Dragoslav Avramović

Novo stezanje kaiša

Znaci zaoštravanja ekonomske krize SRJ u 1999. Šta sada?

Sadržaj

II - ELEMENTI ZAOŠTRAVANJA EKONOMSKE KRIZE
Oskudica goriva
Oskudica nekih ključnih životnih namirnica i opšti haos cena
Nelikvidnost privrede, stanovništva i države
Rastući administrativni i poreski pritisak na privredu i stanovništvo
Nastavak sankcija
Rastuća beda
Pritisci na vlasti za dopunsko trošenje dinara
Verovatna očajna situacija zvaničnih deviznih rezervi SRJ
II - ŠTA SADA?

I - ELEMENTI ZAOŠTRAVANJA EKONOMSKE KRIZE

Poslednjih nedelja množe se znaci zaoštrenja krize u SRJ:

Podaci o ovim elementima krize sadržani su u ovom delu izlaganja. Drugi deo rezimira zaključke gde se privreda i društvo nalaze i gde idu.

Oskudica goriva

Izveštaji iz poslednje nedelje januara 1999. godine o sve većoj oskudici gasa i mazuta u širokim delovima Srbije. Ova oskudica već pogađa nivo aktivnosti toplana, vodi slabijem grejanju stanova, povećanom pritisku na elektroprivredu i njen kapacitet da popuni deficit u gorivu, i daljem sužavanju već skoro katastrofalno pogođenog gradskog saobraćaja. Mađarska je oko 20. januara 1999. smanjila protok gasa za Srbiju nekih 25 odsto zbog neplaćenih računa (nekih 25 miliona dolara). Zaliha mazuta, koji je supstitut za gas, u Nišu ima za svega 3 do 4 dana, u Pirotu za 2 dana, u Užicu za 2 do 3 dana. Najsigurniji je Kragujevac jer centralna gradska toplana koristi kao gorivo ugalj. U Vojvodini je nekoliko gradova - Kikinda, Zrenjanin, Subotica - u vrlo teškoj situaciji. Dvadeset sedmog januara 1999. bilo je javljeno da se u Naftnoj industriji Srbije nezvanično saznaje da Pančevačka rafinerija zbog nedostatka nafte za preradu čas radi čas ne radi, što je izazvalo nedostatak mazuta na tržištu. Trenutno, kažu, jedini je spas Narodna banka Jugoslavije, koja je trebalo da obezbedi devize za uvoz nafte. NIS-ovi pregovori sa mađarskom kompanijom koja transportuje gas, i koja je zbog jugoslovenskog duga i smanjila isporuke, bili su još u toku.

Pored gradskih toplana, ugrožen je rad velikih industrijskih korisnika, pre svega pančevačke "Petrohemije" i Metanolskog kombinata u Kikindi. Da Beočinska fabrika cementa već nekoliko dana nije isključena iz gasnog sistema, snabdevanje toplana, industrijskih i individualnih korisnika bilo bi mnogo teže. Najveći dužnici NIS-a za isporučeni gas su: Beoelektrane (550 miliona dinara), Sartid (341 milion), Metanol Kikinda (202 miliona), Panonske elektrane (192 miliona), Viskoza Loznica (148 miliona), Zastava (134 miliona), Azotara Pančevo (115 miliona) i Novosadske toplane (77 miliona). Lista skoro zvuči kao Who is Who u jugoslovenskoj privredi.

Stanovništvo i ostali korisnici nadoknađuju slabo grejanje toplana povećanom upotrebom električnih grejalica, šporeta i rešoa. U decembru 1998. potrošnja struje u Srbiji bila je 13 odsto veća nego decembra 1997, "a to znači da je 533 miliona kilovat-časova električne energije potrošeno više nego što je bilo predviđeno rebalansiranim planom. Koliko je to veliki skok potrošnje, najbolje se vidi iz činjenice da najveća domaća hidroelektrana godišnje proizvede oko 5,5 milijardi kilovat-časova struje." Mi smo sada postali veliki neto uvoznik električne energije, koji će morati da otplati dug tokom sledećih nekoliko meseci. Ako se tačno sećam, bili smo pre ove naše katastrofe veliki neto izvoznik, i vrlo ponosni zbog toga.

Oskudica goriva je dovela do krize u beogradskom javnom autobuskom saobraćaju. Gradsko saobraćajno preduzeće je zbog smanjene isporuke goriva 24. januara pustilo na ulice 360 vozila, što je bilo ispod prosečnog nivoa 60-ih godina (1962. godine 379 vozila) i upoređuje se sa nedavnim prosecima od skoro 1000 vozila dnevno - u 1996. bilo ih je 987. Da se u Beogradu nisu pojavili privatni autobusi od prošle godine, gradski saobraćaj bi skoro nestao. Kriza je prisutna i u autobuskom saobraćaju u Prištini. Tokom nedavne posete Prištini ministar finansija Srbije g. Borislav Milačić posvetio je posebnu pažnju problemu funkcionisanja javnog gradskog saobraćaja. "Zaključeno je da je neophodno iznaći realne izvore kako bi se rešio nedostatak autobusa gradskog saobraćaja." U Beogradu je dodatni problem, pored oskudice goriva, nedavno bio da je banka kojoj je beogradska opština uplaćivala novac radi transfera petrolejskoj kompaniji te iznose upotrebljavala u druge svrhe umesto gradskog transporta, za neke hitnije prioritete o kojima se negde odlučivalo.

Oskudica nekih ključnih životnih namirnica i opšti haos u cenama

Ulje i šećer su skoro nestali iz zvanične prodajne mreže, u zaoštrenju krize koja traje već mesecima. Oni se mogu dobiti u privatnim radnjama i na pijačnim tezgama po cenama drastično višim od zvaničnih - ulje za 25 dinara po litru umesto zvaničnih oko deset, i šećer po 10 dinara, umesto po zvaničnih 5,40. Postoji potencijalna kriza u snabdevanju hlebom, mlekom i mesom. Po sadašnjim zvaničnim cenama hleba, pekarska industrija tvrdi da gubi preko 100 miliona dinara godišnje, dok istovremeno velike količine hleba idu u đubre: u 1997. po 30 tona dnevno, a u 1998. po 70 tona, kako je hleb postajao sve jevtiniji po fiksnoj ceni u odnosu na drugu hranu. Mi podsećamo na čuvenu priču Gorbačova, na vrhuncu njegove kampanje za perestrojku, kada je naveo ruski slučaj da su deca upotrebljavala okrugle vekne hleba kao loptu za fudbal. Godinama nepromenjena cena svežeg mleka, uprkos rastu troškova njegove proizvodnje, razlog je njegove nestašice, dok su mlekare prešle na proizvodnju dugotrajnog mleka po ceni tri puta višoj od svežeg. Navedeno je da je Jugoslavija postala neto uvoznik sira, ako se u to može verovati. Država duguje proizvođačima mleka 65 miliona dinara po osnovu neplaćenih premija i subvencija. Nedavna analiza je pokazala da po sadašnjoj ceni pasterizovanog svežeg mleka od 3,15-3,75 dinara (kesica i elopak ambalaža) industrijske mlekare prave gubitke od 1,50 dinara po litru. Istovremeno, snalažljivi proizvođači-seljaci (ili preprodavci) na pijacama prodaju nekontrolisano mleko po šest dinara, a po kućama za pet dinara. Naša istorija sa šećerom je tragična. Od masivnog proizvođača i, mislim, izvoznika postali smo masivni uvoznik. Suviše niske cene šećerne repe dovele su do napuštanja polja, a neplaćanje na vreme proizvođačima je dalje upropastilo stimulus za proizvodnju. Sada su proizvođači nafte i trgovci naftom izgleda glavni posednici zaliha šećera i komanduju njegovom cenom. Neke tvornice šećera predlažu da uvozimo repu iz centralne i zapadne Evrope da bismo iskoristili naše kapacitete i spasli industriju.

