Vreme broj 496, 8. jul 2000.

Euro 2000

Trijumf fudbala

Iako u finalu nije odigrala najbolju utakmicu na turniru, Francuska je, zbog fudbala koji je igrala i morala koji je imala, zasluženo objedinila svetsku i evropsku titulu

Od specijalnog izveštača "Vremena"

Od četiri takozvana zlatna gola u istoriji fudbala tri su donela sreću Francuzima: posle "premijere" Birofa u finalu Eura ´96 u Engleskoj (Nemača-Češka 2:1) ostala tri slučaja viđena su na utakmicama francuske reprezentacije. Na Mondijalu ´98, u osmini finala, posle 0:0 sa Paragvajem, Loran Blan je u produžetku dao "zlatni gol" i uveo svoju zemlju u četvrtfinale. Na Euru 2000 Zinedin Zidan je iz penala, posle 1:1 sa Portugalcima, doneo finale, a David Trezege, posle 1:1 sa Italijanima u finalu, titulu prvaka Evrope, čime je Francuska objedinila svetsku i evropsku krunu, nešto što je dosad pošlo za rukom samo Nemcima, obrnutim redom, 1972 (EP) i 1974 (SP). Ako se ima u vidu i podatak da je Italija "bila" šampion Evrope sve do 93. minuta, jer je vodila sa 1:0, mnogi će reći da sreća obilato prati Francuze, ali ako je takođe tačno da sreću treba tražiti, boriti se za nju i zašlužiti je, onda je francuska upornost nagrađena na najbolji mogući način. Tim koji veruje da može popraviti rezultat dok igra traje zaslužio je takvu premiju, a trener koji je, poput Rože Lemera, imao "nos" da uvede dvojicu igrača koji će dati golove (Viltord i Trezege), i trećeg koji je fantastičnom akcijom pripremio odlučujući pogodak (Pires) zaslužio je mesto u istoriji francuskog fudbala, poput Mišela Idalga i Emea Žakea, koji su doneli dve prethodne titule, evropsku ´84. i svetsku ´98. Međutim, između njihovih i Lemerovog uspeha postoji jedna velika razlika: oni su trijumfovali kod kuće, on u Belgiji i Holandiji.

NEPOZNATI SELEKTOR: Kolika je popularnost francuskog selektora u sopstvenoj zemlji pokazuje detalj iz više nego popularnog programa na "Kanalu plus", u kome se kao maske, ali sa vrlo prepoznatljivim likovima, pojavljuju ličnosti iz javnog života zemlje. U jednoj sceni "voditelj" učtivo pita osobu koja se pojavljuje: "Izvinite, ko ste vi?" Sledi odgovor: "Ja sam Rože Lemer, selektor francuske fudbalske reprezentacije", a pošto mu se "ne veruje", vadi akreditaciju i identifikuje se. U sledećoj sceni selektor izdaje taktička uputstva kapitenu Didieu Dešampu, koji ga mrtav hladan pita: "Ko ste vi?"

Nema sumnje da će šale ove vrste prestati jer će cela Francuska upoznati čoveka koji je doneo evropsku titulu, iako on više nego skromno ističe da je nasledio veliki tim.

To je nesumnjivo tačno, ali svi se slažu da je Francuska u Belgiji i Holandiji igrala bolje nego pre dve godine kada je osvojila Svetsko prvenstvo. U timu je bilo 18 od 22 igrača koji su postali prvaci sveta, ali podizanje kvaliteta igre ne može se pripisati samo punoj zrelosti glavnih igrača, već svakako i trenerskim kvalitetima "mirnog čoveka iz Sedana". Rože Lemer (59) bio je fudbaler, i to dobar, igrao je u Sedanu, Nansiju i Lensu, šest puta je bio reprezentativac. Trenersku karijeru počeo je 1975. u pariskom klubu Red Star, gde je ostao do 1986. Tada prelazi u federaciju, gde 1995. postiže najveći uspeh – osvaja titulu vojnog prvaka sveta! To mu je donelo napredak u hijerarhiji, Eme Žake uzeo ga je za pomoćnika na Mondijalu ´98, a kada se posle trijumfa povukao, ekipa je prešla u ruke "narednika Lemera", koga oni koji ga bolje znaju opisuju kao francuskog seljaka koji tačno zna šta treba da uradi i koji nigde ne skreće sa zacrtanog puta.

Zanimljivo je da Lemer u svom stručnom štabu nije imao stručnjaka za fizičku pripremu ekipe. Sve je obavio u saradnji sa pomoćnicima Gijom Stefanom i Reneom Žirarom, verujući u prirodne sposobnosti svojih igrača.

Među milion Parižana koji su u nedelju 2. jula izašli na Jelisejska polja da proslave titulu prvaka Evrope sigurno nije bio Žan Mari Lepen, niti njegove pristalice sa francuske desnice, jer je ovo ista ona Francuska "čiji igrači ne znaju himnu zemlje u kojoj žive" (kako je tvrdio Le Pen ´98), ali radost 22 momka od kojih polovina zaista nisu po rođenju Francuzi i miliona ljudi širom zemlje takođe su trijumf međurasne i međuetničke tolerancije. Od 22 igrača osmorica su crne boje kože, petorica su rođena van Francuske (Desai u Gani, Karembe u Novoj Kaledoniji, Lama u Gvajani, Tiram na Gvadalupeu i Veira u Senegalu), a trojica u njoj (Anelka, Tjeri Anri i Viltord), Lizarazu i Dešamp su francuski Baskijci, Đorkaef je poreklom Jermenin, Zidan Alžirac, Trezege je rođen u Argentini, Piresu je majka Španjolka, ali u svetu sa sve manje granica multietnički tim Francuza pobedio je mnoge nacionaliste i tako postao šampion tolerancije.

MAESTRO ZIDAN: Nije bio najbolji igrač finala, ali je zaslužio titulu najboljeg igrača šampionata. Zinedin Zidan ,"mozak" francuske reprezentacije, obeležio je 11. prvenstvo Evrope istakavši se ponovo kao kandidat za najboljeg igrača Evrope, kao pre dve godine. Iako ga je njegov veliki prethodnik u dresu sa istim brojem "trikolora" Mišel Platini na neki način potcenio izjavom da "sa loptom radi ono što je Maradona radio s narandžom", Zidan je u Belgiji i Holandiji dokazao da je veliki igrač.

Imao je samo 12 godina kada ga je otac odveo na polufinalni meč Eura ´84. Francuska-Portugal. Bilo je 1:1 posle 90 minuta, 3:2 posle produžetaka, odlučujući gol dao je Platini u 119. minutu. Tu utakmicu kod kuće u Lisabonu gledao je tada 11-ogodišnji Luis Figo, i posle nesrećnog poraza svoje reprezentacije dečački zaplakao. Šesnaest godina kasnije Zidan i Figo bili su učesnici jednog polufinala Francuska-Portugal, akteri drame koja je odlučena u 117. minutu golom Zidana iz penala. Istorija se ponovila, a dvojica genijalnih igrača borila su se, na individualnom planu, za titulu najboljeg. Uspešniji je bio Zidan, a Portugalci su svoju (neopravdanu) ljutnju na pomoćnog sudiju koji je zapravo dosudio penal platili žestokom kaznom trojice svojih igrača: Abel Ksavier je dobio devet, Nuno Gomes osam, a Paulo Bento šest meseci neigranja za reprezentaciju i klub u takmičenjima UEFA-e.

Ako je francuski selektor nazvan "narednik Lemer", onda je jedino logično da njegov glavni strateg bude "general Zidan". Sam Zidan priznaje da je šampionat odigrao "u životnoj formi", i da je Francuska bila "jača nego pre dve godine".

IRONIJA SUDBINE: Da je ostalo 1:0, da je prvak postala Italija, mnogi bi zažalili zbog "antifudbala" koji praktikuju "azuri", ali ni taj ishod ne bi bio nezaslužen. Italijanska odbrana delovala je sve do poslednjih minuta finala kao savršena mašina, a valjda je samo ironija sudbine htela da dva najbolja igrača, Kanavaro i Nesta, u tandemu dva puta pogreše i dozvole da Francuzi daju dva gola. Isto bi se moglo reći i za golmana Frančeska Tolda, koji je u polufinalu protiv Holandije opčinio domaćine koji protiv njega nisu iskoristili čak pet penala, dva u regularnom vremenu i tri u seriji posle 0:0 nakon 120 minuta. U finalu je branio i moguće i nemoguće, ali ga je izjednačujući gol ipak malo iznenadio, lopta mu je prošla ispod tela. Toldo inače još čuva salvetu koju mu je pre mnogo godina u jednom restoranu u Parmi potpisao Dino Zof. Mali Frančesko mu je prišao, rekao da je golman, i zamolio za autogram...

Italijanima ostaje uteha da su lansirali novu fudbalsku zvezdu na evropskom nebu – Frančeska Totija. Ovaj 24-godišnji polušpic Rome, kome je prvu šansu sa nepunih 17 godina dao Vujadin Boškov, plenio je elegancijom, maštom (kakav pas petom za Pesota za njegov centaršut koji je Delvekio pretvorio u 1:0 u finalu), driblingom, trčanjem... Ako je iskusni Del Pjero "kriv" za poraz u finalu zato što nije iskoristio dve sjajne šanse, fudbalska Italija može biti ponosna što ima Totija.

NAJEFIKASNIJE OD 1964: Podatak da je na 31 utakmici palo ukupno 85 golova (ili 2,74 po utakmici) najbolje govori o kvalitetu šampionata. Samo su prva dva sa nedostižnim prosecima od 4,25 i 3,25 gola po meču ispred ovog upravo završenog. Do polufinala je prosek bio 2,82, ali je meč Holandija-Italija malo pokvario statistiku. Od 31 utakmice samo su tri završene bez golova, u oba polufinala i finalu igrani su produžeci, dve utakmice rešene su "zlatnim golom", a jedna penalima. Igralo se "do poslednjeg daha" (finale Jugoslavija-Španija). Sve u svemu, gledali smo sjajan fudbal, FIFA je stalnim sitnim izmenama pravila i pooštravanjem kriterijuma u želji da se zaštite igra i igrač     uspela da postigne visok nivo fer-pleja, da saseče grubosti i da popravi efikasnost. Sudije se još ne uklapaju baš najbolje u sve te promene, ima lutanja u primeni kriterijuma, ali nema sumnje da je evropski fudbal "dobrog zdravlja".

Osim sportskog, šampionat je doneo i finansijski uspeh. Nagradni fond bio je 150 miliona maraka, šampion je odneo 18 miliona, vicešampion 16,5, polufinalisti po 11,7, četvrtfinalisti (među njima i FSJ) po 9,5, treći u grupama po 6,5, a poslednji po 5,6 miliona maraka.

Glavni izvor prihoda bila je, kao i uvek, televizija (200 miliona maraka), sponzori (235 miliona), dok će od prodaje ulaznica zarada biti oko 80 miliona maraka.

Euro 2000 doneo je velike pare i neizbežnim kladioničarima; procenjuje se da će samo engleski "bukmejkeri" zaraditi između 450 i 500 miliona maraka!

Svi su, dakle, zadovoljni. Mogli bismo biti i mi, samo da nije bilo one "šestice" u Roterdamu.

Vladimir Stanković

Idealan tim

Nepravda prema Miloševiću

Tim stručnjaka UEFA-e odabrao je 16 igrača koji su ušli u "idealnu ekipu" šampionata. Taj izbor izgleda ovako:
Golmani: Toldo (Italija) i Bartez (Francuska).
Odbrana: Nesta i Kanavaro (Italija), Blan i Desai (Francuska), Frank de Bur (Holandija).
Sredina terena: Figo (Portugalija), Viera i Zidan (Francuska), Gvardiola (Španija) i Davids (Holandija).
Napad: Anri (Francuska), Klajvert (Holandija), Nuno Gomes (Portugalija) i Raul (Španija).
Izbor je manje-više korektan, uz neizbežno pitanje: zašto nema Save Miloševića? Nećemo reći da je Savo bolji igrač od, recimo, Raula, ali je na ovom šampionatu pokazao više. Sa pet golova deli prvo mesto na listi strelaca (i sa mečom manje od Klajverta), po proseku minuta i golova ubedljivo je najbolji, nije promašio nijednu šansu, ali sve to nije bilo dovoljno da uđe u ovih 16. UEFA, očito, nije mogla da se do kraja izdigne iznad parcijalnih interesa i podele na "velike" i "male".

prethodni sadržaj naredni