fotografije: aleksandar anđić

Intervju – David Albahari, pisac >

Beg u stvarnost

"Sada u Srbiji ne mogu da odluče koju varijantu istorijske istine o Drugom svetskom ratu da proglase za stvarnu. To je apsurdno, jer stvarnost rata ne može da se promeni, komunisti su taj rat dobili. Ceo svet to vidi, nije u pitanju nikakav diktat sa strane. Jednostavno – da nije bilo uloge ruske strane u tom ratu, on bi bio nešto sasvim drugo. Poricati to da bi se napravila neka nova verzija istorije, da bi se neki ljudi, koji su tada bili na drugoj strani, amnestirali od krivice, to je strašno. U tom stalnom povratku u prošlost mi zapravo vršimo jedno veštačko usporavanje istorije"

Iako kaže da je jezik konvencija na koju smo svi osuđeni, David Albahari se ne ponaša kao osuđenik. Stalno ispituje granice jezika i poigrava se sa formom. U romanima ostaje veran jednopasusnom pisanju, u šali objašnjavajući da mu na tastaturi ne radi dugme "enter". Iako već 17 godina živi u Kanadi, veoma je prisutan u Srbiji. Svake godine izađe barem po jedna njegova knjiga, a za vreme Sajma je uvek tu. Iako govori ono šta misli, izbegao je ulogu pisaca koji su u neprestanom "javnom angažmanu" i o svemu izriču svoj sud i kritiku. Njegov poslednji roman Kontrolni punkt je priča o ratu, izmeštenom iz konkretnog vremena i prostora, u kojem "nas možda napadaju ‘naši’ koji pak ne znaju da smo mi ‘njihovi’". I kao što su Gec i Majer bili roman o banalnosti zla, da se poslužimo terminom Hane Arent, tako Kontrolni punkt govori o banalnost rata. "Tačno, to jeste priča o banalnosti rata", kaže Albahari na početku razgovora za "Vreme". "Možda bi samo bilo bolje reći da je jedan deo rata uvek banalan, a da jedan ima neko značenje. Iako ja to ismevam u romanu, u pravu je filozof kada kaže – rat je otac svih stvari. U simboličkom smislu, sve nastaje iz borbe, suprotstavljanja. Neko će reći da je rat deo višeg nauma, nužnost, način da se nešto uradi sa ljudskim rodom... to je zaista komplikovana tema. Za mene je dovoljna pomisao da bih se ja jednostavno sklonio iz takve situacije, ne bih čekao da dezertiram već bih naprosto otišao, čistog srca."

"VREME": U jednom razgovoru ste pomenuli da svaki čovek, kada se žrtvuje za druge, treba da odredi granicu do koje želi i može da ide. Da li sada govorite o toj granici?

DAVID ALBAHARI: Ja shvatam da postoji ljubav prema zemlji i narodu i da neko vrlo lako može da postane žrtva onih koji su protiv te zemlje. Ja na to nisam spreman, bez obzira na to da li će to neko nazvati herojskim ili kukavičkim činom. Ne nastupam iz pozicije čoveka koji želi da sačuva svoju kožu, već onog ko smatra da stvari ne treba rešavati na takav način i da na osnovu toga ima prava da se skloni, da odbije ono što nije prouzrokovao. Ali to treba uraditi pre nego što čovek postane deo sistema. Ne možeš da stupiš u vojsku i da misliš – ova vojska će da hrani bebe. Ti stupaš u vojsku sa određenim zadatkom. A posle se čuditi i očekivati da to prođe bez posledica je apsurdno.

Vi ste otišli u Kanadu 1994. godine. Tokom svih ovih godina, kao pisac iz Srbije koji živi na Zapadu, i tamo i ovde izbegli ste ulogu angažovanog intelektualca koji iznosi političke sudove. Kako i zašto?

Kada me nešto pitaju, obično kažem onako kako jeste – jednostavno, ja o tome ništa ne znam. Nemam prava da pričam o onome što nisam iskusio. Nisam iskusio bombardovanje, što bi mi dalo pravo da kritikujem, komentarišem. Mogu, kao pisac, da zamišljam iskustvo, da zamislim šta bih radio da sam bio tamo. Negde sam napisao da je priroda ta koja ne poznaje pogodbeni način, i da samo čovek ima tu sreću ili nesreću da zamišlja "kao, situacije".

Ali vi ste neko čije se mišljenje ceni i otud se od vas očekuje da govorite.

