Intervju: Andrej Kazakov

Poremećeni osnovni tokovi života

Komesarijat za izbeglice Srbije daje mišljenje o potrebama i zahtevima lica izbeglih sa Kosova a smeštenih u kolektivne centre, kaže za "Vreme" v.d. šef jugoslovenske kancelarije Visokog komesarijata za izbeglice UN-a i dodaje: "Bilo bi bolje da smo u mogućnosti da sami snimimo potrebe i registrujemo probleme. Nije u pitanju naše nepoverenje prema Komesarijatu, već su informacije iz prve ruke bolji put do donatora"

Pre nekoliko dana dvadesetočlana delegacija predstavnika humanitarnih agencija Ujedinjenih nacija na čelu sa gospodinom Serđom de Melom, zamenikom generalnog sekretara UN-a, okončala je dvanaestodnevnu posetu SR Jugoslaviji.Tim stručnjaka, humanitarnih radnika, u kome su bili predstavnici UNHCR-a, UNICEF-a i agencija UN-a za rad, hranu, razvoj, ekologiju i drugih organizacija obišli su Srbiju, Kosovo i Crnu Goru. Ovih dana se očekuje i njihov zvaničan izveštaj o humanitarnoj situaciji u našoj zemlji.

Poseta ove delegacije na visokom nivou bio je neposredni povod za razgovor sa Andrejom Kazakovim, članom pomenute delegacije i v.d. šefom jugoslovenske kancelarije Visokog komesarijata za izbeglice Ujedinjenih nacija u Beogradu. Kancelarija u Beogradu ni u ovim ratnim danima nije prekidala rad, i dalje pomaže i brine o pola miliona ljudi - izbeglih ili raseljenih u prošlim ratovima na tlu bivše Jugoslavije, i novopridošlim i raseljenim licima sa Kosova. To čini u saradnji sa Komesarijatom za izbeglice Srbije i drugim domaćim i stranim humanitarnim organizacijama. Trenutno se odvijaju 23 humanitarna projekta za izbeglice u Jugoslaviji.

ANDREJ KAZAKOV: Prema poslednjim podacima UNHCR-a, koji se temelje na procenama naših kolega i makedonskih vlasti, u Makedoniji se danas nalazi 249.000 izbeglica sa Kosova, u Albaniji ih je 442.000, u Bosni i Hercegovini ih je 21.000, dok u Crnoj Gori sada boravi 67.000 lica raseljenih sa Kosova.

Izvesno je da je ovih ratnih meseci i u ostale delove Srbije izbeglo dosta ljudi sa područja Kosova. Pošto nemamo svoje službenike na terenu, pre svega iz bezbednosnih razloga, mi smo prihvatili podatke Komesarijata za izbeglice Srbije koji je saopštio da je u pitanju 60.000 ljudi koji su sa Kosova potražili utočište u drugim delovima Republike. Na osnovu toga smo i planirali svoje humanitarne aktivnosti. I tako smo se našli u svojim aktivnostima između starih i novih izbeglica i raseljenih lica - ljudi kojima je potrebna pomoć.

Da li vam se neko već obraćao za pomoć, od pojedinaca ili humanitarnih organizacija?

Posle početka bombardovanja obratio nam se Jugoslovenski Crveni krst sa zahtevima za pomoć u stvarima koje su nam u ovim vanrednim okolnostima dostupne i kojima raspolažemo u našim magacinima. Odmah smo bez posebnih zahteva za procenama o humanitarnoj pomoći odobrili krevete, dušeke, ćebad, kanistere za vodu, vreće za spavanje, plastične folije.

Sredinom aprila nam se obratio i Komesarijat za izbeglice Srbije sa sličnim zahtevima, ovoga puta za potrebe kolektivnih centara u koje su pristigli ljudi sa Kosova. Po informacijama Komesarijata broj ljudi u kolektivnim izbegličkim centrima se povećao za 3500. Komesarijat daje mišljenje o potrebama i zahtevima koji pristižu iz opština. Bilo bi naravno bolje da smo u mogućnosti da sami snimimo potrebe i registrujemo probleme. To bi bio i sigurniji put za ubeđivanje donatora da daju pomoć. Nije u pitanju naše nepoverenje prema Komesarijatu, već su informacije iz prve ruke uvek bolji put do donatora.

