CD
Der Amerikanische Freund
Walkabouts: "Train Leaves At Eight" (Glitterhouse)
Walkabouts
pripadaju ediciji novog američkog roka, pravca tako imenovanog i hvaljenog u nas
praktično od svojih začetaka (sredina osamdesetih) do današnjeg dana. Novi
američki rok obuhvatio je generaciju bendova izraslih kako iz
postpanka i hardkora, tako i bendove koji su se više oslanjali na američku
tradiciju kantrija i folka. Rana faza REM-a, Hüsker Dü, The
Replacements, zatim Green On Red, Walkabouts, Dream Syndicate, Violent
Femmes, sve do bostonskog podmlatka
– Pixies, Throwing Muses, Breeders i Buffalo Tom, samo su neki od
zenita ovog, mahom koledž trenda, pre nego se isti istopio u Sub Pop
talasu grandža početkom devedesetih.
Walkabouts čine, uz raznorazne povremene pridošlice, Chris Eckerman i Carla Torgerson. Njihov opus obuhvata više od petnaest godina rada i, uz sve solo projekte (Eckerman solo, samo Chris i Carla...), preko deset albuma. Muzika Walkabouts je sentimentalna mešavina kantrija i roka, čiji izvorni impuls podjednako duguje i britanskom folku i Johnny Cashu, utemeljujući walkabouts-obrazac koji svojim konzervativizmom danas biva lako prepoznatljivim.
Godine 1993. Walkabouts su objavili album Satisfied Mind (Sub Pop) na kome se našlo trinaest obrada, mahom američkih izvođača, među kojima su bili Mary Margaret O' Hara, Gene Clark, John Cale i Patti Smith, uz australijske goste – Nick Cavea i nekadašnjeg lidera Go-Betweensa Roberta Forstera. Po mnogim relevantnim mišljenjima, album je jedan od najboljih u karijeri benda, a mnogi ga ubrajaju u svoje najomiljenije ikada. Walkabouts su u prilično obimnom i njima bliskom, katalogu pesama prepoznali i odabrali samo one s čijom emocijom su korespondirali, i koju su mogli da podrže, na jednostavan način uzdižući pesmu do statusa modernog klasika. I kako to uvek biva, s najboljim cover albumima (počuj ovogodišnji album Cat Power) bend je uspeo da postigne da sve pesme zvuče kao da su ih oni sami napisali.
Sedam godina kasnije pojavljuje se album Train Leaves At Eight, koji ima dva alternativna naziva – Satisfied Mind 2 i Songs From Continental Europe, prvi (promućurno) ukazuje na slavni prvenac, dok drugi geografski određuje žarište obrađenih autora.
Train Leaves At Eight je svakako morao biti daleko krupniji zalogaj, naročito za bend čija slava intenzivno bledi. Izbor autora je impozantan zbog svoje raznolikosti i ekscentričnosti. Južnu stranu čine (prvih sedam pesama): Mikis Theodorakis, Goran Bregović (pogrešno naveden kao da dolazi iz Srbije), Slovenac Vlado Kreslin (slovenački Dylan), Italijan Fabrizio de Andre, Španac Lluis Llach, Portugalac Jose Maria Branco i Francuskinja Francoiz Breut. Severnu stranu čine: Jacques Brel (došao iz Belgije u Francusku, otuda severnjak!), belgijski superbend Deus, Holanđanka Solex, Nemci Blumfeld, Šveđanka Stina Nordenstam, iz Norveške dolazi lider sjajnih Midnight Choir – Al Bystrom i konačno, album zatvara obrada nemačkog krautrock benda Neu!.
Sve ono što je bilo jednostavno za postići na legendarnom Satisfied Mindu, ovde se ispostavilo kao neplanirani napor. Nijedna od ovih pesama tradicijom ne korespondira spontano sa duhom benda. Od pesama originalno ne-napisanih na engleskom, nijedna nije otpevana na matičnim jezicima autora, i u prevodu se izgubilo mnogo od zadate autentičnosti, tako da u konačnom ugođaju uz poengležene Belgijance, Norvežane i Šveđane sve zvuči kao preslušavanje običnog albuma Walkabouts, što iz prethodno rečenog proizilazi kao kvalitet, ali na ovaj način ukinuta je osnovna vrlina koncepta: Evropa=multi. Atmosfera avangardnih Neu! je smelo dočarana, čak je i uspešnost u odsviravanju teme Solex In A Slipshod Style – Solex (čiji je ceo album, pa i ova pesma, načinjen samo od semplova s drugih ploča) zavidna, otpevani vrhunac je možda obrada Brelove People Such As These, dok je emotivno najbolje podržan Theodorakisov instrumental Train Leaves At Eight, koji po ugođaju spaja verandu neke grčke vile-na-moru sa polumitskom vestern postajom numere Will You Miss Me When I'm Gone koja zatvara Satisfied Mind. Zlobnik bi mogao da primeti germanizaciju albuma na račun odsustva ekszemalja Istočnog Bloka, kao i tendenciju ka šezdesetosmašima-na-ovaj-ili-onaj-način kada su u pitanju mediteranske države (svi obrađeni autori ljevi su u svojom delovanju), i da na tom terenu ispita posledice (ili namere?) holivudskog globalizma.
Niko još nije zavoleo Evropu a da u isto vreme nije želeo i da je promeni. U poređenju sa korporacijskom napaljenošću Amerike, Walkabouts, kao njen kulturni eksponent, pokazuju umereno razumevanje za evropsko kompleksno i krhko biće.
Slobodan Vujanović
