Handkeova drama Vožnje čunom u Narodnom pozorištu

Komad za film o ratu

"Pisac drame je bio ovde i kazao da su glumci u Beču bili uzbuđeni zbog tuge koju su u tekstu pronašli. Lako je Austrijancima da tuguju nad nečim što ih se ne tiče direktno: možemo i mi da tugujemo nad grčkom tragedijom, ali teško je posle ove sirene od maločas uključiti bilo kakav estetski impuls koji bi doveo do pročišćenja"

Sve su probe važne, samo je prva bitna - kaže se.

Narodno pozorište, sala za čitaće probe na trećem spratu, subota 29. maj, 11 časova, prva proba Vožnje čunom Petera Handkea, dramskog teksta čija je praizvedba zakazana za 9. jun u bečkom Burgteatru, u režiji čuvenog Pajmana, i čija će evropska premijera van nemačkog govornog područja biti odigrana u Beogradu, u režiji Dejana Mijača. Scenograf je Miodrag Tabački, kostimograf Bojana Nikitović, a kompozitor Igor Gostuški. Igraju Branislav Ciga Jerinić, Rade Marković, Nebojša Dugalić, Boris Komnenić, Ljubomir Bandović, Zoran Ćosić, Dušanka Stojanović, Branko Vidaković, Boris Pingović, Aleksandra Nikolić, Dragan Maksimović, Nebojša Ljubišić, Janoš Tot i Dragan Zarić.

Prvi stiže Ciga Jerinić, ne nadajući se da će štampanje teksta drame uopšte biti završeno do ove probe: "Kako, kad dvadeset četiri časa nije bilo struje?" Slično reaguju i ostali.

"Ovo mi je prvi rat u životu, pa i prva ratna proba. Voleo bih da što više radimo po nepisanim pravilima pozorišnog života, i da naš rad što manje uslovljava ono što ne zavisi od nas", bila je lična poruka koju je kolegama uputio Miloš Krečković, direktor Drame i dramaturg predstave. "Sklapajući ovaj projekat, računali smo da premijera bude sledeće sezone, pod uslovom da bude sezone, da bude nas i svega ostalog. Ali da nismo verovali da će svega toga biti, ne bismo vas ni zvali. Nećemo forsirati ništa što je u ovim uslovima previše teško i previše mučno, jer ne znamo kakvu koncentraciju i intenzitet rada možemo da damo. Zato sada možemo samo da pročitamo tekst, pa da najesen nastavimo rad, a možda možemo i da uradimo dovoljno da za jesen ostavimo samo finiš." Zahvaljuje se direktoru Narodnog pozorišta Nebojši Bradiću što je došao na prvu probu, pozdravlja veterane Jerinića i Markovića ("Meni je najvažnija Ljiljana Paunović, sufler", upada Dragan Zarić), goste Ljubišića i Tota, zahvaljuje svima što su našli načina da, i bez prevoza, stignu na probu. Rečenicu "poželeću vam sreće više nego inače" završila je sirena označavajući početak vazdušne opasnosti.

"Mislim da je mnogo lakše kad imamo enigmu od teksta nego nešto što smatramo potpuno jasnim. Jer svaki tekst bi kad stanemo pred njega, morao da bude upitan i začudan. Ovde se radi o tekstu zagonetki", početna su uputstva glumcima i saradnicima reditelja Dejana Mijača. "Pisac drame je bio ovde i kazao da su glumci u Beču bili uzbuđeni zbog tuge koju su u tekstu pronašli. Lako je Austrijancima da tuguju nad nečim što ih se ne tiče direktno: možemo i mi da tugujemo nad grčkom tragedijom, ali teško je posle ove sirene od maločas uključiti bilo kakav estetski impuls koji bi doveo do pročišćenja. Mislim da se ne treba plašiti nejasnog u komadu. Lično se uvek plašim kada predstava postane savršeno jasna - onda je to idiotska predstava."

