AZILANTI | Na licu mesta | 18.12.2014

foto: M. Milenkovic
PUTOVANJE JE DUGO TRAJALO: Srbija, poslednja stanka pre EU

NA LICU MESTA – SUBOTICA >

Život na ciglani

nA ULAZU U SUBOTICU, U ZAPUŠTENOJ CIGLANI, GREJUĆI SE OKO VATRE, POSLEDNJE DANE U SRBIJI PROVODE MIGRANTI SA BLISKOG I SREDNJEG ISTOKA I SEVERA AFRIKE. SLABO OBUČENI, GLADNI I ŽEDNI, ČEKAJU POGODAN TRENUTAK DA ŠMUGNU PREKO MAĐARSKE GRANICE I NAPRAVE JEDAN KORAK KA ZAPADU GDE IH, VERUJU, ČEKA BOLJI ŽIVOT. JEDINI KO O NJIMA SVAKODNEVNO BRINE JE TIBOR VARGA, HUMANITARAC I PROTESTANTSKI SVEŠTENIK

Pred ciglanu na subotičkom Senćanskom putu, nedaleko od istoimenog groblja, a tik pored deponije, ekipa "Vremena" stiže prateći kombi pedesetosmogodišnjaka Tibora Varge. Za njega znaju svi koji prate vesti o "azilantima" iz Subotice. Mnogo puta do sada, a posebno ove jeseni, pričao je novinarima kako migrantima u ciglani treba odeća, obuća, hrana, voda... On ih svakodnevno posećuje i donosi im potrepštine koje prikupi sam ili uz pomoć drugih ljudi. Sa žutim šalom i u staroj jakni na kojoj ne radi rajsferšlus, izgledom se ne razlikuje od migranata.

Ispred ciglane već čekaju novinari iz Novog Sada, dopisnici Televizije B92. Tibor je organizovao da na ciglanu stignemo u isto vreme – nema mnogo vremena.

LJUBAV JE ŽIVOT: Velikim dvorištem stare, zapuštene ciglane dominira centralna zgrada iza koje se nakrivio visok dimnjak. Ciglana ne radi nekoliko godina, od kako je privatizovana. Zidovi i krov su oronuli, a zima je prizemljila korov. Ima tu negde i čuvar, ali tog dana nije bio na poslu.

Roman, jedan od migranata koga tu zatičemo, vodi nas na tavan glavne zgrade. Usput, na teško razumljivom engleskom, priča: prethodne noći je stigao, još ne poznaje sve, iz Kašmira je, ima 18 godina, putuje nepune dve godine, u Iraku i Bugarskoj je dugo bio u zatvoru, ovde je dobro, ljudi su dobri... Vadi papir (Potvrda o izraženoj nameri za traženje azila) i pita da li tu piše da odmah mora da napusti Srbiju... Odbija ponuđenu cigaretu – ne puši.

foto: M. Milenkovic

Uz strme metalne merdevine penjemo se na sprat. Troje ljudi spava ispod ćebadi, četvrti traži nešto po rancu. Između njih je ugašeno ognjište. Sve je prljavo, zarđalo, prozori razbijeni, okolo dosta smeća, prašine. Po zidovima, kredom, napisana su arapska imena. Osmant je dodao i poruku: "Love is life. I live for my love." tj.: "Ljubav je život. Živim za svoju ljubav." Onaj što je pretraživao ranac nam rukom pokazuje da mu treba upaljač. Hoće da zapali vatru. Pridiže se jedan od onih što su spavali, zbunjeno pogleda u goste, ustaje i počinje da urinira iza neke grede, na dva metra od mesta gde je spavao.

Malo dalje od glavne zgrade je veliki hangar u kome i dalje na gomili leži na hiljade žutosivih cigala. Na vrhu gomile cigle su poslagane tako da prave nešto poput separea u kafićima. Po zidovima "separea" je raširena odeća ili plastične kese. Nema nikoga. Svi su se okupili kod vatre ispred ulaza u glavni objekat. Tamo je i televizijska ekipa koja snima nasmejanu trogodišnju devojčicu koja sa ocem putuje iz Sirije.

