Rusija

Efekat na koji stratezi agresije nisu računali

Prošli vikend je doneo priličnu promenu u slici koja je od početka vojne intervencije zapadnih sila protiv Jugoslavije prevladavala u reagovanju Rusije: zvanična linija države našla se u procepu između izrazito konfrontiranih pozicija levice i desnice, koje takoreći iz sata u sat jačaju pritisak na Kremlj i vladu da se odreknu sopstvenog stava i prihvate njihov. Javna glasila, posebno vodeće televizijske mreže, učinile su čak izrazit zaokret, ako ne baš u smeru ocena da su kosovski Albanci isključivo žrtve etničkog čišćenja, onda svakako ka rezervisanom gledištu da više nije važno, i više nikoga ne interesuje, ko je kriv, a ko prav, i da Rusija treba da gleda sebe - kakve koristi, odnosno štetu, može da ima od vezivanja za Beograd i od tvrde osude Zapada.

Novi mozaik ruske scene okrenute prema Jugoslaviji sastavljen je od izrazito različito obojenih delova: pred američkom ambasadom u Moskvi više nema okupljanja - čitav prostor je zabranjena zona, u kojoj čak ni automobili ne smeju da se zaustavljaju, a ceo blok zgrada okružen je milicijom koja nikome ne dozvoljava da se približi; od subote, na TV-ekranima dominiraju scene sa famozne kasete koju je distribuirao Asošijeted pres sa žrtvama masakra koji je navodno izvršila neka grupa osvetnika, dok su žrtve novih raketnih udara NATO-a sada u drugom planu; u komentarima voditelja informativnih emisija - uz slike kolona i logora izbeglica sa Kosova u Makedoniji i Albaniji - naglasak se pomera na objašnjenje da oni beže pred "naletima" srpskih snaga bezbednosti, a ne iz straha od zapadnih bombi; isplovljavanje izviđačkog broda LIMAN iz sevastopoljske ratne luke u smeru Jadranskog mora propratila su pitanja čija se suština svodi na to neće li to, na kraju, Rusiju dovesti u situaciju da se uključi u rat "isto tako nepromišljeno kao 1914", kada je carska Rusija stala na stranu Srbije iako za to nije bila potpuno spremna...

Više od toga, međutim, padaju u oči podele na političkoj sceni, na kojoj se konfrontiraju pozicije levice i desnice, svaka sa svojim ultimatumom.

Iako pod snažnim pritiskom sa obe strane, zvanična Moskva, uporedo sa osudom nastavka agresije na Jugoslaviju, iskazuje uzdržano zadovoljstvo što je inicijativa predsednika Borisa Jeljcina za sazivanje hitnog sastanka predstavnika "velike osmorice" o situaciji oko Jugoslavije sve bliža realizaciji. Ocenjujući da odbijanje apela pape Jovana Pavla Drugog za prekid raketnih udara tokom uskršnjih praznika, predstavlja očigledan znak zaslepljenosti zapadnih lidera (u prvom redu američkog predsednika Klintona), pres-službe Kremlja i Ministarstva inostranih poslova su, istina vrlo tiho, zaključile da se saglasnost o skorom sastanku Kontakt-grupe i Grupe-8, kao i "nova pozicija" Zapada - već formulisana u poznate četiri tačke, mogu smatrati "šansom da će ipak prevladati razum".

Nasuprot poziciji izvršne vlasti, druge državne strukture ne ispoljavaju ni najmanji optimizam. Ističući da je glavni cilj SAD da "rasture Jugoslaviju" i izdvoje Kosovo iz njenog sastava, predsednik donjeg doma ruskog parlamenta Genadij Seleznjov (član najužeg rukovodstva KP) optužio je Ujedinjene nacije i njihovog generalnog sekretara da su se podredili interesima Vašingtona: "Neshvatljivo je ćutanje g. Kofija Anana koji se oglušuje o zahteve mnogih zemalja da sazove Generalnu skupštinu radi razmatranja situacije u Jugoslaviji", izjavio je Seleznjov, uz ocenu da "ispada da su UN taj problem potpuno prepustile NATO-u"! On tome dodaje da će svet, po svemu sudeći, u 21. vek ući - bez Ujedinjenih nacija!

On nije tako angažovan u zahtevu, kao njegov partijski šef i imenjak Zjuganov - da Rusija odlučno stane uz Jugoslaviju - ali smatra da Moskva ne može i dalje da stoji "po strani", a sigurno ne bi smelo tako i da ostane ako usledi upad vojnih snaga NATO-a na teritoriju Jugoslavije: "U stvari, Rusija već sada ima dovoljno razloga da se više ne pridržava embarga na isporuke oružja Jugoslaviji", ocenjuje on, ali veruje da će "jugoslovenska armija i sama moći da se obračuna sa agresorima, ukoliko se NATO odluči da krene trupama na njenu teritoriju".

U istom tonu se izjašnjava i lider ruskih komunista Genadij Zjuganov, koji - u ime Nacionalno-patriotskog saveza Rusije - traži od Kremlja da, uporedo sa diplomatskom akcijom, pruži neophodnu pomoć Jugoslaviji, kako bi mogla da se odupre agresiji NATO-a. Ovaj savez, koji, pored KP, okuplja i niz drugih levičarskih i patriotskih partija i pokreta, u posebnoj izjavi, poziva vladu da istupi iz režima ekonomskih sankcija protiv Jugoslavije, da joj dostavi savremena sredstva protivvazdušne odbrane i da ubrza upućivanje ruskih vojnih brodova u Jadran". Pravi cilj SAD i NATO-a je, kaže Zjuganov, da se "sa lica Zemlje zbrišu svi koji se protive uspostavljanju 'novog svetskog poretka', to jest američkog diktata u Evropi". "Zbog toga se veštački razbuktava etnički sukob na Kosovu, zbog toga se sprovodi surovi genocid nad svim narodima Jugoslavije bez izuzetka: Srba, Crnogoraca i Albanaca, zbog toga se uništava jedno od najdrevnijih ognjišta slovensko-pravoslavne civilizacije na Balkanu", kaže lider komunista i NPSR Genadij Zjuganov.

Svojevrsno iznenađenje, a sudeći prema reagovanjima običnih ljudi i nezadovoljstvo i oštro neslaganje, izazvao je bivši Jeljcinov prvi ministar inostranih poslova, sada deputat Državne dume Andrej Kozirjev, ponovnim napadom na sadašnju poziciju Kremlja, vlade i svog nekadašnjeg Ministarstva u vezi sa agresijom na Jugoslaviju. Njemu se, prvo, ne sviđa, što zvanična Rusija intervenciju zapadnih sila kvalifikuje kao agresiju, a povrh toga što se Rusija vezuje za ljude "tipa Sadama Huseina i pukovnika Gadafija".

Bivši šef ruske diplomatije govori samo u svoje ime, ali ne bi bilo pošteno sakriti da njegova pozicija nije usamljena. Na sličan način, mada ne tako resko, reaguju i drugi pojedinci, pa i neki listovi, ali se njihova pozicija svodi na upozorenja da bi savremena Rusija i njeni lideri "morali da izvuku pouku" iz istorije, pri čemu se misli na već pomenuti "promašaj" carske Rusije u Prvom svetskom ratu.

Oni se tvrdo suprotstavljaju zahtevima da Moskva prestane da se pridržava embarga UN-a na isporuke oružja Jugoslaviji (iako priznaju da se tog embarga, kad su terorističke grupe kosovskih Albanaca u pitanju, niko ne pridržava). Oni su protiv formiranja i upućivanja dobrovoljačkih odreda na Kosovo. Oni neće ni da čuju za bilo kakav vid vojnog angažovanja Rusije na strani Jugoslavije, pa ni za "prisustvo" njenih ratnih brodova u Jadranu.

Nasuprot tome, ruski generali u većini smatraju da rat protiv Jugoslavije ni izdaleka ne predstavlja "lokalno krizno žarište", već da je vojna intervencija NATO-a, koja se krije iza parole o zaustavljanju, odnosno sprečavanju humanitarne katastrofe na Kosovu, deo dugoročne strategije SAD - da zavladaju svetom i uspostave, kako politički, tako i vojni diktat. Ako se ima u vidu i stav pojedinih političara, antizapadnjaka, da Rusija ne bi smela da se zanosi iluzijom da će joj Zapad istinski pomoći da ekonomski ojača, vojna opcija dobija na težini u javnosti, uporedo sa širenjem raketnih udara na sve brojnije ciljeve u Jugoslaviji.

