Fragmenti o ratu (II)

Piše: Mihajlo Pantić

Svi koji podnose ovaj rat, svi koji ga trpe, a to su oni koji nikako ne mogu uticati na njegov tok, osećaju sebe kao dezintegrisane, fragmentarne mentalne strukture, pa tako i misle o onome što ih je snašlo: mozaično, nepovezano, protivrečno.

Svaki rat, a naročito ovaj, pomahnitali je besmisao. Svako ko barem malo razmišlja svojom glavom mogao je pretpostaviti ovakav razvoj događaja, ali da će oni poprimiti katastrofičke dimenzije, to su mogli samo krajnji pesimisti. Rat je kružio oko nas godinama, i sada je tu. Ovde, u središtu iz kojeg pišem ovaj tekst za nekog neizvesnog, jedva zamislivog čitaoca.

Postoji nešto objašnjivo u ovom ratu i nešto neobjašnjivo. Taj neobjašnjivi deo za mene je, kao i za svakog pisca koji se bavi neimenljivom stranom ljudske prirode, i veći i važniji od objašnjivog dela, jer iznova potvrđuje beznačajnost pojedinca, ma ko i ma kakav on bio, u vrtlogu istorije.

Rat se može delimično objasniti geostrateškim ambicijama najveće savremene svetske imperije čije ponašanje potencijalno (samo potencijalno) amnestira tekuću srpsku politiku, onu politiku koja je vođena posle raspada druge Jugoslavije. Ali, to je samo jedna strana medalje: onaj ko želi da ratuje, a svrha postojanja NATO-a jeste rat, već će pronaći razlog. Recimo, sređivanje etničkog sukoba kakvih ima i u zemljama samih članica alijanse. Hoću da kažem da nijedna ovdašnja politička glupost, a bilo ih je mnogo, nije i ne može biti opravdanje za totalnu destrukciju jedne zemlje. Opet deluje nemoguće načelo kazne za nepostojeću kolektivnu krivicu. U ovoj zemlji, da paradoks bude još teži, pate i oni koji su pre nekoliko godina prognani iz svojih nekadašnjih domova u jednom sličnom izgonu čiji pokretači nisu kažnjeni.

Svaka racionalizacija, međutim, prestaje da važi u trenutku kada vas počnu opsedati slike tekuće destrukcije. Meni je najteža, do nepodnošljivosti teška ona slika na kojoj desetine tehnološki najsavršenijih aviona uzleću da bi na kraju pogodili trogodišnju devojčicu koja sedi na noši u svom kupatilu. Smrt deteta, uprkos svemu, pruža mi razlog daljeg bavljenja poslom u koji inače neprestano sumnjam, jer je pisanje, ako ćemo pravo, samo potvrda nemogućnosti da se razumemo. Naš pisac Danilo Kiš govorio je, parafrazirajući Dostojevskog, da književnost daje smisao smrti jednog deteta. Da nema književnosti, ta smrt bila bi uzaludna. Konačno, slika detata koje anđeoski nevino gine u svom domu otkriva ne samo konačni idiotizam svake politike nego i stanje današnjeg sveta.

A današnji svet je ravnodušan i apsolutno proizvoljan. Nekrofiličan. Milijarde ljudi uveče nemaju pametnijeg posla nego da sednu ispred televizora, otvore pivo i pogledaju današnji učinak nekog bombardovanja, masakra, verskog ili građanskog rata. Sede pred televizorom koji je izmišljen da bismo bolje komunicirali, a koji je zapravo ukinio izvornu komunikaciju. Između izveštaja sa (režiranog) ratišta i smrti koju gledamo u nekom igranom (režiranom) filmu više nema nikakve razlike. Ekranska paradigma egzistencije poništila je autentičnost smrti. Smrt se uvek događa drugom i ne dotiče nas. A kada dođe po nas, mi više nećemo biti tu.

Niko posle ovog rata neće biti pametniji, nihilizam je postao akutno stanje civilizacije. Ovih dana neopozivo se, dakle, osvedočavam u moje staro uverenje da je istinska komunikacija nemoguća (osim, možda, u bezglasnoj ljubavi), samo je sada ta nemogućnost dosegla kosmičke razmere i rat je postao neminovan. Ovo je tehnološki Armagedon: gde god da se sakriješ sila te nalazi, i zato ne idem nikuda, najbolje si sakriven kada si očigledan.

Za nekog zvaničnika koji odlučuje o tome šta večeras bombardavati, mesto koje je određeno za cilj (most, put, televizijski toranj, drevna građevina, gradsko ili seosko naselje) nema nikakvu ni praktičnu ni simboličku vrednost, nikakvu istoriju koja nekome daje identitet. Ovo je postmoderni rat, jer istorija gubi svaku važnost, a nema ni realne perspektive, jer sva nesreća dolazi noću, sa neba. Pilot na deset hiljada metara iznad naših glava uništava cilj nišaneći džojstikom na ekranu, isto kao u nekoj kompjuterskoj igrici mojih sinova.