Sve to prihvatam i zato sam rekao da postoji i drugi deo u kome nastupam "kao", kao čovek koji je to doživeo. Ali ne mogu da kritikujem ono u čemu nisam učestvovao. Da li je to dobro ili nije, to je individualno. Problem je što ljudi sa strane takve stavove mogu da zloupotrebe u svom odnosu prema meni. Neko može da me smatra izdajicom Srbije zato što sam otišao u Kanadu. Ne samo mene već sve nas koji smo otišli. Ima ljudi za koje je to kukavičluk i izneveravanje neke naše stvari, šta god bila ta naša stvar. Oni to vide kao bekstvo od stvarnosti. U stvari, to je možda bilo bežanje u stvarnost.

Kada je reč o odnosu prema stvarnosti, u romanu Svetski putnik pišete da je ovdašnji problem to što stalno pokušavamo da promenimo prošlost. Odakle, po vama, ta naša potreba da se menja juče?

Meni se čini da je to zato što mnoge stvari nisu urađene onda kada je trebalo. Mnogo je toga ostalo nerešenog i potisnutog. Možda je sve to zbog brzih promena, isuviše je brz bio ulazak u komunizam, zatim izlazak iz njega... Sada u Srbiji ne mogu da odluče koju varijantu istorijske istine o Drugom svetskom ratu da proglase za stvarnu. To je apsurdno, jer stvarnost rata ne može da se promeni, komunisti su taj rat dobili. Ceo svet to vidi, nije u pitanju nikakav diktat sa strane. Jednostavno – da nije bilo uloge ruske strane u tom ratu, on bi bio nešto sasvim drugo. Poricati to da bi se napravila neka nova verzija istorije, da bi se neki ljudi, koji su tada bili na drugoj strani, amnestirali od krivice, to je strašno. U tom stalnom povratku u prošlost mi zapravo vršimo jedno veštačko usporavanje istorije.

Potičete iz jevrejske porodice. Za vreme Drugog svetskog rata vaš otac je izgubio svoju prvu ženu i dvoje dece, vaša majka svog muža i takođe dvoje dece. Kako je odrastati sa tim?

Naši roditelji su sasvim slobodno pričali o svojim prethodnim porodicama. Pored svojih kreveta u spavaćoj sobi oni su imali slike i nas i te dece od ranije. Mi, sestra i ja, shvatali smo to kao da su oni naši izgubljeni rođaci. Mada imam i drugo, dosta tragično osećanje kada razmišljam o životima mojih roditelja. Moralo je da nastrada četvoro dece da bismo se moja sestra i ja rodili. To je strašno kada čovek uhvati sebe u toj misli. Ali mi smo odrasli u porodici u kojoj su svi bili članovi, i odsutni i prisutni. Ja nikada nisam imao baku, mnogo rodbine nije preživelo. Postojale su stare rođake koje su igrale neku vrstu bake, ali je ipak to druga vrsta odnosa.

U vašem knjigama je živo to osećanje gubitka... U kakvoj su vezi gubitak i pisanje, stvaranje?

Ja često kažem da pišem o osećanju gubitka zato što mi se život čini kao niz gubitaka. Ceo život je gubitak imaginarne borbe sa smrću, nepostojanjem. S druge strane, pisanje je jedini način da se objasni zašto čovek i dalje piše. Zašto mene nije zadovoljio roman Mamac nego sam nastavio dalje? Zato što čovek smatra da koliko god bila dobra u nekom trenutku neka slika, pesma, roman, da se može uraditi bolje od toga. Zato u umetnosti ne postoji savršenstvo jer bi to bio kraj umetnosti. Ako neko napiše savršeni roman, šta dalje da radi.

Mnogo ste pisali o porodici, o roditeljima, rodbini, kasnije ženi. Ne smeta vam što čitaocima dajete ipak intimni deo sebe?

Daješ deo sebe jer čitaoci zahtevaju žrtvu, to je simbolična žrtva da bi te oni progutali. U svemu je bitno da možeš da se igraš, možeš da se pretvaraš da si im nešto dao, a uopšte im to nisi dao. Sve zavisi ko šta vidi i ko kakav dobitak želi iz toga da izvuče. Ja mogu da ubedim čitaoca koji ima neku predstavu o meni da je ona tačna. Ali šta njemu garantuje da mu ti daješ stvarni deo sebe? Možda je sve izmišljeno.

Kazali ste nekom prilikom da ste nakon Mamca morali da promenite odnos sa publikom na književnim večerima. I tu je prisutna igra, kao i tokom pisanja?

Samo naučite da igrate svoju ulogu. Postmodernističke teorije, teze i praksu ostavljam za ljude sa takvom vrstom razmišljanja. Kada odlazim na književne večeri, ja zasmejavam publiku, malo ismejavam sebe, nešto kažem o porodici, ljudi to vole. Ranije, na književnim večerima su obično govorila tri, četiri književna kritičara, a pisac je sedeo kao živi mrtvac koga niko ništa nije pitao. Kada sam dobio Ninovu nagradu, na književnoj večeri na kojoj su svi kritičari govorili pohvalno o meni ja sam iskoristio priliku, i pre nego što je drugi kritičar počeo, uskočio sam: "Samo nešto da kažem." Pogledali su me kao da ću da izazovem skandal, a ja sam počeo da pobijam nešto od onoga što je rekao prvi kritičar, on je shvatio da treba da mi odgovori i krenula je diskusija.