Situacija sa mestom je za priču. "U proizvodnji mesa... odigrava se maltene drama. Pogotovu u svinjarstvu. Cene žive mere svinja dostigle su u drugoj polovini prošle godine gotovo dvadeset dinara za kilogram. Za sve koji bolje znaju procese u toj proizvodnji bio je to zloslutan znak. Pijaca je pijaca, a proizvođači svinja su, bar kako su u njihovo ime govorili klaničari, hteli da naplate štetu koju su pretrpeli kada je kilogram žive mere padao ponekad i na šest dinara! Sada se žive svinje prodaju po oko 13 dinara. One sa društvenih farmi su nešto skuplje, a one na pijaci jevtinije. To je u odnosu na DEM, ključnu robu na našem tržištu, vrlo jevtino."

"U trenutku povećanja cena žive mere stoke, tovljači, a pogotovu tovljači svinja napunili su obore. I kukuruz je obećavao, pogotovo u izjavama nekih zvaničnika. Umesto toga, došlo je do ogromnog povećanja cena kukuruza. Sadašnja cena od oko 1,30 dinara po kilogramu je za naše prilike enormno visoka (gotovo duplo veća od zaštitne cene), i to svakako utiče na dalje ponašanje tovljača. Nagli porast cena kukuruza iznenađuje sve jer smo u toku lanjske berbe imali, kako se govorilo, solidne zalihe, a procenjivan je i dobar rod. To oko roda je uvek velika zamka i nepoznanica. On je često i stvar manipulacije. Po nekim državnim zvaničnicima, lane smo proizveli oko 6,5 a po statistici 5,1 milion tona kukuruza. Razlika je ogromna. Niko praktično i ne zna na koliko hektara se seje kukuruz, koliki su prinosi i ukupan rod. Sve su procene vrlo često jalove, a ponekad sračunate. A i nikad se ne zna kada će ga seljaci izneti iz ambara... Naš fenomen je da je kukuruz sada skuplji od pšenice, pa i posle izjava da imamo za izvoz znatne količine pšenice, a pogotovu kukuruza. Pšenice gotovo nema na tržištu, jer lanjska žetva nije bila tako obilna, a mršave bilanse očekujemo i ove godine. Kukuruz skuplji od pšenice loš je znak, a i loša politika." Tovljači stoke su uhvaćeni u makaze cena između jevtinih svinja i skupe stočne hrane. "Ovih dana je došlo do paradoksalne situacije: u prodavnicama je meso skupo, a ono malo stoke na farmama i u seljačkim oborima prodaje se po tako niskoj ceni da će se teško povratiti ulazni troškovi proizvodnje."

Uvoz mesa je zakomplikovao problem dalje. "Prošlogodišnji haos (jun, jul), kada su cene podivljale, a u to vreme su nadležni tvrdili da povećanja cena mesa neće biti (meso je u grupi proizvoda pod kontrolom države), nastavljen je i krajem godine uvozom svinjskih polutki za dalju preradu (prvobitna namena). Reč je o tri hiljade tona svinjetine, dok su uzgajivači svinja imali muke da prodaju tovljenike." I dok je u prodavnicama nestabilna i siromašna ponuda i sve češće meso iz uvoza, iz republičkog ministarstva ne prestaju priče o pomoći stočarima. Rajko Latinović, direktor farme "Vizelj" iz Padinske Skele, to komentariše ovako: "Ako je neko uvezao meso koje smo mogli ovde da proizvedemo, ne samo da je oštetio bilans zemlje, nego je brojne seljake i farme ostavio bez posla. Što se pomoći i zaštite stočarstva tiče, ja je ne vidim, jer je potrošnja recimo svinjskog mesa sa 30,7 kilograma po glavi stanovnika iz 1991. godine pala na ispod 14 kilograma, pa ni tu polovičnu potrošnju ne možemo da pokrijemo, nego uvozimo. Kakva je to pomoć što republički ministar za poljoprivredu sa nekoliko seljaka potpisuje ugovore, dok društvene firme zvrje prazne, a stočari unazad nekoliko godina permanentno beleže pad u ovoj proizvodnji. Poremećeni pariteti cena su takođe sve prisutniji: kukuruz, koji je za nas stočare oslonac, za dvadesetak dana je 'skočio' 100 odsto. I dok su proizvođači svinjskog mesa suočeni sa padom tražnje, i dalje se uvoze neki nusproizvodi i dalje pomažemo čišćenje evropskih hladnjača na štetu vlastite proizvodnje!"

Nije haos samo u cenama roba. U Niškoj banji "bolesnički dan u najsavremenije opremljenim stacionarima 'Radon' i 'Zelengora', koji sadrži smeštaj, ishranu, terapiju i lekove košta 145 dinara, a dnevni pansion u hotelima 'Partizan' i 'Ozren' - što podrazumeva da korisnik plaća još i korišćenje zdravstvenih usluga u 'Radonu' i 'Zelengori' - košta 147 dinara. Doduše, uz mogućnost da čekovima plaća u više rata. Za boravak kraći od sedam dana, dnevni pansion je još skuplji - 197 dinara." Jedno od objašnjenja za ovaj apsurd, da je ležanje skuplje od lečenja, jeste to da su cene bolesničkog dana pod kontrolom, a da se cene dnevnih pansiona u hotelima slobodno formiraju.

G. Momir Pavlićević, predsednik Privredne komore Srbije nedavno je generalizovao naš problem cena: "Veliku opasnost za stabilnost privređivanja i u ovoj godini predstavljaće cene. I pored toga što smo se opredelili za sistem slobodnog formiranja cena, zbog specifične situacije u kojoj se sada nalazimo cene neke robe su pod kontrolom. To znači da se ne usklađuju, kako bi inače trebalo, na tržištu ponude i tražnje. Istovremeno, oni koji cene formiraju slobodno iskoristili su inflatorni prostor, povećali cene i još više pospešili zahteve onih kojima su cene pod kontrolom i ne menjaju se, kako kod koga, i po tri godine, uprkos činjenici da su se formirale na paritetu od 3,3 dinara za marku."

Teza g. Pavlićevića može se proširiti dalje. Politički režim je, naročito u poslednje vreme, primenio vrlo intenzivnu kontrolu cena, zanemarujući naša ranija porazna iskustva sa ovakvom kontrolom i možda zaboravljajući da je ovim odstupio od osnovnog ekonomskog "zakona jedne cene" - principa da za isto dobro može da postoji samo jedna cena i da svako ozbiljno odstupanje od ovog postulata zakona vrednosti neizbežno vodi rasipanju sredstava u vidu pogrešne proizvodnje, pogrešne potrošnje ili i jednog i drugog. Kontrola cena sada verovatno zahvata preko 60 odsto ukupne proizvodnje robe i usluga, i mi sada plaćamo cenu za sve pogreške učinjene poslednjih godina i meseci. Sada je ozbiljno pokolebano ili ugroženo pet stubova osnovne ekonomske politike vlasti: niske cene šećera, ulja, hleba, mleka i energije, na neizdrživo deprimiranom nivou.

Nelikvidnost privrede, stanovništva i države

Strahovita oskudica para ostaje centralna crta jugoslovenske privrede. Ona se ogleda u sedam pojava:

1) Zaduženje privrede je ogromno: samo uzajamna kratkoročna zaduženja preduzeća procenjuju se na 200 milijardi dinara. Gro ovih dugova se ne servisira.

2) Poslovni gubici velikih firmi su pravilo. Oko 900 velikih preduzeća odgovorno je za 82 odsto ukupnih gubitaka privrede, i u njima je zaposleno 880.000 radnika. Krajem decembra 1998. evidentirana je 31.000 nelikvidnih pravnih subjekata sa pristiglim i neizmirenim novčanim obavezama od 26 milijardi dinara. Predloženo je da se pokrene stečaj nad 26.618 pravnih subjekata sa neizmirenim obavezama od 25 milijardi dinara i sa 509.000 zaposlenih. "Šta će se zaista dogoditi sa ovolikim brojem pravnih subjekata - ne znamo. Valjda smo jedina zemlja u svetu u kojoj postoji termin 'radni stečaj', izmišljen da preduzeće istovremeno i bude u stečaju i da normalno posluje", kaže g. Jovan Todorović, direktor Instituta za tržišna istraživanja u Beogradu. Od kraja decembra 1997. do isteka 1998. godine broj nelikvidnih firmi je porastao za 15,4 odsto, a iznos njihovih pristiglih a neizmirenih obaveza za 134 odsto. Nelikvidnost je naročito velika u automobilskoj industriji, bakru, čeliku, šećeru, vazdušnom saobraćaju, metaloprerađivačkoj industriji, mesnoj, pekarskoj i hemijskoj industriji, i robnim kućama.

