Izborni kalendar
24. septembar, dan odluke
Kud Mira Marković napisa onolike knjige, možete i vi jedan kružić na glasačkom listiću. Kud Slobodan Milošević promeni toliko funkcija, promenite jednom i vi njega
Idete
li kod zubara kada vas nesnosno boli zub?
Otvarate li prozor kada ručak zagori pa vam se kuća napuni dimom? Obučete li kaput kada je napolju hladno?
Ručate li kada ste gladni, spavate li kad vam se oči sklapaju, pijete li vodu kada ste žedni?
Ponašate li se prirodno i očekivano kada su u pitanju neke vaše potrebe?
Češete li se kad vas svrbi?
Naravno!
Pa zašto onda ne biste 24. septembra izašli da glasate?
Siguran sam da ne verujete da će bolovi proći sami od sebe, da će se osećaji zagušljivosti, hladnoće, pospanosti, gladi i žedji otkloniti a da vi baš ništa povodom toga ne uradite. Setite se i one narodne: tudja ruka svrab ne češe.
Uzmite zato olovku u svoje ruke!
Sve što prethodi napisao sam pre par nedelja na molbu neke nevladine organizacije koja mi je skrenula pažnju da u tekstu za njih ne bih smeo, kao što sam to u “Vremenu” uradio, otvoreno da podržim Vojislava Koštunicu.
Svima je, međutim, u ovoj zemlji jasno da od broja izašlih na izbore, onih koje ubi svrab, zavisi uspeh Vojislava Koštunice.
Ozbiljni istraživači govore da sa izlaskom na izbore 70 odsto biračkog tela Koštunica ima najmanje “drugi krug”, a isti ti, analitičari i istraživači, kažu da se u tom slučaju ne bi ni postavljalo pitanje kom' obojci, kom' opanci, odnosno tvrde da bi Milošević bio bosonog.
Raznim strahotama, opisima bede i režimski podgrejanim zlim slutnjama plašićemo vas, dragi čitaoci, na narednim stranicama. Na ove dve pokušavamo da vas ohrabrimo: iskoristite svoje pravo 24. septembra, radujte se sunčanom danu sutradan, 25. septembra, i očekujte da ponovo postanete deo Evrope, možda već 26. septembra.
Napravite mali korak u nedelju da bi Srbija učinila veliki iskorak. Mrzim tu mesečarsku parafrazu, ali ako je onaj mogao da potegne do Meseca, možete i vi, braćo, do biračkog mesta.
Kud je onaj što mi Nadzorni odbor zabranjuje da navijam za njega mogao da prevali sedam hiljada kilometara u kampanji, možete i vi 700 metara do biračke kutije.
Kud ministar Goran Matić otkri onolike zavere – od “Kraljevskog čaja” do “Žute zemlje”, otkrijte i vi gde vam je biračko mesto.
Kud Mira Marković napisa onolike knjige, možete i vi jedan kružić na glasačkom listiću.
Kud oni godinama nagovaraše Albance iz Drenice da glasaju, možete i vi vaš komšiluk. Ubedite ih da je to najbolji lek: uzima se samo jedanput u četiri godine. Recite im da dobro promućkaju pre glasanja.
Kud Slobodan Milošević promeni toliko funkcija, promenite jednom i vi njega.
Kud za vaše pare toliko reže na narod u nenarodnom TV Dnevniku, dajte i vi jednom glasa od sebe.
Kud vas toliko plaše, uplašite i vi njih jednom.
Svi na izbore!
25. septembar, dan posle
Tri
su moguća ishoda prvog kruga predsjedničkih izbora od 24. septembra: dva
manje, jedan znatno više realan – pobjeda Miloševića, pobjeda Koštunice
i drugi izborni krug sa Koštunicom i Miloševićem. Majka svih pitanja je
da li će režim priznati volju birača u posljednje dvije opcije.
Ukoliko pobjedi Milošević i ta pobjeda nedvosmisleno bude provjerena i dokazana, to znači da je većina građana Srbije izabrala redove za ulje i šećer, prosječnu plaću od 80 maraka, infrastrukturu Trećeg svijeta, izolaciju i samoizolaciju, državnu i paradržavnu represiju, opsesiju globalnim zavjerama, neizvjesnu budućnost i izvjesne sukobe i mobilizacije.
Pobjedi li pak Koštunica, riječ je o referendumu na kom su birači na spektakularan način rekli ne svemu pobrojanom u prethodnoj rečenici. Ako se to dogodi, režim će u potpunosti biti razgaćen u svojoj dotrajalosti.
Ipak, najrealniji ishod predsjedničkih izbora jeste drugi krug. Za Koštunicu i cijelu opoziciju to će biti veliki uspjeh, a za Miloševića i njegove – ogroman poraz, na ivici poniženja. Kristalno je jasno da u tom slučaju dolazi u Srbiji do novog mješanja političkih karata i nove igre sa novim pravilima.