Na toj liniji su i izveštaji, uglavnom iz Beograda, da je jugoslovenska javnost "imuna na pretnje" i čvrsto rešena da ne popusti ni pred ultimatumom Zapada ni pred opasnošću od novih bombardovanja. I ovde su, neki začuđeni, neki impresionirani, ali svi prinuđeni da priznaju da se "nacija okupila oko svog predsednika Miloševića". Tu predstavu o jedinstvu jugoslovenske javnosti, kao efektu na koji nisu računali stratezi agresije, najbolje je u ponedeljak formulisao nedeljnik "Novaja gazeta", u izveštaju svog specijalnog izveštača: "U Jugoslaviji više nema opozicije, a verovatno je više neće ni biti.

Predsednik Milošević je postao nacionalni heroj, oko koga se zbija cela nacija. Amerika vodi unapred izgubljen rat. Kažem Amerika, a ne NATO, zato što je očigledno da su evropske zemlje, njeni saveznici, samo kaplari potčinjeni svom prekookeanskom pukovniku!"

List "Sevodnja", ocenjujući takođe da se Zapad "našao u nebranom grožđu" i da ne zna kako da izađe iz ratnog ćorsokaka u koji je zapao, ne očekujući tako snažan otpor Beograda, zbog čega inicijativa Borisa Jeljcina da se sve vrati na početak, odnosno na mirovne pregovore, ima ozbiljne šanse, zaključuje: zbog intervencije protiv Jugoslavije "Klinton je izgubio san, a njegovi vojni savetnici - glavu"!

Nemačka

Sve više nedoumica

Sve žešći napadi NATO-a na Srbiju i Crnu Goru i odlazak Albanaca sa Kosova u biblijskim razmerama proizveli su vojna, diplomatska i politička reagovanja na Zapadu, koja ostavljaju utisak da su u sve manjoj međusobnoj saglasnosti.

Tako su SAD u nedelju, 4.aprila, odlučile da upute helikoptere tipa "Apač" u Tiranu "u okviru vazdušne akcije" protiv SR Jugoslavije. Kako su ukazali svi zapadnoevropski mediji, te najsavremenije američke letilice služe prvenstveno za podršku pešadijskim, tenkovskim i artiljerijskim jedinicima u kopnenim operacijama, ali su predstavnici Pentagona ponovili da to ne znači pripremu za upućivanje kopnenih snaga. Istog dana su britanski premijer Bler i nemački ministar odbrane Rudolf Šarping još jednom i još odlučnije, ponovili da za njih ne dolazi u obzir da upute kopnene jedinice da napadnu SR Jugoslaviju.

Šarping je odbijanje da uputi pešadiju obrazložio i nemogućnošću da ista vojska koja je prethodno bila neprijatelj, preko noći postane čuvar mira. Međutim, u američkim medijima sve više se govori o tome da bi NATO trebalo da "obezbedi povratak izbeglica na Kosovo" i da tamo "osigura miran suživot". Drugim rečima, da okupira Kosovo.

U potpunom neskladu s takvim nagoveštajima iz Vašingtona je zajedničko saopštenje ministara inostranih poslova Nemačke, Francuske, Velike Britanije, Italije i SAD, takođe objavljeno u nedelju u Bonu. U njemu se prvi put izričito ne spominje zahtev da Beograd prihvati razmeštanje trupa NATO-a na Kosovu (niti trupa "pod vođstvom NATO-a"), već je reč o "međunarodnim bezbednosnim trupama". Ne zahteva se od Beograda više ni da potpiše dokument iz Rambujea, već "stvaranje političkog okvira za Kosovo na osnovama sporazuma iz Rambujea". Uz to se zahteva povratak svih izbeglica i povlačenje "srpskih vojnih, policijskih i paravojnih jedinica" sa Kosova.

Deklaracija ministara objavljena je u sklopu upozorenja "beogradskom režimu" da ne pokuša da potkopa "demokratsku vladu Republike Crne Gore".

Uporedo su primetne razlike između zapadnoevropskih reagovanja na predlog Rusije da se održi sastanak "Grupe osam" najvećih industrijskih država posvećen pronalaženju mirovnog rešenja za Kosovo. Dok je Bon, u svojstvu predsedavajućeg "Grupe osam", oprezno pozdravio ovu rusku inicijativu, a Italija već saopštila da će se sastanak održati ove sedmice, iz Vašingtona prvenstveno dopire odbijanje, a iz Londona ignorisanje.