Tehnologija je imoralna, kapital prirodno traži mesto svoje realizacije. Kada se mašinerija pokrene, svi se lako uživljavaju u dodeljene im uloge. Pogledajte nadmenu važnost NATO-ovih generala koja im dolazi od saznanja da u rukama imaju sudbinu sveta. Kada bi nekog takvog glavonju koji ima iluziju da je posednik sudbine miliona ljudi za trenutak stavili u ovdašnje laboratorijske, veštački izazvane uslove, poludeo bi za pola dana. Ili možda grešim. I ovdašnji i tamošnji ludaci imaju, naime, strahovitu privilegiju da ne mogu poludeti.

Ali, kao da svi previđaju da se apsolutna proračunatost jednog trenutka otima kontroli, život izmiče matematici, i sve se pretvara u pometnju u kojoj svi govore ali niko nikoga ne čuje. Nema komunikacije dok traje rat. Zauvek nestaju ljudski životi, iracionalno i bezrazložno. Besprekornost tehnologije mora na kraju poroditi haos. I evo, porađa ga.

Dugoročno gledano, ovo bombardovanje, zaista suludo, doneće regresiju ne samo Jugoslaviji nego i celom svetu, kako u političkom i ekonomskom, tako i u svakom drugom smislu. Jugoslaviji će doneti regresiju zato što bombardovanje ušvršćuje aktuelni režim (kojem zadugo zbog odbrambenih i patriotskih zasluga neće biti razumne demokratske alternative), a svetu zato što se pokazuje da njegova najveća vojna sila više nije u stanju da vlada sama sobom. Zaista je pitanje ko je sledeći zato što mehanizam aAijanse i društvenog sistema na kojem je on ustrojen ne može da postoji bez proizvodnje rata, on perpetuira rat da bi opravdao sopstveno postojanje. Civilizacija porađa sopstvenu smrt. Sve što je Zapadni svet hteo ovim ratom da postigne - ako je bilo šta hteo osim zaposedanja važne geostrateške zone i pražnjenja arsenala vojnih viškova u neobjavljenim (in vivo) manevrima - okrenuto je naglavce. Etnički sukob star dvesta godina nije razrešen već je pretvoren u čisti haos, humanitarna katastrofa dobila je apokaliptičku dimenziju, uništena je jedna mala, siromašna zemlja i njeno zaostajanje za matičnim evropskim okruženjem postalo je tim veće. Demokratija se ne uvodi bombama. Opozicija, koja se sa promenljivim uspehom opirala vladajućem režimu proteklih deset godina, sada je postala gotovo beznačajna jer je patriotizam, a ne kritičnost prema realnom stanju, postao objektivno merilo vrednosti.

To što su nas politička neadaptibilnost i odsustvo smisla za realnost srpske politike uhvaćene u stupicu interesa svetskih silnika - mimo volje svakog razumnog pojedinca - gurnuli u ovaj rat, sada je naprosto manje važno jer su odbrana života i odbrana prava da se ima slobodna zemlja postali neuporedivo važniji egzistencijalni a ne politički ciljevi. Rat je, i niko se više ne pita zašto svi treba da platimo kaznu za kolektivnu krivicu koju nam niko nikada nije do kraja objasnio, niti će, jer je nema. Albanci sa Kosova? Oni su tek izmanipulisani, oni podnose crnu nesreću zato što su postali instrument u priči sa sasvim drugim ciljem i, kada toj priči više ne budu potrebni, biće surovo odbačeni, a potom iznova zloupotrebljeni u zakasneloj romantičarskoj rekonstituciji sopstvenog nacionalnog mita. Ko je šta pitao njihovu sirotinju koja sada služi kao deo velike holivudske masakr-storije sa pucanjem, patnjom i navodnim spasavanjem u poslednjem minutu? Ko je, pre nekoliko godina, pitao Srbe iz Krajine za njihovu sudbinu? Izgnani su iz svoje zemlje sa prećutnim blagoslovom Zapada, uz nevidljivu ali presudnu vojnu podršku hrvatskoj državi. Sada je Zapad promenio predznak. Što znači da INTERES USTANOVLJUJE PRINCIP, a da SILA VERIFIKUJE ISTINU.

Na Balkanu su, svejedno da li je reč o ovom ili onom narodu, očigledno zatajile nekompetentne političke elite, opsednute nacionalističkim mesijanstvom, vođene ambicijama promovisanja lokalne svemoći i nesposobne za kompromisni dijalog. Njih je politika zapadne alijanse iskoristila kao taktičko sredstvo u sprovođenju sopstvenih interesa.