Ništa ne govori da je režim spreman na priznavanje poraza. Naprotiv! Generali prijete vojskom, ministri zastrašuju "scenarijima" režiranih povoda za građanski rat, policija hapsi srednjoškolce zbog ljepljenja plakata, visoki državni i funkcionari partija na vlasti najavljuju da "NATO planira krađu glasova" i svoje oponente tretiraju kao neprijatelje iz kakvog vjerskog pogroma. Na tim osnovama, ima dosta svijeta koji je spreman na zaključak da noć 24. septembra može započeti zabranama okupljanja, proteći u pendrečenju, suzavcu i hapšenjima, a jutro 25. septembra osvanuti sa tenkovima na ulicama i da, ma što poslije režim tvrdio i ma kakve izlike izmišljao, narečeno ima svoje ime, a ono glasi – državni udar.
Da li će 25. septembar, dan poslije izbora, doista započeti suspenzijom osnovnih građanskih prava? Ili, prijetnje i pritisci imaju samo jedan cilj: zaplašiti birače i ubjediti ih, svakog pojedinačno, da svojim glasovima ni o čemu ne odlučuju i da nema načina da zaštite svoju volju. Na drugoj strani, može se reći da je riječ i o besplatnim izjavama unutar jedne oligarhije, paranoične i demoralizirane, u kojoj odavno nema prave vitalnosti potrebne za golu diktaturu (koja je, uzgred, i vrlo skupa). Liči to na izjave kojima se pojedinci preporučuju Familiji. Povjerovati im da su u stanju zaista izvesti ono čime prijete – mada pokušati mogu – znači odraditi u cijelosti režimsku kampanju. Vjerovati da građani Srbije nisu u stanju naći nenasilan i dostojanstven način obrane svoje volje, znači sumnjati u samu osnovu svakog građanskog i ljudskog prava. Zato, dame i gospodo, svi bez straha na izbore 24. septembra; i 25. septembra sunce će izaći i zaći, ništa strano neće se dogoditi – naprotiv!
26. septembar, dan Evrope
Nemam
ništa protiv Burundija, Mijanmara, Sijera Leonea, Vijetnama, Libije...
Naprotiv. Volim da ih posmatram na turističkim prospektima i
razglednicama, a ne bi mi škodilo da u nekoj od tih zemalja provedem
deset-petnaest dana kao turista. Pa da se onda vratim u Evropu, pun egzotičnih
utisaka i skrivenih simpatija za tamošnje milo, ali golo i boso stanovništvo.
Ali, najlepši je ipak utisak vratiti se u Evropu. Početkom ove nedelje stiglo je priznanje iz Brisela, sedišta zajedničke kuće evropskih naroda, da ti narodi nikad nisu zaboravili da su i Srbi – Evropljani. "Stara dama" nije otkrila "toplu vodu", samo je konstatovala ono što je svakom normalnom čoveku poznato: da bi Srbi posle dugog putovanja u noć i istorijsko/ideološku egzotiku mogli da se vrate tamo gde im je mesto – u evropsku kuću. Višegodišnja samoizolacija i bekstvo od Evrope trebalo bi da se ukinu samo jednim potezom pera – na nedeljnim izborima. Glasanje za demokratiju u Srbiji biće i glasanje za Srbiju u Evropi, zaključili su evropski ministri diplomatije prošlog ponedeljka.
Posle decenije kažnjavanja i ekskomunikacija, Evropska unija poslala je "Poruku srpskom narodu" u kojoj se obavezuje da će odmah ukinuti sankcije, pružiti pomoć Srbiji i uključiti Jugoslaviju u evropske strukture i međunarodnu zajednicu, ali i Srbi moraju najzad nešto da učine za sebe – da glasaju za demokratske promene u svojoj državi i jasno i miroljubivo odbace politiku prevare, uskraćivanja sloboda i osiromašenja stanovništva.
Srpski narod (taj istorijski član evropske kuće) biće u nedelju pred ključnim političkim izborom koji ne znači samo odluku o vraćanju u civilizaciju, već i svest da je samo građanin taj koji ima pravo da odlučuje o svojoj i sudbini vlastite države. Mit o sopstvenoj istorijskoj veličini, pokazalo se u proteklih deset godina, ne može se graditi na ksenofobiji i povratku u prošlost. Veliki si onoliko koliko uspeš da se nametneš prijateljima u zajedničkoj kući, a ne da se oni od tvoje umišljene veličine brane podižući zid oko tebe.
Evropski prijatelji pružili su, najzad, Srbima i ruku i ključ za otvaranje vrata zajedničke kuće. To je ujedno i priznanje da je dosadašnje kažnjavanje jednog starog evropskog naroda bilo loša odluka. Na Srbima je da tu ruku najzad prihvate, kao pokajničku i prijateljsku, i vrate se tamo gde im je mesto od postanka. Red je da se rešimo i sankcija, jer oni koji su terali inat nikad nisu bili bogatiji nego sada, a mi nikad siromašniji. Što reče Koštunica, "proputovao sam Srbiju i video da možda Milošević može da izdrži sankcije još sto godina, ali obični građani više ne mogu".
