Bombe na filmu

Adrenalinski prizori

O ovim novim bombama filmske muze zasad ćute. Nešto je bilo déja vu koji nismo hteli da vidimo, a verovatno je sve deo budućnosti koja će jednom biti prošlost. Možda i filmska i naša

Film je čedo ere velikih ratova, pa fenomen CNN-izacije, tj. praćenja kataklizmi iz okrilja bezbedne fotelje, nije baš ni tako nov. Rat je u velikoj meri fotogeničan, a prizori eksplozija dižu adrenalin. Neretko "duhoviti" reditelji porno filmova eksploziju (najčešće atomsku pečurku) koriste kao metaforu ejakulacije, tako da postoji suštinska veza između lascivnih transparenata na podnevnim koncertima i rata, čemu jedini uzrok nije blizak oralni kontakt jedne službenice Bele kuće i jednog apstinenta od Vijetnamskog rata koji još uvek igra ulogu Mr. Presidenta.

Ako je Ratom protiv istine (Wag The Dog) Dejvida Memeta i Berija Levinsona nepogrešivi bedeker za ovaj rat zvani "NATO-om protiv istine", moguće je u bogatoj filmskoj produkciji prepoznati signale za ono što se desilo. Stelt-tehnologija prvi put je na veliki filmski ekran ušla u Bond serijalu u filmu "Goldeneye", gde postgorbačovske zle baćuške, u vidu nevidljivog helikoptera, kradu za potrebe planirane kataklizme i propasti Zapada, a nevidljivi F 117, za koji sve više vlada ubeđenje da ga je oborio Siniša Mihajlović jednim od retkih slobodnih udaraca koji nije završio u protivničkom golu, imao je svoj debi kao Slomljena strela u holivudskom debiju hongkonškog genija Džona Vua. Ono što muči Lerija Kinga - da li smo ostatke iz Buđevaca dali grupi Nana - tek će se naknadno saznati. Možda u nekom filmu.

Jedna od najpoznatijih filmskih bombi nikada nije eksplodirala. Bio je to Bomba, dečak iz džungle, junak serijala iz 1949. godine, neka vrsta Tarzana za tinejdžere. Oni poznatiji bombarderi B52, iz iste epohe, opevani su u filmu Gordona Daglasa Bombers B52, u kojem je igrao i "naš" Karl Malden.

Levičar Nikolas Rej pronašao je homoerotski potencijal letećih momaka u kožnim jaknama u filmu Heroji Gvadalkanala, gde je nikad umorne letače predvodio Džon Vejn. Frojdizam, tačnije falusoidni karakter bombe, sa američkom strašću za rodeom spojio je Stenli Kjubrik na kraju antologijskog filma Dr Strendžlov ili u Kako sam prestao da se plašim i zavoleo bombu, gde Fordov vestern-veteran Slim Pikens zajaše atomsku bombu i odjezdi u slavu (smrt?!).

Holivud je odradio dug Drugom svetskom ratu i na krilima jenki-avijacije. Vilijem Vajler je od detonacija ostao nagluv, Hauard Hoks je slavio vojnike vazduhoplovce u Air Force, a legendarni trombonista Henri Miler, koji je širio patriotski duh koncertima svog orkestra, nikada se nije vratio sa leta za London. Vajlerov dokumentarac Memfis Bel ostaće zapamćen kao jedan od najboljih "letećih" dokumenataraca, a igrani rimejk Majkla Ketona Džonsa, četiri decenije kasnije, primer kako ne treba praviti ratni film.

Toreador, fatalista i filmski reditelj Oskar Bad Betičer dobio je zadatak da 1945. snimi dokumentarac o američkoj mornarici koja nezadrživo plovi prema Imperiji sunca, pod naslovom Flota koja je došla da ostane, a pretvorio ga je u poemu o japanskim kamikazama. I prvi film koji je dobio Oskara bio je posvećen vazdušnim herojima; bila su to Krila Vilijema Velmana iz 1927.

Konjicu iz vesterna u ratnim filmovima zamenila je avijacija, ali poslovično, kao u Spilbergovom Spasavanju redova Rajana, stiže prekasno. Neki drugi, Kao Kopola u Apokalipsi..., videli su je kao savremene jahače apokalipse. Ipak, u američkoj savremenoj kinematografiji serijali poput Delta Force i Iron Eagle bili su dugovečni jer, po zakonu ksenofobije, rat je bolji što je dalji od kuće, a najbolje ga vode momci na čeličnim krilima. Tomahavk se pojavljivao i u Diznijevom Hijavati, ali to je sasvim druga priča. Kao i to da status najatraktivnije holivudske bombe bez konkurencije nosi Džin Harlou u filmu Viktora Fleminga iz 1933. Bombshell.

Da i mi Moniku za trku imamo videlo se, detaljno, u porniću eksploatisanom na domaćim malim ekranima u patriotskom zanosu. Film u kojem producentske prste ima naša najveća porno zvezda Baki Jakić promoviše gospođicu Hajnalku, alias Hajni, u ostvarenju zvanom Sex skandal u Beloj kući.

Nekima bombe padnu na glavu, a neki imaju sreće. U Japanu se to naziva "kokura-sreća", jer je gradić Kokura bio prvobitni cilja pa je A-bomba, pod imenom "Debeli dečko", alternativno bačena na one manje srećne iz Hirošime, kao što smo mogli da vidimo u filmu mladog Čeha Petra Želenke Dugmetara.

Bombe, one nešto manje, bacali su Bata i Smoki u kultnom treš partizanskom filmu Bombaši uz muziku Borisa Bizetića, a kasnije su poleteli u Partizanskoj eskadrili Šebe Krvavca na krilima specijalnih efekata češkog studija Barandovo. Još jedna domaća bomba koju pamti filmski svet jeste Bomba u 10.10 Časlava Damjanovića, jedna od koprodukcija koja je pokušala da otopi mraz hladnog rata.