Vreme broj 496, 8. jul 2000.

Deset godina Socijalističke partije Srbije

Porazi kao uspesi

Mnogo toga od čega su se socijalisti ježili na svom osnivačkom kongresu u julu 1990. danas bi se moglo ubrojati u rezultat njihove desetogodišnje vladavine – siromaštvo, glad, bezočna socijalna nejednakost, korupcija na svakom koraku, nezaposlenost, degradacija zdravstva, prosvete, nauke, rast kriminala...

Upućeni kažu da se za taj dan priprema velika fešta, veća možda i od one kongresne viđene sredinom februara ove godine. Upućeni takođe tvrde da će socijalisti (koji inače imaju svoju zvaničnu rakiju sa sertifikatom jednog privatnog proizvođača) tog dana piti uglavnom viski. Manje zbog leta i leda, više zbog mogućnosti da na taj dan jedni drugima nazdrave upravo onom viski porukom – keep walking. Može i unazad, može i u mestu, ali važno je samo – keep walking. Naravno, na vlasti. Za Socijalističku partiju Srbije vlast dođe gotovo kao kiseonik.

Tog 17. jula biće, eto, tačno deset godina kako je u beogradskom Centru "Sava" osnovana Socijalistička partija Srbije. Tačnije rečeno dan ranije, 16. jula 1990. godine, u ovaj kongresni centar ušli su komunisti, ostali tamo ceo dan i noć raspravljajući o imenu, programu i rukovodstvu nove stranke, i sutradan ujutro izašli odatle kao socijalisti. Beogradski listovi zabeležili su tada na naslovnim stranama kako "komunisti odlaze, a socijalisti dolaze".

Desetak dana pre osnivačkog kongresa, po zgradi nekadašnjeg Centralnog komiteta Saveza komunista sekretarice su po hodnicima presretale sve koje bi tamo zatekle. Ko god je sa sobom nosio ličnu kartu našao se kasnije na spisku osnivača nove stranke budući da je prema tadašnjim propisima trebalo prikuputi priličan broj potpisa za prijavljivanje inicijative o osnivanju partije kod nadležnih organa. Danas bi svakako bilo zanimljivo pogledati spisak osnivača, jer na njemu sasvim sigurno ima i ljudi koji su se kasnije našli u nekim drugim strankama ili na sasvim suprotnim političkim polovima

DVOSTRUKA OBMANA: Tog 17. jula 1990. u Centru "Sava", kako će neko primetiti mnogo godina kasnije, učinjena je dvostruka obmana. Partija nastala zvaničnim ujedinjavanjem Saveza komunista Srbije (SKS) i Socijalističkog saveza radnog naroda (SSRNJ) u startu je tvrdila kako je, poput nekog ogromnog svenarodnog kišobrana, sasvim dovoljna da sama pokrije čitav politički prostor u Srbiji. Socijalisti i danas tvrde isto, kako su oni baš kao i pre deset godina "jedini istinski politički izraz volje građana", i kako je njihova borba za vlast zapravo "naša" borba za slobodu. Iz tog prvobitnog samoobmanjivanja o sopstvenoj ulozi i misiji razvio se kasnije i čitav sistem obmana u kome je do savršenstva dovedena praksa da se nacionalni i ekonomski porazi redovno knjiže kao veliki istorijski uspesi i progres, i zatim čak naveliko proslavljaju.

Ispod onog velikog kišobrana svi su u međuvremenu ostali mokri do gole kože. Zvanična statistika kaže da je u godini osnivanja SPS-a nacionalni dohodak po stanovniku iznosio 2700 dolara po stanovniku, dok danas, deset godina kasnije, iznosi jedva 900 dolara. Mnogo toga od čega su se socijalisti ježili na svom osnivačkom kongresu u julu 1990. danas bi se moglo ubrojati u rezultat njihove desetogodišnje vladavine – siromaštvo, glad, bezočna socijalna nejednakost, korupcija na svakom koraku, nezaposlenost, degradacija zdravstva, prosvete, nauke, rast kriminala... U njihovom osnivačkom dokumentu pisalo je, između ostalog, da društvo koje gradi SPS "ne bi smelo da dopusti trajnu nezaposlenost, hronično gladovanje i odsustvo bilo kakve zdravstvene zaštite, što neka veoma razvijena društva još tolerišu". Na osnivačkom kongresu izveštači su kao jednu od najupečatljivijih poruka zabeležili i onu da "majke rađaju i čuvaju decu za radosti i rođendane, a ne za ratove i siromaštvo".

Druga obmana iz one prve osnivačke noći odnosila se na imovinu. Nova partija prigrabila je sve fondove i imovinu na koju su kao naslednice polagale pravo sve partije. O kojoj je imovini reč možda najbolje govore procene zvaničnih organa – prošle godine kada su NATO projektili uništili poslovni centar "Ušće" vrednost ove zgrade (nekadašnja zgrada CK SKJ) procenjena je na 30 miliona dolara. A gde je sve ostalo što je tada pripalo ovoj partiji – zgrade, poslovni prostor, automobili...