Samo nekoliko okupljenih ima dobre cipele i debele jakne. Većini drhte ruke dok gledaju novinare. Jedan dečak je bos u tankim patikama, a i pantalone su mu prekratke. Drugi je ispod kape i preko lica zategao najlonsku kesu. Odeća je svima prljava.

Stariji čovek u kožnoj jakni govori u kameru na ruskom da je zadovoljan ljudima u Srbiji. Cilj mu je da stigne u Nemačku. Posle snimanja, "u poverenju", pita novinarku na koju stranu je Mađarska i koliko ima do granice. I on vadi papir iz džepa i pita šta na njemu piše.

Iz suve trske, kojom je ciglana okružena, izlaze petorica i odlaze do obližnjeg bunara. Traže od fotografa "Vremena" da ih fotografiše zagrljene, a zatim rukama pokazuju da su gladni i da im treba novac. Uzimaju nekoliko cigareta.

Roman nas odvlači u stranu i sa prijateljem priča kako ga je prethodnog dana policija izbacila iz autobusa kojim je hteo da ode iz Srbije. Pominje da ljudi sa ciglane pričaju kako neki policajci ponekad svrate na ciglanu i onda od migranata traže novac da ih ne bi deportovali. O tome su "Vremenu" i ranije pričali neki sagovornici, ali niko nije hteo da sa sigurnošću potvrdi šta je u pitanju.

foto: M. Milenkovic

MISIJA JEDNOG ČOVEKA: Na ciglani trenutno ima pedesetak ljudi. U pitanju su tražioci azila (oni koji, poput Romana, imaju papir koji potvrđuje da su policiji izrazili nameru da žele azil u Srbiji) ili iregularni migranti (oni bez ikakvog papira) uglavnom iz Sirije i Avganistana. S obzirom na to da u Subotici (ali ni nigde severnije od Krnjače) ne postoji centar za smeštaj tražilaca azila, migranti u ciglani su van svakog vidokruga državnih organa Republike Srbije. Ponekad ih posećuju nevladine organizacije i UNHCR, a u vanrednim situacijama i Crveni krst. Jedini koji o njihovim potrebama svakodnevno brine je Tibor Varga.

Sa njim se nalazimo u kancelarijama "Istočnoevropske misije", humanitarne organizacije u kojoj radi. Na spratu iznad nas, njegove kolege su, tokom razgovora, probavale lutkarsku predstavu na mađarskom jeziku. "Moj život je dugačka priča. Ne znam šta vas interesuje. Mogu puno da pričam, a neću", kaže uz osmeh Tibor na početku – jednoipočasovnog razgovora.

O sebi kaže da se iz Subotice, sa pet godina zajedno sa širom porodicom preselio u Argentinu. Tokom tog puta bio je i u Dakaru, u Senegalu. U Buenos Ajresu je odrastao i naučio španski. Sa 17 godina se vraća u Jugoslaviju, završava srednju školu i kao energetičar radi sve do 1986. godine. Tada napušta svoj stari život i počinje da radi "za Boga", prvo studirajući teologiju u Novom Sadu.

foto: M. MilenkovicMIGRANTI SU BOŽJA STVORENJA: Tibor Varga

Početkom devedesetih, u Subotici počinje da radi kao prevodilac za neke "hrišćane, Amerikance". Na tzv. Majmun placu u Subotici, tamo gde je danas fontana, uz gitaru i propovedanje božje reči, kako kaže, savetima izvodi omladinu, pijance, siromašne na pravi put. "Mnogi od njih su zahvaljujući nama krenuli boljim putem. Danas su staloženi ljudi, žive po svetu..." Napominje da je sveštenik hrišćanske crkve "Golgota". "To je više protestantski pokret nego crkva i ono što je naša glavna specijalnost, da tako kažem, jeste tumačenje Svetog pisma: reč po reč, stih po stih, knjigu po knjigu", kaže on.

