Olimpijske igre
Torpedo u Sidneju
Iako je drugim mestom na 200 m slobodno potvrdio da je ipak samo čovek, mladi australijski plivač Jan Torp obeležio je prvu sedmicu 27. olimpijskih igara, a nije isključeno da bude njihova zvezda i na kraju
Jedna
od "olimpijskih bajki" počinje, još od Stokholma 1912, sa
"bio jednom jedan Torp", ali će posle Sidneja 2000. morati da
se menja jer je u istoriju olimpizma, i to na velika vrata, ušao jedan
drugi Torp. Prvi se zvao Džim, bio je indijanskog porekla, i bio je prvi
supermen jer je na igrama u Stokholmu pobedio u petoboju i desetoboju. Nešto
kasnije olimpijske medalje biće mu oduzete zato što je pre igara prekršio
tada stroga olimpijska pravila o amaterizmu, i za nadoknadu od nekoliko
dolara igrao američki fudbal. Tako je Džim Torp ostao jednako upamćen
po sjajnim rezultatima i po nepravdi koja mu je naneta. Ovaj drugi Torp
zove se Jan, ima samo 17 godina, rođen je u gradu domaćinu (sjajno
organizovanih) 27. olimpijskih igara, i u poslednje dve godine apsolutno
je najpopularniji sportist u svojoj zemlji. Sa 15 godina bio je najmlađi
svetski rekorder, sa 16 je oborio tri svetska rekorda za tri dana, sa 17
četiri u četiri dana (na izborbom takmičenju za Sidnej), na svojoj
prvoj Olimpijadi stavio je na svoj konto (do srede, 20. septembra) tri
zlatne medalje (uz dva svetska rekorda) i jednu srebrnu. Poraz na 200
metara slobodno od Holanđanina Pitera Van den Hoogenbanda, koji mu je u
polufinalu još preoteo i svetski rekord, rastužio je Australijance
uverene da će njihov "supermen" biti nepobediv i da će možda
osvojiti i svih pet zlatnih medalja (preostaje mu još možda štafeta
4x200 mešovito ako ga postave kao poslednjeg čoveka za slobodni stil o
čemu se priča ali još nije potvrđeno).
Bez
obzira na to koliko medalja osvoji, Jan Torp je obeležio prvu sedmicu
Igara, a lako se može desiti da bude junak i na kraju. Lakoća sa kojom
pliva prosto facinira, telo dugačko 1,96 m i teško 95 kg kao da lebdi u
vodi, lakoća pokreta i osmeh na licu bez traga zamora posle završene
trke ukazuju na njegovu izuzetnu fizičku pripremljenost. Analitičari su
pokušali da "fenomen Torp" objasne iz svih mogućih uglova i
uglavnom se slažu u jednoj stvari: izuzetno površinski velika stopala
(nosi cipele broj 54) i izuzetno široke šake pretvaraju se u vodi u neku
vrstu "peraja". Kada je prvi put skrenuo pažnju na sebe, iz
Nemačke su stigle sumnje da je koristio hormone za rast (HGH), jednu
vrstu droge nove generacije koja podstiče rast ruku i nogu. Međutim, ni
na jednom antidoping testu nije pronađeno ništa, i Torpi, kako ga od
milja zovu Australijanci, nastavlja da zadivljuje svet. Pošto je uzeo
drugu zlatnu medalju pretekavši u finišu trke štafeta 4x100 slobodno
Amerikanca (uzgred, štafeta SAD nikada u istoriji nije izgubila ovu
trku), Torp se pojavio u restoranu u Olimpijskom selu i doživeo retko
priznanje: svi sportisti koji su se u tom času tamo zatekli spontano su
se podigli na noge i burnim aplauzom pozdravi mladog heroja Australije.
Janov
otac je želeo da mu sin bude igrač kriketa, sporta kojim se on bavio,
ali je sa sedam godina Jan otkrio svoju ljubav prema vodi. Zapao je u ruke
trenera Daga Frosta koji je odmah u njemu video dijamant za brušenje.
Otada su zajedno i tako bi trebalo da ostane do 2008, kada Jan namerava da se povuče:"Ne vidim sebe kao takmičara posle 26. godine", rekao je ovih dana Torp.
Njegov život je programiran do tančina: ustaje u 04,30, trenira dva sata, doručkuje, posle toga uči i provede još dva sata u bazenu. Posle ručka spava dva sata, uči ili odmara, večera i pravac krevet. Međutim, nedelja je za njega sveti dan, potpuno je slobodan i ne približava se bazenu. U crnom kostimu marke "Adidas" (iako ostatak plivačke ekipe nosi "Spido") koji pokriva celo telo deluje nekako zastrašujuće, ali ako neko misli da je tajna u tom kostimu, greši. Šest od svojih 11 svetskih rekorda postigao je "odeven" samo u gaćice.
NAJBOLJE
IGRE U ISTORIJI: Čuvena fraza koju predsednik MOK-a Huan Antonio
Samaran izgovora već 20 godina na kraju zimskih i letnjih olimpijada da
je "ovo bila najbolje organizovana olimpijada do sada" ovoga
puta će imati stopostotni kredibilitet jer čak i najveća zakerala među
novinarskim vukovima sa po deset i više olimpijada za sobom priznaju da
"ovako nešto nisu videli". Sidnej je, jednostavno, dočekao
igre superspreman, raširenih ruku, sa atmosferom koja po entuzijazmu
ljudi podseća pomalo na Barselonu '92. Ono u čemu poslednja olimpijada
ovog veka superiorno prednjači jeste poseta, više od 85 odsto kapaciteta
na svim borilištima je popunjeno, na mnogim borilištima plaćaju se
astronomske cifre za ulaznicu (a atletika još nije počela!), ljudi uživaju,
sve je na vrhunskom nivou a opet ne izgleda nategnuto nego sasvim
spontano. Ceremonija svečanog otvaranja bila je veličanstvena, a
Australija je zadivila svet idejom da poslednji nosioci olimpijske vatre
budu žene, nekada istaknute šampionke.
Beti Katbert (atletika), Rilen Bojl (atletika), Daun Frejzer (plivanje), Širli Strikland (atletika), Šejn Guld (plivanje) i Debi Flinton-King donele su u prošlosti svojoj zemlji 28 olimpijskih medalja, ali je čast da bude poslednji nosilac i zapali olimpijski plamen pripala crnoputoj 27-godišnjoj atletičarki Keti Friman, kojoj se proriču možda čak i tri medalje na 200, 400 (druga u Atlanti, bez poraza u poslednje dve godine) i 4x400 metara. Friman svakako nije danas najbolji australijski sportist, ali je u njenom izboru bilo puno simbolike, takta i politike. Ona je, naime, poreklom Aboridžanka, pripadnica domorodačkog naroda koji je pre dolaska belaca na ostrvo-kontinent imao šest miliona ljudi a sada ih je jedva 300.000. Ako bude počasnog kruga posle medalje, Frimanova će ga trčati ogrnuta zastavom svog naroda a ne svoje zemlje, Australije. To je unapred rekla jasno i glasno, i to joj je, kao i svim njenim sunarodnicima koji se domognu medalje, dozvoljeno posebnom odlukom Australijskog olimpijskog komiteta.
BIĆE MEDALJA I ZA "PLAVE": Brojna jugoslovenska ekipa (112 sportista) ispraćena je sa pomešanim osećanjem strepnnje i nade. Pesimisti su unapred bili zadovoljni makar jednom, bilo kojom medaljom, samo da se ime Jugoslavije nađe među zemljama čiji su sportisti osvojili neki trofej .
Jugoslavija
je, inače, na večnoj listi osvajača medalja na visokom 30. mestu sa 87
odličja (27 zlata, 30 srebra, 30 bronzi), ispred recimo Španije, na 32.
mestu sa 68. Već na početku igara taj pesimistički plan je ispunjen –
Jasna Šekarić je još jednom potvrdila svoju klasu i osvojila srebro u
gađanju iz pištolja. To joj je četvrta olimpijska medalja, prvu
(zlatnu) osvojila je još u Seulu 1988. Činjenica da nas medalje u
streljaštvu ne mimoilaze ni na jednoj olimpijadi nekima služi za ironične
primedbe da nam je to "nacionalni sport" pa nije čudo što se
dobro snalazimo, ali zlobnicima je i posao da zavide i zanovetaju. Medalja
je medalja,a biće ih, nadamo se, još. Košarkaši su krenuli sa dve
pobede i pokazali da su najjači kad je najvažnije. Šta sad vredi
Australijancima što su nas dobili u finalu turnira u Hong Kongu kada su
pred svojom publikom potučeni do nogu, sa 14 razlike (80-66) i bez ikakve
opcije tokom meča? Dve važne pobede ostvarene su bez povređenog Peđe
Stojakovića, koji nikako nema sreće sa reprezentacijom, mada se nadamo
da će se u Sidneju ispuniti Divčeva prognoza o Peđi kao zvezdi turnira.
Te pobede širom otvaraju put ka prvom mestu u grupi a to, opet, ne samo
ka polufinalu nego i finalu jer ćemo izbeći američki "drim
tim" koji deluje kao kaznena ekspedicija (Italijane su naprosto
"masakrirali, 93-61)". No, otom-potom, još je rano za prognoze
i euforiju, isto kao i za tugu u slučaju odbojkaša koji su izgubili oba
meča, od Rusa i Italijana. Oni su, međutim, toliko dobri da u četvrtfinalu
mogu dobiti svakog, a kasnije će valjda biti prilike za revanš i jednima
i drugima. Rukometaši su dobili dve startne utakmice, nimalo lako ali su
dobili, i praktično su u četvrtfinalu a vaterpolisti će tek startovati.
Medalja se smeška u veslanju dvojcu bez kormilarea Visacki-Stojić a, kao
i uvek, iznenadiće još neko, možda u stonom tenisu, atletici... Biće
još medalja za "plave".
Vladimir Stanković