Suštinu komada Mijač vidi u tri teksta koja je Handke citirao na početku drame: "Znakovima pored puta" Ive Andrića, Geteovim "Serbische Lieder" i Dušanovom zakoniku. Čita naglas Andrića. "Moralno razočaranje, prouzrokovano greškom drugoga koja sličnu grešku zaseni u nama samima, dozvoljava nam da zauzmemo strogo i otmeno držanje sudije i žrtve istovremeno, izaziva u nama stanje moralne euforije. Ta euforija nas brzo i sigurno udaljuje od puta svakog ličnog moralnog savršenstva, čini od nas nemilosrdne pa i krvoločne sudije." Mijač kaže: "Ako to nije ovo što mi sada živimo, onda ne znam šta je! Ovo se tiče baš nas! Mi smo moralno razočarani greškom drugoga, drugi je pogrešio, ne mi. Ali i mi imamo grešku, no zasenjena je, ne možemo više da je uočimo, zato smo sebi i žrtva i sudija. Zato smo u stanju moralne euforije, postajemo kreature, užasavajuće, a to nas čini krvoločnim sudijama. Kome? Samima sebi. Andrićeva poruka je nešto što, ideološki gledano, vi kao glumci morate da tražite u sebi. Ovo što Gete govori jeste nešto što proizilazi iz toga, kao pogled stranca. Gete je problem ovoga naroda dotakao kroz poeziju, kroz najviši momenat duhovnog izražavanja. Upitao se šta bi to moglo biti to što je izrodilo to? Evo jedne od tih definicija: 'To je nešto neprimetljivo'. Ne možemo ga racionalno objasniti. A dešava se. Ljudi kad počnu da govore o tome, podižu ga na nivo epike. Gete uočava da se pred nama odjedared pojavilo nešto neiskazivo koje pokušava da se svuda odrazi i značajno je što to nije samo citat života, nego poezija sama. Hoće reći da mi u ovom trenutku živimo tragediju, znači jedan poetski žanr. I, na kraju, car Dušan: 'Da selo sa selom pase'. Ovo bi trebalo da bude poruka dela. Kad isteramo goveda na pašu, sva su ista, bilo iz kog sela, i trava je ista, tu granica nema, tu selo sa selom pase."

Mijač je zamolio glumce da zajednički pročitaju tekst. "To inače izbegavam, ali mi sada treba da bih mogao sebi da čestitam što sam napravio dobru podelu. Ovde ima nekih koji su nepokriveni (Dragan Zarić igra Dob rotvora, lik bez teksta), i moram da se zahvalim mom drugu Zaretu koji je pristao da učestvuje u predstavi." Zarić odgovara: "Mogu ja da čitam didaskalije."

"Komad za film o ratu", kako glasi podnaslov Vožnje čunom, počinje scenom sa rediteljima Džonom O' Harom i Luisom Maćadom (Ciga Jerinić i Rade Marković) koji, "desetak godina privremeno - poslednjeg rata", u nekom provincijskom hotelu "negde sasvim daleko ili u najdubljoj unutrašnjosti Balkana", prikupljaju materijal za film o tom ratu. U toku je podela uloga. Reditelji Amerikanac i Španac slušaju šta im govore Najavljivač, Hodač, Istoričar, slušaju hladne opservacije Internacionalaca i novinara Grka, koji nije hteo o ratu da izveštava kao oni... Svi ti ljudi uz lica, prikazuju i svoju priču. Na kraju uvide da je taj film nemoguće snimiti.

Likove Hodača i Turističkog vodiča Mijač je spojio u jedan lik, moli Borisa Komnenića da ih čita, "da vidim može li taj dupleks, nešto kao rasturena ličnost, kao kad neko sam sa sobom diskutuje". Branku Vidakoviću, Borisu Pingoviću i Aleksandri Nikolić Mijač kaže da igraju tri Internacionalca kao troglavu aždaju: "Nastupate kao isto telo, kao sonorni metež."

Scenu u kojoj Ludak (Dragan Maksimović) izaoe i ubije se Mijač objašnjava kao "jedini ekscesni trenutak koji i treba da obeleži klimaks". "Taj deo je, za razliku od ostalih sintetičnih, jedini autentičan. Poražavajuće autentičan. Smrt je odlaženje od svake logike i mora da dovede u pitanje svaki verbalizam i estetiku. Sve ostalo u drami, u kojoj naizgled nema zapleta, kreće se od tog i do tog trenutka smrti. Ludak izleti kao bomba, on je jedini koji činom rasturi situaciju." Priča glumcima o jeziku drame, koji je "sa TV-a". "To će vam biti problem, zato što svi vi govorite nešto što ne pripada vama. Ja svako veče na CNN-u gledam NATO-ovog portparola Šeja. Pitam se kako taj opstaje kao zdrava ličnost?" Krečković dodaje da je izraz "tragična greška" postao deo našeg kolokvijalnog rečnika čim su nam ga prvi put saopštili. "To je postala fraza, i svi znamo da znači - nisi kriv, sve je u redu." Mijač dalje objašnjava da " moraju da tragaju za odnosom prema izgovorenoj reči. "Ova predstava ide iz verbalizovanja prema uživljavanju, pa i ka dokazivanju scene. Svako od nas ima liniju radnje, ovo nije tako haotičan materijal kako se čini."

Draganu Maksimoviću nije jasno: "Ako ovaj komad nema zaplet, zašto je Ludak kulminacija?" Tekst vidi kao "resital, tu zapleta nema". Krečković mu objašnjava da se zaplet ne odvija na vidljivom sloju. Mijač priča da mu je isto pitanje postavio pokojni Miša Žutić kad su radili "Rodoljupce". "Tamo se samo priča 'šta se dogodilo izvan scene, ništa se od toga ne desi na sceni'. Ali, i tamo i ovde postoji unutrašnja stvar, ovde je to pitanje šta je ovaj rat, zbog čega je? Svako na ovo pitanje, od Klintona do mene, može samo da blene. To je jednostavno - pitanje. Eto, time se bavi ovaj komad. Jedan od odgovora je: ovo je šou. Gledajte CNN, imaju voditelje, zagovarače, protagoniste, epizodiste... Ovaj komad je postrat, pitanje šta je rezultat rata. To je kasting, sve se na kraju svodi na to, ali na kasting koji ne uspe zato što to nije rezultat rata. Eto, moje je da verujem u to."

Završna reč iz "Vožnje čunom"

Vreme svih krivaca

"Horde ne obrazuju više klike, nego su sve zajedno jedna jedina ogromna klika, i ova se zove 'svet', i to je novo 'društvo' sveta, u stvarnosti je to jedna jedina finansijska i moralizatorska horda, a iza njene slatkorečivosti stoji kompletna podivljalost"

Završnu reč u drami (tragediji) "Vožnja čunom" Petera Handkea izgovara filmski reditelj Luis Bunjuel (u liku Luisa Maćada), pošto je, zajedno sa kolegom i rediteljem Džonom Fordom (u liku Džona O'Hare), došao na Balkan da, posle okončanja rata, snimi "film o ratu": "Društvo više ne postoji. Društvo se sve više raspada na horde. A ove se ponašaju još više kao horde, sa širenjem laži društva i zajednice nastupa ta laž kao ucena svih onih izvan horde, koji ostaju sve više pojedinačni i usamljeni. Horde ne obrazuju više klike, nego su sve zajedno jedna jedina ogromna klika, i ova se zove 'svet', i to je novo 'društvo' sveta, u stvarnosti je to jedna jedina finansijska i moralizatorska horda, a iza njene slatkorečivosti stoji kompletna podivljalost. I toj hordi na isteku vremena, tim našim nalogodavcima, za istoriju ovdašnju potreban je jedan krivac, a za sebe samu ona je odredila ulogu Dobrog. Ovo je, medjutim, vreme svih krivaca. To je Zemlja, ili Evropa, ili Svet svih krivaca - samo da bi pred sudom sedeli krivci jedni preko drugih. Nečuvena vremena! Kraj društva! I ne samo da neću snimati ovaj film, nego neću više snimiti nijedan film. Hajdemo, Džone. Vamonos. Idemo."