SOCIJALISTI KAO IZUZETAK: S obzirom na prilično rasprostranjeno uverenje da nema gotovo nijednog obećanja datog na njihovom osnivačkom kongresu (a i kasnije) koje u međuvremenu nije iznevereno (skraćivanje države i nacionalnih ciljeva, švedski standard, brze pruge, bogata nalazišta nafte, opljačkana devizna štednja, osnivanje lažnih banaka pod okriljem države, hiperinflacija, neuspešna borba protiv kriminala...), mnogima bi se možda moglo učiniti kako socijalisti danas i nemaju baš previše razloga za slavlje. Takav utisak, međutim, nije baš sasvim tačan. Socijalistička partija Srbije je po mnogo čemu jedinstvena partija koju je veoma teško porediti sa bilo kojom strankom nastalom transformacijom nekadašnjih komunista. Pre svega, srpski socijalisti su jedina bivša komunistička partija koja se nikada nije pocepala na dva ili više krila, nikada nije trpela ozbiljne frakcijske i unutarstranačke borbe i što je najvažnije – nikada nije izgubila vlast. Na svim izborima održanim od decembra 1990. godine do danas (a bilo ih je poprilično), socijalisti su (ovako ili onako) redovno pobeđivali, izuzev na lokalnim izborima u jesen 1996. Od svog osnivačkog kongresa do danas nisu gubili sposobnost da neprekidno diktiraju pravila političke igre i svađaju nedoraslu srpsku opoziciju. Čak u toj meri da pojedini analitičari sve češće svrstavaju upravo opoziciju u one manje vidljive stubove i faktore stabilnosti ovdašnjeg režima.

S tezom da SPS ovih dana zaista ima šta da proslavi slaže se i mr Dijana Vukomanović iz Instituta za političke studije, inače jedan od najozbiljnijih istraživača partije na vlasti. "Socijalisti su za ovih deset godina postigli ono što nije uspelo nijednoj bivšoj komunističkoj, pa ni opozicionoj partiji u zemljama Srednje i Istočne Evrope", kaže u razgovoru za "Vreme" politikolog Dijana Vukomanović. "Čitavih deset godina posle pada komunizma oni su i dalje kontinuirano na vlasti i prilično čvrsto kontrolišu sve njene poluge. Istovremeno, socijalisti imaju i razloga da budu zabrinuti. Iako su najjača stranka u regionu, izopšteni su sa evropske političke scene, a sprema se izgleda i širi pokušaj izopštavanja ovdašnje vladajuće strukture, čak i iz UN-a. Socijalistima se mora priznati i to da su dosad uglavnom vešto pronalazili puteve izlaska iz krize, jer to uvek prvenstveno zavisi od domaćih političkih okolnosti, a manje od spoljnih faktora. U ovih deset godina pokazali su i da su veoma uspešni kada je reč o ideološkim transformacijama. Gotovo preko noći su se menjali i od tvrdokornih komunista pretvarali u reformisane socijaldemokrate, od lokalpatriota okretali se ka mondijalistima. Kada je trebalo, sarađivali su s Amerikancima, da bi se potom okrenuli prema Rusima i Kinezima", kaže mr Vukomanović.

BILO JE I PROTIVKANDIDATA: Osnivački kongres ove stranke bio je ujedno i jedini na kome je neprikosnoveni lider SPS-a Slobodan Milošević imao protivkandidata za predsednički funkciju. Bila je to danas već pomalo zaboravljena Radmila Anđelković, koja je dobila 60 glasova, nasuprot Miloševićevih 1228. Neki od onih što su kasnije otišli (ili otpali) iz SPS-a kažu kako je unutarpartijski život na tim počecima, u odnosu na ono što se u ovoj partiji zbiva danas, bio gotovo uzor demokratije. Kritika je bila dozvoljena, nije se doduše preterivalo, ali se pogotovo na zatvorenim sastancima moglo reći puno toga. U jednom kratkom periodu na čelu stranke bio je i dr Borisav Jović, pošto Slobodan Milošević po Ustavu, kao predsednik Srbije, nije mogao da obavlja i funkciju šefa SPS-a. U julu 1992. Milošević je, govoreći na nekom skupu u Leskovcu, prilično oštro kritikovao rad sopstvene stranke. Već sutradan je dr Jović u izjavi za javnost odgovorio na kritike rekavši da "nisu dovoljno određene", da su nedovoljno argumentovane i neodmerene. Primetio je takođe da takve javne ocene izrečene bez prethodne demokratske rasprave mogu naneti štetu SPS-u i samom Miloševiću, "u vreme kada nam je to najmanje potrebno". Da sve bude još zanimljivije, Borisav Jović je posle ove izjave još neko vreme ostao na mestu "prvog čoveka" socijalista, a iz stranke je izbačen sasvim drugim povodom, nekoliko godina kasnije, kao jedan od onih koji nije voleo JUL. Od odlaska Jovića iz stranke SPS nikada više nije imao čoveka broj dva (neki kažu da je i odstranjen jer je pokušao da bude broj dva). Dakle, Slobodan Milošević, pa niko, niko, niko, i onda dolaze na red šainovići, gajevićke, minići, matkovići...

