foto: m. milenković

Šezdeset godina od tragedije broda »Niš« >

Talasi, grad i smrt

"Na ulasku na brod sam pričao sa nekom devojkom. Sećam se da je bila iz Zemuna, upisivala je Medicinu. Video sam kako joj voda prelazi preko lica, samo ostaje grgurava kosa iznad površine koja se odjednom ispravlja kao indijanske strele... Video sam i majku koja u krilu steže dete dok ih voda potapa", kaže Radomir Vasiljević, jedna od tridesetak osoba koje su preživele brodolom

Brod "Jov" se zaustavio na ušću Save u Dunav, između Velikog ratnog ostrva i Kule Nebojša. Radomir Vasiljević Bucko, penzionisani inženjer šumarstva, Miroslav Višnjić, novinar, i Mihailo Grkinić, penzionisani profesor zemunske gimnazije, spustili su na površinu vode venac na kome su gorele desetine zapaljenih sveća. Dok je rečna struja odnosila venac, njih trojica su se u tišini zagrlili. Iza njih, sa palube broda, prizor su posmatrali njihova deca, unuci, posada... Bila je nedelja, 9. septembar.

Na tom istom mestu je pre 60 godina, 9. septembra 1952, potonuo brod "Niš", a njih trojica su bili među tridesetak preživelih koji su uspeli da se dokopaju obale. Izveštaji iz tog vremena govorili su o najmanje 126 žrtava, ali tačan broj poginulih nikada nije utvrđen. Bila je to najveća tragedija u istoriji jugoslovenskog rečnog brodarstva.

Miroslav Višnjić kaže za "Vreme" da je tog dana došao na Savsko pristanište sa Radomirom Vasiljevićem, njegovim rođakom, koji je želeo da se upiše na Šumarski fakultet, koji je tada bio u Zemunu. U to vreme je obnavljan Savski most, pa se između Zemuna i Beograda putovalo brodom ili autobusima koji su išli do mosta, koji su putnici potom prelazili peške. Međutim, tog 9. septembra most je bio zatvoren i za pešake, pa se na brod ukrcalo mnogo više ljudi od predviđenih šezdeset putnika. Dan je bio topao, ali su počeli da se navlače crni oblaci i da se diže vetar. Kada je krenula olujna kiša, svi putnici su ušli u unutrašnjost broda. "Kada je brod odvajajući se od obale jednim krajem udario u kej, rekao sam Bucku: ‘Ajmo bliže vratima, ovo može da potone’", kaže Višnjić.

"Brod se odvojio od doka, a nebo nad Beogradom se sklopilo. Nije prošlo ni pet minuta, a talas je udario u vrata salona i otvorio ih. Brod se nakrenuo, nastala je panika, vrištanje, ljudi su se uplašili i pobegli na drugu stranu. Pokušao sam da zatvorim vrata, a onda se brod još više nagnuo i počelo je klizanje", priča Radomir Vasiljević. "Sa Miroslavom sam se popeo na srednji red klupa, pokušali smo da izađemo kroz otvor ventilatora prečnika oko 80 centimetara. Voda je brzo nadirala, ljudima koji su bili unutra već je došla do grla. Čulo se potmulo jaukanje i ‘zadnji avaz’, kako to u Bosni kažu."

POSLEDNJA TRI MINUTA: "Na ulasku na brod sam pričao sa nekom devojkom i pitao je gde je Šumarski fakultet u Zemunu. Sećam se da je bila iz Zemuna, upisivala je Medicinu", priseća se Vasiljević. "Vukao sam Mira, već smo bili u otvoru, kada sam čuo njen glas koji moli da je neko spase. Miro mi je bio na leđima, noga već u ventilatoru, nisam mogao da joj pomognem. Ona jauče, a dole svi povezani, beuti pod vodom. Video sam kako joj voda prelazi preko lica, samo ostaje grgurava kosa iznad površine koja se odjednom ispravlja kao indijanske strele... Video sam i majku koja u krilu steže dete dok ih voda potapa…"

Štampa iz tog vremena navodila je iskaze preživelih koji su opisivali kako su kapetan Ferdinand Nobilo i mašinista Dušan Jovanović razbijali prozore salona i izvlačili putnike iz unutrašnjosti broda, lomili grede i daske i bacali ih u reku da bi se za njih držali oni koji su već bili u vodi. "Niš" je pod udarima oluje potonuo za svega tri minuta. Od polaska sa Savskog pristaništa prošlo je pet minuta.

Višnjić kaže da su se on i Vasiljević razdvojili kada su se našli u vodi. "Ja sam dočepao neku torbu, posle sam čuo da je u njoj bilo 40 miliona ondašnjih dinara, plate za zaposlene u Domu armije. Imao sam samo šesnaest godina, ali bio sam dobar plivač. Još sa dvanaest godina sam preplivavao Drinu kod Loznice, gde sam živeo, a Drina je opasna reka. Dodao sam torbu nekom čoveku koji se davio pored mene. Kada sam kao mali učio da plivam u Drini, govorili su mi da je pravilo – nikada iz vode zajedno ne izlaziš. Dve devojke su se držale za mene, ali su potonule…"

Vasiljević se seća da je padao grad veličine kokošijeg jajeta povređujući glave ljudima, vetar je duvao brzinom preko sto kilometara na sat. On je ostao nepovređen jer je gotovo sve vreme ronio. "Bio sam mlad, u snazi. Video sam da neko pliva iza mene, zakačen za neku dasku ili jarbol. Kod Nebojšine kule su lađari bacali čaklje ili sajle da nam pomognu da izađemo iz reke. Onaj čovek je pustio dasku koju je držao da bi uhvatio sajlu i udavio se na pet-šest metara od obale. Meni je sajla pala preko ramena."

SIRENE: Na obalu je prvi izašao Radomir Vasiljević, posle njega čovek koji se držao za torbu punu novca, zatim Miroslav Višnjić. "Bio sam sav modar od grada. Neko mi je dao čašu rakije i rekao: ‘Popij, mali, da ne dobiješ kijavicu.’ Žena jednog mornara utrčala je u kabinu i iznela muževljevu mornarsku bluzu: ‘Evo ti mali da se zagreješ"‘, priča Miroslav.

"Ništa se nije videlo, Dunav je bio zamagljen… Jedva sam video konturu broda kroz kišu i grad. Najednom je slično zvuku automobilske sirene počela sirena sa broda isprekidano i brzo da daje signal za pomoć. Glas sirene je umukao, brod je bio još na površini, ali je već počeo da tone… Sa reke se začuo očajnički krik ljudi... Kiša i grad su bezdušno tukli... Na vodi su se crnele samo ljudske glave, bilo ih je šezdesetak...", objavila je "Politika" 12. septembra 1952. svedočenje Svetislava Marjanovića, koji je pecao na obali Save ispod Kule Nebojše i bio očevidac tragedije. Ljudima u vodi su pritekli u pomoć lađari i ribari u desetak čamaca, ali mnogi su se utopili pre nego što su čamci, ometani olujnim vetrom, kišom i gradom, stigli do njih.

"Politika" i "Borba" su pisale o strašnim scenama i na kopnu, poput one kada je čovek u uniformi kapetana ratnog vazduhoplovstva isplivao iz reke noseći dete u ruci. Verovao je da nosi svoje dete, ali njegova supruga i sin su se utopili, što je on shvatio tek kada je izašao iz vode. Na obali je naprasno preminula i devojka koja je uspela da ispliva iz reke, prolamao se jauk onih koji su shvatili da im je neko od najbližih ostao zarobljen na brodu. Anu Bajzert, radnicu tekstilne fabrike "Sutjeska", koja uopšte nije znala da pliva, talasi su nekim čudom živu doneli do obale, ali njena dvanaestogodišnja kćerka nije uspela da se spase.

VESTI O BRODOLOMNICIMA: Oko 15 časova stigla je ekipa lekara sa Vojnomedicinske akademije, kao i ministri policije Jugoslavije i Srbije Aleksandar Ranković i Slobodan Penezić Krcun, i član vlade Srbije Jovan Veselinov. Kada su lekari Hitne pomoći hteli da Vasiljevića i Višnjića odvezu u bolnicu, njih dvojica su to odbili rečima da im nije ništa. Otišli su kući i presvukli se, a u prvom trenutku im niko nije verovao da se desila tako velika tragedija. Višnjić kaže da je njegov komšija, novinar "Borbe", odmahnuo rukom i rekao: "Ne preteruj, kakav brodolom." Radomir Vasiljević kaže da je uveče izašao u grad i video ljude koji su stajali pred "Kasinom" i pričali o nesreći. "Prišao sam im i rekao da sam bio tamo, da sam preživeo brodolom. ‘Šta pričaš, vidiš da si suv.’ ‘Pa presvukao sam se, samo mi je još kaiš mokar.’ Poverovali su mi tek tada", priča Vasiljević.

Ministarstvo unutrašnjih poslova NR Srbije je 9. septembra izdalo saopštenje o brodolomu: "U 13,12 časova nagla i veoma jaka bura prevrnula je brod ‘Niš’, koji redovno saobraća na liniji Beograd–Zemun. Ovaj brod krenuo je iz Beograda u 13,07 časova. Brod je odmah potonuo na dno reke. Spaslo se oko 30 osoba, a računa se da se utopilo, većinom u brodu, oko devedeset osoba. Deset čamaca sa obale odmah je priteklo u pomoć, ali su mogli da pomognu samo onima koji su uspeli da iskoče iz broda..."

