KULTURA

Vreme vanredno izdanje broj 1, 27. mart 1999.

 

Srpsko-hrvatski apsurdi

Titlovanje i tiltovanje

U Zagrebu samo što nije počeo da se prikazuje (srpski) film Srđana Dragojevića Rane, a lokalni distributer je već službeno i mrtav-ozbiljan najavio da će dotično celuloidno delo biti titlovano na hrvatskom

Poznato je da u nekim varvarskim zemljama (Nemačka, Italija, Francuska etc.) postoji neopisivo degutantan domorodački običaj da se igrani filmovi sa drugih jezika sinhronizuju, tj. da lokalni glumci imaju nepresušan izvor "tezgi" u "pokrivanju" glasova pravih filmskih aktera; tako je moguće da u mnogim naizgled normalnim zemljama ljudi uopšte i ne znaju kako zvuči neponovljivo unjkanje Hemfrija Bogarta, odsečna tvrdoća glasa razbesnelog Prljavog Harija ili neopisivo ljupko cvrkutanje Odri Hepbern u Doručku kod Tifanija; šta tek reći o žalosnom faktu da domorodačko stanovništvo ne nalazi ništa neprilično u tome da Džon Vejn viče Komm, schnell! ili da agent Kuper, u trenutku kad ugleda Boba pa se zagrcne svojom neizbežnom pitom od višanja, zavapi Mamma mia, che cosa... Sve su to, dakako, primeri dostojni ulaska u poznatu "Istoriju ljudske gluposti" Paula Taborija (koja vapi za novim, znatno dopunjenim izdanjem), ali sva je prilika da će na ovim prostorima koliko za koji dan pluralitet čovekolikog idiotluka dobiti kvalitet više. U Zagrebu samo što nije počeo da se prikazuje (srpski) film Srđana Dragojevića Rane, a lokalni distributer je već službeno i mrtav-ozbiljan najavio da će dotično celuloidno delo biti titlovano na hrvatskom! Sada svi jezičko-filmski sladokusci nestrpljivo očekuju da vide kako se na hrvatskom kaže, recimo, "M'rš u pičku materinu, budalo jedna", tek toliko da obogate fundus svojih poliglotskih znanja.

Eto, tako jedno napredno civilizacijsko dostignuće - titl - na ovom nesrećnom potkontinentu postaje nova, beskrajnim potencijalom ispunjena, tehnika usavršavanja ridikuloznosti. Zemlje-naslednice počivše SFRJ mogle su, naime, da se ponose time što bar u nečemu pripadaju prosvećenom i kulturnom delu čovečanstva, onom koji strane filmove titluje, ne kasapeći izvorno umetničko delo i ne debilizujući sopstvenu publiku. Međutim, džaba je radovati se: jezik, kultura i politika nisu ovde zbog toga manje perverzno isprepleteni, naprotiv. Hronično pateći od hipertrofiranog sindroma narcizma malih razlika, balkanske južnoslovenske nacije - tačnije, njihovi dirljivo nedoučeni ali besprekorno isfrustrirani parapolitički i parakulturnjački žreci - panično traže sve potencijalne belege svog "jedinstvenog" identiteta, sve simbole razlike koji će potvrditi da njihova opstojnost nije tek puka romantičarska fikcija. S religijsko-konfesionalnim varijetetima ta stvar još kako-tako funkcioniše (mada samo po cenu ogromnih pojednostavljivanja i nedozvoljenih uopštavanja), ali s jezikom nastaje pogolem, krajnje neprijatan problem: četiri "središnje" priznate južnoslovenaske nacije (Srbi, Hrvati, Crnogorci, Muslimani-Bošnjaci) dele nešto što bi se, ni po babu ni po stričevima, moglo nazvati zajedničkim jezikom. Da prostite. Pošto je u ovom delu planete, iz nekih razloga, priznavanje same egzistencije nekog etničkog partikulariteta čvrsto povezano s postojanjem vlastitog, s Drugima nedeljivog jezika, a ovo, pak, okrunjeno postojanjem vlastite, megasuverene države, danas vlasti postjugoslovenskih zemalja, ali i dominirajuće kulturnjačke elite, insistiraju na postojanju četiriju samostalnih jezika: srpskog, hrvatskog, crnogorskog i bosanskog. Pri tome niko nikada nije umeo suvislo da raspetlja ni da li, recimo, Srbin iz Ogulina ili Virovitice priča srpski (sa sve žlicom i kruhom!) i da li Hrvat iz Sombora priča hrvatski (sa sve ekavicom, "lalinskim" otezanjem, hlebom, kašikom etc.), a kamoli da ustanovi nekakve "imanentne" razlike između tih jezika, one koje ih čine samostalnim entitetima. Obaška i to što će vam svaki upućeniji jezikoslovac reći da je krajnje neozbiljno i nenaučno verovati u nekakav "srpski karakter" hleba i "hrvatski karakter" kruha. A šta tek raditi s bosanskim? Da li tim nelahkim jezikom govore samo Bo(h)šnjaci (zašto se onda ne zove bošnjačkim?) ili i bosanski Srbi i Hrvati? Ali, kakvi su onda to Srbi i Hrvati kad, pored živih i zdravih matičnih jezika, govore drugačije? A ako, pak, ne govore - počem je taj jezik bosanski kad ga većina Bosanaca ne govori? A šta tek da radimo s mučenim Crnogorcima, koji se, eno, et(n)ički dele na Srbocrnogorce i Montenegrocrnogorce, a govore do u glas isto, da ih ni majka razlikovala ne bi? Pitanja ima još bezbroj, a suverene "razlikovne" odgovore daju uglavnom samo politikantske zadribalde, provincijalno opsednute fantazmom suverenosti, a nesposobne da shvate čak ni tako banalne stvari kao što je fakat da Austriji nepostojanje "austrijskog jezika" uopšte ne smeta da bude samostalna država, a da gigasuverena globalna velesila SAD sasvim normalno koristi engleski, dakle jezik bivših kolonijalnih gospodara, bez ikakve želje da konstituiše nekakav "američki jezik" kao Simbol Samostalnosti. A nije da nema vrlo lako uočljivih jezičkih razlika između Britanaca i Amerikanaca. Samo se oni, u svojoj anglosaksonskoj škrtosti, još nisu odvažili da se bace u trošak i, recimo, titluju Vudija Alena po londonskim bioskopima. Misle, jadni, da je dovoljno da nešto bude glupo ili čak idiotski, pa da to odmah ne treba da se radi...

U Beogradu je nedavno jedva sprečilo notornog Radmila Marojevića i slične duhovne gigante da što prognaju, što "posrbe" celokupnu hrvatsku književnost; u Zagrebu su, pak, purgerski Veleumovi zapeli da izdaju Andrića u "hrvatskom prevodu", u Sarajevu šefovi Društva Liliputanaca još dumaju da li da oproste neukom i neveštom Meši Selimoviću što se neprilično nacionalno izjašnjavao. U društvima obolelim od konradovske histerije identiteta - vidi belaja: što histeričnijeg, to lažnijeg i neuverljivijeg u svojoj težnji za Apsolutnom Razlikom - stvari nužno otklizavaju ka čistom, kliničkom ludilu. To je zakonit i neizbežan skor duge i apsolutističke vladavine onih koji su oboleli od sindroma malograđanskog samoobožavanja prvog lica množine (sveto "Mi") i kolektivnog, bajagi "samoodbrambenog" narcizma. A ta boljka je zarazna i "kulturološki" smrtonosna, tj. zombirajuća: vidiš, ide čovek, takoreći živ, a mozak mu odavno preminuo u Gospodu. Šta ćeš, žrtvovao ga za Nacionalnu Stvar! Otud je i aktuelni slučaj titlovanja proizvod neizlečivog tiltovanja u glavi. Ima toga svugde, opasno je samo kada postane znak samolegitimacije, lozinka Ispravnosti, kanon Nove Normalnosti. A baš je to, dakle stanje histerije identiteta, ono u čemu živimo, uz neke folklorne razlike, na obe obale Dunava i Drine. Treba zato upozoriti putnike-namernike: Welcome to the jungle, and leave your brains at home. Tiltovati možete i bez tog luksuznog pomagala.

Teofil Pančić


Srđan Dragojević

Osećam gađenje

"Ranije bih se slatko smejao takvim budalaštinama"

"Samo malo ranije smejao bih se slatko takvim budalaštinama koje su svojstvene ljudima svih nacija na ovim prostorima, ali u poslednjih par meseci imam osećaj da sam psihički već "pukao" i da mi takve stvari više nisu smešne. Osećam samo gađenje prema svemu tome, sve više sam uveren da je glupost najčvršća moneta na ovim prostorima i da će tako ostati još dugo vremena", kaže tim povodom reditelj Srđan Dragojević.

"Siguran sam da zakoni u Hrvatskoj tako tretiraju svaki strani film. Pošto je hrvatski jezik prema njihovom Ustavu različit od srpskog jezika, dešava se nešto što je po njihovim zakonima legitimna stvar. Ipak, ja na to mogu da gledam samo sa pozicija zdravog razuma, a ne iz perspektive zakonodavstva jedne suverene države."

K.R.

 

prethodni sadržaj naredni

Up_Arrow.gif (883 bytes)