3) Velika proporcija banaka je nelikvidna, što vodi masivnoj oskudici kredita u privredi. Pomanjkanje kredita je nedavno identifikovano kao glavno ograničenje u poslovanju preduzeća. Većina zajmova banaka se ne servisira, prispela kamata se dodaje postojećim dugovima dužnika, i banke imaju vrlo malo sredstava za davanje novih zajmova. Njihova situacija se pogoršala nedavnom akcijom rasterećenja poljoprivrednog duga: agrarnim dužnicima su otpisani dugovi bankama i njih je preuzela država u vidu javnog duga bankama. Ali, država još nije okončala ovu transakciju: agrarni dug je brisan, ali bankama još nije odobren državni supstitutivni dug. Banke su stoga postale još nelikvidnije nego ranije i čak manje nego ranije sposobne da pomognu poljoprivredi.

4) Nivo štednje u bankama je izvanredno nizak. Ukupan iznos krajem 1998. bio je 250 miliona dinara, ili simboličnih 25 dinara po glavi stanovnika. "Ovako nizak nivo štednje više liči na dobrovoljni prilog posrnulom bankarstvu i gotovo isključivo se sastoji od kratkoročnih depozita."

5) Naše kamatne stope su među najvišim na svetu. Imamo četiri grupe: a) 8 odsto godišnje za državne zajmove poljoprivredi na vrlo selektivnoj bazi; b) 26-34 odsto godišnje na obveznice Narodne banke Jugoslavije; c) 42 odsto na obveznice Savezne Republike Jugoslavije; d) 101-138 odsto na blagajničke i komercijalne zapise poslovnih firmi. Grupe b, c i d se sastoje od kratkoročnih sredstava; dugoročni papiri ne postoje, izuzev u devizama. Od ove višestruke cene kredita, stopa na komercijalne i blagajničke zapise može se smatrati cenom na slobodnom tržištu za prvoklasne firme. Ona je tokom 1998. u proseku iznosila 123 odsto na godišnjem nivou, sa prosečnom ročnošću od 18 dana. Ovaj nivo kamatne stope je prohibitivan za svaku ozbiljnu investiciju, čak i kada bi zajam bio dugoročan; taj nivo takođe otežava finansiranje obrtnog kapitala za povećanje tekuće proizvodnje s obzirom na povećanje troškova kome vodi. Zaduženju po ovim stopama pribegavaju firme sa izvanrednim očekivanjima trgovačkih profita, firme koje moraju neodložno da plaćaju po postojećim obavezama i firme koje se zadužuju za samo nekoliko dana. Kamatne stope od preko 100 odsto godišnje sada se sreću uglavnom u zvaničnom sektoru nekih bivših socijalističkih zemalja koje stradaju od nelikvidnosti sličnih našoj, i unutar nekih nedovoljno razvijenih zemalja gde uzajmljuju najsiromašniji, najzavisniji i najneobavešteniji subjekti. Verovatni uzroci naših vanredno visokih kamatnih stopa jesu opasnost od očekivane inflacije (verovatno jedna trećina), očekivane političke i administrativne teškoće naplate kredita (takođe verovatno jedna trećina), nedovoljno poverenje u banke s obzirom na ranije nepovoljno iskustvo koje je još vrlo sveže u sećanju (uključujući ovde još otvoren problem stare devizne štednje), nizak nivo dohodaka širokih masa stanovništva i izvoz kapitala od strane znatnog dela bogataške klase. Dokle god traju ove kamatne stope i njihovi uzroci, ne može biti govora o obnovi i ekspanziji jugoslovenske privrede. Jedino kiosci, trgovine na tezgama i vrhovi finansijske i političke piramide mogu da se nose sa ovim nivoom kamatnih stopa.

6) Država se, sa postojećom politikom, pokazala neposobnom da isplaćuje svoje finansijske obaveze. Ona ne plaća sve dužne penzije, kasni u isplati plata državnim službenicima, naročito u prosveti i zdravstvu, ne plaća dečje dodatke, na koje je obavezna, kasni u isplatama poljoprivredi za robu prodatu Direkciji robnih rezervi i drugim državnim organima, kasni u isplati svojih obaveza prema izvođačima radova i drugim dobavljačima, koje su izgleda naročito velike za potrebe oružanih snaga, i mnoga društvena i državna preduzeća duguju za neisplaćene zarade svojim radnicima u nizu sektora privrede. U metalskom kompleksu računa se da od ukupno 330.000 metalaca oko 220.000 nije primilo od šest do petnaest plata. Zaostatak dužnih neplaćenih penzija procenjen je na 6,5 mesečnih penzija u ukupnom iznosu od 9,6 milijardi dinara (iznos revalorizovan na bazi sadašnjeg zvaničnog kursa marke). Obaveze države stanovništvu za neplaćene plate, penzije, račune etc. procenili smo gospođa Aleksandra Pošarac i ja na oko 20 milijardi dinara. (Procene koje sam čuo unutar naše finansijske administracije znatno su više.) Država ne servisira ovaj dug. Kad bi ga servisirala, i kada bi plaćala kamatu po stopi po kojoj se SRJ zadužuje na tržištu (42 odsto godišnje), godišnje kamate bi iznosile 8,4 milijardi dinara ili 7 odsto društvenog proizvoda procenjenog na 117 milijardi dinara u 1998. Ovaj red veličina bi izvršio dramatičan pritisak na naš budžet, kao što je učinio sa sličnim kamatnim stopama u Rusiji u avgustu 1998. Mi smo to izbegli samo time što država jednostavno ne plaća ništa na svoj dug sopstvenom narodu: kod nas narod snosi trošak, dok su u Rusiji bar u prvoj ruci trošak podneli kupci obveznica državnog duga - domaći i inostrani bankari i berzijanci.

7) Restriktivna monetarna politika nosila je glavni teret pokušaja održavanja ukupne finansijske ravnoteže uprkos fiskalnom deficitu i gubicima preduzeća, i time doprinela oskudici kredita za našu privredu i povećanju kamatnih stopa. Novčana masa je porasla od 9,1 milijardi dinara krajem 1997. godine na skoro 11 milijardi krajem 1998, ili 20 odsto. Pošto je društveni proizvod u 1998. porastao za realnih 2,6 odsto, dok su cene skočile 43 odsto između decembra 1997. i decembra 1998, ispada da je stopa porasta novčane mase (20 odsto) bila svega polovina stope porasta novčanog dohotka (47 odsto). Nedostatak para u odnosu na vrednost transakcija koje je trebalo opslužiti bio je neizbežan, i stoga je imao negativno dejstvo na kupovnu snagu i ponudu novca. Imamo tešku situaciju: monetarna politika nije dovoljno restriktivna da bi se sprečio porast cena, ali je ipak dovoljno efektivna da bi doprinela deflaciji realnih dohodaka, povećanju kamatnih stopa i otežavanju proizvodnje i investicija.

Kriza nelikvidnosti je danas naš centralni ekonomski problem. Ona vodi paralizi proizvodnje padom dohodaka i kupovne snage, stagnaciji investicija i širenju nezaposlenosti i bede. Ova deflaciona dejstva bi se mogla ublažiti kada bi robne cene pale. Ali to nije moguće jer su troškovi proizvodnje ili rigidni ili rastu zbog oskudice pojedinih sirovina i polu-prerađevina, naročito onih iz uvoza, i zbog fantastično visokih kamatnih stopa koje ne dozvoljavaju nove investicije i otežavaju povećanje tekuće proizvodnje, a određene su opštim stanjem ekonomije i društva. Izlaza nema ni u nekom novom inflatornom povećanju tražnje, jer bi ono pretilo da brzo pređe u hiperinflaciju zbog postojećih inflatornih očekivanja, koja bi onda vodila novom padu realne kupovne snage umesto njenom oporavku.

Nova imaginativna rešenja se moraju naći i primeniti.

Rastući administrativni i poreski pritisak na privredu i stanovništvo

G. Momir Bulatović, predsednik savezne vlade, u intervjuu 25. januara 1999. je, odgovarajući na pitanje da li će biti devalvacije u 1999, izjavio:

"Naša politika je politika fiksnog i realnog kursa i stabilnosti cena. Vlada je na poslednjoj sednici preduzela određene mere (da se za niz roba dozvoljava trgovačka marža samo za jednog posrednika, time pokušavajući da smanji porast cena), konstatujući da je porast cena u prvoj nedelji januara zabrinjavajuće visok (1,1 odsto). Mi smatramo da se moraju uložiti puni napori uz korišćenje čak i administrativnih sredstava kako bi bili obezbeđeni stabilni uslovi privređivanja. O devalvaciji ne razmišljamo, ali razmišljamo o čitavom nizu mera koje će uvesti finansijsku disciplinu u Saveznoj Republici Jugoslaviji... Unutrašnje rezerve naše privrede su toliko značajne da njihovim aktiviranjem i uvođenjem finansijske discipline, a posebno borbom protiv sive ekonomije, možemo obezbediti dopunske izvore za finansiranje javnog sektora i potrošnje. Time će se smanjiti pritisak na nacionalnu valutu, obezbediti stabilnost i uvesti bolji i racionalniji odnos u spoljno-trgovinskom poslovanju, preferirajući više izvozu nego uvozu. To je najbolji način za dugoročnu odbranu nacionalne valute."

Naše iskustvo sa administrativnom kontrolom privrede nije bilo dobro, i svaki program koji se oslanjao na opsežnu i produženu kontrolu nosio je veliki rizik neuspeha. Dalje, primena policijske sile u sprovođenju ekonomske politike, opet u našem iskustvu, vodio je pogoršanju inflacije opsežnom crnom berzom, stvaranjem spekulativnih zaliha i padom ponude u periodima kada je cena bila dekretovana na nivou nedovoljno stimulativnom za proizvođače. Kao što je izneto u nedavno objavljenoj knjizi, naš politički režim je uvek bio ubeđen u neizbežnost upotrebe biča u vođenju ekonomske politike, iako mu je praksa mnogo puta pokazala da bič ne vredi kao metod ekonomskog upravljanja. "Prema Kontiću (prethodniku g. Bulatovića u saveznoj vladi), crno tržište ne možemo drukčije suzbiti nego policijom i inspektorima, mada je ono praktično neuništivo, po Kontićevim rečima. Ono što naše vlasti nisu shvatile jeste da policijska prinuda može da bude efikasna kad pogađa 2-3 odsto privrednika, ali da postaje neprimenjiva kada se kriminalcima smatra velika proporcija privrednika. A ovo je pokazala jedna naša anketa iz leta 1993, kada je jedna trećina privrednika bila pod raznim kaznenim postupcima. Ovo je posle mesec-dva bilo propraćeno katastrofalnom inflacijom i slomom monetarnog sistema. Nešto slično, mada u manjoj proporciji, desilo se u našoj novčanoj krizi početkom 1998. godine. Posle skoka crnog deviznog kursa marke te zime i početnog porasta cena, država je uvela oštru kontrolu cena - i svaki peti kontrolisani privrednik bio je prekršilac propisa. Posle dva meseca, 1. aprila 1998, dinar je formalno devalvirao 44 odsto. Kako 1993, tako i 1998. nešto fundamentalno nije valjalo u sistemu i njegovim propisima kad je tolika proporcija privrede bila gonjena od strane policije."

Sadašnje iskustvo sa privrednim prekršajima je još lošije - drastično lošije - nego ovi raniji slučajevi. "Savezna vlada je na sednici od 21. januara 1999. konstatovala zabrinjavajući stepen finansijske nediscipline u primeni Zakona o finansiranju vanrednih troškova odbrane zemlje, koji je važio u poslednjem kvartalu 1998, jer 56 odsto privrednih subjekata nad kojim je izvršena kontrola nije ispunila ovu zakonsku obavezu. Radi se o poreskoj obavezi koja je već ugrađena u cene i koju su potrošači platili, a preduzeća izbegla da ih uplate u budžetu." Sudeći po ranijim iskustvima, ne bi trebalo dugo čekati na promenu politike ili sistema.

Poslednja ocena Instituta za tržišna istraživanja potvrdila je da su uslovi poslovanja privrede u decembru 1998. i januaru 1999. nepovoljni. "Od međunarodnih organizacija zadržan je 'spoljni zid' sankcija, ukinuti su preferencijali Evropske unije, zabranjeni letovi JAT-a i zategnuti politički odnosi oko Kosova, ali osim toga postoje i unutrašnji problemi. U te unutrašnje teškoće ubrajaju se nedoslednosti u sprovođenju ekonomske politike, usporavanje svojinske tržišne i upravljačke transformacije i jačanje administrativnog upravljanja na svim nivoima."

Od nedavno zategnutih administrativnih ograničenja naročito su izložene kritici kontrole spoljne trgovine. Prema g. Pavlićeviću, novi zakon o spoljnoj trgovini... "naturanjem obaveze licenciranja i ponovnog registrovanja za delatnost spoljne trgovine i prijavljivanjem svakog zaključenog posla ide korak nazad. Osim toga, u suprotnosti je sa odredbama Zakona o preduzeću. Po ovom dokumentu, naime, samo se sudskom odlukom može ograničiti vreme trajanja firme." Na nedavnom sastanku jugoslovenskih i makedonskih privrednika u Skoplju, oni su se založili da od svojih vlada zatraže doslednije primenjivanje sporazuma o trgovini, potpisanog između dveju država još u septembru 1996. godine. Zbog raznih dodatnih administrativnih propisa koje su potom uvodili - kao što je, na primer, sredinom prošle godine jugoslovenska vlada uvela depozit za srpske uvoznike makedonskih proizvoda - ukupna razmena se ne odvija prema očekivanjima privrednika i to sa obe strane makedonsko-jugoslovenske granice. Zajednički je takođe ocenjeno da dodatni propisi vlada u uvođenju kontingenata, što je suprotno principima sporazuma o slobodnoj trgovini između dveju zemalja, predstavljaju "ozbiljan limitirajući faktor." G. Rajko Unčanin, generalni direktor preduzeća "Grmeč" i predsednik Konzorcijuma za poslovnu saradnju sa Belorusijom (uključuje 56 firmi), nedavno je izjavio da bez povlačenja nedavnog spoljno-trgovinskog zakonodavstva nema perspektive za povećanje trgovine između Jugoslavije i Belorusije, koja je i inače u teškoćama pri zaključivanju i izvršenju specifičnih transakcija. G. Mihajlo Milojević, predsednik Privredne komore Jugoslavije, pre neki dan je izjavio da je celokupan izvoz naše privrede nizak. "Upravo zato treba insistirati na olakšanju izvoza i položaja izvoznika u smislu oslobađanja od nepotrebne papirologije i nameta koji su destimulativni."

Problemi "papirologije", taksi i drugih nameta postali su košmar za naša preduzeća i građanstvo. "Izgubili ste ličnu kartu, pasoš, vozačku dozvolu... Ili su vam ukrali te dokumente. Kažete: 'Bolje da sam polomio nogu.' Zašto? Zato što svaki građanin ove zemlje zna šta ga posle čeka. Vađenje novih isprava za većinu je prava odiseja: sati i sati čekanja u beskrajnim redovima u policiji, mnogo strpljenja - i obavezna upućenost. Jer, bez poznavanja 'materije' (informacije koja su vam sve dokumenta potrebna) posao nećete završiti."

Veliko povećanje poreskog tereta iz decembra 1998, pored po mom mišljenju opravdanih elemenata kao što su porezi na oružje, mobilne telefone, automobile, benzin, imalo je komponentu ogromnog, skoro fantastičnog povećanja taksi - tri do pet puta - komunalnih usluga, drugih tarifa i svih mogućih nameta. Poslednja procena našeg poreskog tereta - pre decembarskog povećanja - sugerira da je za javnu potrošnju država ubrala preko 60 odsto društvenog proizvoda. Sa decembarskim porezima će teret biti još veći, sem ako ne bude masivnog štrajka poreskih obveznika.

Jedna od posledica povećanja poreskog tereta, a naročito raznih taksa - nema više uverenja ili prepisa, ili bilo koje radnje države ili opštine za koju se ne plaća dosad neuobičajena cena - jeste da će otežati ulazak novih firmi u privrednu aktivnost. "Iz vlade Srbije najavljeno je da će poslednje dve godine ovog veka proteći u znaku podrške razvoja malih preduzeća... Procene Instituta za preduzetništvo malih i srednjih preduzeća Kompanije 'Braća Karić' govore da u malim preduzećima ima mesta za otvaranje od 600.000 do 700.000 novih radnih mesta. Od anketiranih vlasnika malih preduzeća njih dve trećine je, prema istraživanjima Instituta, izjavilo da je spremno da zaposli deset i više novih radnika. Nasuprot ovim procenama, u Srbiji je već nekoliko godina primetna tendencija stagnacije rasta privrednih firmi. Stepen osiromašenja stanovništva je toliko veliki da je za većinu građana i samo osnivanje preduzeća prevelika investicija. Na primer, ukoliko se osniva društvo sa ograničenom odgovornošću, već u startu se mora deponovati osnivački kapital u dinarskoj protivvrednosti od 2500 dolara. U drugoj varijanti ortačkog društva, uz pretpostavku da se posao obavlja u sopstvenom poslovnom prostoru (stan ili kuća), budućeg biznismena očekuju sledeći troškovi: 920 dinara sudske takse za registraciju, 510 dinara za overu potpisa i 91 dinar za uverenje da nije pod istragom. U manje izdatke spadaju taksa za overu ugovora o ortakluku, izrada pečata, taksa za matični broj firme i, ukoliko je reč o spoljno-trgovinskom preduzeću, taksa za carinski broj. Za korišćenje usluga advokata, koji izrađuje statut firme i odnosi papire sudu, plaća se 150 maraka. Po završetku ove procedure, koja traje 15-20 dana, i dobijanja žiro-računa, ortaci treba da obezbede minimum obrtnih sredstava. Uz pretpostavku da poseduju telefonsku liniju i minimum nameštaja, preostaje im da nabave kompjuter, faks i početnu količinu kancelarijskog materijala. Sve ovo pod uslovom da se neće baviti proizvodnjom već da će, kao i većina, 'plivati' u trgovinskim vodama. Kad se sve sabere, biznis očito nije moguće započeti bez 3000 do 5000 maraka, što je ušteđevina o kojoj većina Jugoslovena može samo da sanja. Čak i ako imaju te pare, sve je manje legalnih poslova u kojima će se novac zasigurno oploditi. Upravo zato što je nedavno najavljena podrška države dosad izostala. To najbolje ilustruje činjenica da od preko 200.000 registrovanih privatnih firmi u Srbiji aktivno posluje samo jedna trećina."

Procena od 3000-5000 maraka potrebnog kapitala verovatno je suviše niska. Crna Gora procenjuje kredite potrebne za zapošljavanje i preduzetništvo na 4000 do 6000 maraka. G. Branislav Vujinović, predsednik Privredne komore Beograda, procenjuje da je za osnivanje malih firmi u ovom trenutku neophodan kapital od najmanje 10.000 maraka u dinarskoj vrednosti.

G. Aleksandar Denda, predsednik Ekonomskog foruma Evropskog pokreta za Srbiju, koji je angažovan u promociji malih i srednjih preduzeća, primetio je na skupu u Subotici pre neki dan da bi se moglo dosta uraditi u slučaju brze privatizacije u narednih 11 meseci. "Ali, pošto bi se privatizacija u Srbiji sadašnjim tempom okončala tek za 100 godina, jasno je da o razvoju MSP-a u Jugoslaviji nema govora u ovoj, pa ni u sledećoj godini." Ovo je još jedan činilac, pored administrativnog i poreskog, koji blokira razvoj male privrede.

Sklonost naših vlasti da administriraju i kontrolišu, a sada i da oporezuju sve što postoji, stvarnost je čiji se rezultati ne mogu popraviti sa više policije i inspekcije. I naše i svetsko iskustvo pokazuju da se osnovna koncepcija i filozofija moraju menjati. Volumen javne potrošnje i uticaj države moraju se drastično smanjiti maksimalnom mogućom brzinom, i pretvoriti od diktata i kontrole u pomoć koja se može dati privredi i nevladinim organizacijama.

Nastavak sankcija

Odlukom američke vlade od 4. januara 1999, produžene su ekonomske sankcije SR Jugoslaviji. Izuzetak svoje vrste je primenjen na Crnu Goru. Zemlje Evropske unije primenjuju i sankcije na Srbiju. One onemogućavaju izvoz dugoročnog kapitala u našu zemlju, sprečavaju obnovu članstva Jugoslavije u međunarodnim finansijskim ustanovama i u Svetskoj trgovinskoj organizaciji, blokiraju transfer novčanih sredstava u Jugoslaviju koja nastaju prodajom jugoslovenske imovine strancima, blokiraju trgovinske povlastice za uvoz iz Jugoslavije, blokiraju JAT i otežavaju izdavanje viza jugoslovenskim državljanima za put u inostranstvo. Štete za jugoslovensku privredu su znatne.

Prvo, od 1994. naovamo Jugoslavija je na jedan ili drugi način dobijala oko 1-1,5 milijardi dolara godišnje i time omogućavala nivo domaće potrošnje iznad volumena domaće tekuće proizvodnje. Ova dopunska sredstva su dolazila iz domaćih rezervi ili iz uvoza kapitala. U 1994. i 1995. Jugoslavija je ova sredstva mobilisala od rezervi stanovništva i preduzeća koji su imali devizne i robne holdinge: uspešna stabilizacija januara 1994. stimulirala je njihovu prodaju za dinare na domaćem tržištu. U 1996. dopunska sredstva su mobilisana delimično uspešnom devalvacijom od novembra 1995, koja je stimulirala izvoz preostalih robnih stokova i prodaju domaćih holding deviza, i delimično uvozom kapitala koji je bio privučen našim vrlo visokim kamatnim stopama i stabilnim deviznim kursom posle devalvacije. Takođe je došlo do znatnog zaduživanja kod preduzeća u Kini i Rusiji za uvoz petroleja i gasa na poček. U 1997. nastavljen je uvoz privatnog kapitala privučenog našim kamatnim stopama i stabilnim kursom, a onda je prodat "Telekom" koji je dao milijardu dolara. Ove pare su bile potrošene vrlo brzo, i već pri kraju 1997. ušli smo u krizu koja još traje: pošto su rezerve bile iscrpljene, Kinezi i Rusi prešli na prodaju za gotovo, dinar počeo da slabi, što je destimuliralo dalji uvoz privatnog kapitala. Mi smo od početka 1998. osetili punu meru sankcija na uvoz zvaničnog kapitala sa Zapada i na dalje prodaje imovine Zapadu "a la Telekom". Vlada je planirala uvoz kapitala od 1,5 milijarde dolara za 1998, ali to je omanulo usled sankcija i verovatno je u zemlju ušlo svega nekoliko stotina miliona, delom iz kratkoročnih inostranih kredita i delom iz trošenja preostalih deviznih rezervi na vrlo nizak sadašnji nivo. Odsustvo sredstava u 1998. nametnulo je oštru reakciju domaće apsorpcije i uvoza, oštru redukciju predviđenog tempa rasta, početak nizlaznog kretanja u industrijskoj proizvodnji i porast cena od skoro 40 odsto uz duboku devalvaciju spoljne vrednosti dinara. Za 1999. vlada je planirala uvoz kapitala od 800 miliona dolara. Institut za istraživanje tržišta je procenio potrebe u 1999. na više nego duplo od vlade - 2 milijarde dolara. Izgledi za mobilizaciju 800 miliona su mršavi, da i ne govorimo o potrebne 2 milijarde. Nešto malo para će doći od banaka van Amerike i Zapadne Evrope, ali mi ćemo u 1999. po svoj prilici morati da pritegnemo kaiševe još više nego u 1998, sem ako ne dođe do velikih promena, kako u unutrašnjem rukovođenju privredom tako i u našem položaju u svetu. Mi se danas, nažalost, smatramo jednom od za ulagače najrizičnijih zemalja: na rang listi rizičnosti, od 180 zemalja, SRJ sada zauzima 168. mesto, iza niza afričkih zemalja, a od zemalja u tranziciji od nas je gori samo Tadžikistan. Najakutnije pitanje naše ekonomske politike, a delimično i ukupne politike možda, sada je postalo gde da se pronađe milijarda dolara koja fali.

