Hrvatska
Istraga
"domoljuba"
Trebalo
je da jedan neugodni svedok bude ubijen pa da Račanova vlada otvori onaj
poslovični orman iz kojega sada ispadaju kosturi, a smrad se širi sve do
Haga
Dvanaestog
septembra u šest izjutra Gospić je bio opkoljen jakim snagama temeljne
(obične) i specijalne policije MUP-a Hrvatske, uz podršku vojne policije
i agenata SZUP-a (državne bezbednosti) u civilu. Celu noć su gorela sva
svetla u Policijskoj upravi ličko-senjskoj, pa su i novinari bili
upozoreni da se sprema nešto veliko. Nije da se “nešto veliko” nije
očekivalo: gospićki skandal dugo je sazrevao. Informacije o “crnom
novembru” 1991, kada su mrak i magla pojeli barem dvesta gospićkih Srba
u dve noći, curile su od početka; što reče jedan poznavalac ovih dana:
“Ko tvrdi da od ožujka (marta) 1992. nadalje nije znao za Gospić –
laže!” Znali su svi: priča je šaptom obišla Hrvatsku, stigla do
nezavisnih novina, ali i do tadašnje Komisije UN-a za ratne zločine u
bivšoj Jugoslaviji (Basiunijeva komisija), iz koje će nastati Haški
tribunal.
Narodna verovanja širom
sveta kažu da duše nepravedno ubijenih lutaju i traže pravdu, poput
duha oca Hamletovog. Kriminalistika na to gleda mnogo pragmatičnije. Već
1992. Smiljan Reljić, tadašnji načelnik SZUP-a, kroz zube i preko volje
priznao je da su se u Gospiću “događale stvari koje nisu normalne”.
Ante Karić, tadašnji predsednik Kriznog stožera (štaba) Gospića,
pismeno je izvestio vrh hrvatske države o svemu što je video svojim očima:
o sastanku na kome je Tihomir Orešković (vidi okvir), tek postavljen za
komandanta odbrane, kad je grad već bio odbranjen i stabilna linija
fronta uspostavljena, naredio da se te noći (16. novembar 1991.) izvestan
broj Srba pokupi i pobije. “Ko nije sposoban za to, neka se javi
odmah!”, rekao je Orešković te noći; niko se nije usudio, jer je Orešković
nezgodan čovek. Prve noći ljudi natovareni u dva kamiona pobijeni su na
poznatoj lokaciji izvan Gospića; Ante Karić piše da je opalio dva metka
u zemlju, a da je Orešković vikao i insistirao da svi pucaju u meso.
HAPŠENJE
BANDE: Istražna
komisija koja je malo kasnije došla da ispita šta se desilo naišla je
na zid tišine i bila praktično oterana iz Gospića pod pretnjom oružjem.
Onda su Gojko Šušak i Franjo Tuđman zataškali stvar. Do prošle
nedelje, to jest. Trebalo je da njih dvojica umru od raka; da opozicija
pobedi 3. januara na izborima; da Stipe Mesić bude izabran za predsednika
Hrvatske 7. februara; da Milan Levar, jedan od retkih svedoka koji su
javno govorili o gospićkim pokoljima, bude ubijen krajem avgusta u svom
dvorištu – pa da Ivica Račan i njegova vlada ekstremnog centra izgube
strpljenje, da savladaju strah od optužbi za “revanšizam” i da
pohapse bandu.
Naravno da je hapšenje
ukupno dvanaest osumnjičenih za razna krivična dela – od ratnog zločina
protiv civilnog stanovništva (čl. 158 KZ Hrvatske) pa do šverca 650 kg
čistog kokaina, valjda na domoljubnoj osnovi – prošlo bez problema.
Hrvatska policija, naime, nisu nenaoružani civili; pogotovo oni
specijalci odabrani za ovu akciju. Već u šest ujutro svi su pokupljeni
bez otpora. Dva najzanimljivija lika uhapšena su van samog Gospića:
Tihomir Orešković u Zagrebu, a general Ivan Andabak (osumnjičen za onaj
kokain) u Karlovcu. U Zadru su dignuta četiri bivša vojna obaveštajca,
osumnjičena za pružanje pomoći počiniocima pokolja u Ahmićima, BiH,
kada je specijalna jedinica HVO-a pobila 116 civila, uključujući i bebe.
Počinioci su, naime, bili dobili nove identitete i smeštaj u Hrvatskoj,
a u Hag je poslan general Tihomir Blaškić – po svoj prilici nevin u
toj stvari – koji je dobio 45 godina zatvora na osnovu lažnog svedočenja
jednog drugog generala, Milivoja Petkovića, koji je sada zapovednik
Zbornog područja (nešto kao korpus u nas) u Stonu.
Velika pravosudna
operacija koja je počela 12. septembra, dakle, ima četiri linije
istrage: pokolj u Gospiću, ubistvo Milana Levara, šverc kokaina na
veliko iz Kolumbije i pokolj u Ahmićima. Ne zna se koji segment je
opasniji i neprijatniji za bivšu HDZ vlast i lik i delo pokojnih Šuška
i Tuđmana.
Sve se to najbolje vidi iz
reakcija nacionalističke i neoustaške desnice, ali i kompromiserske
kamarile unutar koalicije šest pobedničkih stranaka. Histerija koja je
nastala oko ovih hapšenja graniči se sa potpunom panikom. Prvo su
ubistvo Milana Levara (podmetnutom bombom u dvorištu) pozdravili Mladen
Švarc, Tuđmanov omiljeni neonacista iz ugledne beogradske jevrejske
porodice, i Anto Đapić, neoustaški čelnik Hrvatske stranke prava. Sada
ta dvojica, uz terciranje čitavog niza braniteljskih udruga (interesnih
grupa za očuvanje privilegija), pozivaju na oružje zbog “komunističkih
progona” besprekornih domoljuba i vitezova Domovinskog rata. “Ne
gurajte nam oružje u ruke!”, vrište javno sumnjivi prvoborci; “Račan
je ubio Levara da bi nas proganjao!”, kaže jedan od tih likova javno u
“Slobodnoj Dalmaciji” (scenario Markale, kako bi se ovde reklo).
NEUGODNA
ATMOSFERA:Unutar
vladajuće šestorke, međutim, atmosfera nije ugodna: Dražen Budiša
(HSLS) i Zdravko Tomac (SDP) bili su tada, 1991-1992, u tzv. vladi
narodnog jedinstva i morali su znati za gospićke pokolje. Stipe Mesić
takođe je prozvan (bio je predsednik Sabora). Budiša sada tvrdi da nije
znao; Tomac tvrdi da je pokušavao da zaustavi nasilje, ali nije uspeo;
Mesić kaže da Saboru niko ništa nije rekao. Ukupan dojam je da ih je
sve zapravo bio paralisao strah. Mesić je u prednosti utoliko što je
objavljivanjem Tuđmanovih stenograma i drugih tajnih dokumenata diktirao
tempo u rasplitanju svih tih skandala. Policiji i njenom novom ministru Šimi
Lučinu biće veoma teško da objasne kako je to proteklo godinu dana od
zaplene 650 kg kokaina u riječkoj luci, pa do sumnjičenja gen. Andabaka
za to. Visoki funkcioneri HDZ-a ipak su u najgorem položaju: oni su
"pakovali" Ahmiće veselom Blaškiću; oni su davali lažne
identitete pravim ubicama; oni su imali iscrpan izveštaj o Gospiću; oni
su znali sve o tome ko su i kakvi su Orešković (sumnjiv kao dupli agent)
i Andabak (uglavljeni terorista i kriminalac); oni su zataškavali Gospić.
Neoustaška desnica sada u
svojoj štampi, i onim segmentima HTV-a gde se još drži (a ima ih...),
vodi odsudnu medijsku bitku. Indikativno je da tamošnji neoustaški
propagandisti svoju argumentaciju protiv hapšenja osumnjičenih za ratne
zločine zasnivaju na nama poznatim ideološkim stavovima: sve je to, kažu,
zavera “globalnog neokolonijalizma” i masonerije protiv plemenitog i
bezazlenog hrvatskog naroda, koji neće da se pokori gospodarima novog
svetskog poretka i uđe u “balkanske integracije” sa raznim
“marionetskim režimima” u regionu. Svako malo poneki od tih
propagandista hrvatskom narodu za uzor ističe režim Slobodana Miloševića,
koji ume da odbrani suverenitet i dostojanstvo, za razliku od marionetske
klike koja je 3. januara vratila Hrvatsku pod jaram komunizma, masonerije
i uopšte plutokratije.
Miloš Vasić
Ko su Orešković i Andabak
Bahatost
i uverenost u nedodirljivost koje je do neki dan manifestovao Tihomir
Orešković, jedan od hrvatskih ratnih emigrantskih likova kontroverzne
biografije, nije prekinulo ni mučko ubistvo Milana Levara. Kako je
43-godišnji pukovnik Orešković uz Mirka Norca bio nesumnjivo
najspominjanija osoba u kontekstu gospićkih događanja iz jeseni 1991. i
od pokojnog Levara, dijapazon kretanja istražitelja u razotkrivanju
potencijalnih naručilaca ovog ubistva logično je zaokružio notornog
interesenta i njegove pomagače. Protivrečnost, kao odlika svih
"domoljuba" njegovog kalibra prati Oreškovića još od rane
mladosti: zbog optužbi za neprijateljsko delovanje u JNA osuđen je na 16
meseci zatvora, no prethodno je svedočenjem pred Okružnim sudom na dužu
kaznu otpremio nekoliko prijatelja, optuživši ih za rasparčavanje
Kušanove "Nove Hrvatske". Još od tada ga prate sumnje
paktiranja s Udbom, što delom tumači "nerazjašnjene"
okolnosti pod kojima nakon zatvora beži iz zemlje, te se stacionira u SAD
gde dobija politički azil i postaje član Štedulovog Hrvatskog
državotvornog pokreta. Štedulov HDP promoviše i nakon povratka u
Gospić, koji je tokom rata jedino područje gde ta stranka sudeluje na
izborima. Gospićka krvava događanja s drugačkim popisima nestalih
civila (i Srba i Hrvata) po mnogima su posledica međusobnih sukobljavanja
i rata usred rata nekoliko obaveštajnih i paraobaveštajnih HDZ-ovih
struja – Manolićeve, Šuškove, Merčep-Glavaševe i tzv. divlje struje
Paje Šimića.
Orešković ispočetka lavira od jedne do druge, da bi se vremenom instalirao kao Šuškov kadar na tom području, najpre kao šef Kriznog štaba, a potom i načelnik IPD-a za Liku. Svi pokušaji obuzdavanja Oreškovića svode se na Tuđmanovu benignu pretnju prstom, koju nemušto parodiraju i druge državne strukture. Orešković se u Lici potvrđuje kao gospodar rata i mira. Ostaje deklarisani srbofob i nakon nestanka Srba s tog područja. Nakon svedočenja o zločinima protiv civila, iz Gospića su prisilno nestali Zdenko Bando i Zdenko Ropac, dok Milan Levar odluku o ostanku plaća glavom. Do 1998. Orešković je načelnik opštine Perušić. MORH-ova dodela stana u centru Zagreba omogućuje mu da zadah gospićkog terora i straha proširi i ulicama metropole, gde javno u restoranu oktobra 1998. premlaćuje načelnika SRP-a Stipu Šuvara.
Ivan Andabak s nepunih osamnaest godina vlastoručno je digao u vazduh JAT-ovo predstavništvo u Frankfurtu, punih dvadeset godina izvodio je napade na nekadašnje jugoslovenske klubove u inostranstvu, terorističke akcije, šest je meseci praktično uvežbavao u jedinicama IRA-e. Član Hrvatskog revolucionarnog bratstva, najradikalnije emigrantske organizacije koja je – gle slučajnosti – ovih dana pripretila smrću i predsedniku Stipi Mesiću, postao je navodno još pre punoletstva. Ovakve preference, uz otvoreno dičenje Interpolovim poternicama pribavile su mu, baš kao i saborcu Tuti, mitski status hrvatskog "revolucionara".
Zajedno sa drugovima Šuškom i Tutom, a pod visokim Tuđmanovim patronatom, Andabak u Hrvatsku i BiH ranih devedesetih importuje najokoreliji emigrantski kriminogeni milje. Ispočetka ratuje u Slavoniji, a potom se prebacuje u Hercegovinu gde postaje Tutin dozapovednik u zloglasnoj Kažnjeničkoj bojni, general HVO-a i ključni čovek "sigurnosne strukture" hercegovačke paradržave.
Pripisuje mu se naredba za rušenje mostarskog Starog mosta, koja je godinama burleskno tovarena na leđa generala Slobodana Praljka, ali i za misteriozno ubistvo zapovednika HOS-a Blaža Kraljevića u Kruševu kod Mostara 1992, koje za sobom, osim realpolitičkih, po mnogima vuče i dugačke emigrantske repove. U intervjuu 1994. uz raskošnu muslimanofobiju te glorifikovanje ustaša i Ante Pavelića, on otvoreno priznaje i "interesnu saradnju" HVO-a i Srba u ratu protiv Bošnjaka, diskretno se pravdajući da je posredi čista pragma, "daleka od nekakvog hrvatsko-srpskog suživota".
Nakon odvođenja Mladena Naletilića u zagrebački istražni zatvor 1998, kako svedoče stenogrami iz Predsedničkih dvora, planirao je spektakularnu akciju Tutinog oslobađanja na koju je Ivić Pašalić nastojao privoleti i pokojnog Tuđmana. Uprkos dirljivim naporima političkih pokrovitelja ratnih zločinaca, Tuta na kraju ipak leti u Hag, a za Andabaka se pronosi glas da je u strahu od slične sudbine prebegao u Paragvaj.
Nakon ovogodišnjih izbora izbrisan je iz vojne evidencije HV-a Zbornog područja Ston, gde je dugi niz godina primao, uz onu hercegovačku, svoju drugu platu. U stalnom bekstvu i kretanju na relaciji Zagreb-Hercegovina lociran je i uhapšen u Karlovcu, i to, kako se tvrdi, na temelju dojave stranih obaveštajnih službi.
Prema "Slobodnoj Dalmaciji"
