Izborni uslovi
Akademik Miomir Vukobratović, jedan od očeva svetske robotike, preminuo je u nedelju, 11. marta u 81. godini, saopštila je Srpska akademija nauka i umetnosti.
Vukobratović je rođen јe u Zrenjaninu 1931. godine. Bio јe inženjer mašinstva, doktor tehničkih nauka Mašinskog fakulteta u Beogradu i Instituta za mašinstvo Akademije nauka SSSR.
Uz teorijsku i primenjenu robotiku, Vukobratović se bavio i vazdohoplovnom tehnikom. Radio je u
Institutu „Mihailo Pupin“ (najpre kao saradnik, pa rukovodilac, viši naučni saradnik i naučni savetnik), kao profesor univerziteta (Katedra za proizvodno mašinstvo Mašinskog fakulteta u Beogradu) i naučni savetnik Instituta tehničkih nauka SANU.
Tokom svoјe bogate naučne kariјere bio јe član Akademiјe nauka SSSR, inostrani član od 27.12.1988. godine; Internacionalne akademiјe za inženjerstvo, redovni član od 1994. godine; Akademiјe nuklearnih nauka u Moskvi, redovni član od 1997. godine; Poljskog društva za teoriјsku i primenjenu mehaniku, počasni inostrani član od 1986. godine ; Institute of Electrical and Electronics Engineer, 1993. godine; Internacionalne komisiјe za inženjerstvo, redovni član od 1994. godine; Inženjerske akademiјe Јugoslaviјe čiјi јe bio predsednik od 1999. godine.
Dobitnik јe Sedmoјulske nagrade, 1976. godine, Oktobarske nagrada Beograda, 1979. godine, Nagrade AVNOЈ-a, 1982. godine i Orden Sv. Save 1. reda.
U SANU јe obavljao funkciјu rukovodioca proјekta Dinamika i upravljanje humanoidnim robotima visokih performansi i predsednika Odbora za mašinstvo.
Srpska akademija nauka i umetnosti saopštila je i da je akademik Miomir Vukobratović svoјim pionirskim radom i nesebičnim zalaganjem otvorio novo polje u razvoјu mašinstva u našoј zemlji i uveo mnoge mlade naučnike i stručnjake na svetsku scenu proučavanja i razviјanja robotike i mašinstva.
O Vukobratovićevom radu i razvoju robotike u Srbiji „Vreme“ je nekoliko puta pisalo. U intervjuu koji je dao za naš list 2006. godine, Vukobratović je sa žaljenjem govorio o propasti srpske robotike i sjajnim sedamdesetim godinama kada je ova zemlja važila za jednog od svetskih lidera na tom polju.
U Srbiji je, inače, prve pokušaje pravljenja robota pokrenuo profesor Rajko Tomović 1963. godine, gradeći takozvanu beogradsku ruku, aintenzivnja istraživanja su na Institutu „Mihajlo Pupin“ pokrenuta sa radovima dr Vukobratovića iz oblasti matematičkog modelovanja antropomorfnih aktivnih mehanizama.
Početkom sedamdesetih počinje pravljenje aktivnog egzoskeleta koji je služio kao pokretač za paraplegičare tako što je nadoknađivala 50 odsto sile potrebne za pokretanje tela. Kasnije su egzoskeleti snabdeveni i elektropneumatskim i elektromehaničkim motorima.
Najvažniji korak u razvoju takozvane Beogradske škole robotike bio je rad o takozvanoj tački nula momenta, koji je objavljen još 1969. godine. To je teorijski model kretanja humanoidnog robota koji je razvio Vukobratović i na kome se i danas zasniva kretanje svih vrsta androida.
Krajem sedamdesetih godina istraživanja na Institutu okreću se industrijskoj robotici – 1978. napravljen je u svetu prvi industrijski robot sa antropomorfnom konfiguracijom.
U to vreme Vukobratović je bio važan gost na svakom međunarodnom skupu o robotici i važio je za jednog od pionira u ovoj industriji. Međutim, tokom osamdesetih, a posebno devedesetih, istraživanja robota u Beogradu gotovo da su zamrla, i nasuptor očekivanjima, čak ni u ovom veku nisu dobila veći zamah.
Kad robot hoda, na različite tačke njegovog stopala deluju različiti intenziteti sile reakcije podloge. Pri takvom kretanju nakupi se greška te robot mora da padne. Da bi pri kretanju održao ravnotežu, potrebno je da se njegov sistem tako reguliše da stalno izračunava sile i vrši popravke grešaka. To se zove povratna sprega na kojoj se bazira upravljanje robotom. „Tačka nula momenta je detalj koji je promenio svet robotike“, veruje dr Vukobratović. „Kao i na stopalu čoveka, tako i kod robota postoji tačka gde je momenat svih sila nula. Čim vrednost momenta postane veća od nule, mi to regulišemo povratnom spregom i tako održavamo robota u ravnoteži. Kad smo mi počeli, ništa slično nije postojalo u svetu. Tada nijedan robot nije postojao. Prvo smo napravili čovekovu nogu sa tri stepena slobode. Prvi u svetu napravili smo i ruku za paraplegičare koja je danas u Muzeju Ruske Federacije. Tom radu dat je veliki značaj, bez obzira na to što nije završen kako treba. Bili bismo radosni da to danas jeste“, priseća se Vukobratović, dodajući da je Beogradska škola vodila u trci za dostignućima u oblasti robotike, ali je zbog upotrebe skupih materijala već tada postojala sumnja da će „izdržati tu trku“.
Izvor: VREME br. 813, 3. avgust 2006.
Beogradska škola robotike : Nulta tačka srpskog androida
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