Osećate li se dobro u ulozi Davida Albaharija, pisca?

Odlično. Sve je počelo zahvaljujući mom boravku u Kanadi. Tamo sam shvatio da javna ličnost mora da bude zabavljač i da uopšte nije važno da li si ti predsednik Amerike ili mali ili veliki pisac. Kada izađeš pred publiku, ti moraš da je zabaviš. Tako se publika pridobija, što se više smeje, ona je sve više tvoja, odnosno ti si njen. Ja to ne radim jer nemam ni želju ni potrebu, ali sam shvatio koliko je lako kroz taj smeh manipulisati publikom, navesti je da radi šta god želiš.

Pravite li kompromise kada je reč o pisanju?

Mislim da sam do sada pokazao da ne pravim kompromise jer uporno pišem romane u jednom pasusu koji je teška forma za mnoge čitaoce. I ne odustajem od toga, naprotiv, još više planiram da zamrsim stvar. Ali i da pišem drugačije, ne verujem da bih bio čitaniji pisac. Govorio bih iste stvari. I roman Mrak, koji je jedino pisan na klasičan način, ne verujem da bi u jednom pasusu drugačije zvučao. Volim da vidim gusto kucan tekst, za sada sam se potpuno pronašao u tome. Zato je glavna pohvala kada čitaoci kažu da su knjigu pročitali u jednom dahu.

Neki kažu da vi stalno pišete jednu knjigu.

Mislim da je to tačno. Mislim da su mnogi pisci pisali ili pišu jednu knjigu. Jer svako od nas kao pisac osvaja deo sebe ili svoje porodice. Osim toga, sve se stvari svode na nekoliko osnovnih pitanja, od kojih je odnos muškarca i žene najvažniji.

Vaš roman Ćerka dočekan je dosta burno. Zameraju vam na jeziku koji ste koristili, koji je nazvan i pornografskim. Šta mislite, otkuda toliko kritika u javnosti? Nije baš da ste prvi koji ste upotrebili takve reči.

Ja sam pisac koji do tada nije koristio takav jezik. Ova priča nije mogla drugačije da se ispriča, i kao što smatra profesor iz romana, priču treba pričati jezikom onoga što se zbiva. S druge strane, ja sam poslednjih petnaestak godina kao pisac spreman da me napadnu, ranije ili kasnije. Što ne znači da se na to spremam niti da imam oružje protiv toga. Uveren sam da me to čeka iz dva razloga. Jedan je možda zato što se izjašnjavam kao jevrejski pisac, a drugi je zato što svaki pisac koji ima šezdesetak godina, a dostigao je neki nivo u nacionalnoj književnosti kojoj pripada, mora da očekuje da će ga napadati. Treće, sećam se šta sam ja mislio o piscima mojih godina kada sam imao godina koliko sada imaju mladi pisci. I to nisu bile lepe misli. Ne govorim o kvalitetu umetničkih dela, već o činjenici da neko decenijama stoji na prvom mestu, recimo kao predsednik neke izdavačke kuće, i verovatno te situacije dojade.

Meni je jedan komšija koji je sedeo sa društvom u "Moskvi" kazao: "Mi gledamo šta ti radiš, malo-malo pa dođeš po neku nagradu, a i dalje tamo živiš." I sada, kada god me sretne kaže: "Šta, opet neka nagrada." Kada se desila ta priča oko Ćerke, neki su rekli da niko pre toga nije napisao ružnu reč, što je apsurdno. Imate Jovicu Aćina, Vladana Matijevića, Damjanova... Sada su se pojavile i neke zamerke na Kontrolni punkt u kojima se tvrdi da sam ja lažni humanista koji vrlo vešto prikriva svoje mišljenje da su Srbi krivi za sve. Apsurdno. Zato sam ja vrlo obazriv kada biram teme jer znam da takav cunami ne dolazi samo jednom.

Kada je o kritici reč, kako biste ocenili književnu kritiku u Srbiji danas?

Književna kritika u Srbiji još dobro uspeva, pogotovo novinska, s obzirom na to da nema mesta gde da se više objavljuje. Pre je postojalo više prostora u novinama, u književnim časopisima. S druge strane, pisci više ne žive u redakcijama. Sada nema književnih ni jakih kulturnih redakcija kao što je bila "Politikina", gde si išao jer si znao da ćeš da sretneš ljude iz kulture ili si odlazio u "Književnu reč" i satima sedeo u dimu i slušao razgovore Davida Albaharija i Predraga Markovića ili Novice Tadića i Miloša Komadine. Ono što smo mi nekada dobijali boravkom u tim redakcijama omogućavalo nam je dodatno razumevanje stvari.