Situacija sa izbeglim i raseljenim ljudima je dosta teška. Prvo, postoje izbeglice na teritoriji SRJ koje su, da tako kažem, naša prva briga: to su ljudi smešteni u kolektivne izbegličke centre, ili oni koji se smeštaju privatno. Druga kategorija ljudi kojima takođe treba pomoć jesu raseljena lica sa Kosova, ljudi koji su postali izbeglice u susednim zemljama ili su preko njih otišli u treće zemlje u okviru humanitarne evakuacije ljudi iz Makedonije i Albanije. Treći su oni koji su odavde iz Srbije - sa Kosova otišli u Crnu Goru. Znamo da je dosta naroda sa Kosova otišlo u druge delove Srbije.

Zabrinutost humanitarnih radnika izazivaju i pokreti ljudi sa porodicamam koji zbog nesigurnosti, straha i posledica bomabardovanja, kao što je nedostatak struje ili vode, privremeno napuštaju mesta gde su živeli. Ovi ljudi nisu u našem mandatu, ali u zavisnosti od humanitarne situacije i tu stvar treba proceniti, i to moramo da radimo zajedno sa vlastima u Srbiji. Moram da kažem da sa nadležnim državnim i humanitarnim organima i organizacijama u ovoj zemlji imamo dosta dobru saradnju.

Sa zvaničnicima UN-a obišli ste gradove i područja Srbije koja su po procenama ovdašnjih stručnjaka najviše stradala u bombardovanjima NATO-a? Kakvo je vaše mišljenje o trenutnoj humanitarnoj situaciji u Srbiji i posledicama za budućnost?

Humanitarna misija koja je posetila SRJ imala je cilj da na licu mesta, koliko je to bilo moguće, proceni humanitarnu, socijalnu, ekonomsku i ekološku situaciju u ovoj zemlji i šta bi moglo da se uradi kako bi se pomoglo Jugoslaviji. Obišli smo Beograd, Pančevo, Novi Sad, Niš, Aleksinac, Ćupriju, Kragujevac, Vranje, Užice i Čačak, Kosovo i Crnu Goru.

Moja procena je da je situacija u Srbiji dosta teška. Videli smo porušene fabrike, škole, bolnice. Teškoće, zbog uništene industrije, biće vidljive tek u budućnosti. Imam utisak da vlasti u ovoj zemlji, organizacije zadužene za odrađivanje humanitarnih poslova, za sada drže situaciju pod kontrolom. To naravno ne umanjuje značaj procene o izuzetno teškim prilikama u zemlji. Nedostaju mnoge stvari, poremećeni su osnovni segmenti života, škole ne rade od marta.

Kao humanitarnog radnika više me brine srednjoročna i dugoročna prognoza. Nije tajna da je uništeno dosta objekata iz proizvodnje, što opet znači da ljudi neće moći da rade, zarađuju i da hrane svoje porodice. Oštećene su vitalne stvari u infrastrukturi. Znamo vrlo dobro kako stojimo u ovom trenutku sa vodom i strujom u Beogradu. Slično je i u drugim delovima Srbije. To je nešto što je bilo primećeno od strane misije koja je obratila pažnju na moguće srednjoročne ili dugoročne posledice sadašnje situacije. Za vraćanje stvari koliko-toliko u normalu trebaće mnogo vremena i sredstava. U ovakvim situacijama problem hrane i lekova može da se reši uvozom u relativno kratkom vremenskom periodu. Ostale posledice su mnogo ozbiljnije, čak i ako ova situacija prestane danas.

Kako se UNHCR najdirektnije bavi položajem izbeglica i raseljenih lica koja su se pod bombama našla u istoj ili goroj situaciji kao i ostali stanovnici Srbije, obišli smo na zahtev gospodina De Mela izbegički centar u Temerinu. Opšte je mišljenje da ne smemo, pod naletom novih kolona izbeglica, da zaboravimo one, da tako kažem, stare - iz hrvatskog ili bosanskog rata. A oni su danas u dosta nezavidnom položaju.

Kako danas izgleda Kosovo, koje ste takođe posetili, i kakva je tamo situacija, budući da Pokrajina preživljava najteža razaranja?

Bili smo u Gnjilanu, Prištini, Podujevu, Lipljanu, Uroševcu, Kačaniku. Obišli smo granični prelaz Đeneral Janković, zatim Prizren, Đakovicu i Peć. Misija je potom otišla u Crnu Goru. Iz, kako nam je objašnjeno, bezbednosnih razloga i fizičkog nemogućstva korišćenja puteva zbog bombardovanja, videli smo tek manji deo Kosova. Po mom mišljenju, članovi misije su prikupili dosta informacija na osnovu kojih mogu da podnesu objektivan izveštaj. Ne bih trenutno iznosio svoje utiske o situaciji u Pokrajini - pre izveštaja misije.

***