Tibor kaže da je njegov posao da radi "sa ljudima koje društvo odbacuje ili su sami nekako otpali od društva". Sticajem okolnosti, danas je i zaštitnik migranata. "Počeo sam da ih obilazim pre tri godine. Ima ih iz Somalije, Avganistana, Pakistana, Irana, Iraka, Sirije, Bangladeša, Libije... Nisam bio u svim tim državama, ali sve one su došle ovamo." Razgovor prekida žena koju je predstavio kao svoju suprugu. Ona je, inače, učiteljica mađarskog jezika i tek odskoro radi. "Imamo sedmoro dece i ranije nije imala vremena za posao."

O LJUDIMA I ŽIVOTINJAMA: "Migranti su božja stvorenja kao i svi drugi", kaže. "Baš sad sam im pričao da u Evropi postoji životinjska policija, policija koja brine o životinjama. Država plaća toj policiji da bdi nad životinjama koje su navodno maltretirane... Ja se slažem da ne treba životinje maltretirati i mučiti, ali brinuti o životinjama dok ima toliko ljudskih bića koja uopšte nisu zbrinuta mi je neshvatljivo. Kada će biti kažnjen neko zbog toga što ovi ljudi pate? Samo postavljam pitanje. Ne želim nikoga da kaznim. Smatram da je ljudsko biće bitnije od bilo koje životinje, što naravno ne znači da ne volim životinje... Svet se malo okrenuo naopačke. Vrednuju se pogrešne stvari."

Odmah napominje da nije političar niti kritičar političara, ali mu je neshvatljivo da svima koji time treba da se bave treba neka "odluka odozgo". "Rekao sam to više puta: ja ne mogu da se vratim kući u toplo, da legnem i da ne mislim o onima kojima nisam pomogao. Često moja porodica zbog toga pati i to je velika mudrost – koliko vremena treba provesti radeći, a koliko starajući se o porodici."

foto: M. Milenkovic

Ne može da izračuna koliko je hrane, obuće i novca dao ljudima sa ciglane. "Ne znam kako finansiram sve to što radim za njih. To je dobro pitanje... Živim tako od 1986. godine. Zavetovao sam Bogu da ću raditi ono što on želi, a on obezbeđuje sve ono što mi je potrebno za taj rad. Ima jedan biblijski stih koga se držim sve ove godine: ‘Ištite najpre carstva Božjega, i pravde njegove, i ovo će vam se sve dodati’ (po Mateju 6:33). Ja radim za Boga. On mi je šef i obećao je da će platiti", priča Tibor uz smeh, pa dodaje: "Ljudi čine ljudske stvari, a Bog samo čuda. Ono što se dešava u mom životu su čudesne stvari. Danas je čovek došao i zvonio mi na vrata. Doneo je novac. Nisam tražio. Sam me je našao i samo mi je dao novac i otišao."

KAKO JE TIBOR NAHRANIO LJUDE: "Ima jedna poslovica koju jako volim, ali ne znam da li je mogu dobro prevesti na srpski: ‘Ne možeš Boga prelopatati’. To znači da koliko god ti odlopataš, Bog doda toliko da ne možeš da ga sustigneš. Moj posao je da dajem, a Bog mi stalno dodaje da imam šta da dajem. Međutim, čovek može da daje na različite načine. Možeš baciti, možeš dati pa otići, a možeš pogledati u oči onog kome nešto daješ i biti malo više zainteresovan za njega. Ne zbog toga što treba da napišeš jedan članak nego zato što saosećaš sa njim i zato što ta osoba ima vrednost kao i svaka druga."

