Ukus ljudetine
Hoće li i novinari u Hag?
Jeste
li već čuli da... je izvesni Georges Ruggiu, državljanin Belgije i po
sopstvenom priznanju i uverenju novinar, osuđen u Međunarodnom tribunalu
za ratne zločine na dvanaest (12) godina robije zato što je tokom građansko-plemenskog
rata u Ruandi sa ultrakratko-genocidnih talasa svoje radio stanice pozivao
Hutue da pobiju preživele Tutsije? Slična kazna, kako stoje stvari, čeka
još dvoje njegovih “kolega”. Usput, brojni svedoci kažu da je jedna
od njih najbolje obožavala da usklikne s ljubavlju, gorljivo zapljuvavajući
mikrofon: “Ne trošite metke na tu gamad, pobijte ih mačetama!” Šta
ti je oslobodilački zanos! Dok se, međutim, Ruggiu, tankoćutni literata
sklon metaforama, sada vadi da on, sačuvaj bože, nikada nije rekao
“pobijte Tutsije!”; naprotiv, on je samo ponavljao: “Počistite oko
svoje kuće”... Još zanimljivije, tužiteljica Tribunala – stanovita
Carla del Ponte, erotski ideal jednog ovdašnjeg ministra, tužnog i
usamljenog u dugim karlobaškim noćima – ni ovakvom presudom nije
zadovoljna, nego traži da Ruggiu iza rešetaka provede dvadeset (20)
godina, što je – kako se kaže u jednom poznatom “crnom” vicu –
dovoljno vremena i da robijaš nauči mrava da peva Marseljezu, a kamoli
da se nekakav Ruggiu natenane nauči razlici između novinarstva i huškanja
na zločin...
Hja, Afrika je daleko, a papriku ovdašnji teroristi sade i beru na nešto bližim lokacijama oko Padinske Skele; u nekim susednim državama, pak, ova priča oko Ruggiua izazvala je dosta gužve, iako ni tamo niko, čak ni podvrgnut mukama, ne bi mogao da prizna u čemu je, dođavola, ontološko-antropološka razlika između Hutua i Tutsija. Hoću da kažem, stvar je kaobajagi sasvim egzotična, osim jednog nezgodnog detalja: i ovde je bio nekakav rat, a ima indicija da su mikrofonima i kompjuterima i u ovom “regionu” takođe dejstvovala razna Ruggiuova bela (sa)braća... U Hrvatskoj su neki vrlo ugledni novinari naveli niz primera ruandizacije hrvatskog novinarstva tokom devedesetih, čak se ne libeći navođenja imena onih koji su zaslužili da ih se takođe seti Carla del Ponte. U Bosni je nezavisni sarajevski nedeljnik Dani doneo opširnu i dokumentovanu priču o bosanskim ruggiuima, kako srpskim (spominje se, recimo, rahmetli Risto Đogo, čovek koji je pojmu kanibal definitivno doneo neki nov kvalitet i specifičan “našijenski”, prazilučki touch), tako i hrvatskim (Smiljko Šagolj, legenda mržnje-po-narudžbi, svevremenski Čovek Za Sve Zadatke) i bošnjačko-muslimanskim (recimo, stanoviti Zilhad Ključanin, koji je tandrljao po nekom provincijskom listu kako “svaki Bošnjak treba da ima svog Srbina kojeg će da ubije” i slične bisere kanibalske narodne mudrosti. Oko svega ovoga se u Hrvatskoj i Bosni uskomešalo “javno mnjenje”, novinari se međusobno čerupaju (jeste huškali – nismo no smo branili Otadžbinu od dušmana i tome slično), dok je, međutim, u zemlji Srbiji blaženi (red i) mir, valjda zato što ovde već i ostaci zaklanih nezavisnih medija počinju implicitno da usvajaju znamenitu dedinjsku krilaticu kako “Srbija nije učestvovala u ratu”. Osim, naravno, odbrambenog rata protiv NATO-a, koji smo premoćno dobili ne izlazeći iz svog šesnaesterca. Moralno-intelektualna degeneracija je toliko prodrla i u “antirežimski sektor” – o onom drugom je besmisleno i govoriti – da više nema ni preterano neprijatnih pitanja. Koji, bre, huškači i pridržavači zlikovačkih topova? Sve su to naši Tihi Susedi, prijazni ljudi koji tek, eto – šta ćete, kolega! – nešto drugačije shvataju smisao novinarske profesije...
Ali, nije u tom čuvenom Hagu suština ove priče. Lično imam poveliku neprijatnost da bilo koga teram na robiju, pa taman da je sto puta zaslužio: tako sam vaspitan, na gradskim ulicama, tamo gde je (svaka) Država uvek Neprijatelj. Ali, ima jedna druga, važnija stvar: Hag, i kao konkretna realnost i kao “metafora” za okajavanje greha i zločina, ne “domašuje” do suštine naše priče; nema tu, čini se, prave katarze od bilo čijeg robijanja. Ubistva, deportacije, silovanja, pljačke – mogu se “apsolvirati” na ovakav način, sve su to “klasični”, opipljivi, “strejtaški” zločini, laki za definisanje i jednostavno kažnjivi; kada se, pak, suočiš s masovnim psiho-terorom organizovane, ubilačke gluposti, ovo ne pomaže; jer, tada se zapravo sučelice sudaraš s vaskolikom banalnošću zla, onako kako ju je shvatala Hana Arent. To je, zapravo, opredmećeno zlo kao posledica slobodnog razmahivanja jedne trivijalne malograđanske imaginacije, kao nusprodukt malignog bujanja frustracija Večitog Ćifte, kojem su huškačke reči medijskih vračeva potrebne tek kao “racionalizacija” onog mraka koji ga ionako izjeda, i koji odavno čeka povod (i dozvolu, i dozvolu!) da eksplodira. Što, naravno, medijske ubice ne oslobađa odgovornosti, jer oni funkcionišu kao jataci: njihove su reči javka, organizovano pretvaranje huškačkog paranovinarstva u medijski mainstream je pouzdan znak da je zločin legalizovan, da je društvo regresiralo u veseli kanibalizam, i da se može slobodno krenuti u poharu. Pošto je u kanibalskim vremenima ljudožderstvo “standard” a odbijanje simboličke konzumacije inoverne ljudetine nepatriotska “devijacija”, logično je da su portparoli kanibalizma tek vojnici-pozadinci čiji je zadatak da Našim Momcima pošalju lako odgonetljiv signal da je Akcija dozvoljena, čak preporučljiva. Pošto je balkanski Potkontinent ipak (rubni) deo “evropske truleži”, ovde se to retko radi s tako “nedužnom” otvorenošću kao u raznim ruandama Trećeg sveta. Zato paramedijski zločin ovde ne postaje pravna nego “metafizička” kategorija, na radost, sreću i olakšanje onih koji poseduju metafizičku dimenziju plastične noše do vrha ispunjene žitkim sadržajem, tj. vlastitim smislom.
No, možda i ne treba toliko dramiti oko (para)novinarskih huškanja: ta, sve su to tek banalni glupani s promajom u glavi; nije li bolje smejati im se? Eto, recimo, u januaru 1996. stanovita Maja Freundlich, istaknuta inovatorka “govora mržnje” u susednoj državi, napisala je u zagrebačkom Vjesniku i ovaj biser, uvršten u “Feralovu” Antologiju suvremene hrvatske gluposti: “Sjetite se gdje su Srbi dobivali stanove po gradovima. U pravilu, to je bilo na križanjima važnih ulica, strateški uvijek vrlo pažljivo, s dobrim pregledom okolice, i po mogućnosti sa strateški smještenim balkonom.” Zabavno, zar ne? Umreh smejući se. Samo, jebi ga, nešto se prisećam, onomad sam JA imao u Zagrebu stan “na križanju važnih ulica”, sa “dobrim pregledom okolice” i, naročito, “sa strateški smještenim balkonom” na kojem su moji roditelji strateški pržili roštilj i ribu, a ja strateški maltretirao komšiluk pločama The Clash i The Ramones. Da je Freundlichova stigla da strateški napiše svoj tekst pre nego što sam se strateški odselio sa svog balkona, možda Vi ne biste čitali ovaj tekst, jer bi se našao neki domoljub da preventivno likvidira “snajperistu”. A to je sve baš mnogo smešno. Biće da su od tog facijalnog grča onoliki ljudi pomrli. Jer, to kad u’vati, ne pušta.
Teofil Pančić
