foto: a. anđić

Intervju – Zoran Kostić Cane, Partibrejkers (ceo tekst) >

Zabavu još kvarimo

"Imam jednu vežbanku iz škole koju sam sačuvao. Zbog sledećeg sastava su me u sedmom razredu poslali kod psihologa: ‘Došlo je šugavo jutro, ustajem iz šugavog kreveta, pozdravljam svoje šugave roditelje, uzimam nož, nanosim šugavi margarin na šugavi hleb, odlazim u šugavu školu da slušam šugavog profesora kako šugavo kenja.’ To je bilo napisano kao pismo drugu. Onda mi profesor da keca od 4 santimetra i 7 milimetara, i napiše sa strane: ‘A od svega je najšugavija tvoja pamet, ali ti izgleda toga nisi svestan.’ Ja i dan-danas ne bih da se to prekine kod mene, da me nešto fura. Svaka reč nosi život, a ako to hoćeš da menjaš i doteruješ, onda se nešto gubi. Često se zapitam odakle to dolazi, prolazi kroz mene i izlazi..."

Partibrejkers su uspeli nešto što je malo kome uspelo u našoj muzici – da potraju isti, i tako demantuju sve sumnje da li je rokenrol deo naše kulture ili nije. Pitanje je samo da li je naša kultura dorasla rokenrolu.

Model buntovne rok grupe koja govori na našem jeziku nikad nije jasnije ostvaren u ovoj sredini: nikog ne ostavljaju ravnodušnim, u fajtu su sa svima, imaju svakom da viknu nešto, podjednako ih poštuju i razumeju na svim širinama bivše Jugoslavije, i tako već tri decenije. Sastav je zato bio i ostao neverovatno uticajan, i dalje ga pre ili kasnije, manje ili više, oponašaju i citiraju svi koji žele da se bave rokenrolom ovde. Čak i političari.

Može li rokenrol i dalje da govori autentičnim jezikom ljudi koji se snalaze na ulici, može li muzika da ostane vredna sebe mimo tržišnih diktata sveta zabave, nikad nije bila dilema za Zorana Kostića Caneta. Po njemu, drugačija muzika i ne vredi da postoji. Ona uvek govori nešto i kazuje nekome.

Reč je o tipičnom predstavniku generacije koja nije izgubila nijednu važnu bitku na svojim unutrašnjim frontovima. Koja je bila protiv socijalističke potrošačke laži kad je bilo vreme i kad je Tito još bio živ, sedamdesetih. Koja je bila protiv nameštenog nacionalnog osvešćenja osamdesetih. Koja je bila protiv bilo kakvog nasilja i posebno ratnog raspleta devedesetih, kao takvog. Koja je i sad pretnja moralno i socijalno neosetljivim pomagačima tranzicione pljačke društva. Da, postoji ne tako tih, mada marginalizovan naraštaj koji je svih ovih decenija moralne potrebe držao visoko i orijentisao se samo po sebi, tražeći odgovor šta je dobro, a šta zlo u ovoj konfuziji.

Koncertom 3. marta u Hali sportova u Beogradu Partibrejkers će obeležiti 30 godina postojanja. Tim povodom sa Canetom razgovaramo o počecima benda.

"VREME": Cane, kako si ti uopšte ušao u muziku, kako si je otkrio?

ZORAN KOSTIĆ CANE: Pa ušima verovatno. Pre neki dan nađem kod sebe ploču The Best of Jimi Hendrix i kažem ćaletu, e ćale, ovo si mi ti kupio u prodavnici Robne kuće u podzemnom prolazu. I pogledam, ploča baš glanc nova, a kupljena 1978, dakle pre 34 godine. Ona je glanc, a toliko sam je slušao.

Posle, kad sam ušao u muziku, provalio sam da postoje dve stvari koje su mi ostale zauvek, zbog nekog delića karakterističnog u tim pesmama – Paint It Black Rolling Stonesa i Rosie, won’t you please come home Kinksa. Tih stvari sam se posle sećao, kao "u, vidi, ovo sam čuo kao klinac". U mojoj kući se uvek slušala muzika. Naravno, ne rokenrol. Moja majka je imala svoje singlove narodne muzike, toga je bilo baš puno, pa smo sedeli i onda ona pokaže omot nekog singla i pita me "ko je ovo?", a kad ja tačno kažem ona se oduševi kako sam pogodio nekog od njenih favorita.

Muzika te ili uzme, pa te vodi, od prvog puta kad dođe – ili nikako ne utiče na tebe. To je prva stvar koja mene neopuštenog može da opusti i dan-danas. Kad sam prvi put čuo Hendriksov Voodoo Chile imao sam taj osećaj velike snage, kataklizmičnih pojava, velike bujice koja nosi sve sa sobom – voda koja pravi sebi svoj put. I onda stalno slušaš muziku, slušaš dosta i tu bluz muziku – naravno, ima tu i gomile gluposti – onda sam slušao i Flojde i kraut rok, slušaš sve to malo pa kažeš: "E, dobro, nije ovo baš za mene". Ja sam počeo da slušam muziku kad su ploče bile 5800 dinara, pa onda kad su bile 6100 dinara, pa 7200, pa 8400 i tako dalje... I dan-danas imam one ploče kao što je American Blues Festival – to je bila ploča, čoveče! Posle, kad malo uđeš u muziku i vidiš šta su izdavale naše muzičke kuće, shvatiš da je tu bilo jako lepih izdanja. Baš u tom trenutku, 1978, kao da se to malo prekinulo, kao da se malo proredilo. Do tad su ti neki urednici u izdavačkim kućama mogli, zbog mesta na kome su, da izdaju ploče za sebe i svoje drugove. Danas se iznenadiš kad shvatiš šta su Jugoton, Suzy i PGP sve objavili. Bilo je mnogo iznenađenja u tom socijalizmu sa ljudskim likom.

Onda je došlo to naručivanje ploča iz inostranstva preko Cob Recordsa. Uvek je bilo neko štekovanje tih adresa sa kojih se naručuje, jer je bila kao fora da nemamo iste ploče, nego da imamo različite, pa se tu nađemo. Ja ih nisam ni imao, ali je imao moj ortak, koji nije hteo da mi da, a s njim sam počeo da slušam muziku. A ja se, sa druge strane, sećam ploče Lust For Life kako godinama stoji svima dostupna u izlogu u prodavnici "Kultura", jedan sivi omot koji te gleda, neki čovek na njemu, godinama to tako stoji, pa tek posle provališ da je to Igi Pop i da je to jedna super ploča koju i dan-danas slušaš.

Muzika ima terapeutsko dejstvo. Pa i svi ti "Džuboksi", koje sam od broja 54 počeo da kupujem, za svaki broj se budim i idem da ga kupim. I danas me to prati, stalno se raspitujem ko ima stare brojeve. Ja sad imam sve brojeve "Džuboksa", od prvog broja, a ove od broja 54 naovamo – te sam milijardu puta pročitao. Sve sam upijao. Oni su i dalje očuvani, kao i moje ploče. Moj vinil ne šušti i ne krcka. Uvek sam pažljivo puštao ploče na mojoj Toski. Čuvale su se ploče i pazilo se kako se igla spušta. Kad sam pre nekog vremena poklonio svom sinu 50 ploča, rekao sam mu: "Kako se budeš ophodio prema njima, tako ćeš se ophoditi prema svom životu – budi pažljiv prema njima, to su stare ploče, to su moje ploče, moje vreme je u njima". One su lek za tinejdžersku usamljenost.

Pošto sam učio ruski u školi, i nisam učio engleski nego sam provaljivao – onda jednu reč u tekstu pesme shvatiš, pa putuješ do druge, vršiš rekonstrukcije toga šta je neko hteo da kaže. U "Džuboksu" su bile reči nekih pesama, pa kad vidiš prevedeno, kažeš sebi "pa ja sam mislio da je to nešto bolje", pošto je engleski tako milozvučan jezik, kratke su reči, tamo možeš bilo šta da pevaš, na tom jeziku sve lepo zvuči.

Kad smo počeli da pišemo pesme, gledali smo da ne koristimo one prozaične reči. U našim grupama je uvek bio problem to što je malo njih pisalo svoje pesme, nego su imali nekog ortaka sa strane koji im je pisao, kao onaj Glišić što je pisao za Smak. To su bile pesme koje nisu ništa govorile. A opet, imao si i druge primere, kao što je Dado Topić i grupa Time. Taj prvi album grupe Time i Za koji život treba da se rodim, ja sam godinama samo tu jednu pesmu slušao, samo to. Stalno sam razmišljao o njoj. Hoću da znam možda iz te pesme vuče neko svoje rođenje. Ili one pesme grupe Buldožer... A opet si imao Glišića i Tucakovićku, koji su sa strane sedeli i pisali pesme za grupe, ali i primere kao što je Topić, koji je kao pevač bez grupe uspeo nešto da napiše što je stvarno nekog interesovalo, nešto što je bilo odraz autentičnosti bića koje je o tome pevalo.

Tad su svi učili da razvaljuju gitaru, da razvaljuju bubnjeve, pa onda odmah idu u neki džez rok da pokažu da su na nekom višem stupnju muzike, a to bre nikog nije zanimalo. Sećam se kad sam išao na prve koncerte, to su uvek bili loši razglasi, neko zujanje, bendovi i ovako i onako, a onda su došli Atomsko sklonište koji su zvučali kao sa ploče, i ti ne znaš u čemu je fora. To je bio 1978. na Tašmajdanu koncert, onda Riblja čorba, Smak, September, sve je to bila domaća muzika, koja nije imala veze sa mnom, mada je bilo u njoj nekih momenata koji su te terali da razmišljaš, ipak je tu bila i ta Yu grupa i U tami disko kluba. Onda je morala da dođe ta stvar – pank rok.

Malo nas je u školi slušalo tu muziku, muziku uopšte. Mi smo bili kao neki sektaši. Tako otkriješ Led Zeppelin, pa ne možeš da veruješ da tako nešto postoji, pa se pitaš šta je to uopšte, dok su ti Deep Purple onako, nekako kao neki domaći bend. Voleo sam Ten Years After, Džonija Vintera, The Doors, znači neki hard zvuk koji je imao jedan dramaturški trenutak.

The Doors su bili jako bitni, oni su osnova mnogih modernih bendova.

Jesu, bili su bitni, ali kad ti vidiš sve te ribe i seljake koji nose Morisona iscrtanog na jaknama, dođe ti "jaooo, šta je ovo". A i ti likovi su znali dve, tri pesme The Doorsa. Imao sam sreću da je moj otac putovao po nekim privrednim sajmovima, pa mu ja lepo napišem: ćale, donesi mi ovo, donesi mi ono. Led Zeppelin 4 kad sam nabavio, to je bila neverovatna ploča oko koje smo se okupljali – dođe moja ekipa, a keva donese jafa keks i koka-kolu u moju sobu, dok mi puštamo non stop ploču do besvesti i odvrćemo je. Keva dođe pa počne ono, e hajde smanji malo, komšije će da čuju, a ja kažem: kevo, pusto bre komšije... A mnogo sam gotivio te Zeppeline. Pa ta Dženis Džoplin, i Ball and Chain i onu njenu žvaku o jednom danu koji može sve da promeni, i ti onda – cap – uhvatiš to i posle mnogo godina nastane taj jedan poziv koji će da promeni sve. Taj poziv se i sad u ovom vremenu evo čeka, poziv koji će da promeni svet.

Nije bilo toliko toga što je u našim rok pesmama govorilo nešto iz grada, kako izgleda živeti u gradu, počnimo od te osnovne teme...

Imaš pevača grupe Smak koga uopšte ne razumeš, ne znaš o čemu peva, plaši te čitava ta filozofija. A onda sa druge strane imaš Bosance i taj kulovski, pastirski rok, za koga bre odmah znaš da nisi u tom fazonu. Zato, na primer, kad se pojavila prva Riblja čorba, koja je bila nešto autentično, napravili su čuveni koncert na kome sam bio 1. septembra 1979. – svi su znali pesme mada ploča još nije izašla, svi su bili kao jedan, pravo ludilo. Oni su morali dva puta da okrenu ceo album, svirali su i Jumping Jack Flash, The Letter.

Gledam ovu glupu seriju "SFRJ za početnike", i kao da nisam živeo u toj zemlji. Pa oni su u njoj na nacionalnoj televiziji prikazali Mad Dogs and Englishmen, pa su prikazali Mačka Frica u deset uveče, prvi deo, najsubverzivniji crtać svih vremena, to nisi mogao da veruješ. Prikazivali su Stonese uživo iz Olimpije i "Poslednji valcer"...

Monti Pajtone, klasične, najbolje epizode, prikazivao je TV Beograd praktično kad su prikazivani i u Engleskoj.

Dakle, dosta da ti zavrti mozak... Sa mojom generacijom je tek počelo nešto da se pravi što će da eskalira kasnije kao pank, novi talas. U principu, sve je bilo jako škrto, pa provališ da moraš da se snalaziš, da razgrćeš, da se raspituješ ko zna kad, gde i kako. Tako je i danas.

Znaš, kad smo se mi skupljali u parkovima, kod Hotela "Palace", mi "otpaci društva" što bi rekli TV Moroni, tu smo shvatali da te sve vreme kljukaju sa Prvog i Drugog programa televizije nečim što nema veze sa onim što ti vidiš, nema veze sa životom.

A ti vidiš da odrasli žive u tome, i kao sve je u redu...

Imaš 15 godina, dolaze ti neki profesori i kupuju ti cirku. Ti se pitaš da li će da te vaćare zato što su ti donelu tu cirku, da li su pederi ili nisu, kad on počne da priča nešto zanimljivo – a mi smo bili žedni znanja. Sve je to ekipa koja je tad imala 15-16 godina i bilo smo žedni svega.

