike.
Ovde vidimo predsednika Buša s bombom namesto glave, Kondolizu Rajs (Condolezza Rice) predstavljenu kao top, Kim Džong-Ila kao rampu za lansiranje dalekometnog projektila, neimenovanog bombaša samoubicu s bombom umesto glave, zatim arapski odgovor na crtež Kurta Vestergora – jevrejski stereotip s bombom na glavi – kao i indirektni portret Muhameda iz pera holandskog crtača Gregorijusa Nekšota (Gregorius Nekschot). Dva crteža su parodija Magritove slike „Ceci n’est pas une pipe“.
Ovde bi se moglo primetiti da je Kim Džong-Il prikazan kao religiozni lik (u takozvanoj Juče /Juche/-doktrini) i da bi severnokorejski ekstremisti, ako bi sledili primer islamista posle karikatura Muhameda, dobili licencu za paljenje ambasade i druge oblike nasilja. Kad je reč o arapskom crtežu Jevrejina s bombom na kapi, to je direktni odgovor na crtež Kurta Vestergora, usred krize nastale februara 2006. Crtež primenjuje isti predikat s bombom, ali odlučujuću razliku predstavlja to što onaj koji nosi bombu jeste rasisitički stereotip, a ne kao kod Vestergora samo predstavnik doktrine.
Da se ratne namere neke osobe ili doktrine karakterišu time što se te osobe ili doktrine nacrtaju s bombom, staro je sredstvo u tradiciji novinske satire. Uzmite na primer portret jednog bombaša samoubice, čija je glava zamenjena bombom iz stripa. Naravno da taj crtež ne znači da su svi ljudi koji nose turbane ili velove bombaši samoubice. Ili, uzmite na primer ratobornog hrišćanina, ratnika, američkog predsednika. On je nacrtan s bombom koja ima kratak zapaljeni fitilj, nalik karikaturi Muhameda, i to treba da znači da Bušov „rat protiv terorizma“ u stvari i sâm ima teroristički karakter. Ali, isto kao i kod crteža Muhameda i Foga, nije moguće iskaz o Bušu rastegnuti i reći: svi Amerikaci su takvi, ili svi hrišćani, ili čitav Zapad. Ili bilo ko drugi, čiji bi Buš mogao da bude predstavnik…
Jens Matrin Eriksen i Frederik Stejnfelt su danski pisci fantastike. Autori su dela „Anatomija mržnje: putovanja u Srbiju i Bosnu posle rata“ (2003) i SCENOGRAFIJA RATA Nova putovanja u Bosnu i Srbiju,(2004).
Muhamed i danski premijer u karikaturama – komparativna analiza
Primer za argumentaciju u korist neformalne varijante zahteva za grupnu zaštitu možete naći u srcu danske krize povodom karikatura Muhameda. Ovde su mnogi posmatrači iznosili tezu, a to i dalje čine, da se iz obzira prema muslimanskim useljenicima u Danskoj (ili, štaviše, iz obzira prema Umi koja bi trebalo da obuhvata čitav svet) treba uzdržati od štampanja takvih karikatura.
„Kriza karikaturâ“ je nastala zbog dvanaest crteža objavljenih u Jilends-Postenu i svoj vrhunac je doživela uništavanjem danskih ambasada po Bliskom Istoku početkom februara 2006. To je nateralo političare, ljude iz medija i intelektualce diljem sveta da razmotre pravo na objavljivanje takvih crteža. Tvrdi se da ti crteži vređaju određenu kulturnu grupu. Većina koja navodi ovaj argument, najradije počinje time što izražava podršku slobodi izražavanja i podršku neotuđivom pravu Jilends-Postena da štampa karikature, ali odmah zatim prelaze na jedno veliko „ali“, koje zauzima najveći deo argumentacije, što je zapravo objašnjenje zašto, ipak, ne treba vređati tu religioznu ili kulturnu grupu. Argument je stoga nazvan „Sloboda izražavanja, ali“.
Ona se često oslanja na tvrdnju da danska sloboda izražavanja uopšte nije ugrožena, pa se stoga možemo hladno usredsrediti na kritiku objavljivanja tih uvredljivih karikatura ne mešajući u to slobodu izražavanja kao takvu. Ovde ćemo ispitati taj slučaj malo detaljnije, da bismo razmotrili da li je zaista reč o difamaciji iliti vređanju jedne kulturne grupe, koja može da istakne zahtev za manje ili više formalnim multikulturnim grupnim pravima da bi se zaštitila od vređanja verskih osećanja. Ali, hajde da kao pretpostavku za tu raspravu prvo uradimo nešto čime se iznenađujuće mali broj učesnika u javnoj debati uopšte pozabavio: da analiziramo same te karikature (pogledajte i našu napomenu o toleranciji i poštovanju u daljem delu teksta).
U ovoj svetski poznatoj krizi koju je pokrenulo 12 crteža u danskim novinama od 30. septembra 2005, razni komentatori su imali razna mišljenja o statusu, dopustivosti i motivaciji karikatura, itd. Međutim, samo ih se nekolicina potrudila da ispita šta te karikature, za ime boga, znače, šta one hoće i šta se, realno, u njima nalazi, ako se posmatraju kao novinski i crtački žanr, a pre cele te opsežne i neobične politikanstke igre, čiji su kasnije postali predmet. Tih 12 crteža zaista su veoma različiti po karakteru, neki su karikature Muhameda, a drugi su pre portreti bez satirične ili kariakaturalne naravi. Neki od crteža stavljaju Muhameda u satirični kontekst, koji je usmeren prema drugom cilju, na primer ultradesničarskoj političarki Piji Kjersgor (Pia Kjærsgaard) ili samim novinama, Jilends-Postenu. Može se reći da pravih karikatura ili šaljivih crteža ima samo tri; jedan crtež, koji pokazuje Muhameda na nebu, gde dočekuje dugačak red bombaša samoubica, ali mora da upozori na manjak devica; drugi crtež prikazuje Muhameda s mačem u ruci, okružen je s dve žene u crnim burkama koje otkrivaju samo oči – a dva pravougaona otvora na burkama odgovaraju crnim pravougaonicima koje Muhamed ima preko očiju – po onoj konvenciji da se tako skriva identitet ljudi na novinskim fotkama. Sada ćemo da analiziramo onu treću karikaturu, najviše spominjanu i koja je, prema mnogim posmatračima, izazvala najviše kontroverzi. Naime, crtež proroka koji ima bombu u turbanu…
Ceo esej možete pročitati preko sledećeg linka:
Demokratske konsolidacije multikulturalizma“
***
Najdemokratičniji kritičari neće odbiti multikulturalizam u mekšim verzijama, priznajući da zemlja kao što je Malezija zbog istorijske i geografske sudbine ima stanovništvo koje potiče iz nekoliko različitih delova Azije. Očigledno je da nijedna nacija nije u poziciji da traži da ostale nacije ili verske grupe nestanu ili da postanu nevidljive i asimiluju se. Umesto toga, centralno je pitanje političke borbe susret individualnih prava i prava kulturâ i religijâ, pri čemu treba postaviti granice između multikulturalizma i liberalne demokratije. Na toj razini, Malezija podseća na tekuću političku borbu na Zapadu između verskih kulturalizama i nacionalizama, s jedne strane, i liberalne demokratije, s druge.
Detaljne studije malezijskog slučaja možda nam mogu pomoći da sagledamo globalni kontekst, kome i sami pripadamo, kao i pravu liniju borbe u našem okruženju, između patriotskih nacionalista, verskih nacionalista i kulturalista, sa jedne, i zagovornika liberalne, sekularne demokratije i vladavine prava, sa druge strane. Geografski položaj i biogeografija Malezije doprinose, i to u velikoj meri, razumevanju zašto se ona suočila sa izazovom ujedinjenja različitih etničkih i verskih grupacija u jednu slobodnu naciju donošenjem demokratskog ustava 1957. godine. Važan deo identiteta prvobitnog malezijskog naroda bio je islam, koji je na Malajsko poluostrvo stigao tokom XV veka sa arapskim trgovcima i misionarima.
Nedugo zatim, Portugalci i Kinezi našli su put do ove zemlje i osnovali trgovačke postaje, naročito na zapadnoj obali poluostrva, na Penangu i na Malaki. Ove postaje postale su baza za trgovinu začinima s Evropom i zemlja je postala ključna za sve veću prekookeansku trgovinu izmešu Kine, Indije i Evrope. Ekspanzija evropskih carstava dovela je do oružanih sukoba u kojima su se smenjivale strane boreći se za zaštitu ili proširenje prava na tržištima i najbolju poziciju u prekomorskoj trgovini. Strateški položaj Singapura kao trgovačkog grada na južnom vrhu poluostrva igrao je važnu ulogu.
U ovom periodu, pre nego što su Englezi konačno preuzeli kontrolu nad čitavim poluostrvom, Holanđani i Francuzi pridružili su se Portugalcima u borbi za imperijalne teritorije. Početkom XIX veka Britanija je kontrolisala moreuz Malaku, da bi tokom sledećih trideset godina, pored Malake, proširila kontrolu na kraljevske kolonije Penanga i Singapura. Početkom XX veka veliki delovi zemlje bili su integrisani u britansku imperiju – malezijske savezne države priznavale su britansku krunu. Tokom XIX i XX veka demografija zemlje drastično se izmenila zato što je zemlja uplovila u globalnu privredu koju je predvodila britanska imperija.
Do razvoja rudnika kalaja na zapadnom delu poluostrva zemlja je bila pretežno monoetnička, Malezijci su preživljavali baveći se poljoprivredom. Veći deo prinosa koristili su za ishranu. (Kasnije u knjizi naći ćete intervju s Bendžaminom Dosonom, koji će detaljno obrazložiti razvoj pravnih i političkih okolnosti tokom ovog perioda.) Razvoj rudarstva i s tim povezana nestašica radne snage u industriji naterala je rudarske kompanije – ne samo kineske moćne korporacije već i britanske – da uvoze kineske radnike iz južnih delova Kine.
Drugi industrijski prodor koji je snažno uticao na demografiju dogodio se kada je počela proizvodnja kaučuka tokom poslednjih decenija XIX veka. To je dovelo do stvaranja – kasnije će se ispostaviti – i treće po veličini nacije u Maleziji. Radilo se o Indusima sa Cejlona i južne Indije. Ekspanzija industrije automobila u SAD prvih decenija XX veka stvorila je ogromnu potražnju za radnom snagom na malezijskim plantažama. I tako, od etnički homogene države s manje-više jednom religijom i jednim jezikom, Malezija je u britanskom periodu prekomorske trgovine doživela dramatične promene. Danas, od 27 miliona stanovnika, oko 65% su Malajci, 26% Kinezi, a 8% Indusi. Manje od jednog procenta su malajski domoroci, animistička plemena koja nose ime Orang Asli.
Povrh imperijalnih politikâ i demografskih promenâ, političke borbe koje su dovele do nezavisnosti od Velike Britanije 1857. godine oblikovale su i preduslove za malezijski multikulturalizam. Kada su počeli pregovori o nezavisnosti zemlje posle završetka Drugog svetskog rata, nije bilo jednoglasja o tome kakvu državu stvoriti. Kinezi su formirali pokret otpora (pod vođstvom malezijsko-kineske komunističke partije) protiv japanske okupacije, i oni su igrali važnu postratnu ulogu kada su se vratili Britanci 1948. godine, doprineli su stvaranju visokih očekivanja u brojnoj kineskoj manjini o tome kakva država treba da nastane.
Ni Kinezi ni Indusi nisu imali predstavu o tome da su se uselili u zemlju Malezijaca gde su ti isti Malezijci na vlasti. Sa njihove tačke gledišta, oni su se uselili u deo britanske imperije, ili s tačke gledišta Indusa, preselili su se iz jednog dela te imperije u drugi. Kada je u novoj nezavisnoj državi i onima koji nisu Malezijci dato državljanstvo na poklon, to je podstaklo prirodna politička očekivanja unutar sve tri etničke grupe. Sva tri naroda na ravnoj nozi, na prvi pogled fantastično, ali uz to su išla i očekivanja o odvojenom obrazovnom sistemu, razdvojenim kulturama i istorijama, tako da svako bude svoj na svome.
Multikulturalna perspektiva igrala je veliku ulogu u sastavljanju prvog nacrta novog ustava, koji su napisali Britanci tokom prvih pregovora o nezavisnosti Malezije još 1946. godine. Takva očekivanja, međutim, izazvala su establišment i organizovani malezijski nacionalizam s velikom muslimanskom partijom UMNO na čelu (United Malays National Organization, koja i dan-danas vlada) da se pobuni protiv britanskog predloga. Melezijci nisu želeli da dele zemlju s manjinama – „novim gostima“, kako i danas zovu Kineze i Induse. Za malezijske nacionaliste, naprotiv, cilj je bio definisati državu kao naciju koja pripada Malezijcima, pri čemu su kultura, religija i jezik imali apsolutan prioritet. Komisija britanskog lorda Rajda je 1955. godine došla do kompromisa između predstavnika nacionalista i dve manjine.
Ovaj predlog postao je temelj Ustava iz 1957. godine, pema kojem je svim „novim gostima“ dato državljanstvo Malezije – ali je u Ustavu pisalo da je zvanični jezik – bahasa, da je zvanična religija islam i da Malezijci imaju izvestan prioritet prilikom zapošljavanja na javnim funkcijama. Država je dobila dvodomni parlament poput Velike Britanije i većinski izborni sistem (regioni su imali po jednog
predstavnika), a ustavni monarh je sve to nadgledao.
Singapur i Malajska federacija su 1963. godine stvorili Maleziju. Singapur je1965. godine izbačen iz države zbog straha od kineske dominacije i prve godine nove države obeležio je oružani sukob sa Indonezijom.
Međutim, 1969. godine izbilo je etničko nasilje u Kuala Lumpuru. Dobar deo kasnijih napora u obnovi sastojao se od uspostavljanja Nacionalnog fronta, koji se pretvorio u ekspanziju alijanse vladajuće Malezijske nacionalne partije. Ona je uključila predstavnike kineske i induske manjine garantujući im mesta u pralamentu…
Ceo esej možete pročitati preko sledećeg linka:
Demokratske konsolidacije multikulturalizma“,
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
