Umetničko blago
Urušavanje kulture
Vredna dela naše kulture menjaju vlasnike i nestaju,
a da retko ko to i primećuje
Nedavno
je jedna beogradska porodica prodala veliko platno Save Šumanovića,
pejzaž iz 1939. godine na kome su most i panorama Šida, za 80.000 DEM.
Diler umetničkim delima izbrojao je novac i odneo Šumanovića neznano
kome i gde.
Niko od učesnika u ovom primeru iz života nije kriv što se izgubio trag jednom delu nacionalnog kulturnog blaga: prodavac je time rešio egzistencijalni problem, kupac ima prava da troši novac kako hoće, a posrednik u kupovini samo radi svoj posao. Naravno, nameće se pitanje ko onda jeste kriv. Odgovor zahteva sagledavanje ne nove ali aktuelne pojave vidnog povećanja prodaje umetničkih dela, o čemu razgovaramo sa Đorđem Kadijevićem, vlasnikom galerije "73", istoričarem umetnosti, likovnim kritičarem i filmskim rediteljem.
Kao što je poznato, građanski sloj je osiromašio. Sadašnje generacije starih porodica, čuvenih po visokom kulturnom i duhovnom nivou, umesto da uvećavaju svoje zbirke, rasprodaju slike koje su na zidovima njihovih kuća stajale decenijama. Neke od njih imaju muzejsku vrednost. "Postavlja se pitanje kome da ih prodaju. Narodni ili Savremeni muzej, gde bi im bilo mesto, odgovorili bi im da nemaju para. Zatim, mogu da ih daju na konsignaciju u neku državnu ili privatnu galeriju i da čekaju mesecima, godinama da budu prodate. Ljudi nemaju vremena toliko da čekaju. Njihove slike dospevaju dilerima sa crnog tržišta, sa njima su u vezi manje ili više svi galeristi. Neko s njima radi ilegalno i bezvoljno, a neko dragovoljno i otvoreno. Dileri su potpuno nezainteresovani za umetnost, ne zanima ih umetnička vrednost ponuđene slike, samo materijalna. Obično je nesrazmerna umetničkoj. Dešava se i da pojedine slike manje umetničke vrednosti postižu visoku cenu i obrnuto. Osnovna stvar je tržišni rejting. Formiraju ga dileri. Oni imaju samo osnovne informacije, znaju da Šumanović vredi mnogo, Paja Jovanović i Nadežda takođe mnogo, slikari između dva rata manje, a da slikari posle Drugog svetskog rata uopšte nisu na ceni izuzev ako nisu izvikani. Tako se stvara lažna hijerarhija koja odgovara globalnom društvenom posrnuću, fundamentalnoj krizi tranzicije u kojoj se našla kultura."
Umesto takozvanog srednjeg sloja, u kome je bilo najviše kupaca umetničkih dela, sada je to sloj uspešnih novih biznismena koji, željni statusnih simbola, posle kuće, auta i nameštaja hoće sliku koja je na ceni. Istina je da snobizam ovih novih bogataša – ili, kao što kaže gospodin Kadijević, "možda i poslovnost, jer oni znaju da će, ako sad investiraju u sliku, iduće godine ona više vredeti" – nisu novi motivi, i ta sada osiromašena srednja klasa se pre dvadesetak godina zainteresovala za kolekcinarstvo iz istih pobuda. Razlikuju se samo po obrazovanju, po sudbinu slike presudnom činiocu. "Ponekad se subjekti koji učestvuju u toj razmeni vrednosti obrate meni radi arbitraže, provere vrednosti, procene i utvrđivanja autentičnosti likovnog dela. Tada mogu da vidim ko su oni koji posreduju, a ko su kupci, i to doprinosi mojoj depresiji. Nekad ta dela nestanu bez traga, ti ljudi nemaju nikakvog obzira prema njima, oni u situaciji nesvesne destrukcije mogu i fatalno da oštete ili potpuno unište sliku. Platili su je, i u njoj vide samo privatnu svojinu, ne i kulturno blago. Nije žalosno samo to što se na Kosovu gube spomenici. Svakoga dana nestaju vredna dela naše kulture i ovde, gde trenutno nema Kušnera i Albanaca. Mi smo sami sebi dovoljni da propadnemo. Ako se ništa ne desi, ta sudbina čeka sve što vredi a izvan je muzejskih zbirki."
Poznata priča da za ime kancelara u vreme Mocarta malo ko zna a za Mocarta znaju svi, da je grob prvog velelepan a da ga drugi i nema, pri tom da svet može bez Meterniha ali bez Mocarta nikako – govori da jedino kultura traje. "A evo kako mi gledamo na tu stvar. Ja sam, radeći neke retrospektive, pokušavao da uđem u trag delima nekih slikara. Desilo mi se, zahvaljujući dugom stažu u ovoj profesiji, da sam dva puta radio retrospektive istih autora, i da za drugu postavku nisam mogao da nađem sve radove koje sam imao u prvoj. Vidite, ako takve stvari mogu da se dese usred društva koje sebe vidi kao progresivno, koje je sobom zadovoljno, onda je to poražavajuća slika. Očigledno je to jedan užasavajući proces samodestrukcije. Sve bi se promenilo kada bi po obrazovanju viši društveni sloj došao na svoje, on je zaštitnik kulture."
Gospodin Kadijević ukazuje na još jedan aktuelan vid nestajanja kulturnog blaga. Posle raspada intergalnog jugoslovenskog kulturnog prostora dolazi do neke vrste kulturne tranzicije. "Hrvati nam traže ono što smatraju da im pripada, i to sprovode vrlo žustro. Preko Budimpešte, nekih kanala, imaju veze sa beogradskim preprodavcima dela hrvatskih umetnika. To je jedna od najžalosnijih pojava. Samo čekam kad će prodati i onog Meštrovića s Kalemegdana samo zato što je Hrvat. To se radi iz takozvane patriotske strasti, kod nas postoji opcija čišćenja, neka ostrašćenost, trebalo bi znači da sklonimo Spomenik zahvalnosti Francuskoj zato što ga je radio Hrvat, Voždov spomenik iz Topole zato što ga je radio Palavičini. Ta odioznost, tribaldska ostrašćenost, ostrašćenost na bazi nacionalnog identiteta dovodi ljude do kritičnih situacija, dela se preziru zato što je autor poreklom Hrvat. Gubimo ta dela, i time se razbija autentičnost našeg kulturnog prostora. Ima primera direktne korupcije stručnjaka koji posreduju u tom poslu. Ja neću imenovati nikoga. Nažalost, sticajem okolnosti, zbog preživljavanja, i stručnjaci su prisiljeni da se uključe u tu akciju. Tako da je napuštanje hrvatskih i slovenačkih autora pod kontrolom stručnjaka veoma žalosna pojava. Ne mogu sebe da zamislim među takvim stručnjacima koji svesno rade na destrukciji vlastitog prostora. Jer hteli mi to da kažemo glasno ili ne, ovaj kulturni prostor je jedno, a geopolitički je drugo. I samo za mog veka on se tri puta menjao geopolitički, a kulturno je ostao isti. Tako da nije isključeno da će se menjati i dalje, i to na sasvim neočekivan način, i to obrnuto, kako se i dešava u istoriji da se posle dezintegrisanja dešava integrisanje. Ja verujem da je to jedini spas za južnoslovenski populus. Pomislite šta bi bilo kad bi se Nemačka sad pozvala na svoje stare partikularne državice. Šta je cilj urušavanja kulture? Čista srpska kultura ne postoji, kako da postoji kad svi znamo da su u dela njihovih autora ugrađena dela naših i obrnuto, šta je cilj, zar da sadašnji satrapi koji su se ustoličili u svojim enklavama budu zadovoljni?"
Ko bi trebalo da se ispreči prodaji slika "koju niko ne kontroliše pa se ne zna ko je novi vlasnik što je u zemljama razvijene kulturne svesti nezamislivo" i odlasku radova koji su deo našeg prostora? Gospodin Kadijević proziva društvene institucije, i dodaje da je prvi čovek koji bi morao da se bori protiv takvih pojava savezni ministar kulture, koji kod nas i ne postoji. Očigledno imamo sistem koji je totalno nezainteresovan za ovakve pojave. Kod nas ne postoji nikakva kulturna policija koja bi intervenisala u slučaju kada se, na primer, pojavi diler sa slikom kojoj je mesto u Savremenom ili Narodnom muzeju. Tada bi neko morao da interveniše i pozove na odgovornost i onoga ko nudi, i onoga ko kupuje, i onoga ko posreduje. A takva institucija ne postoji, što je znak totalne nezainteresovanosti. Tako, eto, živimo u velikoj opasnosti od nacionalne štete, istorijskog gubitka za narod."
Sonja Ćirić