Ja sam odlazio u diskoteku Cepelin sa 14 godina, a moje drugarice su se u to vreme – pazi sad – zabavljale sa starijim tipovima koji su tu radili na vratima. Sad bi se zbog toga išlo u zatvor. One su se zabavljale s njima, pa kad mi dođemo, one obezbeđenju kažu, e nemojte da ih dirate, to su naši drugari, ludaci, pankeri, oni te pogledaju i ti prođeš kroz iglene uši. Onda u tom Cepelinu neko ludilo, čuješ tu neku muziku, vidiš kako otkidaju ribe... Pričam kako je bilo, a za mene sa 14 godina je bilo važno što sam išao u Kikindu, kod rođaka, jer sve te provincije, kao što smo i mi iz Beograda provincija za neke, hoće da budu što odistinskije, sve to shvataju jako ozbiljno. Ja sam u Kikindi video u diskoteci ljude koji igraju sa ofarbanim licima, kao Kiss, ribe koje đuskaju polugole maltene, ludilo, ludilo. I taj moj rođak je kupovao "Džuboks", pa sam mu uzeo neke brojeve i nikad mu nisam vratio – i dan-danas mu kažem da su još uvek kod mene, da ne brine.

Šta je još bilo važno – Strung Up, album grupe Sweet, to mi ćale kupio u šestom osnovne, mada mi je kupio i Osmondse, pa sam morao da mu objasnim da ne slušam ja to. Ali Sweet, taj ufur. Mi smo to slušali, sećam se, neprestano – na televiziji Nedeljno popodne, izdanje iz Zagreba, kažu "evo, ne znamo šta se dešava, ali treći put uzastopno zahvaljujući vašim zahtevima moramo da pustimo Fox On the Run. Ludilo, Balroom Blitz sa onim odbrojavanjem na početku, pa to kad počne u diskoteci... U to vreme se muzika širila presnimavanjem, ali smo imali i one kasetofone sa spoljnim mikrofonom bez kablova. I onda uzmemo da presnimavamo nešto što duže traje, ploču Stratosfear grupe Tangerine Dream, pa se neko pomeri u 17. minutu, i to se čuje na snimku, onda moraš sve ponovo da snimaš. Tako je bilo.

Prve pesme sam počeo da pišem u 15. godini. Ćale kaže, e ajde gasi to svetlo, ‘oću da spavam, odlazi na šljaku ujutro. Onda ja odem u kupatilo i pišem na mašini za pranje veša svoje pesme probuđene svesti.

Imaš nešto od tih pesama sačuvano?

Nešto imam. Naravno, to ništa ne valja, ali može da se skapira, pošto su reči žive, kako si tu nešto provalio, hoćeš da budeš ozbiljan, izlaziš pred mrak, pa hoćeš svojim rečima da osvetliš taj mrak. To je kao kad sam čitao "Džuboks", pa gledam Live Iggy Popa, gledaš ga i vršiš samohipnozu, rekonstrukciju događaja koje nisi video. Ja sam tek kasnije video tu scenu kad on u Sinsinatiju stoji na ljudima, sa teglom sa kikiriki puterom koju mu je neko dao. To je bilo objavljeno u "Džuboksu" kao počeci panka. Imao si u "Džuboksu" i one tekstove o osmorici najvećih bluzmena, sa izborom njihovih najboljih ploča, a ti sve to prepisuješ da možeš negde da nabaviš, uz to slušaš "Bluz sat" na Radio Beogradu 202 da čuješ sve to.

Mi smo išli i na Mašinac kad se prvi put tamo uživo puštao bluz – jeste da je to bila retrogradna ekipa i to, pa su pričali "šta će ovaj panker ovde", ali evo jednom sam iznenadio Vladu Pejaka svojim znanjem o bluzu, mislim da se toliko iznenadio da se i napio. Moglo se naći malo, ako te zanimalo. Emisije Slobodana Konjovića, Marka Jankovića, dakle Radio Studio B, to je sve bilo važno.