Niko ko se suoči sa ovakvom vrstom saznanja ne može biti srećan. Naprotiv. Pitam se šta da radim i kuda da se denem. Nedostaje mi, svih ovih dana rata, ona vrsta smisla koju čovek dobija od svoje okoline. Sve što činim činim sa osećanjem uzaludnosti i suvišnosti. Ipak, nastaviću da pišem, da posmatram svet, da se razaznajem u njemu. To je, objektivno, najviše što svaki pisac može. Nikakav moralizam, nikakva patetika, nikakvi saveti. Onaj ko veruje da je svet proizvoljan i bez etičkog korektiva, a ja sam na korak do takvog stava, nema prava da se razmeće mišljenjima i savetima. Ostaje, dakle, čista fenomenologija, opis svakodnevice. Vodim dnevnik. To je najviše što mogu. Kažem, nastaviću da pišem, jer je pisanje oblik svedočenja, svejedno što nema više nikoga u sveopštoj ravnodušnosti da to svedočenje sasluša. Tradicija jezika na kojem mi je dato da pišem govori mi da je, ovde, književnost uvek pročišćenje tragičnih učinaka istorije. Rat je zgusnuti tragizam, pomereno lice sveta, a književnost uvek počinje od krize ili neravnoteže realiteta, da bi ih jezički prevazišla: antički teoretičari formulisali su estetičko-etički princip da se uzvišenost lepote rađa uvek u blizini smrti i taj princip važi i do dana današnjeg. Ovih dana se ponovo u njega uveravam. Nama je ovaj rat najteži zato što ga trpimo, zato što smo mi došli na red, ali rat je konstanta civilizacije, on izlazi iz njene prirode, iz njenog nesvesnog.

Moderni svet je samo tehnološki poboljšao i funkcionalizovao tu crtu svoje prirode, prevodeći je u svesno, u ciničan, dejstveni princip: na duže staze rat je progres. A da je rat sudbina sveta znali su misleći ljudi davno pre nas. Samo, nama, kao i svim ravnodušnim ljudima današnjice, treba nešto da se desi da bismo konačno poverovali u tu mogućnost. Kao i porođaj, rat je neprenosivo iskustvo. Čovek, koji je u suštini indiferentno biće (moral samo delimično neutrališe tu njegovu osobinu) stvarno reaguje tek kada se njemu ili njegovim bližnjim desi nesreća. Svejedno što je sve to već odavno napisano. Evo vam dva primera, jedan apstraktan a jedan konkretan. Ruski mislilac Nikolaj Berđajev kaže: "Uvek sam verovao u neprekidno nove i nove katastrofe, nisam očekivao mirnu budućnost i za mene nije bilo ničega neočekivanog u tome što smo zakoračili u akutno-katastrofalan period."

A najveći hrvatski pisac Miroslav Krleža piše u romanu Zastave: "Ništa se iza ovih humanističkih propovijedi i ne čuje nego brušenje noževa. Spremaju se gospoda na grabežno umorstvo i prije no što će balkansku raju poklati, žele da je difamiraju pred Evropom kao hajdučiju, kao da su oni jedini garanti evropske civilizacije."

Ponekad me pitaju da li će ovaj rat značiti promenu kulturnog modela i okretanje Jugoslavije od sistema zapadnih vrednosti. Ne verujem. Treba razlikovati američku potrošačku mašineriju - film, brzu hranu, reklame, medije, favorizovane proizvode - kao sredstva, kao deo tehnologije moronske integralizacije sveta koji ne poznaje kategorije razlike i različitosti, od zapadne kulture čije smo vrednosti postepeno usvajali tokom druge polovine XX veka. Demokratija, liberalno tržište, privatna svojina i evropski kulturni model, a njemu po tradiciji pripadamo vekovima, jesu vrednosti zapadnog sveta koje važe i za nas. Razlike postoje samo u shvatanju morala, a to biva od različitosti religijskih matrica. Zato je to pitanje pomalo iskonstruisano, jer mi, ma šta ko o tome mislio, već jesmo zapadni svet, mada ne želimo da budemo Amerika. Ovde je marka ekonomsko merilo vrednosti, srpska književnost je odavno u postmodernističkoj fazi, najbolji smo košarkaši na svetu, a košarku su izmislili Ameri. Uostalom, svoj protest protiv suludosti ovog rata, i protiv krvave agresije, izražavamo čistim srpskim rokenrolom koji je univerzalna umetnost današnje civilizacije.

Deo grada u kojem živim od svog rođenja, Novi Beograd, najurbaniji je deo Balkana. Nastao je tokom poslednjih pedeset godina kao projekcija ideološkog sna o srećnoj socijalističkoj budućnosti. Simbol te budućnosti, zgrada nekadašnjeg centralnog komiteta nekadašnje komunističke partije Jugoslavije, spaljen je i srušen u ovom ratu. Sličnu sudbinu doživeo je i niz potpuno civilnih objekata u neposrednoj blizini mesta na kojem stanujem. Još malo, još samo malo i Beograd će početi da liči na scenografiju filmova o postapokaliptičkim vremenima. Ali, začudo, Beograd time ne gubi identitet već ga, rekao bih, osnažuje i iznova uspostavlja. Rat rađa perverzne paradokse: što manje grada, to više identiteta. S tim da moj deo grada, Novi Beograd, o kojem uglavnom pišem u svojim pričama, kroz ovaj rat dobija jednu dimenziju čiji je nedostatak dovodio u pitanje njegov habitus, a to je bliskost među ljudima. Često sam se pitao da li je Novi Beograd uopšte grad, sada znam da je to konačno postao, jer su ljudi, sticajem teških okolnosti, najzad upućeni jedni na druge, oni integralizuju prostor koji nastanjuju.