Valjevo: obnova i izgradnja u kampanji socijalista
Kad Milomir predsedava
U Dračiću, rodnome selu druga Milomira, podignuta velika škola, uspravljene nove bandere, udaren crni asfalt, i na sve stavljeni novi izborni plakati. I za sve zatražena puna podrška za našeg druga predsednika i našeg druga Milomira
Valjevski
socijalisti vole, i umeju, da kažu da su Valjevo i Kolubarski okrug najveće
gradilište u zemlji, a naročito vole, i umeju, da kažu da je Valjevo
svedočanstvo vizije našeg predsednika. Još naročitije vole da objasne
da za to zasluge pripadaju našem drugu predsedniku, jerbo je odmah po
mioničkom zemljotresu, u punom sastavu, izašao na teren i izdao smernice
da se obnavlja i razvija. Kad je predsednik rek’o, nije se imalo druge,
donet je zakon o izdvajanju 0, 15 odsto iz svih finansijskih transakcija,
osnovana je Direkcija za obnovu i razvoj, i to je uzelo da se zida i
malteriše. Sve razbija od betonskih bandera, šljunka i asfalta,
cevovoda, telefonskih centrala, novih škola i agrara. . . I drugovi
socijalisti vole, i umeju, da kažu da je ovo istorijska šansa, da bez
njih sve može prestati, kano da je sve od njihove članarine.
Takav "kec" namestio se našem drugu Milomiru Miniću, predsedniku Veća građana Skupštine SRJ – jerbo je naš drug Milomir nosilac jedinstvene liste levice na saveznim izborima u izbornoj jedinici 12. Ako mislite da se Milomir zbog toga opustio, malo morgen. Milomir radi, ko će znati dan otkad su njegov tradicionalni audi, sa tri keca i tri četvorke na tablici, obezbeđenje, policija i ostali aktivisti na terenu. To se radi, to se otvara, to se korača u budućnost. Za dan opštine, 15. septembra, u prisustvu Milomira, naš drug Mrkonjić svečano primio Povelju grada Valjeva, koju je prošle godine primio sam Milomir. Drug Mrkonjić rek’o da je Milomir izgradio železnicu, rek’o ono o najvećem gradilištu u zemlji, i svečano rek’o da su uslov daljeg razvoja sloboda i Slobodan. Na ove svečane reči svi ustali, i aplaudirali. I Milomir ust’o, i baš aplaudir’o. Onda, sve sa drugovima i ostalim prtljagom, otiš’o u nove radne pobede. Tačno 17. septembra, u nedelju, u rodni Dračić, gde je tačno prošle godine u isti datum, u prisustva druga Milomira, udaren temeljac za novu školu.
BETON I ASFALT: Odmah po skretanju za Dračić, od puta za Užice, nov, crn asfalt, samo što se ne puši. Nova škola, vidi se, nikla na brdu, pored novog asfalta nikle nove betonske bandere, na njima novi Milomirovi i Slobodanovi plakati. Milomir nekako deluje svežije, čilije, što bi se reklo.
Škola baš golema, baš monumentalna, na dva sprata, pa u ćirilično p. Ko zna koliko je prebačen plan od predviđenih 25 miliona dinara. Okolo se crni crni asfalt, mokar, k’o da je polivan da se pre stegne. Radilo se danonoćno i noćno. Grupa ljudi grabulja površinu budućeg travnjaka, jedan će, glasno, "šefe, ne možemo više, nismo spavali dva sata". Ali, lopáta se i vâlja. Nove svetiljke na novim banderama upaljene, na njima, k’o što je red, Slobodan iznad Milomira, "Za Jugoslaviju".
Škola sačuvaj bože, ni sa jedne strane ne može da stane u fotoaparat. Između dva krila škole, takoreći amfiteatar, noćašnji beton se nije svuda steg’o, napred bina, ponad nje uramljen transparent "U novoj školi – u nova znanja", pod njim uramljena fotografija Dragoljuba Ilića, čije ime nosi škola, i uramljeni Slobodan. Na stubovima, ispred kojih je itisonska bina, dva Slobodana oko čilog Milomira "Za Jugoslaviju", oko novog betona niz malih šimšira koji će postati veliki šimširi. Pristižu grupice đaka na čelu sa mladim učiteljicama, sve mali Milomir do male Milomirke. Svi uzbuđeni, svi usplahireni, svi radosni. Pristigli dekan Medicinskog fakulteta Radivoje Grbić gleda zdanje, vidi se, zadivljen, jes’ osnovna škola, al’ k’o fakultet.
A
unutra, kak’i fakultet, sve sam hodnik, ne zna se kud koji vodi, pa
restoran, pa svetlarnici, pa foajei, pa aule, pa holovi, pa kabineti, pa učionice,
pa kancelarije, pa olimpijska fiskulturna sala, pa sve olimpijsko. Jedan
će, neimar li je, meštanin li je: "Ovo nema u Srbiji, granata ne može
ništa. "
Ispred škole policija ganja seljake sa asfalta, "idu k’o po livadi", domaćin izdaje naređenje da se gosti usmeravaju u restoran, pa to uze da stiže i pristiže, sve u stajaćim odelima, da se usmerava. Uto, iza podneva i na vreme, pristiže tradicionalni audi tri keca tri četvorke. Stade mašina, izađe sami Milomir. Pa to nasta aplauz, pa to nastaše aplauzi, pa to uze da se pozdravlja i ljubi, pa drug Milomir uze da ulazi, i da ulazi. Pa uđe Milomir, pa stade pred dve srpske devojčice, jednoj u desnoj ruci slanik, drugoj u obe ruke pogača. Osoli se Milomir na tradicionalan način, i ode u restoran da bude pozdravljen od pristiglih drugova.
A u amfiteatru, u amfiteatru sve spremno, i sve novo. I narod nekako nov. Na bini, mala, podrazumevajuće crvena ikebanica, pred njom dva reda praznih stolica obezbeđuje obezbeđenje. Primakoše prvačiće, drugovi rukovodioci, k’o po novoj vojnoj doktrini, upadoše sa dve strane, zauzeše prve redove, sve sami Milomir, zamenik i obezbeđenje. Opet nasta pozdravljanje i ljubljenje, pa Milomir prisede, čas ozaren, čas zabrinut, kalibar je to, al’ nikako miran, prekrsti nogu preko noge, otkopča dugme, popravi kravatu, popravi kosu, pokazuje levicom, a drugovi, a narod, sve prilaze, pa sve hodočaste. Uto svirnu himna, mladi đak vukovac uze da diže zastavu na suprotnoj strani, Milomir stade, prvi ukapira, okrenu se za 180 stepeni, drugovi za njim, kad bi "Proklet bio izdajica svoje domovine", vrnuše se. Za govornicu izađe drug direktor Cvetin, stavi naočare, izvadi ’artiju, reče da je dan istorijski, pozdravi, prvo druga Milomira, biše aplauzi, nastavi da pozdravlja predstavnike.
Onda uzeše da guraju govornicu, sve ulevo, sve bliže Slobodanu, sve dalje od Milomira. Na bini udariše po folkloru, Milomiru udari da prilazi starija žena, roze bluza a crveni džemper, sve se jošte oraspoloži, Milomir pripali. Pa deca udariše u recitaciju, pa mladi muzičari u muziciranje, pa folkloristi u nadigravanje. Ugođaj posta kompletan.
SOFRA DO SOFRE: Pa prozvaše druga načelnika Okruga Stanka, koji sedeše baš do Milomira. Pa izađe drug Stanko i stade ispred slike našeg druga predsednika, dok mu, 'ajde da detaljišemo, slika druga čilog Milomira osta levo. Pa reče drug Stanko da je škola za 21. vek, da je škola takva da u njoj ima mesta i za đake iz 30 kilometara udaljenog Kosjerića. Pa se, kao predsednik Odbora za izgradnju, zahvali Direkciji, izvođačima i, k’o što je red, predsedniku Slobodanu, kad tu nasta aplauz, na velikom razumevanju, podršci i pomoći, koji je inicirao izvore finansiranja, samo što ne reče da je sve od suve članarine. Pa reče da deca treba da se uče patriotizmu i rodoljublju, a na svetlim primerima borbe i herojskog otpora agresoru. I reče da smo sačuvali zemlju u ratu, da sad treba da je sačuvamo u miru, glasačkim listićima, da veruje da će građani pokloniti poverenje našem predsedniku Slobodanu, tu bi aplauz, da će znati da se oduže našem drugu nosiocu liste Milomiru, i tu bi još veći aplauz.
Onda odoše da učestvuju u svečanom činu presecanja vrpce, pa upadoše u olimpijske hodnike i učionice, pa krenuše, pravac narodno veselje. Kad poviše, na kraju crnog asfalta, sala Zadružnog doma, sinoć okrečena, 350 mesta. Kad na lice mesta, vrata mala, a naroda mnogo, domaćin se nadvikuje da daljnji uđu, a bližnji ostanu napolju, da će biti druga sofra, treća sofra. . . A ne mo'š ući, drugovi ispred vrata, drugovi na vratima, drugovi iza vrata, sve sam protokol. Kad unutra, velika sala, baloni u bojama zastave, vrpce u bojama zastave, muzika u ćošku, sve zaselo. Napred stolovi i stolice iz valjevskog hotela "Beli narcis", za drugove, pozadi svadbarske klupe i stolovi za manje drugove i drugarski narod. A za sve kuvarice i konobari iz pomenutog hotela, pojačani radnom snagom iz ostalih valjevskih kafana. Sve sam protokol i nivo. Milomir, gore, u čelu, do njega koalicioni julovac, pa to uzeše da prilaze Milomiru, da se izjavljuju, a on dostojanstven, svestan odgovornosti, i na raspolaganju. Iz ćoška bije muzika, ne čuju se, al’ razumeju se. Pa to uze da se služi i poslužuje, muzika da tera onu "Kad Slobodan kroz Topolu prođe", ozvučenje da crkava i da se jačim naponom oporavlja. A svega, i predjela i jela, al’ džaba, najbolje ide ’lebac. Svega, i mešpajza i muzike, al’ nikako da krene, nikako da se digne, jes’ se i četvrtasti pevač primak’o drugovima, al’ svi nekako svesni trenutka, ozbiljnosti posla, sve teče konspirativno. I sami Milomir sav u poslu, klimne glavom, osmehne se, pa opet klimne.
Pa se neki važni drugovi digoše, odoše, gde će nego poslom, a Milomir ostaje da predsedava, baza je to, odgovornost je to. ’Oće i fajront prvoj sofri, druga već ušla do pola sale, upada, zauzima mesta, kod Milomira ne odujima, predsednički predsedava, sve postiže. Ne zna se u koliko je još sofri ispredsedav’o, zna se da je u svojoj izbornoj jedinici svuda stig’o, i na otvaranje levog pothodnika u Lajkovcu, u dužini od 25 metara, i na postavljanje prvog metra kanalizacije u Osečini, i do Ljubovije i do Divljeg brda. Zna se i da nije obišao dva novopostavljena saobraćajna znaka na trasi pruge Valjevo–Loznica. A znaci, sa natpisom "Železnička stanica", baš novi, i baš pokazuju u ledinu.
Dragan Todorović