Jedna od stvari koja je mene uvek malo odbijala je i činjenica da se ovde veoma retko piše negativna kritika; ne verujem da postoji pisac koji nije pogrešio. Po našoj kritici, pisci su napisali manje ili više dobra dela, ali oni ne kažu da neka knjiga ne valja, već da je manje uspešna. Šta znači "manje uspešna" – da daješ poene rečenicama pa kažeš "ova ima 13 poena, a ova 10, pa je zato manje uspešna". Mnogi kritičari su mi rekli da ne veruju u negativnu kritiku, ali ako je delo loše, onda treba kritikovati autora.

A mlada generacija pisaca?

Ne znam tačno šta mlada generacija sve donosi. Čitao sam mlađe autore i mislim da im nedostaje više spremnosti da se ruše forme, obrasci. Kao i da ima manje eksperimentisanja. I da, mislim da im nedostaje redakcijski život. Sada je pisac, osim ako nije u nekoj redakciji, što je retko, bez ikakve uloge. A internet je strašno spustio vrednost teksta sa tvrdnjom da tekst pripada svima i da svi mogu da budu pisci. Ne možeš ti profesionalnog pisca i autora nekog bloga meriti istim aršinima. Trudim se da čitam mlade pisce. Mića Vujičić je napisao jedan od najboljih romana prošle godine, to mu je prvi roman.

Spomenuli ste redakciju "Književne reči" u kojoj ste bili urednik. Šta vam je iz tog perioda ostalo najupečatljivije?

Najzanimljiviji mi je bio kontakt sa raznim mladim piscima i činjenica da sam gledao kako se neki od njih razvijaju, napreduju, i uvek mi je bilo drago što sam nekim savetom, predlogom, doveo do toga da se neka knjiga izda, objavi. Urednički posao se podvlači pod kožu. Drugo, dobijao sam prostor da pokrenem seriju priča, o roku i literaturi, na primer. Uporno sam ponavljao da je rokenrol najbolja književnost, što sada ne bih mogao da kažem.

Negde ste napisali da ste celi život balansirali između dva identiteta, rokerskog i jevrejskog. Kako to izgleda, jesu li ti identiteti uklopivi?

O rokenrolu sam počeo da razmišljam u adolescenciji. Moji drugari i ja smo odlazili svaki dan leti na krov zgrade i oni su donosili rokenrol ploče. Prvi put sam tada čuo od njih za Litl Ričarda, Čaka Berija, Fatsa Domina, Džerija Li Luisa. Obožavali smo Domina, on je bio apsolutni ideal. Onda je došao jevrejski identitet. Meni se stalno čini da se ta dva identiteta koškaju. U svesti sam ponekad kao roker, nekad kao Jevrejin.

Kao roker sam se odlučio za Bitlse. Ljudi su se delili na dve kategorije – pristalice Bitlsa i pristalice Rolingstonsa. Za mene su pristalice Bitlsa bili ljudi koji su izabrali unutrašnje putovanje, menjanje u sebi, oni su išli ka Istoku. Rolingstonsi, to je izbor za spoljašnji aspekt svoje ličnosti. Onaj koji je izabrao Bitlse tragao je za promenom u svojoj duši, a onaj koji je izabrao Rolingstonse za promenom svoga tela.

A kao Jevrejin izabrali ste put koji ne podrazumeva ortodoksnu veru. Imate li ikakav odnos prema Bogu?

Verujem, kao i mnogi nevernici, da postoji nešto, samo što nisam spreman da to nazovem božjim imenom, što ne znači da sam u pravu. Moguće je da biće koje neki nazivaju bogom ima toliku moć da mene uverava da govorim drugačije da bi dokazalo veličinu. I ono igra neke igre, zato i jeste moćno. Osim toga, to neko biće koje će neko nazvati bog, a neko će ga ostaviti bezimenog, svakoga od nas gleda ponaosob, i to je ono najstrašnije – kada pomisliš kako može tolike ljude da gleda u svakom trenutku, i da zna šta oni znaju... Verujem da postoji nešto što drži svet u onom obliku u kojem ga mi znamo. Nisam spreman da se tom biću pokoravam, ulagujem na bilo koji način, nisam spreman da tražim od njega bilo šta i da mu bilo šta obećam.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

>> U meni se stalno koškaju dva identiteta. Ponekad sam, kao, roker, a nekad, kao, Jevrejin

FOTO GALERIJA

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine