Veliki Dim
Jelovnik zaborava
Postoji
u kineskoj zagrobnoj mitologiji jedna zanimljiva priča: kada neko umre i
ode na nebo, bog koji je zadužen za prijem i trijažu kandidata (kako god
da mu je ime, ali u pitanju je neki mnogo moćan baja) svakome od njih
servira specijalnu supu, zvanu Meng Po, od koje umrli potpuno zaborave
svoj prethodni život i zemaljsko bivstvovanje. Cela stvar za njih tada počinje
iznova, s velikom verovatnoćom da će većina na kraju završiti u Paklu.
Kao i mnoge druge stvari u kineskoj tradiciji, i ovde je postupak i
struktura Raja i Pakla vrlo zamršena i sofisticirana. Ipak, supa zaborava
je trenutak od koga sve počinje.
Retko da sam igde sreo bolju alegoriju na ono što se desilo i nastavlja da se dešava u Srbiji. Pre deceniju i nešto godina, celokupno srpsko biće popilo je supu zaborava serviranu od vođa koji su kasnije postali veliki kineski prijatelji, od bogova koje smo sami stvorili, dali im svu moć gospodarenja našim životima i prepustili im diskreciono pravo da nas alociraju u Raj ili Pakao, već kako im više lično odgovara. Samo, u srpskom slučaju, supa je bila samo početak dugog i potpuno nesvarljivog jelovnika zaborava, gastronomski voz ukidanja identiteta koji se neprestano nastavljao novim jelima, od kojih je svako odslikavalo novu fazu Pakla u kome smo se našli, jer je nadležni bog zaključio da je upravo to mesto gde svesrpski sabor treba da se održava.
Prvo nam je serviran ćevapčić zaborava, nacionalna poslastica umotana u maramicu od potiskivanog i nerealizovanog nacionalnog identiteta i sa garnirungom iracionalne želje da se ispravljaju nacionalni mitovi uglavnom bazirani na laži, ovoga puta u nadi da će se stvari konačno postaviti na svoje mesto. Sve to praćeno harmonikašenjem o nebeskom narodu, višoj pravdi koja prati hrabre i one koji su ispaštali tuđe grehe, ma koliko davno sve to bilo. Tako, od tog luka koji je pratio naših prvih “deset” za zaborav, počelo je naše plakanje, i nije se završilo do dana današnjeg.
Onda je posluženo pečenje zaborava, sočna i mirisna bravetina na ražnju i balvanima, okretana meraklijskim tempom danju i noću po planinama i brdima iznad raznih bosanskih gradova, zalivana pivom da osladi još više i da se lepi za prste kao kolomast, kao isušena moča od koje zaborav postaje još teži, onako natopljen u vruću pogaču etničke čistote i nacionalno homogenizovane teritorije. Sedeli smo, svi mi, blizu vatre i krkali dok ne obnevidesmo, dok nam u vidnom polju ne ostade samo slika nas samih na vrhu sveta, pravednih i čistih i svetih i gluvih za ceo ostali neumrli svet.
I onda je na kraju, kojeg li iznenađenja, došla proja zaborava: gorka, tvrda i bljutava, pečena od izgrebanih ostataka sa dna bureta, ali naša, ponosna, neprodana, nesavijena, beskompromisna, nepobeđena i odbranjena; okrunjena i manja nego što smo očekivali, ali došli smo bogu na istinu, kusali smo sve porcije zaborava od pre, i dužnost nam je da progutamo i ovu. Sredina joj je vlažna i nedopečena od gnjecavih parola o samosvojstvu, o jedinom evropskom ostrvu otpora novom svetskom poretku koji bi da nam servira svoje hamburgere i koka-kole zaborava, kora zagorela od očekivanih povrataka na vekovna ognjišta i sačuvanih života u ratovima koje neprestano vodimo lepi se za nepca i ne da nam da pustimo glas, a ivica, oštra od ugljenisanih šiljaka pravde, mira, razvoja i obnove, krvavi nam desni, ali zaborav je pravilo, umrli smo i za nas običan život i svet i zemaljske stvari više ne postoje.
Jeli smo gozbu zaborava i nijednom, nikada do sada, poput srećnog naslednika neočekivanog zaveštanja, nismo bacili pogled na desnu stranu jelovnika da vidimo koliko će sve to da košta. I ceh smo, nekako, zaboravili. I evo, dođe vreme za novu gozbu, gospodar našeg zagrobnog života ponovo je pred nama: sofra je već nameštena, posluženje se puši i miriše slatkim vonjem nacionalnog ponosa, odbrane otadžbine, jedinstva oko vođe i obračuna sa izdajnicima. Zaborav mami…
Srbi, jeste li još gladni?
Lazar Džamić
