Monetarna politika u ratnim uslovima

Dinar čuva stabilnost

Monetarna politika, sudeći po prošlonedeljnim zbivanjima u ekonomiji, biće okosnica stabilnosti u ratnim uslovima. Preciznije, od sudbine dinara zavisiće ratni standard građana Jugoslavije, njihova kupovna moć, pa samim tim i uspeh države u vođenju planske ratne ekonomije

Još jedno ratno ekonomsko čudo. Pokazalo se da su retki dileri deviza u subotu bespotrebno trljali ruke. Za razliku od mirnodopske prakse, podela drugog dela penzija za decembar prošle godine nije se odrazila na ponudu dinara na ulici. Penzioneri su, pošto su strpljivo sačekali u redu svoje penzije, pravo iz banaka i pošta stali u redove ispred trafika, apoteka i prodavnica prehrambenih proizvoda. Devize im ili nisu pale na pamet ili penzije nisu bile dovoljne da pokriju i eventalne potrebe za stranim novcem.

Monetarna politika, sudeći po prošlonedeljnim zbivanjima u ekonomiji, biće okosnica stabilnosti u ratnim uslovima. Preciznije, od sudbine dinara zavisiće ratni standard građana Jugoslavije, njihova kupovna moć, pa samim tim i uspeh države u vođenju planske ratne ekonomije. Upravo zbog toga su mnogi primetili upozorenje dr Đorđa Đukića, ozbiljnog ekonomskog stručnjaka, saveznog poslanika i člana Saveta Narodne banke Jugoslavije (NBJ), da je raskorak između uličnog i zvaničnog kursa i te kako opasan u ovom trenutku. U pismu koje je uputio saveznom premijeru Momiru Bulatoviću, dr Đorđe Đukić između ostalog predlaže da država prizna realan devizni kurs "koji je pre uvođenja ratnog stanja bio 55 do 60 odsto viši od zvaničnog".

Ulični dileri deviza trenutno nemačku marku prodaju za deset, a otkupljuju za 9,5 dinara. Pošto na ulice izlaze malobrojni trgovci devizama, poremećaje na tržištu može da izazove veoma mala količina novca, s jedne, odnosno njihov međusobni dogovor, s druge strane. U pismu Bulatoviću dr Đukić ne precizira da li njegov zahtev za "priznavanje realnog kursa" podrazumeva zvaničnu devalvaciju ili će se "realan kurs" priznavati jedino firmama koje su, prema novim saveznim propisima, dužne da svoj devizni stok uplate na račun u svojoj poslovnoj banci, koja potom devize prosleđuje NBJ. Dr Đukić predlaže skraćenje ove procedure, nakon čega bi firme mogle da prodaju devize direktno NBJ, "po komercijalnom kursu". Na taj način bi se, smatra dr Đukić, omogućila veća dinarska likvidnost "u funkciji izmirivanja obaveza iz tekućeg poslovanja, za isplatu ličnih dohodaka i plaćanje obaveza prema dobavljačima i državi".

To što dr Đukić predlaže Bulatoviću zna svaki ozbiljniji ekonomista. Ukoliko se NBJ drži zvaničnog kursa i želi da ga brani, ona će za svaku otkupljenu marku moći da emituje samo šest dinara. U sprezi s odlukom guvernera NBJ Dušana Vlatkovića, da novčana masa u aprilu ne sme da poraste više od pet odsto, to vodi direktno u nelikvidnost. Iako nisu ekonomisti, penzioneri koji su strpljivo čekali svoje sledovanje u Beobanci, u Kolarčevoj ulici, požalili su se reporteru "Vremena" kako se boje da "ovu crkavicu" više neće ni dobiti. "Rat je."

Budući da je ponuda dinara niska, kako zbog restriktivne monetarne politike tako i zbog činjenice da su plate i penzije potrošene na zalihe hrane i drugih neophodnih namirnica, mnogi su ovih dana ozbiljno proučavali šturo saopštenje sa sastanka predsednika Slobodana Miloševića i guvernera Vlatkovića. U saopštenju se navodi da je razgovor bio posvećen "pitanjima funkcionisanja finansijskog sistema i reorganizovanja bankarskog sistema u funkciji efikasnog prilagođavanja okolnostima ratnog stanja". Nije saopšteno da li je na ovom sastanku bilo reči o predlozima dr Đukića, niti da li se razgovaralo o zahtevu srpske vlade da se šteta nastala od bombardovanja odmah sanira.

O ovom poslednjem govori i bivši guverner NBJ dr Dragoslav Avramović koji, u kratkom intervjuu "Glasu javnosti", navodi da je centralna banka glavni finansijer države, te da je pitanje šta će biti sa stabilnošću dinara ukoliko guverner bude morao da pokriva ratnu štetu. Prevedno na laički jezik, bivši guverner se pita da li će NBJ morati, prosto rečeno, da štampa pare kako bi se finansirala obnova porušenog. Budući da je država odlučila da mesečnu kamatu obori sa 100 do 150 na 2,2 odsto, opravdana je bojazan da će retko ko hteti da po tako niskoj ceni odobrava kredite za obnovu, odnosno da će oni koji imaju para pretvarati dinare u devize. Ovako niske kamate, upozorava dr Avramović, održive su samo ako mesečni rast cena bude ispod jedan odsto.

Zasad je ovakav scenario održiv, s obzirom na to da država kontroliše cene u maloprodaji i verovatno se neće odreći te kontrole.

Savezni zavod za statistiku počeo je da registruje ratnu štetu, ali realnih i preciznih procena o njoj za sada nema. Na jednom od skorašnjih sastanaka u Privrednoj komori Srbije, direktor "Grmeča" Rajko Unčanin izjavio je da dosadašnja šteta iznosi više od 100 milijardi dolara. To je, međutim, ono što se zove direktnom štetom, a koliki će gubici nastati zbog smanjenja izvoza, koji je neminovan, zatim pada proizvodnje i zaposlenosti, troškova socijalnog programa za radnike čije su fabrike srušene ili će biti zatvorene - teško je proceniti.

Ono što interesuje prosečnog građanina, koji na putu od skloništa do kuće ili stana baš i ne razmišlja o monetarnoj politici, jeste koliko dugo će preduzeća u kojima rade moći da im isplaćuju plate. U firmama u kojima je bilo isplata od početka bombardovanja plate nisu sistematski umanjivane, ali su pojedine fabrike u unutrašnjosti već počele da prave planove o isplatama u naturi. U Uredbi savezne vlade o radnim odnosima u ratnom stanju (popularno: uredba o radnoj obavezi) kaže se da "direktor, ako nema dovoljno sredstava, može da isplati umanjenu zaradu koja se smatra akontacionom i ne može da bude niža od najmanjeg iznosa utvrđenog zakonom ili kolektivnim ugovorom". Nije teško pretpostaviti da će, u žestokoj besparici koja je vladala i pre uvođenja ratnog stanja, mnogi direktori iskoristiti ovu mogućnost, što će direktno uticati na iznos poreskih prihoda koje će prikupiti država, a po osnovu naplate poreza i doprinosa na plate zaposlenih.

Početnu besparicu građani bi mogli da premoste trošenjem deviza iz slamarica, ali pouzdanih procena o iznosu ovakve štednje nema. Istovremeno, po svemu sudeći, devizni penzioneri ne mogu da računaju na penzije zarađene u inostranstvu dok traje rat. Pavle Kiš, predsednik Udruženja deviznih penzionera, kaže da ih, osim švajcarske, nijedna od stranih vlada nije zvanično obavestila o prekidu uplate penzija. Pozivajući se, međutim, na mirnodopsku praksu, kada su ove penzije stizale neredovno, Kiš očekuje da će u ratnim uslovima one stizati još neredovnije. To znači da će Srbija svakog meseca ostati kraća za devizni stok od tridesetak miliona maraka, koliko iznose prihodi deviznih penzionera na mesečnom nivou.

Samo desetak dana ranije, na ratnu ekonomiju upućivala je jedino uredba savezne vlade kojom je uveden ratni porez na promet. U međuvremenu, država je uvela ratne propise u oblasti uvoza i izvoza, deviznog poslovanja, uvedena je radna obaveza. Koncept ratne ekonomije nije nepoznat, ali je, kako upozoravaju ekonomisti, uspešno funkcionisao jedino u Nemačkoj, Engleskoj i Americi, i to pre svega zato što je stanovništvo ovih zemalja imalo poverenja u nacionalnu valutu. Zaključak je jednostavan: kakva-takva ekonomska stabilnost moguća je jedino ako građani ne požure kod lokalnih dilera da ono malo dinara pretvore u devize.

Setva