Priča li Tibor o religiji sa migrantima?

foto: M. Milenkovic

"Ja njima kažem da sam sledbenik Isaa Mesih, što oni razumeju. Ja im se približavam na jeziku Kuurana. Tamo ima dosta reči o Isusu Hristu. Tamo stoji da mu je ime Isa Mesih. Mesih znači pomazanik... Ne kažu mi ništa za to. Bar ne preda mnom. Verovatno zato što su u tuđini, a i ja sam jedini koji im pomaže."

O samim migrantima kaže da nisu agresivni, da sa njima nikada nije osetio da je u životnoj opasnosti, da nisu arogantni, da mu se javljaju kad konačno stignu gde su krenuli. Međutim, kaže i da su ponekad i "divlja banda".

"Kada delim hranu, to je haos. Jedini način kako da ih dovedeš u red je da im kažeš da niko ništa neće dobiti ako se ne podele u grupe i ne sednu. Nakon toga uzmem po jednog iz svake grupe i dam mu džak hrane koju on dalje deli svojima iz grupe."

"Ponekad se bune, ali onda im kažem da im je taj hleb Bog poslao i da moraju da ga poštuju. Prošli put kada sam to uradio, oni su pali na zemlju kao sasečeni... Odjednom su svi posedali na zemlju. Zaćutali su i mogao sam da podelim hranu. Bili su tu i neki novinari iz Mađarske pa su se čudili... Ima jedna priča u Svetom pismu iz koje sam taj sistem sa grupama primenio. Kako je Isus načinio čudo da nahrani 5000 ljudi? Dao ih je rasporediti po 50 u grupe...", opet se smeši Tibor.

Kada priča o migrantima, napominje i da su otvorena za razgovor i prijateljstvo, ali i da su jako opterećeni prošlošću. "Beže jer znaju da je to jedina mogućnost da spasu svoj život. Ne beže samo zato što traže bolji život. Oni beže iz životne opasnosti. Zbog toga oni ne mare da li spavaju u blatu, napolju, u hladnom... Sve to je manje od onog od čega oni beže."

foto: M. Milenkovic

"A kuda oni beže? E, to je jedna ironija. Hrišćanska Evropa je u krizi. Živi samo od onog što su joj ranije generacije napravile. Zato sve propada i zato Evropa izumire. Primer za to je da mi danas živimo u stalnoj jurnjavi za novcem. Zbog para ćeš i da lažeš... Onda ćeš naći sebe u nestvarnosti jer znaš da ti sam nisi stvaran jer stalno lažeš, a znaš i da te ostali lažu. Život ti se smuči. Ne mora čovek da bude religiozan da bi o tome razmišljao. Kad tad će ga stići pitanja čemu sve ovo, zašto živim, šta je svrha života i zašto nisi ono što bi trebalo da budeš. To je bit. Ako ne znaš odgovore na ta pitanja, život će da te uhvati na pogrešnoj nozi kad-tad. Ovi ljudi na ciglani su trenutno u potrazi za smislom života na nekim novim mestima jer ga tamo odakle su – nisu našli."

Tibor nam na kraju pokazuje u kom smeru je Beograd, steže ruku i uz osmeh dodaje: "Ne bih hteo da se zavetujem, ali mislim da više neću toliko da razgovaram sa novinarima. Istrošim sve svoje vreme samo pričajući o ovome, a imam i druga posla. Jutros sam otišao rano od kuće, a nisam skuvao ručak."


 

Objavljivanje ovog članka omogućeno je uz finansijsku pomoć Evropske unije. Sadržaj članka odgovornost je isključivo nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unije.



POŠALJI KOMENTAR ODŠTAMPAJ TEKST
 


PRIKAŽI SVE KOMENTARE (0)



Projekat "Pogled uprt u evropsko pravo: Izbeglice i azilanti", finansira Evropska Unija (preko Delegacije EU u Srbiji) kroz program "Jačanje medijske slobode u Srbiji"

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine