Mozaik

Vreme broj 496, 8. jul 2000.

Ispovest šefa sale pariskog restorana "Raspućin"

Votka, kavijar i BB

Godine su prošle i sve se promenilo. "Raspućin" nije više ono što je bio. Stara klijentela je uglavnom pomrla, nema više ruskih kuvara i osoblja. Arapi milioneri više ne dolaze, njihovi sinovi su završili studije u Oksfordu ili Kembridžu, ne interesuje ih Kaljinka ili Ej uhnjem

"Niko ne zna šta su muke teške ko ne prođe Karavanke peške", pisalo je pre pedesetak godina slovima izgrebanim na zidu pritvorske prostorije beogradskog SUP-a u Ulici 29. novembra. Autor bez sumnje nije imao sreće, pao je u ruke milicije pri pokušaju ilegalnog prelaska granice FNRJ ili, kako se to tada govorilo,"pao je na grani". Beograđani su izdržavali zatvorsku kaznu u Laćarku. U Beogradu se ispredala priča o trojici poznatih mangaša sa Voždovca – Šišmišu, Bori i Mandori – koji su među prvima zavijatili preko grane na osovinama železničkih vagona, što se kasnije pokazalo istinito budući da su nekako stigli do Francuske i javili se svojim drugarima opisujući bekstvo.

Jedan od mnogih Beograđana koji je tih godina krenuo u neizvesnost i posle dva meseca stigao u Pariz bio je Slavko Marković (65), zvani Kreza ili Gljara, poznanik mnogih svetskih ljudi i milijardera jer je najveći deo radnog veka u Parizu bio šef sale jednog od najelitnijih restorana "Raspućin", stecištu ljudi sa najdubljim džepovima. Ovih dana, posle 42 godine, Slavko Marković se vratio u Beograd.

"Nisam pobegao iz zemlje iz političkih razloga", kaže Marković. "Odluka da zbrišem preko grane proistekla je posle čuvenog američkog revijskog filma prikazanog u Beogradu. Bio je to "Bal na vodi". Prvi put smo videli i onu drugu stranu života o kojoj ništa nismo znali. Moji drugovi i ja gledali smo nebrojano puta taj film sa Ester Vilijams, Redom Keltonom, trubačem Harijem Džemsom i orkestrom Ksavijara Kugata, kraljem rumbe i sambe. Znali smo ceo film napamet, dijaloge i melodije. Sećate li se kad Ksavijer diriguje jednom rukom, a u drugoj šaci drži minijaturno kuče? Naravno da se ne sećate. Red Kelton ga pita: kakva je to mačka? Uvređeni Kugat odgovara da to nije mačka već keruša plemenitog porekla, odnosno Marija Himenes Frančeska Gonzales Končita. Još u glavi imam melodije tih rumbi i sambi. Sjaj, raskoš, bogatstvo, bezbrižni ljudi, zabave... Mi smo ovde u to vreme tek bili izašli iz perioda tačkica za hleb, nismo znali šta je čokolada ili banana. Voda nam je štrcala iz pocepanih cipela kad smo se po lapavici noću vraćali sa igranke. Tuga, čemer i beskrajno sivilo. Odlučili smo da okušamo sreću negde na Zapadu o kome smo ponešto čuli i videli na filmu."

U to vreme pasoše su imali samo velike budže i sportisti, koji su prelazili granicu isključivo sa kolektivnim javnim ispravama uz pratnju nekog iskusnog politkoma, seća se Slavko.

BEKSTVO PREKO OPATIJE: "Iz zemlje se bežalo u raznim pravcima, uglavnom prema Italiji", kaže Marković. "Boško Babić, u Beogradu čuven kao lepi Bole, krenuo je u skifu preko Jadrana, i bio uhvaćen i osuđen. Poznata gospođa Bosa Besaradić, kod koje smo ponekad dolazili u Hilandarsku, mislim broj 4, dala je dva sprata svoje kuće za tri uredno izdata pasoša na ime njenih kćeri Ljilje, Goce i Vesne. Ljilja se nešto kasnije udala za čuvenog fudbalera Vladicu Popovića. Kod Besarabićevih je svraćao na martini i Miljan Miljanić, već tada istaknuti omladinski rukovodilac u Drugoj muškoj gimnaziji."

Petorica drugova – Stevica Marković, Mile Robija, Vuk, Roki i Slavko Marković odlučili su da pojedinačno beže iz Beograda u različite dane i vreme kako ne bi u grupi bili sumnjivi organima gonjenja. Dogovor je bio da se nađu na plaži u Opatiji.

"Seo sam u voz uveče 1. avgusta 1958. bez ikakvog prtljaga. Imao sam u džepu pribor za brijanje i novca u vrednosti oko hiljadu današnjih dinara. Do stanice su me ispratile sestre Stanislava i Vesna Pešić. Sećam se da smo prethodno popili po piće u 'Malom Lotosu'. Kupio sam kartu do Rijeke, i ujutru sišao sa voza i autobusom došao u Opatiju. Svi su već bili na plaži. Ostali smo zajedno dva dana, a onda se podelili u grupe i peške krenuli za Trst. Mile Robija i ja bili smo u jednoj grupi. Išli smo samo noću, za dva dana stigli u Trst i sastali se sa ostalima. Nekako smo se dobauljali do Venecije, potom Verone, krenuli vozom prema Milanu, ali nas karabinjeri povitlaju te iskočimo iz voza. Krili smo se u nekoj šumi, zapravo u šipražju, dan i noć, ali žeđ nagna Mileta Robiju da izađe i pije vodu. Karabinjeri su ga sačekali i uhapsili, što smo svi mi iz šipražja videli. Bili smo opkoljeni, nismo imali druge nego da se svi predamo, što smo i učinili. Sproveli su nas potom do logora u Veroni, odakle smo posle desetak dana svi pobegli. Inače, u logoru sam se prijavio da berem paradajz za hiljadu lira dnevno. Posle bekstva seli smo u neki autobus tek toliko da pobegnemo iz tog kraja, ali za naš maler autobus je išao za Đenovu tako da smo izašli na prvoj stanici i nastavili peške prema Francuskoj. Jeli smo samo voće i ponešto krali, ali samo za hranu. Najteže je bilo veranje uz obronke Alpa. Za dva dana i dve noći uspeli smo da se uspentramo svega šest kilometara. Bio je to čist alpinizam. Mnogi begunci su izginuli na toj deonici, mi nismo ni znali koliko je to teško. Prešli smo uspešno italijansko-francusku granicu, i 28. septembra izgladneli stigli u Pariz. Svi smo u početku radili šest meseci u fabrici automobila Sitroen; Roki u livnici, a mi na presama. Jedno veče uoči nove godine svratimo u kafe "Romans" i popijemo po kafu, kad ono svaka kafa hiljadu starih franaka. Tada je Stevica rekao da dogod je u Francuskoj nikad više neće da radi. Održao je reč. U prihvatilištu Crvenog krsta boravili smo samo jednu noć jer se kapija zaključavala u 20 časova. Posle nekoliko meseci rasturilo nam se društvo, svako je otišao na svoju stranu. Stevica je ubijen 1968. u čuvenoj aferi Delon. Mile Robija je stigao do Kanade 1961, i otvorio neku salu sa automatima za kockanje; mafijaši došli po reket, on nije dao, te dobije metak u čelo pred ženom i decom. Roki je ostao u Parizu, viđamo se ponekad, a gde je Vuk niko ne zna".

SAMO POZNATI: Majka Slavka Markovića, bila je Ruskinja, gospođa Nada, tako da je on tečno govorio maternji jezik. Kad se posle dugog potucanja po Parizu društvo rasturilo, Slavko se prihvatio pranja sudova u ruskim restoranima, kojih je u Parizu bilo tridesetak. Među njima su najpoznatiji bili "Dermaje", "Raspućin", "Dinerzad", "Dominik"... Slavko je brzo napredovao, postao je kelner, a potom šef sale. Pročuo se kao sposoban i otresit, pa je iz "Dominika" otišao u "Raspućin".

Pozvao me telefonom direktor restorana 'Raspućin' Andrej Retere i upoznao sa gospođom Helenom Mardini, vlasnicom restorana. Ona je zapravo 'Raspućin' otvorila zajedno sa čuvenim violinistom Joškom Nemetom, koji je brzo umro. Inače, gospođa Helena je bila udata za Sirijca Mardinija, ali je svi zovu gospođa Martini jer neće da nosi arapsko prezime. U 'Raspućinu' je bila zaposlena sama elita: šef orkestra bio je na primer Pol Toskano, koji je svojevremeno svirao egipatskom kralju Faruku, gostovali su Enriko Masijas i najpoznatiji umetnici iz Rusije. Pol Toskano je poznavao apsolutno sve važne i bogate ljude na svetu. Negde 1970. u 'Raspućin' je došao princ od Monaka Renije sa suprugom Grejs Keli. Moj utisak je da ona uopšte nije bila Amerikanka, ni po izgledu ni po ponašanju. Ko zna kakvim sticajem okolnosti je potekla iz zemlje u kojoj lepo nema veze sa finoćom. Princ Renije, kao i Grejs Keli, bio je oličenje kraljevske loze. Princ Renije bio je pravi gospodin bez trunke naduvenosti i oholosti. Međutim, na moj užas primetio sam da za susednim stolom sedi (na fotografiji mu se vidi samo pola temenog dela glave) Žo Atila, nekadašnji državni neprijatelj broj jedan u Francuskoj. Država ga je još mnogo ranije rehabilitovala, nekim uslugama se oprao. Svejedno, bilo je veoma neugodno."

Ako je gost neka veoma poznata ličnost, objašnjava Marković, na primer arapski princ, prethodno dođe njegov sekretar da pogleda za kojim stolom će princ sedeti, a kada je reč o nekoj visokoj političkoj ličnosti ili državniku, onda dođe ekipa policajaca u civilu koja sve pregleda iz bezbednosnih razloga, posebno hoće da vide pomoćni izlaz u slučaju nekog incidenta.

Ima ekscesnih ljudi, kao što je bio na primer Frenk Sinatra. Poput onoga što je radio u Americi, činio je to iz reklamnih razloga i u Parizu. Dve ulice kod 'Raspućina' bile su blokirane kao da je u restoran stigao Tutankamon. Došao je sa pratnjom, celom svitom i sedeo dvadesetak minuta. Muzika mu je svirala "Stranac u noći", popio je viski i otišao.

Barbara Strejsend je došla jedno veče, ali nije htela da sedne za sto sa Adnanom Kašogijem, čuvenim saudijskim multimilionerom i trgovcem oružja. Stajala je sve vreme dok se s njim raspravljala, a potom je izašla. Inače tu je bio i Kašogijev advokat Ričard Nikson, kasnije predsednik SAD-a. Kašogi je pio isključivo votku i nije se nešto posebno isticao sa napojnicom."

LJUDI POSEBNOG KOVA: "Jednog dana pozove me Salhin, ruski Jevrejin i užasno bogat čovek, visok metar i po, i kaže da mu ostavim jedan dobar sto jer će doći sa Marlonom Brandom, ali inkognito. I stvarno dođe. Brando je pio votku i to dobro, ubio se od pića. Popio je tri boce. Tada je imao 140 kilograma. Međutim, dobije srčani napad te pozovemo doktora koji mu je ispod stola, da gosti ne vide, dao neku injekciju. Ja ga izvedem na sporedan ulaz, jer je na ulazu u 'Raspućin' uporno stajala gomila foto-reportera koji su nekako saznali da je Brando unutra. Stavim ga u moj auto i odvezem do hotela, gde je takođe bilo tuce foto-reportera. Kad smo izašli iz automobila Brando mi promrsi kroz zube: ne obraćajte pažnju na ovu bagru, ja dobro znam tu vrstu ljudi. Samo se smeškajte i ne odgovarajte. Sve svetske novine donele su sutradan fotografije kako ga mrtvog pijanog pridržavam da ne padne.

Kad god je Jul Briner dolazio u Pariz svraćao je obavezno u 'Raspućin'. Pitam ga da se slikamo, a on će: da li ste vi Rus? Ja odgovorim potvrdno. E, onda može, kaže Briner. On i Šon Koneri su ljudi posebnog kova. Fantastični. Kad se čovek rukuje s njima oseća kako iz njih zrači neka snaga, i duhovna i fizička. Oni ne piju votku, prospu je u grlo. To liči na kap u moru.

U 'Raspućin' je zbilja dolazila svetska elita. Većina je pila isključivo votku. Onog profesora Bernara što je prvi presađivao srce izvodio sam petnaestak puta obeznanjenog od pića. Natali Vud je govorila tečno ruski i često dolazila, za razliku od Alena Delona koji nikad nije ni privirio. Nestašna Brižit Bardo je igrala po stolovima, a Ginter Saks pevao 'Žigolo'. Čuvenog francuskog glumca Žaka Tatija vodio sam bezbroj puta na ispiranje stomaka jer je umeo da popije i po četiri boce votke.

Onazis je jednom došao sa dvojicom sekretara i poručio viski samo za sebe. Pio ga je ceo sat i naručio drugi, ali ga nije dobio. Naljutio se i zvao kelnera da plati. Ništa ne treba da platite, rekao mu je kelner. Dogodilo se to samo jednom. Međutim, kad je dolazio sa Marijom Kalas, onda je bilo drugačije. Bio je veoma galantan. Ipak, onaj ko ga nije upoznao ništa nije izgubio. Dolazio je i Rus koji se oženio Onazisovom kćerkom. Taj je bio super dasa, široke ruke. Na neki način najmiliji gost bio nam je najveći ruski poeta Bulat Okudžava, koji nije mnogo pio. Umro je u Parizu, a po njegovo telo iz Moskve došli su gospođa Jeljcin, ministar prosvete i pokojnikov sin. Svratili su u 'Raspućin' da popiju piće za pokoj duše umrlog. Okudžavina stolica bila je prazna, a čaša votke stajala je na stolu po hrišćanskom običaju.

Olivera Vučo sa mužom Miladinom Šakićem veselila se i pevala u 'Raspućinu' blago se njišući kukovima, što je apsolutno izludelo poznatog glumca Kurta Jirgensa, koji joj je prišao i uspeo da izgovori: "Vi me izluđujete, gubim pamet..." Međutim, nije mu bilo leka, bar te noći.

Arapski šeici kao kafanski gosti liče pomalo na naše ljude, s tim što oni mogu da se razbacuju s parama. Njih četvorica naruče, na primer, dva kilograma kavijara (10.000 maraka), koji ni u bunilu ne mogu da pojedu. Ili, poznati trgovac oružjem, izvesni Sarkiz, naruči za orkestar 12 boca šampanjca. Mi otvorimo tri i sipamo u 12 polupraznih čaša. Sarkiz zove i kaže da je naručio 12 boca, i mi ih otvorimo, ali kako će muzičar da popije bocu šampanjca i nastavi da svira. Nemoguće.

Nisam morao da odem u penziju, kaže Slavko. Međutim, godine su prošle i sve se promenilo. "Raspućin" nije više ono što je bio. Stara klijentela je uglavnom pomrla, nema više ruskih kuvara i osoblja. Nekad su svi zaposleni morali da govore ruski. Ostao sam poslednji od ekipe koja je počinjala u 'Raspućinu'. Arapi milioneri više ne dolaze, njihovi sinovi su završili studije u Oksfordu ili Kembridžu, ne interesuje ih Kaljinka ili Ej uhnjem. Sad je osoblje sastavljeno od priučenih Francuza i Rumuna. U 'Raspućinu' se sad govori rumunski. Pod tim uslovima bilo bi mi veoma teško da i dalje radim u restoranu. Gospođa Martini ostala je kao kapetan da potone zajedno sa svojim brodom. Ko zna kome će ostaviti basnoslovno bogatstvo. Uostalom, šta me briga, mogu da živim lepo gde god hoću.

Jovan Dulović

Nema više obrazovanih

U ruskim restoranima u Parizu događale su se apsurdne stvari. Na primer, da bogatog gospodina Dipona, bivšeg piljara, poslužuje Rus koji je u carskoj Rusiji imao posed veličine pola Francuske i govorio šest jezika. Među poslugom je bilo bivših ministara, velmoža i aristokrata sa ruskog dvora. Francuzima je godilo da ih poslužuju takvi ljudi.

Ko je lopov

Bilo je i neobičnih gostiju. Dođe tako stariji gospodin u društvu zgodnog mladića. Popili su bocu šampanjca, uzgred se milujući. Gospodin pita koliko je dužan, kelner mu naplati, novac odnese u kasu i donese račun gostu da vidi šta je platio. Ovaj pogleda račun i opet izvadi novac, plati i nastavi da se grli sa mladićem. Kelner ne odnese novac u kasu i vrati gospodinu račun koji ovaj opet plati, i tako jedanaest puta, što zvuči neverovatno, ali je istinito. Na kraju je postalo opasno, bilo je dovoljno da gost shvati da je dva puta platio pa da dođe do skandala. Isti kelner mu priđe pred zoru i kaže da je stigao taksi koji gost uopšte nije naručio. Ovaj pođe, a kelner ipak nije mogao da izdrži a da mu pri izlasku ne tutne račun u ruku. Naravno, gost mu opet plati. Inače, svi kelneri kradu, ali nisu lopovi dok kradu za gazdu. Ali kad za sebe nešto ukradu, odmah postaju lopovi. To je zakon.

prethodni sadržaj naredni

vrh