Ali kad je došla ta 1980. godina, ona kao da je odskočila, i zbog toga što se desio pank rok, i zbog Tita. Na sprovodu, mi smo bili kod Voznesenske crkve. Ugao Kneza Miloša i Narodnog fronta, tu su nas stavili, pa nas je uhvatio neki ludi kikot, koji te uhvati samo na sahrani. Sve su to bile neke paranoje, mi smo saznavali iz prve ruke o nekoj drugoj verziji stvarnosti od one u kojoj smo mi živeli. Saznaš svašta o nekim profanima koji su šutnuti iz nekih razloga, o nekoj drugoj vrsti istorije koja je bila prećutkivana, a mi smo hteli da jedan drugog impresioniramo takvim znanjima koja smo skupljali kao neke otpatke koji bi otpali od usta nekih starijih. Nije to smelo da se priča, mada je nama to uvek bilo ono "šta bre, zašto ne sme?". Nikad nam te zabrane nisu bile jasne, zašto nešto ne može normalno da se kaže. I onda se pojavio pank rok.

Tad su diskoteke u kraju počele da ga puštaju. Išli smo ovim redom po diskotekama – Cepiška, pa odemo u smrdljivi Filozofski među hipike, gde smo imali svojih deset minuta programa, i onda idemo u kraj – diskoteka se zvala "Inferno", iliti "Pakao". I on, disk-džokej Zeka, tu je puštao Anarchy In The UK Pistolsa, ili kad pusti Black Betty onih Ram Jam, tu nastane luuuudilooo. To je sve stvar toga da budeš što luđi, da ljudi vide da ti postojiš. Mladost koja traži ljubav svog sveta za sebe, ali nesposobna da mnogo puta ljubav uzvrati. A pank je još doneo tu estetiku, što luđe – pametnije, što ružnije – to lepše. Tek kasnije, kad vidiš kud ode ovaj svet, shvatiš šta je sve bilo iza toga...

Grad je tad bio manji, bilo je i manje mogućnosti, i morao si da se više boriš...

Svi smo se poznavali, pank rok ekipa se skupljala na jednom mestu. Od Zemun Polja, Mirijeva, Galenike, Novog Beograda, Vračara, Sremčice, centra... mi smo imali jedno saborno mesto – to je park kod "Moskve", brate. Mi koji ležimo po onim brdašcima i valjamo se i sve vreme se ponašamo tako da šokiramo one ljude koji prolaze tamo, koji furaju s posla. Znači oni moraju tu da idu na Zelenjak moje mladosti – Zeleni venac, odakle idu svi ti autobusi za Bežaniju, Ledine, Zemun, Novi Beograd, blokove, masa ljudi koja ide tamo, a preko puta drugi autobusi za Žarkovo, Banovo brdo... To su delovi grada u koje ja nisam išao, meni je to bila neka Srbija, Šumadija, koju nisam bio u stanju da shvatim i sebi objasnim.

Naša teritorija su bili ti parkovi, SKC, i možda nešto malo iznad Slavije, dalje nismo išli, možda do Krsta, do Pejtona… Tu smo ispleli svoju mrežu, inače su pravci kretanja jako bili limitirani. Ovo ostalo nismo znali, baš smo bili kao sekta.

Tad je bilo puno nekog sveta koji se obukao u rokenrol, a nije bio rokenrol uopšte... Vi ste generacija koja je napravila tu razliku.

Dobro, mi smo živeli to što smo slušali, o tome se radi. Bilo je tu ljudi u farmerkama i sa dugim kosama, mi smo to zvali Filozofski fakultet, koji su slušali muziku da bi imali ribe. Zaostale hipičkinje, tako smo ih zvali, koje su bile slatke, ličile bi na Ali Mek Grou ili Kendis Bergen, ali je sve to bio deo nečeg što je zaostalo, kod nas se vuklo i trajalo dok je bio pank, još je tu bilo nekog hipi naleta...

Pa u vreme kad je konačno počinjao pank, hipi fazon je bio na vrhuncu popularnosti u Beogradu.

Pa onda taj događaj na Stadionu JNA – postoji slika kad nas na koncertu opkoljavaju hipici da nam jebu mater. A mi kao neko ostrvo, nas 20 ili 30, suočeni sa hiljadu razjarenih rokera seljaka, koji hoće da nas polome. To je bio koncert Bijelog dugmeta koji je imao celodnevni fazon, mnogo bendova je nastupalo, došli su i Prljavo kazalište, koji su svirali svoj prvi album, pank. Mi smo bili ceo dan tamo, praveći raznorazne skarednosti koje se inače nisu mogle videti. Verovatno ono što su oni pre nas radili sa Kosom, e mi smo bili to isto, samo u drugom vremenu, i sa tim da smo mi bili i scenografija i koreografija i glumci. Maksimalno ludiranje, jer smo čitali da negde postoji neka sloboda koja se zove pank, da možeš da radiš šta hoćeš i ko jebe ceo svet. Ja sam to što jesam, i drago mi je što sam besan, jer sam mlad i truo i za sve me boli uvo.

Jer to je sve bilo ispred nekog svog vremena, danas kad se setim – Ozren je bio 1953. godište, on je proživeo hipi period, ali je posle na Hendriksa dodao Karađorđa i Sid Višiza, čega sam se ja setio za omot ploče Gramzivost i pohlepa. Nas su i privodili, kad je Zlatko Sid napisao "komunisti = nacisti", pa smo i muriju videli. Onda film o The Clash koji smo gledali u Domu sindikata, pa su se beogradski pankeri drali protiv Margaret Tačer kao da im ona lično i direktno ne znam šta radi sa životima. Ali to je tako – morali smo da ubrzavamo vreme da bismo imali teme za pesme.

Bilo smo jako nevini i naivni u svemu tome, nismo znali šta nam donosi sutra. Uravnilovka je bila po principu – onaj ko je imao i onaj ko nije imao; onaj koji je imao crnu jaknu i čizme Dr Martens, taj je za nas bio šminker, a pravi smo bili mi koji smo imali HTZ opremu, šlampave vijetnamke, farmerke, i izgledali kao da smo izašli iz prvog kontejnera, da nam ne uzmeš orah iz ruke; a i mi smo potencirali to što smo ružni. Bio je i pank maskenbal 29. novembra 1979. u Hali Pinki – iz svega toga je nastala cela ekipa, mnogi su odrasli na takvim događajima, to je prvo svetlo na kome su se prikazali.

Prvi bend?

Kopilad, nastupili smo samo jednom, na pank maskenbalu, gde su mi slomili vilicu jer sam prskao publiku "nuvanom". Onda je došla Urbana gerila – Branko Rosić Rosa priča da je on mene otkrio, tu je već bio Vlajsa, Draža koji je posle svirao u Laibachu, Pegla koji je svirao u Kazimirovom kaznenom korpusu. Najveća je frka da se bude pevač, treba da si lud, ne možeš da budeš lud ako sviraš gitaru. A ja nisam mogao nikako da se iskuliram, znači agresijom protiv depresije, protiv monotonije. Sve vreme kao da si napunjen ludilom, ostaješ živ, a sve vreme se pitaš kako si ostao živ. Sve vreme se nešto dešava, a sve vreme imaš neku pažnju.

Uvek sam bio autsajder i spreman da napravim neko sranje, spreman da svoju nevaspitanost pustim u javnost. Uvek sam bio obeležen kao "šteta što ćeš završiti na vešalima", odnosno: ako nećeš da budeš dobar, ideš u popravni dom – to su nam pričali. Ako te popravni dom ne iskulira, ideš u zatvor, posle zatvora ideš u vojsku, posle vojske bi trebao da se oženiš sa nekom tu iz kraja. Bila je propisana šema. I država je trebala da reši sve vaspitno popravne probleme.

Sve do kraja je bilo nacrtano, mislim da ljudima to danas nije najjasnije, mogao si da vidiš sebe do kraja, kako te je neko drugi nacrtao.

Sve je bilo tako. Ako ispadneš iz šeme, onda se snalazi, onda se brini za sebe. Sećam se svog prvog sastanka sa Darkom Milojkovićem i Žikom Todorovićem. Imali smo jednom sastanak u tadašnjoj Dansing sali Doma omladine, pored šanka, iznad koga je bila panorama Beograda, pošto su oni čuli da sam ja kao neki zajeban frajer. Hteli su da napravimo bend. I to je Radnička kontrola, ja sam dao ime. Ali taj susret je izgledao tako da čim su oni došli, odmah su krenule varnice, tako je to bilo, sa nekim prozivanjima, pa je Žika krenuo da nas umiruje. Žiku znam od 14. godine. Tu je došao i jedan čovek koji je jako uticao na mene, to je bila priprema. Dva čoveka postoje koji su značajno uticali na mene – prvo Srđan Đile Marković, a onda Goran Bulatović Manzanera.

To su dva tipa koja su rekla: stani, smiri se. Đile Marković je veliki erudita, poznavalac muzike i čovek koji je mogao da obavi rekonstrukcije zbivanja maltene kao da je lično prisustvovao svemu tome o čemu priča. Jako je bio naslušan i načitan, a onda je pričao priče, pričao je te priče, čoveče, kao da je tu bio sa Džonijem Tandersom i Ričardom Helom. Đile je 1959. godište, imao je tu magiju da te zadrži za sebe, da ti prepriča tuđe kao svoje, kao da je on tu bio kad se sve to dešavalo, kad se neko tamo roknuo, kad su se najebavali keve jedni drugima u nekom bendu i tako dalje. Plus što je bio dobar svirač.

Mi smo u to vreme vežbali u Žikinoj sobi, mala soba četiri kvadrata sa pojačalima. A zid smo delili sa nekom kancelarijom iz koje uvek čujemo kad zvoni telefon. On je u toj sobi i spavao. Stigli smo da sviramo i dva puta ispred Šarla Akrobate, što je najveća grupa koja se ovde pojavila, jednom na FDU, a onda u Ljubljani na poslednjem koncertu Šarla, 4. ili 5. oktobar 1981. Oni su bili najveći, svuda smo išli da ih gledamo, a prisustvovao sam toj sceni kad se veliki bend raspada na železničkoj stanici u Ljubljani, na kojoj stoje i niko ni sa kim ne priča. Jedino je VD išao od Koje do Milana i nešto pričao. Pre toga je bilo takvo ludilo u hotelu u kom su bili, ne smem ni da pričam šta se radilo u sobi, ludilo nad ludilima. Što je najbolje, na istom koncertu u Ljubljani,pukla je i Radnička kontrola, dok smo svirali obradu pesme Mramor kamen i željezo. Žika je zaustavio koncert i rekao "idemo, pukla je bas pedala". To je bilo kao na filmu.

Radnička kontrola je bila dobra, pesma Dosada mislim da i dan-danas stoji i da je aktuelna. Ja sam tu naučio da se obraćam nekom u publici – pojedincu koji predstavlja celu masu. Skoncentrišeš se na jednog da bi ta energija mogla da ide i da pukne i da se rasprsne na sve ljude – to i sad radim u Partibrejkersima. Mene su inače prozivali u "Ekspres politici" posle ABRS festivala na Tašmajdanu 1981, kad sam pravio salto na bini i nastavljao da pevam, Dejan Pataković je tražio da neko ozbiljno istraži ko je taj mladić, pevač Radničke kontrole, koji je sve prisutne prozivao. Možeš da misliš. Od te "Ekspres politike" je sve loše krenulo. A ja sam dete "Večernjih novosti", to se čitalo kod mene u kući – porodica Tarana, Julija Džons, Cisko Kid... a tamo su bile i neke informacije koje si tek posle mogao da pročitaš u "Politici". Isto je bilo i sa "Startom", oni su donosili prikaze koncerata Partibrejkersa čim smo počeli, znaš ono "pevač koga se publika plaši", "razbijači tuluma".

Ti imaš sposobnost da kažeš neke stvari umesto drugih, odnosno da u tvojim rečima ljudi prepoznaju svoje iskustvo. To nije samo iz rokakako si pisao pismene zadatke u školi?

Imam jednu vežbanku iz škole koju sam sačuvao. Zbog sledećeg sastava su me poslali kod psihologa: ‘Došlo je šugavo jutro, ustajem iz šugavog kreveta, pozdravljam svoje šugave roditelje, uzimam nož, nanosim šugavi margarin na šugavi hleb, odlazim u šugavu školu da slušam šugavog profesora kako šugavo kenja.’ To je bilo napisano kao pismo drugu. Onda mi profesor da keca od 4 santimetra i 7 milimetara, i napiše sa strane: ‘A od svega je najšugavija tvoja pamet, ali ti izgleda toga nisi svestan.’ I ja sam to uspeo da nabavim, to mi stoji u kući, to je sedmi razred. Ja i dan-danas ne bih da se to prekine kod mene, da me nešto fura. Svaka reč nosi život, a ako to hoćeš da menjaš i doteruješ, onda se nešto gubi. Često bih se zapitao odakle to dolazi, prolazi kroz mene i izlazi...

Pa i tih Hiljadu godina sam napisao sa 19 godina. Ima jedna uživo verzija Roadhouse Bluesa na American Prayer albumu The Doorsa – to smo slušali. Manza je svirao ritam električnom gitarom, koji niko drugi pre njega ni posle njega nije svirao – izgurati do kraja tu svoju energiju, i svi idemo velikom brzinom preko dozvoljenog sve vreme. Jer je i on bio sa nama kad se to desilo sa raspadom Šarla i Radničke kontrole, pa je znao, bio je prisutan. Mi smo imali i tu tenziju u bendu da su Žika i neki bili iz Prve gimnazije, da su se znali odavno iz kraja i da nisu išli na Novi Beograd, to im je bila Austro-Ugarska, kao što ja nisam išao u Žarkovo. Ja sam rođen i živeo na Dorćolu, u baraci u Visokog Stevana 7, tamo je danas basket igralište, znači rođen sam u centru. Dakle, stalno sam bio strano telo. A svi su bili sa Novaća – Milan 23. blok, ja 22, Manza, Koja, svi smo se znali iz poslednjih autobusa sa Zelenog venca.

Alkohol je rano počeo da se koristi, od 14. godine, to je tako tad bilo, duvanje tek kasnije. U to vreme, kad god dođu gosti, sipa se i deci neko piće. Danas bi to bilo nezamislivo, a onda smo čim odu gosti mi deca uzeli sve da popijemo, ono što je ostalo.

Prvi album Partibrejkersa je remek-delo koje još uvek stoji na posebnom istorijskom mestu.

Mi smo prvi bend koji je počeo da radi ono što su svi kasnije radili, snimali smo demo-snimke i puštali ih okolo. Manza je rekao da pravi bend i mi smo kao bend krenuli sa jedne klupe u Tašmajdanu, jebaćemo mamu svima, stvarno spremni da upadnemo na žurke i sve ćemo im pojesti i sve ćemo im ribe odvesti, rasturićemo im gajbe. Bukvalno Partibrejkers, a posle je to ime bilo u smislu čoveka koji neće da prihvati ustaljene šeme, nego će da razmisli sam pre nego što nešto uradi. Sve što ljudi pasu zdravo za gotovo, mi ćemo promeniti.

Onda su krenule prve probe kod Manze u sobi, u Bloku 45. Tu prvu ploču je Anton pravio, ali je Manza bio glavni za stil benda, on je govorio kako da se svira. I opet smo bili kao rogovi u vreći – Manza i ja jedno doba, a ovi Anton i Ljuba neko drugo doba. Uvek neke priče o Kastanedi, neke pojave neobične, ja kažem Manzi: da li ovi sebe slušaju šta govore, o čemu pričaju uopšte? Ja sam sa Ljubom voleo da se zezam, on je iz Kapetan Mišine, i imao je uvek te dorćolske vokale š, đ, ć.

Dobro, sav taj beogradski govor je na prvom albumu poslužio da se na naš ulični jezik prevede rokenrol mitologija.

Nama je bilo glupo da pevamo kako se onda govorilo, jer se govorilo suviše književno, odnosno suviše državno, sistemski. Mi nismo pričali u slengu, ali jeste to ulični stav. Anton je došao iz grupe Šine kao autor i tu je doživljavao vrh, a ja sam stalno morao da ulazim u ritam svojim tekstom. Voleo sam da budem pričalica u ritmu. I dan-danas sam to. Volim onaj momenat u pesmi When the Music’s Over, kad sve stane. Volim da zastanem u priči, da napravim taj trenutak iščekivanja, koji pravi hipnozu i povećava nervozu. I ljudi koji iščekuju tu sledeću reč. A oni će kao patke da skoče da se biju za tu jednu reč koju im baciš. Onda ćeš da im opet baciš reč, a oni će da se biju, a onda ćeš da ih fintiraš, i oni će se baciti u prazno.

Velika beskrajna noć u kojoj mi nemamo nikog i nemamo ništa. Tripovali smo tako u sobi kod Manze, on pusti muziku i pojača je, odvrne je kroz pojačalo, pa pusti Human Fly. Onda odozdo okrene lampu i go do pasa počne da đuska. Ja pomislim da će njegova senka da me ubije. Svojom senkom na njegovu odgovaraš, svi sedimo i sve vreme je kao neki šamanistički obred, inicijacija, uvođenje. Onda pustimo Litl Ričarda, dere se, izaziva muku, i njegov najbolji bubnjar na svetu, kog su posle svi skidali. To je izvor. Svi treba da idu na izvor, tu je počelo, 1982. New wave je bio neorganska muzika, sve iz glave, danas ne može mnogo da se sluša. Onda su došli The Cramps i taj fuzz, i nema basiste, ali nema veze. Džerija Li Luisa smo ponovo otkrivali, dok smo duvali i pili, ali tražili smo stalno i uvek prave stvari, a ne polufabrikate.

Pesmu Ulični hodač je Anton doneo, pa smo ga zezali zbog teksta "modro i plavo kao tvoje oči, dečko", on se naljutio i bacio pesmu, pa sam ja bio u fazonu "daj bre, sve je ok", jer mi smo se prozivali po toj liniji kao momci. Mene recimo nisu toliko zanimale žene, više cirka i duvanje, mada se uvek našla neka maca, ali uvek sam čekao neku pravu. A ovi su stalno menjali jedne te iste ribe.

Jesi li dočekao onu pravu?

Pa jesam.


 


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

>> Mi smo kao bend krenuli sa jedne klupe u Tašmajdanu, jebaćemo mamu svima, upašćemo na žurke i sve ćemo im pojesti i sve ćemo im ribe odvesti, rasturićemo im gajbe. Bukvalno Partibrejkers

FOTO GALERIJA

foto: a. anđić
  • foto: stanislav milojković

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine