foto: goranka matić

Svi naši izbori >

Kanabe nas je održalo

Slušajući zakletve ko s kim neće posle ovih izbora, valja se podsetiti kako su na samom početku višestranačja u Srbiji, ali i kasnije, izbore vodili Zoran Đinđić i Slobodan Milošević, jesu li izbori tada bili nešto sudbonosniji od današnjih "sudbonosnih", kakve su se tih godina "neprincipijelne koalicije" pravile, ko je koga podržavao "ispod žita" a ko koga javno

Devet je godina od ubistva premijera Zorana Đinđića, šest godina od smrti Slobodana Miloševića, a četiri otkako su se Demokratska stranka i Socijalistička partija Srbije "pomirile" – podelivši vlast u Srbiji. To, međutim, ne smeta predsedniku Borisu Tadiću da izbore 2012. opterećene (ili olakšane?) svim ovim, ozbiljnim godišnjicama, nazove – presudnim. Fundamentalnim. Jer se, reče predsednik države i predsednik Demokratske stranke neki dan na sednici Glavnog odbora DS-a, ne sme dopustiti da "oni koji su kreirali rat i destrukciju devedesetih godina povuku unazad proces modernizacije koji je pokrenuo Zoran Đinđić". Nije, međutim, precizirao spada li u "one koji su kreirali rat i destrukciju devedesetih" SPS? Ili se "povratak u devedesete" odnosi na one koji su se sami, a ne na vlasti sa demokratama, "reformisali", "čvrsto opredelili" za EU i ogradili od politike koju je devedesetih vodio njihov tadašnji lider Vojislav Šešelj? Budući da, cenimo, SRS sa svojim procentom nešto iznad cenzusa i bolesnim liderom u Hagu, ne bi baš mogao biti "veštica" ispod kreveta kojom predsednik plaši građane, a da se Koštuničina Demokratska stranka Srbije, koliko god antievropska danas bila, ne može optužiti za "rat i destrukciju" devedesetih. Ili može?

Na koga god predsednik Tadić mislio, "Vreme" će se vratiti u devedesete, čisto da se podsetimo malo kako su na samom početku višestranačja u Srbiji, ali i kasnije, izbore vodili Zoran Đinđić i Slobodan Milošević, jesu li izbori tada bili nešto sudbonosniji od današnjih "sudbonosnih", je li tada bilo teže baviti se politikom nego danas, kakve su se tih godina "neprincipijelne koalicije" pravile, ko je koga podržavao "ispod žita", a ko koga javno? I kako se, na kraju, (zlo)upotrebljavaju Milošević i Đinđić u svakoj predizbornoj kampanji, i na svaku godišnjicu, bilo da ih "naslednici" spominju po dobru ili po zlu?

1990: Na prvim višestranačkim izborima u Srbiji je, za razliku od većine zemalja jugoistočne Evrope, pobedila bivša komunistička partija koja svoje komunističke korene i nije krila – Socijalistička partija Srbije. Šta pobedila, zbrisala je opoziciju sa 2.320.587 glasova ili 46,1 odsto birača i zahvaljujući većinskom sistemu osvojila 194 poslanička mesta u Skupštini. Tada je SPO, kao druga po redu stranka na listi onih koji su ušli u Skupštinu, osvojio 794.789 glasova ili 15,8 odsto, ili samo 19 poslaničkih mesta. Demokratska stranka, koju je predvodio Dragoljub Mićunović (Zoran Đinđić je tada bio predsednik Izvršnog odbora DS-a, prim. aut.) osvojila je 374.887 glasova, u procentima to je bilo 7,4 odsto ili sedam poslanika po tadašnjem većinskom sistemu, koji je, valja podsetiti, bio ozbiljna deformacija volje birača, kako o tome piše Vladimir Goati u svojoj knjizi Izbori u SRJ od 1990. do 1998. Volja građana ili izborna manipulacija.

Slobodan Milošević je imao nepunih 49 godina kad je osnovao SPS jula 1990. spojivši Savez komunista Srbije sa Socijalističkim savezom radnog naroda (SSRN), ali prethodno donevši – uz velike pritiske, nakon burnih događaja rušenja komunizma u istočnoj Evropi – Zakon o političkim organizacijama. Jul je značajan mesec te 1990. i zato što je Srbija izašla na referendum da odgovori na pitanje da li prvo treba doneti novi ustav pa izaći na višestranačke izbore, za šta se zalagao Milošević. SPO i DS su smatrali da novi ustav treba da se donese tek posle izbora i konstituisanja višepartijskog parlamenta, kao što je to bilo i u većini postkomunističkih zemalja. Već tada je Milošević mogao biti siguran u pobedu na izborima – 98 odsto glasača bilo je prvo za promenu Ustava. Uprkos činjenici da mu sve ide naruku, predizborna kampanja je ipak počela pendrecima po leđima opozicionara ispred Televizije Beograd juna 1990. Među demonstrantima su bili Dragoljub Mićunović, predsednik, i Borislav Pekić, potpredsednik DS-a.

Novi ustav je donet u jednopartijskoj Skupštini, 28. septembra, pokrajine gube atribute državnosti, postaju oblik teritorijalne autonomije, a predsednik Republike dobija izuzetno velika ovlašćenja: rukovodi oružanim snagama, utvrđuje postojanje ratne opasnosti i proglašava ratno stanje, a ovlašćen je i da raspusti Skupštinu kad ova "nije u mogućnosti da se sastane" i "po pribavljenom mišljenju predsednika vlade". Na predsedničkim izborima koji su održani kad i parlamentarni, 9. decembra 1990, Slobodan Milošević je prošao bolje od svoje stranke. Osvojio je 3.285.799 ili 65,34 odsto, a Vuk Drašković 824.674 ili 16,40 odsto. Miloševićevo davljenje opozicije kao mačića na parlamentarnim i predsedničkim izborima te 1990. godine, tumači se njegovim osvajanjem nacionalistički orijentisanih birača. Zaigravši na "nacionalnu kartu" okupirao je prostor nacionalistički opredeljenih partija, i "počeo da realizuje ‘nacionalni program’ (od oktobra 1987) znatno pre prvih slobodnih izbora", kako o tome piše Vladimir Goati u pomenutoj knjizi.

Ne treba zanemariti ni neslogu opozicije, potrese u DS-u, kao i pretnje nekih njenih lidera da će pozvati pristalice na bojkot izbora ako SPS ne pristane na promenu usvojenih izbornih zakona i zakona o izbornim jedinicama. SPO i DS su protestovali i zbog diskriminacije opozicije na RTS-u u predizbornoj kampanji. Protestovali su i protiv mnogobrojnih izbornih manipulacija u brojanju glasova, zloupotreba sa glasanjem pisanim putem... U uslovima u kojima je bivša komunistička partija odredila pravila za održavanje prvih višestranačkih izbora teško da se moglo govoriti o slobodnim i ravnopravnim izborima, objašnjava Goati. Ali, nismo bili usamljeni slučaj u Jugoistočnoj Evropi.

Negde u to vreme previranja– hoće li biti bojkota ili ne – Vuk Drašković je 2. oktobra 1990. teatralno, kako već ume, izjavio a "Borba" prenela: "Znam da će se večeras u vrhovnom štabu SPS-a točiti šampanjac zbog vesti koju ću vam reći: Predsedništvo SPO-a, najbrojnije stranke u Srbiji, donelo je odluku da do daljnjeg obustavi predizbornu aktivnost i promovisanje programa svoje stranke." Dragoljub Mićunović je, međutim, onako oprezan, mislio drugačije: "Ako bismo već sada bojkotovali izbore, to bi značilo da se povlačimo i ostavljamo čist prostor postojećoj vlasti, a sopstvene simpatizere lišavamo mogućnosti da biraju" ("Politika ekspres", 9. oktobar). I pragmatični Zoran Đinđić, predsednik IO DS-a, odgovorio je tih dana SPO-u, preko "Borbe": "U delu srpske opozicije dovoljno je samo biti protiv, a takvom apstraktnom radikalizovanju doprinose nekadašnji disidenti, politički amateri koji su u opoziciju uneli slepilo za pragmatizam i sklonost za metafiziku."

Režimske novine su uživale u prenošenju prepucavanja među opozicionarima, a posebno unutar DS-a, koje je u to vreme kulminiralo izjavama Koste Čavoškog, jednog od osnivača DS-a: "Opozicija je, inače, u vrlo teškoj situaciji pošto rukovodstva dveju uticajnih i relativno velikih stranaka – Demokratske i Narodne radikalne (Veljka Guberine, od kojeg je veliki deo članstva odvojio Tomislav Nikolić i pripojio se Šešeljevim radikalima, prim. aut.) – izgleda imaju nameru da izađu na neravnopravne izbore. Za mene lično, takav stav vođstva demokrata i radikala jeste kolaboracionistički." Odgovorio mu je za iste "Novosti plus" Zoran Đinđić, 22. oktobra: "Kosta Čavoški priznaje samo one izbore na kojima pobedi. Postoje mnogo ozbiljniji problemi od povređene sujete… Stranku koja ga nije želela za lidera, ali je bila spremna da mu ponudi neku drugu funkciju, odmah je javno napao." Kosta Čavoški nikada nije poverovao da je legitimno poražen na glasanju za predsednika stranke. Izašao je i osnovao Srpsku liberalnu stranku. Mesto predsednika IO DS-a na koje je izabran pripalo je Zoranu Đinđiću. Manje od mesec dana pred izbore 19 stranaka opozicije, od projugoslovenskog SRSJ-a do rojalističkog SNO-a, odlučilo je da bojkotuje izbore jer nisu ispunjeni uslovi koje su tražili. Svoje predsedničke kandidature povukli su i Vuk Drašković i Ivan Đurić.

Režim je, ipak, pristao da prihvati amandmane na izborni zakon, na kojima je insistirala opozicija, pa je i opozicija povukla odluku o bojkotu, iako nije potpuno zadovoljena. Tako, Vladimir Goati u svojoj knjizi komentariše: "To što je opozicija ipak uzela učešće na prvim izborima 1990, u dve republike, učinilo je njene primedbe manje uverljivim. Možda je upravo pristanak opozicionih partija da izađu na izbore bio ‘jezičak na vagi’ koji je većinu eksperata i međunarodnih posmatrača opredelio da ocene da su decembarski izbori 1990. u Srbiji i Crnoj Gori ipak bili ‘slobodni’."

SPS je te 1990. pobedio s parolom "S nama nema neizvesnosti". SPO je poručivao "Snaga, pobeda, obnova" i "Sutra počinje odmah", a DS "Vreme je. Prelomite pametno".

1992: Opozicija je bojkotovala savezne majske izbore 1992. Ne samo opozicija nego i posmatrači Konferencije za evropsku bezbednost i saradnju (KEBS) kritikovali su savezni izborni zakon u čijem donošenju nisu učestvovale opozicione partije, nerealno kratak izborni rok, nedostatak finansijske pomoći partijama za učešće na izborima i monopol koji tadašnje vladajuće stranke SPS u Srbiji i DPS u Crnoj Gori imaju u medijima. Primedbe nisu uvažene pa su se DS i SPO u Srbiji i Narodna stranka, Liberalni savez i Savez reformista Crnogorskog primorja u Crnoj Gori – odlučili na bojkot. Savezni majski izbori za parlament SRJ održani su 31. maja, dan pošto je Savet bezbednosti UN-a uveo ekonomske sankcije Srbiji i Crnoj Gori.

Broj SPS-ovih birača je između izbora 1990. i 1992. značajno pao. Sa 2.320.587 birača 1990. na 1.666.485 birača 1992. godine. Ali je zato Srpska radikalna stranka osvojila 1.166.933. Takav uspeh, poznavaoci onog vremena tvrde, radikali su postigli zahvaljujući nacionalističkom populizmu i Šešeljevom zalaganju za proširenje granica Srbije: "Karlobag, Ogulin, Karlovac, Virovitica." Nesumnjivo je da je SRS na majskim izborima za Saveznu skupštinu privukao dobar deo birača SPS-a, SPO-a i DS-a. Osnovana početkom 1991, Srpska radikalna stranka je tada definisala svoju ulogu podržavanja politike vladajućeg SPS-a koju je igrala do kraja. I pored svih uvreda o crvenim vešticama koje je Šešelj umeo da izgovori na račun Mire Marković, njegova je uloga bila – obračun sa opozicijom, pre svega SPO-om i DS-om.

Socijalistička partija je u tom kratkom periodu od dve godine (između 1990. i 1992) vladala sama. Posle toga, počinje era (ne)principijelnih koalicija ili, kako se to u ono vreme zvalo, "sedenja kod Slobe na kanabetu". Posle sukoba i demonstracija marta 1991, hapšenja, batina, studentskog protesta 1992, Milošević je sarađivao sa onima koje je nazivao "snagama haosa i bezumlja".

Juna 1992, opozicija zahteva održavanje novih slobodnih izbora na svim nivoima, počinju ulični protesti, formira se DEPOS (Demokratski pokret Srbije). Demokratska stranka uverava da je skupila više od 800.000 potpisa za smenu Slobodana Miloševića. Odgovor vladajućih partija Srbije i Crne Gore, SPS-a i DPS-a bili su Dobrica Ćosić i Milan Panić. Nestranačke ličnosti za predsednika i premijera SRJ. Dobrica Ćosić je obećao da će do kraja 1992. biti održani prevremeni parlamentarni izbori na svim nivoima, ali i izbori za predsednike u Srbiji i Crnoj Gori.

U saveznoj vladi Milana Panića, američkog biznismena, kojoj demokrate daju podršku, baš kao i predsedniku SRJ Dobrici Ćosiću, bili su demokrate Ilija Đukić i Miodrag Perišić, zatim Momčilo Grubač i Tibor Varadi, koji su slovili za bliske demokratama. Spor između Panićeve vlade i SPS-a kulminirao je već avgusta 1992. Panić je verovao da treba učiniti sve što međunarodna zajednica traži ne bi li sankcije bile ukinute, to se Miloševiću nije dopalo. Crnogorski DPS je podržao Panića, zbog čega je došlo do raskola na relaciji SPS–DPS. Pritom, po Ustavu SRJ iz 1992, savezna vlada je imala široka ovlašćenja da "utvrđuje i vodi unutrašnju i spoljnu politiku". Ipak, decembra 1992. saveznoj vladi je izglasano nepoverenje u saveznoj skupštini zahvaljujući SPS-ovom političkom uticaju i sprezi SPS-a sa SRS-om na saveznom nivou.

S druge strane, pre nego što su počeli žučni pregovori i debate o izbornom sistemu na saveznom okruglom stolu za koji su sele sve parlamentarne stranke Srbije i Crne Gore, proleća 1992. u DS-u se dogodio veliki rascep: Vojislav Koštunica je, posle dogovora sa Vukom Draškovićem o formiranju DEPOS-a, izašao iz DS-a i osnovao Demokratsku stranku Srbije. Milan Panić, dojučerašnji SPS-ov američki adut, postaje vođa opozicije i kandiduje se na predsedničkim izborima u Srbiji 20. decembra 1992. Osvaja 1.516.693 glasova i gubi od Miloševića koji je osvojio 2.515.047 glasova. U Narodnoj skupštini Srbije, posle parlamentarnih izbora održanih istog datuma, sedeo je 101 poslanik SPS-a (1.359.086 glasova), 73 SRS-a (1.066.765 glasova), 50 DEPOS-a (797.831 glasova) i šest DS-a (196.347 glasova). Nesloga opozicije, raskol u DS-u i koketiranje s Miloševićem ponovo su došli po svoje. Ali i pred ove izbore očigledna je diskriminacija i devastiranje opozicionih lidera na državnoj televiziji, propusti u izbornim spiskovima, sumnje u višestruko glasanje…

19931994: Ljubav između SPS-a i SRS-a te sezone kratko traje. Manjinsku vladu SPS-a na čelu sa Nikolom Šainovićem radikali ne podržavaju dugo. Negde do sredine 1993. Šešelj podržava SPS. Onda saradnja puca. Šešelj se nije slagao sa "omekšavanjem" SPS-a u rešavanju krize u BiH i Hrvatskoj (SPS-ova podrška Vens-Ovenovom planu, prim. aut.). Uslovio je podršku rebalansu budžeta prethodnim kadrovskim promenama u vrhu jugoslovenske armije. Dolazi do radikalskog predloga za izglasavanje nepoverenja vladi SPS-a, a SPS preko novina optužuje Vojislava Šešelja za "krajnje primitivni šovinizam", "podsticanje ratnohuškačke atmosfere", "doprinos izolaciji Srbije u svetu", za učešće u formiranju paravojnih formacija za "zločine počinjene nad civilnim stanovništvom". Skupštinska debata o poverenju vladi Nikole Šainovića (7. do 15. oktobra) pretvorila se u međusobne optužbe radikala i socijalista. Poslanici opozicije prvo nisu hteli da ulaze u "porodičnu svađu", SPO i ND su se, u početku, suzdržali od izglasavanja nepoverenja vladi. Ne zadugo. Milošević, shvativši da će nepoverenje vladi biti izglasano, 20. oktobra raspušta parlament i zakazuje republičke izbore za 19. decembar. SPS na ovim prevremenim izborima osvaja 1.576.287 glasova ili 123 poslanička mesta, DEPOS 715.564 glasova ili 45 poslaničkih mesta, SRS 595.467 glasova, tj. 39 mandata, DS 497.582 glasova ili 29 mandata, a DSS 218.056 glasova ili sedam mandata.

Leto i jesen 1993. ostaće upamćeni ne samo po razlazu SPS-a i radikala nego i po hapšenju i prebijanju Vuka Draškovića i njegove supruge Danice.

Milošević je, posle razlaza sa radikalima, tražio novog saveznika među opozicionim liderima i tada se (baš kao i danas u potrazi za opravdanjem "velikog pomirenja" DS-a i SPS-a) govorilo o pregovorima DS-a sa Miloševićem (vidi okvir).

Baš zbog pregovora sa Miloševićem, pred izbore 1993, DS potresaju nove podele, sada na relaciji Mićunović–Đinđić, Za razliku od Čavoškog i Koštunice, Đinđić ostaje u stranci, a odlazak se smeši Mićunoviću. Postižu dogovor: Đinđić će biti nosilac – republičke, a profesor Mićunović – savezne liste. Početkom 1994. na vanrednoj skupštini stranke Zoran Đinđić postaje predsednik DS-a. Tada je, kažu poznavaoci prilika u DS-u, promenjen lični opis stranke koja je slovila za grupu intelektualaca koji promišljaju o svetu oko sebe. DS postaje "žuto preduzeće", kako i danas vole pogrdno da je prozivaju njeni oponenti. Ali ne bez razloga. Đinđić je u DS uveo privrednike Slobodana Radulovića i Radoja Đukića, koji su posle izbora prihvatili ponudu SPS-a da uđu u vladu Mirka Marjanovića. Zbog toga su isključeni iz stranke.

Zoran Đinđić i Dragoljub Mićunović se konačno razilaze 1. februara. Mićunović podnosi ostavku, povlači se i formira Demokratski centar. Međutim, iza sebe je ostavio tada još nepoznatog Borisa Tadića, na mestu sekretara Glavnog odbora DS-a. Zajedno sa Slobodanom Gavrilovićem, Boškom Mijatovićem i Ivanom Vujačićem, kojima je Mićunović bio bliži, Tadić je ostao u DS-u. Mićunović se u DS vraća 2003. posle Đinđićevog ubistva.

Godine 1994. počinje era Mirka Marjanovića, koji je bio premijer Vlade Srbije šest godina. Prvi mandat mu je počeo 18. marta 1994, a drugi 24. marta 1998. Bez postignutog dogovora sa demokratama, Milošević je uspeo da napravi vladu sa Novom demokratijom Dušana Mihajlovića, koja napušta DEPOS. A ova godina ostaće upamćena i po Dragoslavu Avramoviću, koji je guverner NBJ-a postao 1. marta. Čuveni deda Avram zaustavio je inflaciju od 313 miliona odsto mesečno. Smenjen je 1996. I njega je, kao i Panića, kada je postao bivši čovek Miloševićevog režima, preuzela opozicija za svoju perjanicu. Ovog puta to je bila Koalicija Zajedno, mada se Avramović povukao posle nekoliko dana. Zanimljivo je što je ideja o ekspertskoj vladi, koju je promovisao Milan Panić na saveznom nivou, nastavila da živi i za vakta Mirka Marjanovića u republičkoj vladi, u kojoj su ostali zapaženi vicepremijer Danko Đunić, Milan Beko i Bogoljub Karić.

199619971998: Zajedničkim mitingom "Za promene – Zajedno" DS, SPO i GSS 9. marta obeležavaju godišnjicu demonstracija i tako počinje osnivanje Koalicije Zajedno, koja nije dugo trajala. Pomenutim strankama pridružio se i DSS. Formirana je pred savezne izbore 3. novembra 1996, na kojima je koalicija SPS-JUL-ND osvojila 1.848.669 glasova ili 64 mandata u Skupštini, Koalicija Zajedno 969.296 glasova ili 22 mandata, SRS 764.430 glasova ili 16 mandata. Građani su, kako stoji na sajtu DS-a, drugačije glasali na lokalnim izborima: "Kandidati Koalicije Zajedno ostvarili su prednost, a u drugom krugu, koji je održan 17. novembra 1996. godine, pobeđuju na izborima za Skupštinu grada Beograda, Kragujevca, Niša i Novog Sada, u većini beogradskih opština i preko 40 opština u Srbiji. Bio je to prvi veliki poraz Slobodana Miloševića u Srbiji. Opozicija je preuzela vlast u gradovima i opštinama u kojima živi preko 67 odsto biračkog tela." Ipak, nerazumevanje i sukobi između lidera koalicije počeli su još za vreme protesta građana i studenata 1996–1997. Milošević je na kraju morao da prizna rezultate lokalnih izbora, februara 1997. Ali se Koalicija Zajedno – raspala, i tako "olakšala režimu u Republici da organizuje parlamentarne i predsedničke izbore ‘po starom’", piše Vladimir Goati, "ne osvrćući se na preporuke Felipea Gonzalesa, niti na zahteve za poboljšanjem uslova koje je postavilo 12 opozicionih partija, među kojima su DS, DSS i GS. U tim zahtevima figuriralo je, između ostalog, povlačenje zakona kojim je broj izbornih jedinica u Srbiji povećan sa devet na 29, omogućavanje ravnopravnog pristupa državnim medijima i eliminisanje iz izbornog procesa lica koja su učestvovala u izbornoj krađi 1996". SPO se nije pridružio ovim zahtevima, tražio je okrugli sto vlasti i opozicije o izbornim uslovima. Na kraju, izbore je bojkotovalo 12 opozicionih partija među kojima su i tri parlamentarne: DS, DSS i GS. Drašković je odustao od svog zahteva zato što je u razgovoru sa Miloševićem, tada predsednikom SRJ, uspeo predsednika da odvrati od najavljenog zatvaranja privatnih medija, lokalnih TV stanica zbog navodnih neurednih dozvola za emitovanje. Nameru da uguši medije, Slobodan Milošević je ostvario donošenjem čuvenog Zakona o javnom informisanju Republike Srbije, 2. oktobra 1998, za vreme "crveno-crne" koalicije.

Na septembarskim parlamentarnim izborima 1997. koalicija SPS-JUL-ND osvojila je 110 poslaničkih mandata, SRS 82, a SPO 45 mandata. Te godine je u decembarskim predsedničkim izborima (septembarski predsednički izbori nisu uspeli) pobedio Milan Milutinović. Iako su radikali, režimskim manipulacijama predsedničkih izbora, direktno bili oštećeni, to im nije smetalo da 24. marta 1998. sa SPS-om i JUL-om naprave novu republičku vladu.

SPS se još jednom zgodno umešao među opoziciju, tako što je posle raspada Koalicije Zajedno dao SPO-u da vlada Beogradom. SPO je uz pomoć socijalista i radikala smenio gradonačelnika (predsednika Skupštine grada) Zorana Đinđića. Socijalisti su sa radikalima sarađivali na republičkom, a sa Draškovićem na gradskom nivou. Drašković je ušao i u saveznu vladu, ali je smenjen za vreme bombardovanja 1999. Ostala su upamćena i dva pokušaja ubistva lidera SPO-a.

OD 2000. NAOVAMO: Miloševićeva opozicija, s kojom je tokom deset godina (ako zanemarimo one prve dve kad je vladao sam) ulazio u razne aranžmane, nije uspela da se dogovori o zajedničkom nastupu. SPO nije prišao DOS-u, koji je činilo 18 stranaka opozicije i doživeo je slom od koga do danas nije uspeo da se oporavi. Na saveznim predsedničkim izborima, sa Vojislavom Koštunicom na čelu, DOS ipak ruši Miloševića 5. oktobra.

Mirko Marjanović podneo je ostavku na mesto premijera, a prelaznu vladu do izbora činili su DOS, SPO i SPS. Milomir Minić je bio premijer privremene vlade. Na vanrednim izborima za Skupštinu Srbije 23. decembra 2000, DOS je osvojio 176 od 250 poslaničkih mesta. Imao je dvotrećinsku većinu u Skupštini. Čedomir Jovanović postao je šef poslaničkog kluba DOS-a, a Dragan Maršićanin predsednik Skupštine. Januara 2001. formirana je vlada sa Zoranom Đinđićem na čelu. Dana 1. aprila uhapšen je bivši jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević, a 28. juna izručen je Haškom tribunalu za ratne zločine.

Jedinstvo u DOS-u kratko traje. Nerazumevanje nastaje između Koštunice i Đinđića, danas će oni koje pozivaju da sude kao poznavaoci njihovog odnosa reći da je to bilo potpuno različito shvatanje Srbije, njene budućnosti, odnosa prema Evropi. Po izlasku DSS-a iz DOS-a, ostatak DOS-a se oslanja na Ivkovićevu frakciju SPS-a, a na saveznom nivou sarađuje sa SNP-om uz povremeno glasanje DSS-a.

Septembra 2002. godine, na izborima za predsednika Srbije, kandidat vladajućeg DOS-a bio je Miroljub Labus. DSS-ov kandidat bio je Koštunica. On je u drugom krugu osvojio više glasova od Labusa, ali nije izabran zbog nedovoljnog broja izašlih birača. Bio je ljut, svestan da DOS čini sve da izbori propadnu: "Ako ovi izbori ne bi uspeli – onda više nema igranja sa predsedničkim izborima u Srbiji. Onda se otvara druga tema – na red dolaze vanredni parlamentarni izbori. I to pre donošenja Ustava Srbije."

Posle ubistva Zorana Đinđića, 12. marta 2003, za novog predsednika vlade izabran je Zoran Živković, tadašnji zamenik predsednika DS-a. Novi potpredsednik vlade bio je Čedomir Jovanović. Skupština Srbije počela je raspravu o izglasavanju nepoverenja vladi koju je inicirala opozicija. Nataša Mićić, v. d. predsednika Republike, raspustila je parlament i raspisala vanredne skupštinske izbore za 28. decembar. Demokratska stranka je na izbore izašla samostalno sa nosiocem liste Borisom Tadićem. To je bio kraj DOS-a.

DSS na ovim izborima osvaja 53 poslanička mesta, a član ove stranke Dragan Maršićanin je izabran za predsednika Skupštine Srbije. Vojislav Koštunica postaje premijer Srbije 3. marta 2004. U junu 2005. Koštunica ponovo biva izabran za predsednika stranke, kao jedini kandidat za to mesto. Na prevremenim izborima koji su održani 21. januara 2007. godine DSS učestvuje u koaliciji sa Novom Srbijom, Srpskim demokratskim pokretom obnove i Jedinstvenom Srbijom. Ova koalicija je nazvana Narodnjačka koalicija. Ukupno su osvojili 46 poslaničkih mesta. Nakon izbora 15. maja 2007. godine, DSS formira vladu sa Demokratskom strankom i G17 plus, a Vojislav Koštunica je po drugi put izabran za premijera Srbije. Proglašenje jednostrane nezavisnosti Kosova i Metohije je uzdrmalo vladu i pošto nije došlo do dogovora između vladajućih stranaka, Koštunica je zatražio raspisivanje vanrednih skupštinskih izbora 11. maja. Na njima je Demokratska stranka Srbije osvojila 30 poslaničkih mesta, dok je Demokratska stranka formirala vladu sa Socijalističkom partijom Srbije čime je DSS prešao u opoziciju. Značajan detalj za poslednji saziv Skupštine je i to što poslanički mandati otcepljenog dela SRS-a nisu vraćeni Šešeljevoj stranci, nego ostavljeni u vlasništvu novoformirane Srpske napredne stranke, takozvane konstruktivne opozicije.

Uskoro ćemo se radovati novim izborima i novim (starim) koalicijama zbog kojih se nećemo vratiti u devedesete nego, izgleda, nikad iz njih nismo ni izašli, sudeći po nastojanju da svaka vladajuća garnitura ima svoju omiljenu opoziciju. Kanabe je neophodni deo nameštaja srpskog političkog života.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

foto: tanjug
  • PORAZ DO PORAZA: Mart 1991;...
  • ...Đinđić i Mićunović, još u Demokratskoj;...<br><br>foto: tanjug
  • ...dvojac bez kormilara – Milan Panić i Dobrica Ćosić
  • KLJUČ: Pitanje,...<br><br>foto: draško gagović
  • ...izbor...<br><br>foto: draško gagović
  • ...i rezultat (2000)
  • GORICA GAJEVIĆ I MIROLJUB LABUS: U poseti mamutu...<br><br>foto: vlada dimitrijević
  • ...i uz podršku Otpora – poraz<br><br>foto: reuters
  • IZBORI: Demokratska stranka<br><br>foto: draško gagović
  • foto: danilo peternek / tanjug

Upotreba Zorana Đinđića i Slobodana Miloševića

Ima ozbiljnog preterivanja, medijskog i drugog uznemiravanja pokojnikovog groba i pokojnikove porodice u tom otimanju o Đinđićevo nasleđe. Hajde što DS i LDP danas, svaki za svoj račun, obeleže dan sećanja na Zorana Đinđića, to je nekako u redu. Ako već ne vole da idu zajedno. Ali, izgleda da posle devet godina nije pronađena mera kojom bi se sećanje na njega zaštitilo od bespotrebnog mrcvarenja. Ima tu i dobro poznate nam nekrofilije, nečeg paganskog i neuljudnog, posebno onog: šta bi Zoran Đinđić rekao da je sad među nama?

Neprijatno je bilo čuti da Jorgovanka Tabaković iz SNS-a, nekad iz SRS-a, "obožava ljude poput Zorana Đinđića". Sve i da je tako, nije baš morala da sa javnošću deli svoje obožavanje i kako o njemu govori s Nikolićem, jer je njen predsednik isto tako sa javnošću one 2003. podelio: "Ako ga vidite, recite mu da je i Tito pred smrt imao problema s nogom." Pomalo je neukusno.

Mogli bi se ti citati, sa svih strana, do iznemoglosti skupljati po internetu. Za otimanje o Zorana Đinđića možda su najbolji primer socijalisti. Milutin Mrkonjić i Svetlana Đukić-Dejanović su, ima tome više od pola godine započeli to "prisvajanje Đinđića", kako vole da kažu oni koji misle da jedini imaju pravo na njega. Prvo je Mrkonjić kazao da bi Slobodan Milošević ušao u koaliciju sa današnjim DS-om, jer, ruku na srce, idu izbori, treba objasniti starim socijalistima, kud to Mrka među žute zađe. Predsednica Skupštine Đukić-Dejanović je dosolila kako su "Slobodan Milošević i Zoran Đinđić pokušavali da stvore zajedničku vlast u interesu Srbije, ali da su to uspeli tek Boris Tadić i Ivica Dačić". S akcentom na "u interesu Srbije", razume se. Mrkonjić je to odmah potvrdio. Reče da je Milošević bio pragmatičan čovek. Mnoge su se mejnstrim demokrate javile da demantuju "gnusnu laž", da je reč o prekrajanju istorije. Zoran Živković, bivši premijer, za "Blic" je kazao: "Ni u jednoj fazi rada, postojanja i delovanja Demokratska stranka i Zoran Đinđić nisu pregovarali sa Slobodanom Miloševićem o zajedničkom formiranju vlasti. Miloševićevi ljudi su pucali na Demokratsku stranku, Miloševićevi ljudi su ubili Zorana Đinđića."

Dragoljub Mićunović je mudro poručio novinarima da "prouče arhivsku građu i pres klipinge", i da sami nađu odgovore jer on nije želeo da komentariše. U polemiku su se uključili Milorad Vučelić i Goran Vesić. Vučelić je, naime, iako smatra da tu priču SPS zloupotrebljava zbog svoje današnje koalicije sa DS-om, rekao da do te vlade 1993. nije došlo zato što je Slobodan Milošević kao većinski partner odbio uslov demokrata da premijer bude Zoran Đinđić. Bivši funkcioner DS-a Goran Vesić je potvrdio, za "Pres", da se u DS-u decembra 1993. ozbiljno razmišljalo o koaliciji sa SPS-om. A da je od takvog aranžmana Miloševića odvratila supruga Mira, koja se bojala Đinđićevog uticaja na "tehnokratsko krilo SPS-a".

S Miloševićem je malo drugačije. Niko se baš nešto ne otima o njega. Sem te slike koja stoji u kabinetu Mrkonjićevom (a sve zarad ove tvrde socijalističke struje koju treba ubediti ovako: "Mi smo oni stari, ne brinite, oni se menjaju, mi se ne menjamo"), nema tu baš nekog padanja u nesvest. Na sajtu SPS-a, u delu Istorija, spomenut je u jednoj rečenici – da je na osnivačkom kongresu izabran za predsednika stranke. I to je sve. Nema u galeriji nijedna slika, ništa. Jednom je, o slici Miloševićevoj, 2010. progovorio: "Treba da prestanu rasprave o tome gde je Miloševićeva slika. SPS-u nisu potrebne slike, nego pokretačka snaga koju ta stranka neće naći zaranjajući u prošlost." Deceniju pre toga, 26. decembra 1999, rekao je: "Ne verujem da će Slobodan Milošević dobiti Nobelovu nagradu za mir koju je zaslužio."

Posle izbora u maju 2008. socijalisti su od gubitnika postali dobitnici. Sa PUPS-om i JS-om, s kojima će i na ove izbore, SPS je osvojio 7,58 odsto glasova ili 20 mandata. I tako, posle izbora, imao u rukama i nož i pogaču. Dačić je proglašen pobednikom izbora. I ovog puta predviđaju mu isto. Kao predsednik podmlatka socijalista i portparol SPS-a devedesetih, naučio je od šefa najvažnije: U ratu, politici i ljubavi – sve je dozvoljeno.

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine