Vreme broj 507, 21. septembar 2000.

Intervju: Dr Vojislav Koštunica, predsednički kandidat DOS-a

Branićemo pobedu

Dominirajuće raspoloženje u vojsci drugačije je od izjava pojedinih generala. Branićemo izborni rezultat, makar da je reč o jednom spornom glasu. Moramo postići demokratiju i izbeći revoluciju sa svim posledicama koje ona nosi. Naš odgovor na nasilje je nenasilje i razum. Moja briga za srpski narod nikad nije bila praćena nebrigom ili odijumom prema drugim narodima. Možda moj stomak i ne bi izdržao sve gadosti u kampanji da nema drugog doživljaja u javnosti, očekivanje ljudi da se nešto promeni. U narodu više nema nikakve megalomanije kojom je režim manipulisao. Da je podela na vlasti opoziciji bila jasna kao danas, Miloševića još od 1993. ne bi bilo na vlasti. Stanje u državi nakon mog kratkog mandata opisao bih rečima – mir i normalizacija.

Političke napetosti u jednom društvu po pravilu se najbezbolnije rešavaju opštim izborima, naravno pod uslovom da su izbori fer i demokratski. Kao i po mnogo čemu drugom, mi se i ovde razlikujemo od ostalog sveta, pa tako i izbori zakazani za 24. septembar ove godine, umesto da olakšaju izlaz iz krize, veoma lako mogu da prerastu u novu dramu sa nepredvidivim posledicima. Neko je izgleda još davno umislio i odlučio da ovde na vlasti može biti samo jedna politička grupacija i samo jedan predsednik. I da su izbori samo formalnost sa unapred poznatim ishodom.

U finišu predizborne kampanje režimska strana proglasila je opštu mobilizaciju i iz propagandnih magacina izvukla najtežu artiljeriju. Glavni urednici pojedinih medija nalaze se na listama kandidata za najviše državne institucije i pri tom i dalje uređuju svoje novine (proverava se sve, čak i to da li je dobitnik "Zlatne trube" na Saboru u Guči "podoban", ili je možda od onih što su za opoziciju pa ne može da uđe u novine); u kampanju su odavno uključeni svi direktori fabrika ulja i šećera; u petak 22. septembra prekovremeno će raditi i poštari jer baš tog dana stiže penzija; na bini iza jednog kandidata po pravilu stoje silni generali vojske i policije koji svojim prisustvom poručuju narodu da se slučajno ne šali, iako bi po službenoj dužnosti morali da vole sve građane i kandidate podjednako. Jedne novine čak tvrde da je nedavno, kada je aktuelni predsednik SRJ gostovao u Negotinu, osim Sente i njegove ekipe, po okolnim brdima i čukama navodno bio raspoređen i protivvazdušni sistem, za slučaj da nešto grune preko obližnje granice. Drugog predsedničkog kandidata dr Vojislava Koštunicu, prošle nedelje u Kosovskoj Mitrovici, od "projektila" bacanih iz mase po zadatku štitili su kartonskim kutijama. Te dve vrste "zaštite" i "obezbeđenja" predsedničkih kandidata možda i najuverljivije odslikavaju pod kakvim se uslovima ove nedelje izlazi na izbore.

I pored ovakve predizborne atmosfere, sve realne prognoze pokazuju da je, bar što se predsedničkih izbora tiče, kandidat Demokratske opozicije Srbije dr Vojislav Koštunica za sada u prednosti koja mu gotovo garantuje učešće u drugom izbornom krugu protiv aktuelnog predsednika SRJ Slobodana Miloševića. Prognoze, ispitivanja javnog mnjenja i utisci iz kampanje su, međutim, jedno, a sasvim drugo realna činjenica da okruženje aktuelnog predsednika tvrdi kako izbori mogu imati samo jedan jedini ishod. Po njima, bez Koštunice, naravno. U samom finišu kampanje generali sa bine su svratili baš do Požarevca da bi tamo javno saopštili kako oni imaju samo jednog vrhovnog kandidata i da je 24. septembar za njih zapravo "dan D", što bi trebalo da znači kako su svi ostali učesnici izbora – "voljno". Do juče se smatralo da levica ima samo tri portparola (Nikola Šainović, Goran Matić i Ivan Marković), a predizborna kampanja je pokazala da su to i neki čelnici VJ.

Uprkos svim ovim saznanjima i porukama, na nekoliko dana uoči izbora Vojislav Koštunica deluje neuporedivo samouverenije nego na početku kampanje, u trenutku kada je, posle mnogo premišljanja, prihvatio da bude predsednički kandidat DOS-a. Zato na početku razgovora za "Vreme" odbija primedbu da učestvuje u jednoj "hendikep trci".

"Ova predizborna trka je savim sigurno u svom pojavnom obliku bila nepravedna, naročito kad je reč o medijskom prostoru koji je za DOS i mene bio zatvoren, a potpuno otvoren za sve moguće vrste zloupotreba i neistina. Ali ne slažem se s tvrdnjom da je to bila hendikep kampanja. Lično, imao sam tu privilegiju da tokom kampanje naiđem na neverovatnu podršku javnosti, koja se ne može uvek videti na TV ekranima, pogotovo na programima državne televizije. Mene je zapravo najviše iznenadilo postojanje vrlo jake neformalne komunikacije u javnosti. Svi mislimo da živimo u dobu elektronskih medija, a ja sam se u kampanji uverio da postoji i jedna druga vrsta obaveštavanja koja može da bude izuzetno jaka i žilava. I da bude čak jača nego ona u elektronskim medijima. Reakcije ljudi na ono što sam govorio, na poruke koje sam imao i pre nego što sam počeo da putujem, u gotovo celoj su Srbiji bile iste. Ima krajeva u Srbiji u kojima su ljudi zastrašeniji, manje obavešteni, ili zatvoreniji; ima krajeva gde su mnogo otvoreniji, direktniji, oštriji na jeziku, ali svi su reagovali na isti način. Shvatio sam da postoji neki fluid, nešto što ih sve povezuje u ovom trenutku, i da je to mnogo jače od prednosti koje vam donose državni mediji, TV, parade na lepo opremljenim scenama, velika obezbeđenja i sve ostalo. I zato ne mislim da je ovo bila hendikep trka", kaže Vojislav Koštunica.

VREME: Ali šta ćemo sa prednošću koju pokušavaju da obezbede oni koji bi morali da budu neutralni. U samom finišu kampanje vrh VJ kao da nam sugeriše za koga se mora glasati. Nudi li se to vojska da presudi ove izbore?

KOŠTUNICA: Za mene je bitno preovlađujuće raspoloženje u vojsci. Vojska je prošla proces emancipacije, stradanja, ratova koji su je potresli i rastresli, od onih preko Drine, do onog na Kosovu. U svim tim događajima vojska je sazrevala, i u ratnim i u mirnodopskim uslovima, i polako se u njoj formiralo preovlađujuće raspoloženje. Postoji nešto što se zove korporativni duh. Taj duh u onom pravom smslu reči preovlađuje i podrazumeva da vojska traži izvesnost i stabilnost, a ne neprekidnu nestabilnost i neizvesnost. Bilo je veoma mnogo nestabilnosti i neizvesnosti sa Miloševićevim režimom. Uzmimo samo položaj u kome se vojska našla za vreme NATO agresije. Ona je praktično cela časno branila zemlju, od vrha do poslednjeg vojnika, ali je u taj rat gurnuta iako nije morala, jer se rat mogao izbeći. Onda je na samom kraju rat presečen isto onako kako je i počeo – jednom arbitražnom odlukom Slobodana Miloševića. Kao što je u taj rat ušao, on je u jednom trenutku zaključio da taj rat treba da prestane. Da li u pravom trenutku, pre ili kasnije, veliko je pitanje. Svest o svemu tome u vojsci postoji, i to je ono što je bitno. Postoje, naravno, i situacije u kojima određeni ljudi ne mogu da odigraju druge uloge osim onih koje su im nametnute. Ali za mene je važno dominirajuće raspoloženje u vojsci, a ono je drugačije od izjava tih pojedinaca. Možda bi i te izjave u nekom drugom vremenu bile drugačije. Svejedno, ovo je trenutak kada ne bi trebalo biti isključiv. Nema mesta tome. Trebalo bi polaziti samo od onoga što je zdravo i što preovlađuje, a upravo to zdravo preovlađuje u vojsci. Mnogo štošta od onoga što zvuči drugačije nesumnjivo je iznuđeno, i ja prosto polazim od toga.

Opisujući kako bi izgledala ova država u slučaju pobede "NATO marioneta", general Ojdanić ovih dana pominje, između ostalog, kako bi u Srbiji bar deset hiljada ljudi bilo u zatvoru. Očito je ciljao na eventualnu pobedu opozicije. Odakle mu to o zatvorima?

Pre bih rekao da bi se ovde u slučaju promene na izborima zatvori prilično ispraznili, pogotovo kada je reč o ljudima koji su proganjani pre svega zbog političkog stava, ideje, mišljenja. Nema nikakvog mesta revanšizmu, osvetama, ili likovanju posle izbora. Taj lanac ili točak isključivosti mora najzad da se zaustavi, mora se uspostaviti poverenje između pojedinih delova društva između kojih tog povereanja do sada nije bilo. Bilo da je reč o ljudima koji različito politički misle ili pripadaju različitim političkim strankama, onima na vlasti i opoziciji, bilo da je reč o ljudima različitih nacionalnosti i vera, bilo o odnosima Srbije i Crne Gore. U ovoj državi neprekidno traje neka vrsta neobjavljenog rata koji vlast vodi protiv neistomišljenika, i to bi najzad moralo da bude zamenjeno nečim što je Srbiji u ovom trenutku najviše potrebno, a to je mir u zemlji i mir ove zemlje sa drugim zemljama u svetu.

Sve je više predviđanja kako bi noć između 24. i 25. septembra, kada se broje rezultati, mogla da bude i jedna od najdužih noći u našoj novijoj istoriji.

Biće to svakako teška noć, makar se i ništa ne dešavalo. Koliko ja sada vidim, sudariće se još jednom istina i neistina, stvarnost Srbije sa nečim što nije Srbija u ovom trenutku, nešto što je prava Srbija sa svojim lažnim licem. Posledice mogu da budu veoma ozbiljne, i to treba imati na umu. Mi u ove izbore ulazimo sa dvostrukim zadatkom, i teško je reći koji je od njih odgovorniji. Prvi je da se izborimo da dobijemo smenjivu vlast i da u Srbiji najzad nastane normalno stanje. Da pojednostavim stvar, to je stanje u kome su vlade obično nestabilne a država stabilna. Naše muke su do sada nastajale otud što smo imali vrlo stabilnu, nepromenjivu vladu, a vrlo nestabilnu državu. Sa druge strane, konfrontacija oko izbornih rezultata može da dovede do neke vrste unutrašnjeg rata.

Jedan od horor scenarija je da bi te noći, nekoliko sati posle zatvaranja birališta, kamere RTS-a direktno mogle da se oglase iz Belog dvora gde bismo videli socijaliste i julovce kako nazdravljaju Slobodanu Miloševiću, pobedniku na predsedničkim izborima. Onda bi njihove pristalice požurile na ulice da overe pobedu, opozicija bi krenula da je negira i da se buni, a Srbija bi krenula ka provaliji.

Pre svega se bojim te provalije. Ali bojim se još više provalije koja bi mogla da nas dovede ne samo do naših unutrašnjih sukoba i prerastanja onog verbalnog rata u nešto više, već i do spoljne intervencije. Stavljeni smo u polažaj u kome postoji nešto što bi trebalo da postignemo i nešto što bi trebalo da izbegnemo. Trebalo bi da postignemo demokratiju, a da izbegnemo revoluciju sa svim posledicama koje ona nosi. Pojednostavljeno rečeno, revoluciju koja bi mogla da posluži kao izgovor za spoljnu intervenciju. To je ono čega se bojim i nikada neću prestati da upozoravam da sve to može da gurne ovu zemlju u položaj u kome će svaka mogućnost kakvog-takvog političkog života biti ubijena i isključena. Spoljna intervencija bi vodila ka protektoratu međunarodne zajednice i praktično onemogućila normalan politički život. Vi se možete kad-tad osloboditi Slobodana Miloševića, rešiti ga se uz sve muke koje smo do sada imali, rešiti ga se na nekakavim izborima (ta bi se priča inače završila mnogo ranije da nije bilo sankcija međunarodne zajednice), ali onog trenutka kada dobijete nekog Volfganga Petriča, nekog visokog predstavnika za Srbiju, onda tek nastaju vaše muke. Imate guvernera, nekog Kušnera, imate ceo taj repertoar demokratskih institucija – stranke, medije, skupštinu, demokratske institucije – ali sve je to samo privid. Na izborima možete i da dobijete, a da bude proglašeno da ste izgubili, možete i da izgubite, a da proglase da ste pobedili, i onda je politički život potpuno obesmišljen. Prosto zato što je moć međunarodne zajednice neuporedivo veća od moći jednog Slobodana Miloševića. Naravno, pre toga se bojim bilo kakve unutrašnje konfrontacije koja bi posle svih stradanja narod Srbije gurnula u još jedan obračun, ovoga puta unutrašnji.

Kako ćete vi reagovati te večeri ako budete imali dokaza da ste pokradeni. Nedavno ste sasvim otvoreno rekli – teško mogu da zamislim da Milošević može da pobedi, još teže da prizna moju pobedu.

Da, teško mogu da zamislim i jedno i drugo. Postoji, međutim, nešto što me obavezuje, a to je stvarni izborni rezultat, istina o izborima i činjenica da su i meni i DOS-u povereni glasovi naroda na čuvanje. Mi smo čuvari tih glasova. Narod je naravno najviše zainteresovan da te glasove zaštiti, ali mi smo u obavezi, mi koji izlazimo na izbore, da se staramo o tim glasovima. To je prosto obaveza koja se mora imati na umu onog trenutka kada ti glasovi budu osporeni. Na nama je, ali i na narodu, da to kažemo, da uputimo prvi signal ako dođe do krađe. S druge strane opet imamo nešto što je međunarodna zajednica, ali cela, koja o svemu tome isto ima nešto da kaže. I sve nas to gura u situaciju koja podseća na onu iz 1996. godine. I tada smo imali na sceni narod, političke stranke i međunarodne zajednicu. I stvar se završila na poznat način. Jedino što 2000. u Srbiji ne izgleda kao 1996, i što položaj Slobodana Miloševića danas nije isti kao 1996. godine. I tu zapravo dolazimo do nečega što je verovatno i najveća naša muka u odnosima sa međunarodnom zajednicom, a to je haška optužnica protiv Miloševića, koja njemu ne dopušta da sa međunarodnom zajednicom ima komunikaciju kakvu je imao te godine...

A ovde do opasnih razmera povećava ulog u političkoj igri i izbore svodi na sudbinske...

Baš tako. Odgovor na to može biti samo razum i nenasilje. Više nego ikada moramo pokušati da na nasilje odgovorimo nenasiljem. Uostalom, to smo mnogo puta uporno ponavljali i u predizbornoj kampanji. Sa tom porukom sam otišao i u Kosovsku Mitrovicu. Čitava moja kampanja imala je taj gandijevski ton. I što se kampanja više približava kraju, taj ton i poruka moraju da preovladavaju.

Vas često opisuju kao namrgođenog srpskog nacionalistu. U ovoj kampanji videlo se, međutim, da vas veoma dobro primaju upravo u višenacionalnim sredinama.

Kada je reč o tom nacionalnom stavu radilo se jednostavno o mojoj brizi za srpski narod. Kada se stvari bolje pogledaju, ta briga nikada nije bila praćena nebrigom ili odijumom prema drugim narodima. Ona je bila nešto veća iz dva razloga – jer sam Srbin i jer su Srbi objektivno najviše stradali na prostorima bivše Jugoslavije, razdvajani u svim mogućim sukobima, među njima je najveći broj izbeglica. Veliki je taj prostor u kome se stradalo, od Krajine do Kosova. Srbi su bivali manipulisani Miloševićevom politikom, sami su katkad i te kako grešili, ali kada se sve sabere i oduzme vidite sliku jednog naroda koja, kada je reč o njegovoj sudbini, deluje prilično apokaliptično. Prema svemu tome nisam mogao da budem indiferentan, ali se nikada nisam ogrešio o druge. Sada, u situaciji kada sam dobio priliku da progovorim u ime svih, i drugi su shvatili da u stvari nemaju šta da mi zamere. Na kraju krajeva, meni bi ta ista briga bila potpuno razumljiva i da je reč o ljudima koji su predstavnici drugih naroda. Naročito onih koji su me podržali u ovoj kampanji.

Na početku kampanje ste tvrdili da imate dobar stomak za sve gadosti koje vas čekaju. Ali sumnjam da ste baš očekivali kako će vam pominjati roditelje, čeprkati po braku, prebrojavati kućne ljubimce?

Manje ili više sam očekivao da će to dobiti i takve razmere. Ceo duh te kampanje je takav, prljav, ne samo protiv mene. Bilo je potpuno jasno da će biti svega. Možda moj stomak sve to i ne bi izdržao da nije bilo tog drugog doživljaja u javnosti, očekivanja ljudi da se nešto promeni. Ta želja za promenom i drugačijim životom toliko je snažna i prisutna da je daleko iznad toga što svakoga od nas pojedinačno može da pogodi. Zato i moj stomak može da svari više nego što sam mislio.

Jedna od najtežih režimskih optužbi protiv vas je da po nečijem nalogu želite da iznova cepate Srbiju. Kako su ljudi tokom kampanje shvatili i primili vaše zalaganje o regionalizaciji države?

Reč je o ideji i projektu koji postoji od doba kada je osnovan DSS. Za mene je regionalizam formula kojom se država demokratizuje i decentralizuje, a samim tim sprečava i njeno razbijanje. I tu se dolazi na priču o demokratiji, onu o nestabilnoj vladi i stabilnoj državi. Regionalizam je oblik vertikalne demokratije. Sa regionalizmom postižete to da država postoji, da se neka druga vrsta pluralizma razvija, da se vodi računa o ekonomskim, kulturnim, istorijskim, etničkim i drugim osobenostima, i da istovremeno sprečavate nezadovoljstvo i mnoge, pa i separatističke zahteve da se ta država razbije. Na taj način će se pre sačuvati državna celina nego da jednostavno stvari centralizujete, držite strogo pod kontrolom i ne menjate ništa, kao što Milošević ništa nije menjao na Kosovu. I onda u jednom trtenutku izbije pobuna. S tim što su pre toga Albanci napravil sve moguće institucije, parlament, vladu, vojsku i praktično otcepili deo terirtorije. Bilo je suludo i neodgovorno s Miloševićeve strane što je tako mnogo ljudi, oko 1,6 miliona, ostavio van politike. Da je Srbija bila podeljena u više regija, da je postojao neki stepen samouprave, da su postojala prava nacionalnih zajednica u svemu tome – svega toga ne bi bilo. U svakom slučaju tako nešto nije isprobano. Isproban je centralistički model u kome je Srbija skoro izgubila Kosovo. Zato se pitam u čemu je onda prednost centralizma i odsustva demokratije kada je Srbija izgubila sposobnost i pravo da kontroliše jedan deo teritorije.

Ima mišljenja da ste mogli malo više da se udvarate biračima, umesto da im pričate kako predstoji mukotrpan put spasavanja onoga što je od ove države još ostalo. Dosad je prosečan birač uvek više želeo da čuje kako smo "bolji od nas samih" ili kako smo superiorniji od drugih.

To je potpuno potrošena matrica. To nije nešto što ja mogu da kažem ljudima. Meni su građani tokom kampanje govorili nešto sasvim drugo, da oni sebe kao Srbe doživljavaju upravo onakvim kakvi jesu. Nema tu više nikakve megalomanije kojom je režim manipulisao. Ovaj narod je dostojanstven, ali je i svestan svoje veličine, uloge i ograničenosti u istoriji i prostoru, i to je njegova prava mera. Milošević je medijski pokušao da mu da jednu drugu meru samo da bi se njim poslužio, odbacio ga, iskoristio i unesrećio. Narod nema takav odnos prema sebi. Stvorena je, nažalost, takva slika i uz pomoć jednog broja ekstremista u političkim strankama i u politici, a Milošević je jako dugo time manipulisao. Sada smo došli do nečega što je pravo raspoloženje naroda i što je prava mera nečega što je Srbima pripisano, a to je nacionalizam. Tog nacionalizma nema. Kada se završila ta cela priča, kada je cela nesreća prošla, vidi se da je mnogo toga bilo samo Miloševićeva manipulacija, da je njegova politika zapravo cinični nacionalizam gde se nacionalno koristi samo kao sredstvo za dolazak i opstanak na vlasti.

Vi govorite o potrebi povratka u međunarodnu zajednicu, on o tome da bi svet trebalo da nas sledi.

To je takođe megalomanija, politika koja je mogla da prođe u Brozovo vreme kada su Brozu stvari išle naruku i kada je za politiku nesvrstanosti imao diskretnu podršku Zapada, ne bi li se deo zemalja koje su se oslobađale od kolonijalizma ipak odvojio od SSSR-a. Ali Broz je bio veštiji od Miloševića i mogao je da vodi takvu politiku od koje je imao koristi. Milošević od takve politike ne može imati nikakve koristi. To je samo megalomanija čoveka koji nije u stanju da uredi stvari u svojoj zemlji, a misli da ima snage da uredi stvari u celom svetu.

Da li u tu megalomaniju spada i suđenje liderima zemalja NATO-a za prošlogodišnju agresiju?

I to je deo iste priče o kojoj sam govorio. Ono što ne možemo da postignemo u zemlji, eto, postići ćemo u svetu. Ako nema pravde u zemlji, biće je u svetu, i ni manje ni više nego će jedna mala raskomadana i nepriznata zemlja osnovati svoj tribunal za suđenje ljudima koji su učestvovali u agresiji NATO-a na Jugoslaviju. Za mene je pitanje tog suda pitanje istorije, i istorija je polako već počela da presuđuje tim ljudima na jedan vrlo konkretan način. Pre svega ocenama raznih međunarodnih organizacija, uz vrlo konkretno navođenje u kojim je slučajevima došlo do ogrešenja o norme međunarodnog humanitarnog prava, o ženevske konvencije, koliko je civila ubijeno... To podrazumeva da postoje neki ratni zločini, nešto što je kažnjivo, i za mene je to početak ostvarivanja neke istorijske pravde. To će vremenom postati još jasnije i transparentnije. Ali sve to nema, naravno, nikakve veze s Miloševićevim farsičnim suđenjem.

Uprkos mnogim manjkavostima, ovi izbori izgleda donose i nešto dobro. Posle njih na srpskoj opozicionoj sceni mnogo toga više neće biti kao ranije. Neke stranke i lideri svode se polako na svoju pravu meru i postavlja se, izgleda, potpuno nova opoziciona igra?

Takav je utisak tačan. To nije bila ni moja namera, ni namera DOS-a, ali ovi izbori vode nekakvom razjašnjenju. Tako su se izgleda karte složile, da se razjasni šta pojedine stranke politički i programski znače, naročito u ovom prelomnom trenutku. To je važno znati upravo sada, ne toliko sutra kada dođe do promene vlasti i kada socijalisti promene svoju prirodu, prilagode se demokratskim pravilima igre, iznutra se pročiste. Onda će sve to izgledati sasvim drugačije. Pre nego što socijalisti postanu možda dobra opozicija, pa kasnije možda dobra vlast, potrebno je da podela vlasti i opozicije bude odsečna i jasna, a ona do sada nije bila takva. Zbunjivala je, stvarala konfuziju i otežavala političke promene. Da je bila potpuno jasna, Milošević još od 1993. godine ne bi bilo na vlasti.

Ovih dana ste često odgovarali na pitanje šta ćete prvo učiniti ako pobedite na izborima. Možete li da predviđate i nešto dugoročnije i kažete kako bi država na čijem ste čelu mogla da izgleda na kraju vašeg prvog manadata.

Mislim da bi to bila država koja bi plovila u mirne vode slobodnih i poštenih izbora, koja bi imala novu i odgovornu skupštinu ozbiljno zabavljenu pitanjem kako da se urede odnosi između Srbije i Crne Gore. To bi mogla biti prava ustavotvorna skupština, ili obična skupština koja bi se bavila novim ustavom. To je ono što vidim. Istovremeno, tu državu vidim i bez svih ovih unutrašnjih napetosti između vlasti i opozicije, kao i napetosti između raznih nacionalnih zajednica, između Srbije i Crne Gore, a i odnosi sa Evropom, svetom i posebno našim susedima počeli bi da se normalizuju. Reči koje pronalazim da bih najpribližnije opisao to stanje u državi na kraju nekog mog kratkog mandata jesu – mir i normalizacija. Ma koliko bilo teško, to je nama najpotrebnije u ovom trenutku. Ljudi to osećaju i nije slučaj hteo, i nije samo rima htela da se u jednoj od pesama koja se stalno čuje tokom mojih predizbornih skupova stanje u državi poredi sa stanjem u ludnici.

Mislite na onu "Spasi Srbiju iz ludnice, Koštunice..."

Da, na tu. Ako je to tako, onda to znači da ljudi prosto iznad svega vapiju za nečim što je normalno stanje, normalna država i normalan život.

Vaša eventualna pobeda na izborima mogla bi da bude samo početak jednog "domino efekta" na putu ka ozbiljnim promenama. I ako izgubi ove izbore (ili pristane da ih izgubi), Slobodan Milošević ima još puno mogućnosti da ostane u politici i utiče na političke procese na nekom važnom mestu. Na primer, još nikada nije bio premijer. Još ne mora da žuri kao savetnik kod Borke Vučić u neku banku, ili da kao penzioner i sam počne da igra domine.

Sve ovo je samo početak jednog procesa. Za javnost u Srbiji je izuzetno važno da taj proces započne, jer je zaista reč o procesu. Mi ne možemo da predivdimo šta će se sve dešavati kada do toga dođe. Ali je važno da počne. Sve ovo je predugo trajalo, dojadilo je i bogu i ljudima, i vreme je da ih na ovim izborima rastavimo od vlasti. Zato pred nama i nisu obični izbori.

Nenad Lj. Stefanović

Režim je doveo NATO

Zvanično je zabranjeno unapred sumnjati u regularnost izbora. Među prvima, međutim, dr Mira Marković je na jednom predizbornom skupu javno posumnjala kako NATO namerava da pokrade izbornu volju građana i postavi svoje "marionete" na vlast. Istovremeno, i opozicija otvoreno sumnja da će izbori, pogotovo brojanje, biti pošteni. Da li je sve to nagoveštaj i priprema terena da se izbori možda uopšte i ne održe?

To nije nemoguće. Ništa ne bi trebalo isključiti, nijednu mogućnost, pre svega zbog izbornih izgleda, kakvi su sada, vladajuće koalicije. Ne treba isključiti mogućnost ni da vlast ospori stvarne izborne rezultate, ali ono što je za nas bitno je da će DOS insistirati na stvarnim izbornim rezultatima. Da se razumemo, ovi izbori neće biti ni demokratski ni pošteni, niti su dosadašnji bili. Ovi neće biti bolji, čak je mnogo razloga da budu gori. Sasvim je jasno zašto je to tako. Pre svega jer je Milošević stavljen u položaj da ove izbore više nego do sada doživljava kao pitanje ličnog opstanka. To je nešto na šta je DOS pristao, sve smo to progutali – napade u štampi, i ignorisanje, i postavljanje pitanja političke relevantnosti DOS-a, i žestoke napade... Sve je to, naravno, protivrečno, jer ako ste toliko nemoćni onda logično ne možete dovesti strane trupe, ugroziti zemlju, doprineti njenom komadanju... Uostalom, sve je to odavno već učinio režim, i malo je takvog posla ostalo za nas. Ako je reč o dovođenju NATO-a, on je doveden i s ove i one strane Drine na Kosovo. Ako je reč o komadanju zemlje, taj posao je toliko daleko odmakao, uključujući i nesrećni sukob dva oka u glavi, da se i tu ne može učiniti mnogo više. Ali, kada je već sve tako kako jeste i kada smo izloženi napadima na koje najčešće ne možemo adekvatno medijski da odgovorimo, i kada smo se već pomirili s tim, prihvatili takva pravila igre i rešili da izađemo na izbore za koje sumnjamo da će biti slobodni i pošteni – onda postoji jedna tačka preko koje ne možemo preći. Nešto na šta nećemo pristati, a to je izborni rezultat. Njega ćemo braniti, i makar da je reč o samo jednom spornom glasu, utvrdićemo stvarni rezultat. S druge strane, za nas je jako pozitivno i ohrabrujuće što je pre nekoliko dana Kontakt-grupa, koja se sastala posle dugo vremena, zauzela stav da bi izbori u Srbiji trebalo da budu slobodni i pošteni, i da će sama procenjivati koliko su slobodni i pošteni prema međunarodnim standardima. To je za nas veoma važno jer se ovoga puta iza tog stava ne nalaze samo SAD i EU, već i Ruska Federacija. Dakle – ma koliko režim pokušavao da izbegne svaku vrstu posmatranja i praćenja ovih izbora od strane OEBS-a i domaćih nevladinih organizacija, ma koliko pokušavao da okupi šaroliko društvo inostranih prijatelja Slobodana Miloševića, koji bi se pojavili kao posmatrači na izborima gotovo kao privatan klub – ipak će o nečemu što je vrlo relevantno za našu sudbinu, a biće i ubuduće, Kontakt-grupa, dati svoj sud, i oceniti o ove izbore. Daće i procenu rezultata. I to je veoma bitno.

Ono što se dogodilo u Kosovskoj Mitrovici zabolelo me zbog odnosa prema sopstvenom narodu

Jedinu neprijatnost tokom kampanje doživeli ste u Kosovskoj Mitrovici. Jeste li u tom trenutku pomislili i na prilično neprijatan način se uverili kakve sve rizike i poniženja nosi bavljenje politikom ovde, naravno pod uslovom da se suprotstavite režimu?

Bez obzira na to što je čitav incident došao od ljudi kojima je Milošević manipulisao, kao što je njima manipulisao i pre deset i više godina, kao što je to sa njima činio i na Gazimestanu, sve me je to što se u Mitrovici desilo prilično zabolelo. S jedne strane sam sve to mogao da razumem, ali s druge sve to nije moglo da me ne zaboli zbog odnosa koji imam prema sopstvenom narodu. Zabolelo me je da to doživim došavši sa krajnje smirenim porukama mira, protiv deobe među Srbima, pozivajući se na patrijarha Pavla i njegovu rečenicu da vazda budemo ljudi, a ne neljudi. Dok sam to govorio prema meni su poletele kamenice. Bolno je to doživeti bez obzira na saznanje da kamenice nisu bacili ti ljudi, bacio ih je jedan sasvim drugi čovek. On im je kamen stavio u ruke. Posle svega toga tu se našao i neki stranac, u uniformi KFOR-a, neki Francuz koji me je potapšao po ramenu i na engleskom rekao – sačuvajte nadu. Kad čovek sabere sve utiske o onome što se ovde događalo u poslednjih deset godina, sve te nesreće, manipulacije ljudima, onda je zapravo bilo i pomalo naivno što nisam očekivao da se tako nešto moglo desiti. Ali i kada se desilo, postigao sam ono šta sam hteo. Uspeo sam da kažem sve što sam želeo, da ne odstupim ni od jedne reči koju sam planirao da izgovorim.

Crna Gora i Srbija

Na početku kampanje mnogi su vam, pre svega u Crnoj Gori, zamerali da se previše bavite zvaničnom Podgoricom?

Smatrao sam da je ispravno baviti se jednom državom u kojoj živimo, a za mene je to još uvek SRJ. Sve što ugrožava tu državu mene brine, i zato sam reagovao na sve pojave kojima se dovodi u pitanje opstanak savezne države, čemu je, naravno, najviše kumovao režim u Beogradu. Mora se reći da u svemu tome nije ostao dužan ni režim u Podgorici. Polazeći od toga da ta država još postoji, ja sam se bavio ovim pitanjima i smatrao to normalnim.

Kako vam se sviđa ideja da se u Crnoj Gori izbori organizuju kod privatnika, odnosno kako Momir Bulatović kaže, po časnim privatnim kućama?

Što se tiče izbora i načina na koji će biti organizovani u Crnoj Gori, suočavamo se sa jednom vrstom isključivosti koja dolazi s obe strane: isključivost vlasti u Podgorici u vidu nespremnosti da se na ove izbore izađe i da se izbori mogu održati na uobičajenim mestima, na šta druga strana odgovora pričom o izborima u privatnim kućama. Opet, taman kada se učini da postoji mogućnost nekog kompromisa te dve strane, da se obe strane dogovore oko kontrole, tu je Milošević u Beogradu da sve to poremeti. To je tako, treba videti kako će to proći i nadati se da je na obe strane dovoljno razumnih ljudi iznad tih stranačkih podela, ljudi zainteresovanih za opstanak zajedničke države.

Ponašanje dvojice davljenika

Koliko vam se čini ozbiljnom naprslina u Vladi nacionalnog jedinstva? Da li je to fingiran sukob levice i radikala, ili najava da ulazimo veoma brzo i u zonu prevremenih republičkih izbora.

Prevremene republičke izbore može prouzrokovati pre svega sve teži položaj socijalista. Za godinu dana će sve biti neuporedivo teže nego sada. A s druge strane, kada je reč o toj naprslini, tu čovek nikada nije do kraja načisto jer stvari nisu baš potpuno jasne. Jednim delom se može raditi o sukobima izazvanim teškim položajem koaliconih partnera. Zašto svako ne bi svoju glavu sapasavao obaška. A s druge strane, može se reći i da je reč o fingiranom sukobu. Čak sam bliži tom razmišljanju. Da se socijalisti i radikali razilaze uoči izbora da bi se zbližili posle izbora. Jer tim razilaženjem na izborima dobijaju više nego zbirno. Na neki način ponašanje te dve stranke mene podseća na ponašanje dva davljenika. Ako se uhvate jedan za drugog, pre će potonuti. Ako svako pokušava posebno da sa spase, pre će isplivati na površinu.

Iskustvo

"U sve ovo sam krenuo sa jednom sumnjom. Bio sam, naravno, uveren da je sve ovo za šta se borimo ispravno, ali mi na samom početku nije bilo zapravo jasno koliko ljudi u Srbiji veruje u ispravnost toga. To me je i najviše iznenadilo. Znao sam da neću pogrešiti što izražavam preovlađujuće uverenje u narodu, ali nisam znao da je ono toliko ubedljivo preovladava i da narod želju za promenom doživljava toliko emotivno i sa toliko vere. Ovo je za mene neverovatno emotivna kampanja. Za mene je to novo i krajnje ohrabrujuće saznanje. Deset godina sam bio u narodu, ali nikada toliko kao ovih mesec dana kampanje, čuo sam predloge, očekivanja, razmišljanja ljudi, psovke, bes, sreću, figure kojima se služe i dobio sliku koju dosad nisam imao."