Uporedo sa konfuznim diplomatskim manevrima počinje da se formira črvršći front političkog protivljenja agresiji NATO-a. U više od pedeset nemačkih gradova zahtev da se obustavi svako nasilje na Kosovu i prestane napad Severnoatlantskog pakta na SRJ bio je u središtu tradicionalnih uskršnjih mirovnih marševa. U redovima vladajuće "crveno-zelene" koalicije povećava se broj zahteva da Nemačka preispita u šta je zapala, ali istovremeno raste nezadovoljstvo zbog, kako je to nazvao kancelar Gerhard Šreder, "deporatacije Albanaca sa Kosova". Javnost, ne samo u Nemačkoj, tone u sve veću nedoumicu oko osnovnog pitanja - da li je Zapad započeo "pravedni" rat s ciljem "humanitarne podrške", ili je podvrgnut američkom tutorstvu koje u istoj meri oduzima samostalnost zapadnoevropskim saveznicima koliko i služi projekciji američke moći u svetu.

Grčka

Vlada u raskoraku s narodom

Slike porušenih mostova i Beograda u plamenu, istovremeno sa morem iznurenih izbeglica sa Kosova u Makedoniji i Albaniji obeležile su protekle dane u Grčkoj. Talasi antiratnih manifestacija - od masovnog koncerta u Solunu i novih demonstracija u Atini, do najudaljenijih krajeva nastavljaju se, zabeleženi u medijima, ali nisu posebno isticani.

Paralelno sa njima, u humanitarnim i nevladinim organizacijama, crkvenim opštinama, mesnim zajednicama, na sajmovima i na bankarskim računima, nastavlja se prikupljanje pomoći svih vrsta, od hrane i odeće do medicinskog materijala i krvi, i medicinara-dobrovoljaca koji se brinu o izbeglim kosovskim Albancima među kojima su počele epidemije, a desetak je već i umrlo.

Vlada svakodnevno šalje po dva vojna transportna aviona C-130 pomoći u Albaniju i pojačaće tamo grčko vojno prisustvo radi distribucije pomoći. Pomoć se šalje i u Makedoniju, organizuje i za SRJ, ali grčke granice za sada ostaju zatvorene, dok se na nivou EU ne odluči o podeli izbeglica među zemljama-članicama. Izbeglice su sada glavna briga Atine, koliko iz humanitarnih razloga, još više iz straha od političke destabilizacije celog regiona, koju je ministar odbrane Akis Cohatzopulos već dijagnostifikovao.

Na kritike od strane dela opozicije, Cohatzopulos je u nedelju ponovio svoje ocene: "Ne radi se više samo o problemu Albanaca na Kosovu, niti je ovo više samo problem Jugoslovena i g. Miloševića, nije ni problem samo NATO-a, nego je i problem naroda Balkana", rekao je: "Ugrožena je bezbednost čitavog regiona" i zato Grčka "ima i obavezu i pravo da štiti i izražava svoje pravo na bezbednost, na mir, na saradnju i stabilnost u regionu".

Predsednik opozicione Koalicije levice i napretka, Nikos Konstandopulos, koji u ponedeljak treba da dođe u posetu Beogradu, ocenio je da je tom izjavom "vlada Grčke došla u potpuni raskid sa stavom grčkog naroda, identifikovala se sa politikom, argumentacijom i propagandom SAD, čime je našoj zemlji natovarila deo istorijske odgovornosti". Predsednik Demokratskog društvenog pokreta (DIKKI) Dimitris Covolas smatra da Cohatsopulosova izjava "pokazuje... da vlada polaže ispit ne pred grčkim narodom, nego pred svojim stranim zaštitnicima...".

Premijer Simitis je još ranije kratko sažeo zvaničan vladin stav : "Prvo Grčka"... a onda svi ostali".

Makedonija

Prevaziđena kriza

Izbeglička kriza do koje je došlo zbog nepregledne reke dolazećih Albanaca sa Kosova protekle nedelje je za malo dovela u pitanje opstanak tropartitne vladajuće koalicije u Makedoniji. Makedonski nacionalni Savet bezbednosti je, naime, objavio da zemlja zbog raspoloživih kapaciteta nije više u stanju da primi izbeglice, stavljajući pri tome na znanje da ne isključuje mogućnost zatvaranja granica. Demokratska Partija Albanaca Arbena Džaferija usprotivila se ovakvoj nameri pretnjom da će izaći iz vladine koalicije; međutim, u međuvremenu je "crveni signal" Gligorovljevog saveta postigao efekat: američki predsednik, generalni sekretar OUN-a, nemački kancelar i drugi uticajni svetski državnici regovali su najavom da će Zapad i SAD primiti, kao prvi korak, oko 100.000 izbeglica. Obećali si i povećanje humanitarne pomoći, ali i druge olakšice za vladu Ljupča Georgievskog.