| Mozaik |
Vreme broj 496, 8. jul 2000. |
|
Veliki Dim Patent na Vuka Kiseli kupus kao tajno srpsko oružje Dok Srbija ratuje sama sa sobom, "beli
svet" brine oko nekih drugih pitanja. Verovatno najvažnije za dugoročnu
sudbinu ne samo pravca u kome će se razvijati biznis na planeti u sledećih
stotinak godina nego i za sudbinu planete same predstavlja pitanje vlasništva
nad ljudskim genomom (kompletnim genetskim kodom). Ovih dana, dve
nezavisne naučne grupacije, jedna u Americi i druga u Engleskoj, objavile
su prve rezultate, prvu skicu genoma, i na taj način uvele ljudsku rasu u
njenu možda najozbiljniju fazu razvoja. Prvi put smo u stanju da inženjerski
kreiramo život od početka, uključujući i same sebe, i da se tako, u
svakom mogućem smislu, stavimo u poziciju Boga. Ono što izaziva jezu jeste neprestana svađa koja
traje oko pitanja da li jedna komercijalna organizacija, pa makar uložila
i milijarde dolara u razvoj tehnologije, može da patentira kao pronalazak
genetski kod koji pripada čitavoj ljudskoj rasi? Dakle, ako želite da
pravite lek protiv raka koji se bazira na radu gena koji je već neko
patentirao, morate toj firmi da platite "taksu". Princip je isti
kao kada bi firma koja pravi vakcinu protiv gripa morala da plati naknadu
za korišćenje onome ko je taj virus prvi pronašao (pod uslovom da ga je
patentirao). Kako pokazuje američka praksa – to se upravo dešava. Do
sada su patentirane stotine ljudskih gena, kao i sekvence DNA u kojima se
pretpostavlja da mogu da budu neki od gena. Američko pravo priznaje, a to
pokazuju i hiljade slučajeva u oblasti internet tehnologije, da i
poslovne procedure, principi obavljanja posla, mogu da se patentiraju. Ovo patentsko ludilo nameće i neka čisto srpska
razmišljanja. Ako je već tako, i ako svet dozvoljava patentiranje čak i
poslovnih procedura, zašto onda ovu mogućnost ne pretvoriti u mehanizam
za zarađivanje para za celu zemlju? Nekako, pogodilo se da i kod nas ima
stvari koje globalno mogu da budu potencijalni izvori prihoda u vidu budućih
licenci. Prva stvar koju bi autor ovih redova patentirao jeste fonetska
azbuka, kao kapital koji nam je Vuk, i ne znajući u kom smislu, ostavio
za buduće vreme. Princip "jedan glas–jedan znak" bio bi
idealan za neki budući internet "esperanto" (verovatno baziran
na engleskom, ali malo više standardizovan). Dakle, svako ko bi ubuduće
koristio gore pomenuti princip morao bi da plati licencu. Ne znam da li je neko patentirao tehnologiju
dobijanja šljivovice (kao što su Slovenci uradili sa imenom
"ajvar"), ali ako nije, to bi možda bila takođe jedna od prvih
stvari koju bi trebalo uraditi. Isto važi i za leskovački roštilj, mada
su na ovu temu već bile razmatrane neke inicijative za koje potpisnik
ovih redova ne zna dokle su stigle u svojoj realizaciji. Evo još nekoliko
primera: kajmak, pirotski ćilimi, šajkača i šumadijski opanci. Samo je
pitanje vremena kada će u razmaženom svetu koji je gladan novih
senzacija opanci sa "lulom" biti novi šik koji će Aleksandar
Mekvin ili Stela Mekartni upakovati tako da će svi za time poludeti. Da
ne govorimo o šajkači koja već sada ima modni potencijal dostojan
jednog Valentina. Nema smisla da mi to samo gledamo sa strane. I konačno, jedna stvar koja zaista predstavlja
predsoblje užasa za strance, i po mirisu i po ukusu: kiseli kupus. Tajno
srpsko oružje za koje smo verovatno već odavno prodali recept Iračanima,
ima sve osnove da postane jedan od autentičnih i ne tako lako osporivih
srpskih patenata. Ono što me na ovom mestu najviše boli je što će ovi
redovi biti shvaćeni samo kao laka zajebancija, iako im je namera sasvim
suprotna. Sačekajmo desetak godina, pa će nam opet ceo svet biti kriv
kada shvatimo, plaćajući MekDonaldsu licencu za leskovačku pljeskavicu,
da smo ponovo ispali glupi i da nismo razumeli ništa od principa po
kojima funkcioniše moderna civilizacija. Zato na ovom mestu molim barem
nekoga od prosvećenih preduzetnika da spase stvar: patentirajte gore
navedeno što pre! Ne mogu da smislim budućnost u kojoj će svaka sarma u
restoranu na sebi imati nalepnicu "Nestle". Lazar Džamić |
|