"Borba" je 11. septembra 1952. godine, u izveštaju o "velikoj nesreći na ušću Save u Dunav", opisala šta se dešavalo u satima posle brodoloma. "U toku cele pretprošle noći i jučerašnjeg dana, užurbano se radilo na vađenju brodolomnika i utvrđivanju njihovog identiteta... Velikim i zadivljujućim naporima posade broda ‘Soča’ i drugih radnika, brod je izvađen sa dna reke. Nalazio se na dubini od 14 metara… Gnjurac Bogoljub Perić prvi se spustio do kabine u kojoj je zatekao jeziv prizor – mrtvog mornara kako grli katarku broda i još 55 leševa, od toga sedmoro dece. Do pola osam ujutro izvađena je i poslednja žrtva."

Vlada FNRJ proglasila je trodnevnu žalost, a Državni osiguravajući zavod izdao je saopštenje u kome obaveštava porodice žrtava da su svi putnici bili osigurani, i da će za svakog nastradalog biti isplaćena odšteta od 50.000 dinara, a 100.000 dinara za one koji su ostali trajno onesposobljeni za rad. Vlada je obećala i da će pomoći deci koja su ostala bez roditelja i porodicama koje su ostale bez hranioca.

Tri dana posle nesreće, i po naslovima iz novina videlo se da život nastavlja da teče. Na istim stranama se uz vesti o tragediji na reci pisalo i o potpaljivanju koksnih peći u Lukavcu, uspostavljanju redovnog saobraćaja na autoputu Beograd–Zagreb, velikoj filatelističkoj izložbi u Beogradu…

LIČNE STVARI: Život je, srećom, nastavio da teče i za one koji su preživeli brodolom, ali ih je 9. septembar 1952. godine, po njihovim rečima, ipak obeležio. Miroslav Višnjić kaže da je kao novinar na Bliskom istoku video svašta. "Video sam 1973. godine izraelske vojnike naslagane kao cepanice kako gore, osetio miris izgorelog ljudskog mesa. Ali najstrašnija slika koju pamtim je kada je kriminalistička policija u Dobračinoj ulici spojila dve-tri podrumske prostorije i unutra uz zidove poređala sve stvari koje su našli na brodu: novčanike, lične karte, kapute, bluze, cipele… Pozvali su nas preživele i rodbinu da prepoznajemo stvari. Pred očima su mi i one dve devojke koje su pored mene potonule. I kad budem umirao, mislim da ću njih videti."

Radomir Vasiljević tvrdi da zbog nesreće nije imao nikakvih psihičkih posledica, ali da posle toga, mada je bezbroj puta prešao Brankov most, nikada nije gledao mesto brodoloma i nikada nije otišao do Kule Nebojše. "Šta je sve bilo u ovih 60 godina, studirao sam, grlio, ljubio, vodio ljubav, radio, oženio se, dobio decu, i dočekao 80 godina...", priča Vasiljević, kao za sebe, dok "Jov" napreduje uz Savu. Na palubi, neko u razgovoru kaže: "Koliko potomaka samo od njih trojice... A nikoga ne bi bilo da nisu isplivali."


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

U SPOMEN NA STRADALE: Miroslav Višnjić, Radomir Vasiljević i Mihailo Grkinić na Dunavu 60 godina kasnije...<br><br>foto: m. milenković
  • ...i stranice »Politike« iz tih dana
  • »Niš« nakon izvlačenja<br><br>foto: »politika«

Brodolom i razlozi

Posle nesreće je obrazovana specijalna komisija sa zadatkom da ispita čitav slučaj, a zbog kontradiktornih izjava članova posade i preživelih putnika kapetan Ferdinand Nobilo je privremeno zadržan u pritvoru, ali je kasnije pušten. Politika je 10. septembra 1952. prenela njegovu izjavu da je odlučio da krene ranije od predviđenog vremena da ga ne bi preopteretio, zbog toga što su putnici stalno dolazili na brod, i da je za to dobio dozvolu nadležnog službenika Beogradske kapetanije. Kapacitet broda bio je 60 osoba, prodato je 106 karata, ali tačan broj putnika nikada nije utvrđen jer je bilo i putnika koji su imali mesečne karte i karte koje su važile za ceo dan. Nobilo je rekao da su, kada se brod naglo nagao na desnu stranu, svi pokušaji da se pramac postavi nasuprot vetru ostali bezuspešni, da je vetar bio jači od krme i da je prevrnuti brod za nekoliko trenutaka nestao sa površine reke.

Komisija je zaključila da je brod potonuo zbog više sile, vetra orkanske jačine, i niko nije optužen za nesreću. Kasnije se pominjao neverovatan splet okolnosti koji je doveo do tragedije. Uz oluju i preopterećenost broda, govorilo se i da je težište broda pomereno kada je parna mašina zamenjena znatno lakšim dizel motorom, kao i da je na mestu gde se nesreća dogodila korito reke produbljavano, što je bio jedan od razloga vrtloženja vode u Savi.

Posle čišćenja i rekonstrukcije brod je dobio ime "Senta" i plovio je do 1956. godine na redovnoj liniji između Smedereva i Kovina. Sedamdesetih godina prošlog veka isečen je u pančevačkom "Brodoremontu".

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine