Stanje stvari
Reci A, pa onda D
Priča o tome da je narod nekako preko noći uvezen sa Zapada i da su srpski seljaci zapravo maskirani NATO vojnici je crtani film u koji treba da poveruju vojska i policija, da bi lakše pucali. Ne, Pavkoviću, znaš i sam da nema tu nikog drugog, to je Srbija, pa pucaj ili ne pucaj
General
Pavković kaže da su ovi izbori "dan D" i da će njegova vojska
sprečiti da se vlast uzme silom, na ulici. Pošto je "dan D"
bila šifra savezničke invazije na Normandiju poređenje je malo nejasno.
Ne vidi se s koje strane bi se tu nalazio Pavković, ali kako je ta
invazija dovela do izvesnih promena vlasti u ondašnjoj porobljenoj
Evropi, ispalo bi da general sebe vidi na poraženoj strani. Istina, ova
vojna šifra u međuvremenu je dobila nešto širi smisao i obično se
koristi u značenju "odlučujući trenutak" ili "konačni
obračun", pa bi verovatno i Pavkovića tako trebalo shvatiti.
Ali, pre svega, ako je hteo da sprečava nasilno preuzimanje vlasti, general je već imao priliku za to, pošto je u Srbiji jedna interesna zajednica uglavnom preuzela vlast. Moglo bi se reći da u ovom slučaju nije primenjena sila nego da se JUL do vlasti uspuzao preko konopca koji je s balkona spustila gospođa Marković, ali onda su počeli da kroz prozor izbacuju jednog po jednog socijalistu koji bi primetio nešto sumnjivo, o čemu svedoči ostavka Zorana Lilića.
Krajnji
rezultat, a to bi za generala čuvara vlasti moralo biti najvažnije,
jeste da Srbijom upravlja stranka bez glasača predvođena gospođom
Marković čije ambicije ne staju ni tu, nego bi da bude na čelu
"slobodoljubivog čovečanstva", šta god to bilo. Srbija je u
tim planovima samo usputna stanica, sredstvo da se dođe do cilja, i gospođa
nema ništa protiv da tu poslove i dalje vodi njen suprug da bi se ona
mogla posvetiti planeti.
Međutim, ispada da Srbija nije na visini te svetske misije i globalne odgovornosti, nego više brine o ulju i šećeru. Nesrećnici koji stoje u redovima nikako da shvate koliko su ti njihovi bedni životi nevažni, pa da dignu glave gore i poletno zapevaju "Internacionalu". Ali, ništa za to. Gospođa Marković neće odustati pred tako banalnim preprekama, pošto u svojim vizijama svakako računa s otporom materijala i zna da je taj narod mrzovoljan samo zato što je zaveden, obmanut ili korumpiran od mračnih sila koje hoće da zavladaju svetom.
General Pavković možda misli da je prošle godine ratovao braneći Kosovo, ali gospođa Marković i julovsko jezgro režima znaju da je u pitanju bilo nešto mnogo veće. Njihov cilj je bio da uvuku NATO u rat i da postanu deo velikog svetskog zapleta. Zato su i proslavili pobedu koja je svakome neupućenom u njihov tajni rat ličila na poraz. Zato i sad kad govore o odbrani otadžbine ljudi u Srbiji osećaju da se tu misli na nešto drugo, za šta nisu spremni i čemu nisu dorasli. Zato, najzad, ta priča više ne prolazi i zato im preti izborni poraz.
Srbija, uostalom, nikad nikome nije ni dala mandat da preko njenih leđa ratuje protiv svetskih nepravdi, nego je tu nameru Milošević uvek skrivao i švercovao upakovanu u nacionalne interese. Pošto je to sad provaljeno, JUL i gospođa Marković više nisu imali kud nego da se pokažu i pokušaju da otmu državu od naroda, a ako se narod bude protivio general Pavković rodoljubivo obećava da će na njega poslati vojsku.
Ali, on je u pravu kad kaže da će ti izbori biti trenutak odluke. Ovog puta režim je shvatio da je u manjini, i da više ne može da računa na razne rezervne stranke i da je i Milošević lično pred porazom. Ako Milošević ipak nepravedno proglasi pobedu, to će značiti da ima najbolju nameru da ukine sva dosadašnja pravila, da više ne proverava volju naroda i da umesto Ustava uvede Pavkovićevo Pravilo službe. Ako bi to uspelo, Srbija više ne bi imala čemu da se nada. Ovi izbori, sve uz batine, otmice i hapšenja, ostali bi upamćeni ne samo kao uzor nedemokratičnosti nego kao poslednji. Ni njih ne bi bilo da je Milošević očekivao da će opozicija umeti tako da se organizuje i još pronađe dobrog kandidata.
Posle ovih izbora Srbija kreće na jednu ili drugu stranu. Ne znam hoće li se Pavković zaista usuditi da primeni kineski recept gospođe Marković i pošalje tenkove na studente. Ne mogu da verujem da i unutar tog režima ima mnogo ljudi koji će se ukrcati u tu lađu, ali svakako treba da znaju da tu više nema čamaca za spasavanje. Koštunica im je mogao obećati da neće biti revanšizma za ovo do sada, ali ako izgube izbore i potegnu golu silu niko im više nikad neće oprostiti. Neće morati da se boje i brinu zbog Haškog suda. Biće bližih i bržih.
Ma koliko se režimski propagandisti upinjali da dokažu suprotno, ovo što se događa sasvim je unutrašnja stvar Srbije koja je toliko izolovana da spoljni svet nema nikakvog uticaja. Taj svet može da želi šta god hoće, ali niti kome može mnogo da smeta, niti kome da pomogne. Što se toga tiče, jedino se Milošević može nadati izvesnoj glasačkoj pomoći "sa strane", sa Kosova i iz Crne Gore. Opozicija i s njom veći deo Srbije potpuno su sami, više nego ikad do sada.
Priča o tome da je narod nekako preko noći uvezen sa Zapada i da su srpski seljaci zapravo maskirani NATO vojnici je crtani film u koji treba da poveruju vojska i policija, da bi lakše pucali. Ne, Pavkoviću, znaš i sam da nema tu nikog drugog, to je Srbija, pa pucaj ili ne pucaj. Ratuj ako smeš, proslavi se ako možeš. Lako je bilo protiv NATO-a, kad si bio napadnut i to od ogromne, tuđe i nevidljive sile. Sad će sve biti potpuno suprotno.
Pavković i njegovi oficiri i vojnici gledaće izbliza sopstveni narod koji će od oružja imati samo želju za životom. Za desant na takvog neprijatelja trebaće im mnogo više od hrabrosti. Tu više neće biti vrhovnog komandanta, neće važiti ničija naređenja i komande, činovi i hijerarhija. Od Pavkovića do poslednjeg vojnika svi će biti savršeno sami.