Drugo, oskudica povoljnog tretmana za naš izvoz pogađa naš bilans plaćanja i preko njega smanjuje našu uvoznu sposobnost, jer ne izvozimo dovoljno; naša smanjena uvozna sposobnost reducira naš tempo privrednog rasta jer smanjuje domaću raspoloživost sirovina i poluprerađevina za naše uvozno-zavisne industrijske grane. Nepovoljni spoljni tretman za naš izvoz direktno pogađa i volumen naših prodaja (realizacije) koje domaće tržište nije u stanju da apsorbuje zbog opadajuće domaće kupovne snage. U nedavnoj analizi stanja u našoj tekstilnoj industriji - jednoj od naših glavnih i u svoje vreme profitabilnih industrija s izvanrednim izvoznim rezultatima - podvučeno je da je spoljno tržište postalo za nas kritično. "Kada bi u rukama držao čarobni štap kojim bi mogao da reši neke od problema u tekstilnoj industriji, g. Ćulibrk, generalni direktor 'Kluza', ne bi ga upotrebio na 'svojoj' strani. Pomogao bi njim da se poveća kupovna moć potrošača. Doskora je bilo normalno da poslovni čovek svake sezone kupi neko odelo, svake druge godine mantil. Toga danas nema. Vlada je neosporno uložila velike napore da nam pomogne i ima pomaka. A Kluz u svakom slučaju deli sudbinu cele privrede. Nama je najvažnije da uspemo da 99 odsto od 100.000 proizvedenih odevnih predmeta mesečno izvezemo. Za domaće tržište izdvojili smo tek pet odsto proizvedenih predmeta godišnje. Ali sada je situacija otežana, a nama bez izvoza nema života." Problem nije samo u realizaciji tekstilne industrije. Istu poruku ima "Goša holding korporacija", naš poznati proizvođač transportne opreme. "Izvoz je prioritetan zadatak", rekao je predsednik korporacije i narodni poslanik Branislav Milanović. On je naveo da je jedini izlaz i za "Gošu" i za celu jugoslovensku mašinogradnju povećanje izvoza jer se tako upošljavaju kapaciteti, obezbeđuje posao za radnike i veći profit. "Goša" ima 7900 radnika i planira prosečnu mesečnu neto zaradu od 1460 dinara.

Naše iskustvo i iskustvo drugih zemalja dovoljno nesrećnih da su bile izložene primeni sankcija jeste da se one uvode začas i glatko, ali se skidaju sporo i teško. Još uvek, na primer, nije jasno zašto Jugoslaviji nisu bile skinute sve sankcije kad je bio zaključen Dejtonski sporazum, jer je, bar prema Holbruku, skidanje sankcija bilo glavni motiv srpske strane u otpočinjanju pregovora koji su vodili Dejtonu, a ja lično znam da je o skidanju blokade nad našim rezervama zlata i deviza bilo diskutovano u Dejtonu. Gro tih rezervi se drži u inostranstvu. Zašto te rezerve nisu bile deblokirane, bar u verovatnoj proporciji kvote SRJ koja bi odgovarala proporciji koja nam je bila data u podeli kvote avnojske Jugoslavije u Međunarodnom monetarnom fondu?

Rastuća beda

Čini mi se da na beogradskim ulicama danas ima više prosjaka nego ikada tokom poslednje 62 godine.

Smrtnost penzionera je samo u prošloj godini gotovo duplo povećana u odnosu na prethodnih nekoliko godina.

Više od 220.000 Beograđana iznad 70 godina je usamljeno i bez sredstava za život.

"Iako odavno ne primamo međunarodnu pomoć, uspeli smo da održimo narodnu kuhinju četiri godine i da mesečno delimo 500 paketa suve hrane", rekao je Miroljub Mijić, sekretar opštinskog Crvenog krsta u Pirotu. On je, međutim, dodao da je za sada izvesno samo to da će kuhinja raditi do kraja marta. Zbog nedostatka hrane i smanjenja sredstava iz opštinskog budžeta, broj korisnika neće biti povećan, mada ih ima sve više, rekao je g. Mijić.

"Beogradski tekstilci, kožari i obućari i dalje drže neslavno poslednje mesto po debljini koverata koje i inače neredovno primaju: plata zaposlenih u proizvodnji prediva i tkanina samo su jedna desetina od gradskog proseka i iznosi tačno 141 dinar... Trenutno je najteže u Pamučnom kombinatu i Partizanki. Više od 700 radnika Partizanke nije dobilo platu punih 20 meseci, žiro račun im je blokiran, otvoren je i predstečajni postupak, pa je na fabrici trenutno katanac. Bez posla je i 1000 radnika Pamučnog kombinata."

"U Beogradu je registrovano 170.000, a pomoć dobija 14.000 socijalno ugroženih lica. U martu 1998. dobijali smo pomoć za 50.000 lica, a sada je taj broj smanjen na jednu trećinu. Nedostatak sredstava nam je objašnjen zamorom donatora", izjavila je Julija Kotal, stručni saradnik za informacije Crvenog krsta.

"Zbog neodgovarajuće ishrane, po sadržaju i kvalitetu, prema istraživanju beogradske kancelarije Unicefa, svako peto dete u našoj zemlji je niže nego što to, prema važećim standardima, odgovara njihovom uzrastu. Ovo zaostajanje u fizičkom razvoju najmlađih, kako tvrde stručnjaci, posledica je hronične neuhranjenosti."

"Više od 1000 užičkih radnika i penzionera tražilo je prošle godine pomoć od Centra za socijalni rad kako bi kupili osnovne namirnice i platili struju, vodu i grejanje. Prema statistici Centra, pomoć je u prošloj godini tražilo dvaput više ljudi nego u 1997. godini. U Centar dolaze i oni koji su mesecima na neplaćenom ili primaju minimalne penzije. Pomoć se traži čak i za sahrane članova porodica."

"Kragujevac je ekonomski mrtav", izjavio je potpredsednik kragujevačke vlade Miroslav Marinković na skupu "Preduzetništvo i lokalni razvoj", održanom 28. januara 1999. na Otvorenom univerzitetu u Subotici. Marinković je tom prilikom rekao da se proizvodni kapaciteti u nekadašnjem industrijskom centru Jugoslavije koriste sa manje od sedam odsto. Radno sposobnih lica koja nikad nisu bila zaposlena u Kragujevcu ima 18.000, a još dvadesetak hiljada osoba ne radi jer se nalazi na "plaćenom odsustvu". Lokalne vlasti u Kragujevcu smatraju da se do neophodnih 35.000 novih radnih mesta može doći samo podsticanjem razvoja malih i srednjih preduzeća, što bi zajednički trebalo da podrže savezne, republičke i lokalne vlasti, sindikati i velika preduzeća koja kubure s viškom zaposlenih. Prema Marinkovićevim rečima, pokretači "kragujevačke inicijative" već dva meseca čekaju na odgovor od savezne i republičke vlade, kojima su ovi predlozi bili upućeni.

Rastuća beda je propraćena rastućom koncentracijom bogatstva i moći u polarizaciji dohotka do koje je kod nas došlo. Prema aforizmu iz "Danasa", "u Srbiji gotovo da više nema podela na partizane i četnike" - molim vidite politički spektrum današnje vlasti. "Aktuelnija je podela na harambaše i sirotinju raju."

Prema nedavnoj reportaži o našem zimskom turizmu, Zlatibor je, uz Kopaonik, definitivno potvrdio status mondenske planine na kojoj je džak para preduslov da budete turista, naravno ako pod turizmom ne podrazumevate samo udisanje čistog vazduha radi popravljanja krvne slike, po čemu je inače ova planina poznata. Biti u sezoni na Kraljevim vodama znači biti "in". Čini se da na Zlatiboru nikada kao ove godine nije bilo toliko "pink" publike, toliko mobilnih telefona, limuzina sa zatamnjenim staklima i njihovih vlasnika koji bi, da je sreće i normalne države, na Zlatiboru mogli jedino da čuvaju ovce, na magarcima prenose luč, volovima izvlače balvane iz surduka ili, u najboljem slučaju, duvaju bas trubu u duvačkom orkestru. Ali, i oni koji su nesposobni da se snađu u lavirintima tranzicije, dakle da piju viski, na Zlatiboru neće ostati žedni.

Pritisak na vlasti za dopunsko trošenje dinara

Režim je pod strahovitim pritiskom da poveća dinarske rashode i pribegne deficitnom finansiranju kroz primarnu emisiju (štampanje para) u tu svrhu:

a) Vojska Jugoslavije je od vlada Srbije i Crne Gore dobila "konkretne olakšice za njeno mirnodopsko finansiranje". Ovo je, izgleda, uključilo plaćanje, to jest opraštanje računa vojske za vodu, elektriku i druge slične potrebe. Dalje, 19. januara 1999, g. Momir Bulatović, u društvu nekoliko saveznih privrednih ministara (uključujući finansije), primio je grupu generala VJ sa načelnikom Generalštaba g. Ojdanićem na čelu. "Savezna vlada je preuzela obaveze koje će, nakon ukupne realizacije, rezultirati povećanjem materijalno-tehničke opremljenosti Vojske Jugoslavije razvojem namenske industrije (to jest industrije naoružanja) i poboljšanjem uslova života vojnika i standarda profesionalnih pripadnika Vojske Jugoslavije", navodi se u saopštenju. Ovo po svoj prilici znači povećanje isporuka i plata u VJ.

b) Vlada Srbije, sa predsednikom g. Mirkom Marjanovićem na čelu, posetila je u prethodnim nedeljama Kragujevac, Prištinu i Suboticu, i obećala opsežnu pomoć ovim značajnim centrima za obnovu i ekspanziju postrojenja i javne radove, sa verovatnom namerom da olakša vrlo težak položaj radničke klase i stanovništva u ovim centrima. Pojedini uticajni ministri vlade odlaze u druga manja mesta gde je koncentracija radništva i bede znatna. Vlada Crne Gore takođe pokazuje veliku zabrinutost zbog ekonomske situacije i položaja radništva, uključujući deo radničke klase koji je izgubio zaposlenje zbog privatizacije.

c) Veliki je pritisak na Vladu Srbije da poveća sredstva Direkcije za robne rezerve kako bi se brzo platile obaveze poljoprivrednicima za kupljene a neplaćene primarne proizvode i ispunila obećanja za podršku cena. Između ostalog, traži se podrška za stočarstvo u vidu primarne emisije da bi se spaslo od makaza cena koje, postoji bojazan, mogu da prouzrokuju masivnu oskudicu mesa kasnije ove godine: primarna emisija bi omogućila održanje krda uprkos sadašnjoj niskoj rentabilnosti.

d) Država je preuzela obaveze da ubrza isplatu plata u zdravstvu, školstvu i privredi, kao i da obezbedi povećanje i regularizaciju isplate penzija.

e) Država je pod velikim pritiskom da dozvoli monetarnu ekspanziju radi odobravanja zajmova i druge pomoći bankama, od kojih su mnoge sada paralizovane usled nelikvidnosti.

Država je sprovela masivno povećanje poreza krajem 1998. u očekivanju da će moći da obezbedi finansiranje izdataka po citiranim osnovama. Postoji veliki rizik da do očekivanog povećanja poreskih prihoda neće doći, bar ne u celini, iz dva razloga. Prvo, trebaće vremena da se novi porezi uhodaju, naročito s obzirom na promene poreskih osnovica koje su predviđene. Drugo, privreda može da podbaci znatno ispod očekivanja, što će reducirati dohodak podložan oporezivanju i potencirati evaziju poreza. Država može da bude uhvaćena u makaze između sporosti povećanja prihoda i hitnosti plaćanja njenih vojnih i socijalnih obaveza. Rizik primene primarne emisije - štampanja para - kao rešenja je sada verovatno veći nego bilo kada od likvidacije hiperinflacije u 1994.

Verovatna očajna situacija zvaničnih deviznih rezervi SRJ

Narodna banka Jugoslavije prestala je da objavljuje stanje rezervi zlata i deviza od maja 1996. U pogledu nedavnog stanja postoje dve procene. Gospodin Dušan Vlatković, guverner NBJ, dao je brojku od 390 miliona dolara 12. decembra 1998. Gospodin Milosavljević iz Instituta za tržišna istraživanja procenio je devizne rezerve na oko 200 miliona dolara ("osciliraju između 150 i 230 miliona") 14. decembra 1998. Definicija rezervi, da li su bruto ili neto, nije data. Moja ocena je da sada - krajem januara 1999 - raspoložive rezerve moraju da budu znatno manje od ovih brojki. Pod "raspoloživim rezervama" ja podrazumevam iznose koji su pod kontrolom NBJ ili države i koji su odmah upotrebljivi. Ja bih rekao da nemamo mnogo više od pedesetak miliona dolara ovako raspoloživih deviza. Da imamo više, ne bismo došli u onakav sos sa plaćanjem za gas u poslednjoj nedelji januara 1999, kada su nas pritisli sneg i led i kada je mađarska kompanija kojoj dugujemo 25 miliona dolara za transport ruskog gasa smanjila isporuke da bi nas ubedila da počnemo da plaćamo svoje račune. Oko 28. januara 1999. postignut je sporazum između novosadskog Gasa, dela Naftne industrije Srbije, i mađarskog preduzeća kojim smo preuzeli obavezu da otplaćujemo dug u ratama od dva miliona dolara mesečno (povrh plaćanja za buduće redovne isporuke gasa). Polovinu prve rate, ili milion dolara, imali smo da platimo odmah, da bi nam Mađari vaspostavili pun protok gasa. U petak 29. januara 1999, došlo je do "monetarnog udara" i cena marke je skočila sa 8,3 na 8,7 dinara; nije isključeno da je milion dolara država kupila od stanovništva na ulicama da bi platila dug za gas. Štaviše, istog dana su predstavnici firme BH Gas prijavili isporučiocima gasa u Mađarskoj i Rusiji da je Srbija zadržala deo gasa koji se iz tih zemalja isporučuje Bosni i Hercegovini - u Srbiji su navodno tih dana "zavrnuli ventil" na gasovodu za BiH, zbog čega su naglo smanjene količine ovog energenta koje stižu na područje Sarajeva.

Moguće je da "monetarni udar" nije imao veze sa plaćanjem duga za gas i da redukcija gasa za Sarajevo nije bila rezultat diverzije gasa već nekog tehničkog faktora. Ali nema nikakve sumnje da smo imali teškoće da platimo račun od 25 miliona dolara i da smo morali da ga reprogramiramo, što ne bismo uradili da smo imali makar stotinu miliona dolara u raspoloživim rezervama.

Kratkoročni izgledi kretanja zvaničnih deviznih rezervi nisu dobri iz dva razloga. Prvo, perspektive našeg izvoza za naše najvažnije izvozno tržište Republiku Srpsku nisu povoljne. BiH, uglavnom Republika Srpska, u 1998. godini kupila je robu u SRJ za 603 miliona dolara (dalje naše najveće izvozno tržište jeste Italija, sa 311 miliona dolara). Štaviše, mi smo sa RS ostvarivali izvozni višak, nekih 385 miliona dolara, naše skoro jedino tržište sa kojim smo bili u suficitu. RS, iako sastavni deo Bosne i Hercegovine, imala je monetarni sistem sa tri zvanične valute: BiH konvertibilnu marku, DEM i SRJ dinar. Do 12. novembra 1998. RS je bila de facto deo monetarnog područja SRJ dinara i bila je deo jugoslovenskog platnog prometa. Tog dana je SRJ isključila RS iz jugoslovenskog platnog prometa jer je RS vlada nekoliko dana ranije počela da primenjuje kurs od 7,5 dinara za jednu marku, sledeći tržišne cene dveju valuta. SRJ se naljutila na ovu odluku jer je RS otišla sa zvaničnog pariteta dinara od 6,00 dinara za marku ne pitajući SRJ. Od 12. novembra je došlo do zastoja u bosansko-jugoslovenskoj trgovini, i u robi i u uslugama. RS trpi od oskudice para u monetarnoj masi, a SRJ trpi zbog pada svog izvoza za RS. Ovaj razvoj je utoliko više za žaljenje što bismo mi za višak u našem platnom bilansu sa RS dobijali devize u kojima oskudevamo, dok bi RS imala delimično snabdevanje monetarnom rezervom iz dopunskog izvora - SRJ, pored MMF-a i Evropske unije. Problem još nije rešen, i šanse za to ne izgledaju najbolje. Rešenje bi verovatno zahtevalo odmah prelazak na tržišni kurs dinara za sve transakcije, ako već nije kasno. SRJ je, u stvari, svojom akcijom suzila monetarni prostor SRJ dinara, što će negativno uticati na naš izvoz i na naš bilans plaćanja. Dalja pretnja monetarnom prostoru SRJ dolazi iz Crne Gore, koja razmatra uvođenje svoje nacionalne ili paralelne valute, u strahu od jugoslovenske dinarske inflacije i u želji da ima samostalnu monetarnu politiku, mada je pitanje da li takvu politiku može ostvariti.

Drugi razlog za verovatni nastavak slabe pozicije u našim zvaničnim deviznim rezervama na kratak rok jeste postojanje višestrukih deviznih kurseva. Mi ih sada imamo bar tri: zvanični kurs od 6,00 dinara za 1 DEM; povlašćeni kurs za plaćanje kupovine elektrike, benzina i možda još neke "devizne" robe, gde se dobija popust u ceni kada plaćate u devizama ili "deviznim dinarima", to jest dinarima koje ste pribavili prodajom deviza bankama po zvaničnom kursu - popust je mali, mislim 5 odsto, prema tome i povlašćeni kurs je neznatan; i tržišni kurs, koji je najvažniji, sada je na ulicama oko 8,50, dinara za 1 DEM (2. februar 1999) i u "šticungu" , to jest bezgotovinskom transferu oko 9 dinara za 1 DEM pre deset dana, kada sam o njemu poslednji put čuo. (Možda je sada "šticung" marke još skuplji.) Dokle god ovaj tržišni kurs postoji, privlačnost prodaje deviza na slobodnom tržištu, umesto zvanično bankama po 6,00 dinara, nesavladiva je. Skoro sve što dolazi u iole slobodnoj trgovini ili iz deviznih zaliha prodavaće se na tržištu umesto bankama. Prema tome, zvanične rezerve, i mogućnosti intervencije njihovom upotrebom, ostaće vrlo slabe dok "zakon jedne cene" ne prevlada, to jest dok ne pređemo na tržišni kurs kao jedini, ili ne svedemo tržišni kurs na nivo zvaničnog nekim čudom, koje nije verovatno. A dokle god budemo imali duple kurseve, SRJ dinar neće moći da ima ulogu rezervne monete - stoga naše monetarne teškoće sa RS i sutra možda i sa Crnom Gorom, mada u ovim odnosima ulogu mogu imati i čisto politički činioci.

U svakom slučaju, mada kretanje zvanične devizne politike u pravcu prelaska na tržišni kurs nije po mom mišljenju isključeno, to neće rešiti naš problem akutne oskudice zvaničnih deviznih rezervi na neki trajni način. Za to je potrebna ukupna i ambiciozna reforma sistema, planiranja. politike i ponašanja. Nema znakova da vlasti razmišljaju o takvoj reformi.

II - Šta sada?

U nedavnoj uporednoj analizi pet zemalja "u tranziciji", prosečna plata u Jugoslaviji procenjena je na 152 marke krajem 1998, u poređenju sa skoro sedam puta većom platom u Sloveniji (1040 maraka), pet puta većom u Hrvatskoj (757 maraka), više od dva puta većom u Mađarskoj (355 maraka). Jedino se u Rusiji prosečna plata pokazala nižom nego kod nas (118 maraka). Poređenje je manje loše za SRJ kada se uzme u obzir da su cene životnih namirnica kod nas uglavnom niže nego u drugim zemljama: naročito u Hrvatskoj, cene (u markama) otprilike su duplo više od naših (takođe izraženih u markama), što znači da su hrvatske plate realno bile duplo veće od naših, umesto pet puta, koliko poređenje naizgled pokazuje. Ali i sa ovom kvalifikacijom, koja je važna, uzev sve u obzir, "da nema Rusa, mi bismo bili najgori", zaključak je ove analize.

Ovaj nalaz je grubo potvrđen poređenjem izvoza bivše tri najveće jugoslovenske republike. U 1997. robni izvoz Jugoslavije iznosio je 2,7 milijardi dolara, Hrvatske 4,3 milijarde i Slovenije 8,4 milijarde. Poređenje je znatno lošije po SRJ po glavi stanovnika.

Mi smo postali jedna od najzaduženijih zemalja u svetu. Naš spoljni dug se sada procenjuje na 10 do 11 milijardi dolara. Ovo je otprilike jednako našem društvenom proizvodu. Prosek u zemljama u razvoju, sećam se iz mog ranijeg rada, jeste da je spoljni dug jednak jednoj trećini do jednoj polovini društvenog proizvoda. Dug države našem stanovništvu za neplaćene plate, penzije, dobavke i druge obaveze, nastao posle 1994. godine, iznosi oko 20 milijardi dinara. Povrh toga, država duguje oko 3,8 milijardi dolara stare devizne štednje. Nijedna od ovih klasa dugova se ne servisira: mi imamo paradoksalnu situaciju da država naplaćuje kamatu skoro po tržišnoj stopi na svoja potraživanja od građanstva, a ne plaća ništa na svoje dugove i, povrh toga, zadužuje se kod građanstva dalje.

U 1998. potrošili smo više nego što smo proizveli, u visini od 7 odsto društvenog proizvoda. To je proporcija deficita znatno veća nego prosečno međunarodno iskustvo. Deficit je bio delimično pokriven trošenjem zaliha robe iz prethodnih godina, i delimično viškom uvoza nad izvozom koji je bio finansiran uvozom kapitala i prodajom imovine Telekoma, to jest dekapitalizacijom privrede. Naročito uznemiravajuća jeste činjenica da je stopa investicija u SRJ - proporcija društvenog proizvoda koja ide u investicije - procenjena na svega 14 odsto, "a zna se da bi morale da iznose bar dva-tri puta više da bismo se brže ekonomski oporavili". Kod nas postoji ozbiljno gledište da mi svake godine trošimo ("raubujemo") više kapitala nego što investiramo, što nas vodi stalnom pogoršanju naše infrastrukture i našeg stoka direktno produktivnih postrojenja i time smanjuje naš proizvodni kapacitet.

Naša poljoprivredna proizvodnja u 1998. godini bila je niža nego u 1997, uglavnom zbog lošeg vremena. Za 1999. predviđa se poljoprivredni porast od 3 odsto, ali ovo je sumnjivo između ostalog i zbog toga što hemijska industrija, pogođena nedostatkom gasa, nije proizvela "ni gram mineralnog đubriva za proletnju setvu". Industrijska proizvodnja, koja se dobro držala do polovine 1998, sada pada. U decembru 1998. bila je 6,4 odsto manja nego u decembru 1997. Glavni depresivni činioci na strani ponude jesu pomanjkanje kredita, uvoznih sirovina i poluprerađevina, a na strani tražnje pad kupovne snage stanovništva i nelikvidnost privrede. Pale su, u poređenju s krajem prethodne godine, kako realne plate tako i realne penzije. U odnosu na industrijsku proizvodnju u 1991, proizvodnja u 1998. bila je manja za 45 odsto.

Savezna vlada je projektovala porast društvenog proizvoda u 1999. godini od 7 odsto, industrijske proizvodnje od 8 odsto i izvoza od 20 odsto, uz održavanje stabilnosti cena (povećanje od samo 0,6 odsto mesečno). "Procene sva tri naša instituta koje se bave ekonomskim i konjunkturnim kretanjima svode se na sumnju u to da će se ostvariti planirani ciljevi ekonomske politike koje je projektovala federalna vlada." Dominantna većina naših ekonomista i poslovnih posmatrača ne veruje u mogućnost ostvarenja vladinih projekcija.