Pre deset godina osnivački kongres otvorio je inače najmlađi član organizacionog odbora, inženjer iz Kladova Goran Trivan. Ovaj uzorni omladinac danas je član rukovodstva JUL-a, baš kao i profesor Vladimir Štambuk, nekada jedan od prvih ideologa i osnivača SPS-a. Vlasnik SPS knjižice bio je nekada i dr Milovan Bojić, kao i mnogi drugi istaknuti kadrovci koji su kasnije procenili kako im stranka Slobodana Miloševića ne izgleda dovoljno levo orijentisana, pa su se okrenuli partiji njegove supruge. Iako mnogi i danas misle da je sve to što se zbiva na levici čisto porodičan "dil", i kako se kadar planski raspoređuje levo i levlje, izgleda da nisu baš sasvim u pravu. Jedan socijalista je svojevremeno priznao potpisniku ovog teksta kako su svog istaknutog člana hteli da kandiduju za važnu gradsku funkciju, i sutradan iz novina saznali da je čovek postao član najužeg rukovodstva JUL-a. Bilo je, doduše, i suprotnih slučajeva – jedan od danas veoma uticajnih julovaca bio je gotovo pred kaznom u SPS-u, pa je brže-bolje promenio stranku. I eno ga skoro svake večeri na RTS-u. Još komičnije je svojevremeno delovao onaj ministar koji novinarima nije umeo da kaže ko ga je kandidovao za funkciju i šta mu je baza – JUL ili SPS. Svoju i novinarsku dilemu razrešio je rečima: "Recimo da sam član JUL-a."

JULSKI KAMEN O VRATU: U proteklih deset godina JUL je postao i najveća enigma za same socijaliste. Mnogi od njih misle i kamen o vratu koji ih vuče nadole. Jedan od najistaknutijih SPS-otpadnika, danas predsednik Demokratske alternative Nebojša Čović, tvrdio je svojevremeno kako je JUL "najveći eksponent zloupotrebe prvobitne ideje socijalista". Kao partija ekstremne levice JUL, po Čoviću, lako pronalazi zajednički jezik sa Šešeljem, gura SPS u sendvič poziciju i svodi na glasačku mašinu ostalih u vladajućoj koaliciji. Nebojša Čović svakako nije jedini koji smatra da je, radi mira u kući, Slobodan Milošević formiranjem JUL-a napravio nemir u sopstvenoj partiji. Ogromna većina socijalista privatno misli da je formiranje JUL-a i kačenje ove stranke za SPS Miloševićev samoubilački potez. Malo njih je spremno da o tome javno progovori i radije pristaje na tezu – mi smo bez Slobodana ništa, i zato ga je bolje podržati čak i kada očigledno nije u pravu.

Već pominjani dr Borisav Jović tvrdio je pre dve godine u jednom intervjuu da SPS propada zbog JUL-a. Formiranje ove stranke bila je istorijska greška, primetio je dr Jović, zatim dodao: "Neka se gospođa Marković kandiduje za predsednika republike ili narodnog poslanika da proveri ima li ugled u narodu. Kad dobije na izborima, ja ću da joj čestitam, i to da poštujem. To je suština stvari. Ne možeš ti tuđe glasove da pripisuješ sebi. Mislim da Milošević još uvek nije svestan koliko je zbog toga izgubio, koliko je partija izgubila."

Kada je JUL formiran, bilo je onih koji su pomislili da Milošević preko stranke svoje supruge pokušava da okupira čitav levi politički prostor i tako na vreme spreči pojavu jedne jake stranke socijaldemokratske orijentacije. Među teoretičarima je bilo i onih koji su smatrali da je pojava JUL-a bila zapravo "dekontaminirajuća", da se pojavio u trenutku kada je politički teren trebalo čistiti od debelih naslaga nacionalizma, ostalih iza prethodne politike SPS-a. JUL se, naime, pojavio u trenutku kada je Milošević prestao da gleda u mape srpskih zemalja i kada je trebalo pripremati teren za Dejton. Danas bi se ponajpre moglo reći da JUL za SPS obavlja funkciju "sunđera", stranke koja u sebe upija sve nezadovoljstvo i otrovne žaoke namenjene vlastima. I predlog da Milošević bude proglašen za narodnog heroja i predlog antiterorističkog zakona stigli su iz JUL-a, a gotovo egzaktno bi se moglo dokazati da obe inicijative rade protiv samog Miloševića i uopšte koalicije na vlasti.

Na samom početku, kada su socijalisti još bili sami, dakle na njihovom osnivačkom kongresu, Slobodan Milošević je kao novoizabrani predsednik stranke utvrdio da je pred nama vreme levice, i poručio kako je "SPS brana desnici koja je aktivna u propagiranju krajnje destruktivnih političkih usmerenja". Mnogo godina kasnije, u trenutku kada su radikali već naveliko postali koalicioni partneri SPS-a i JUL-a, dr Mirjana Marković će na Prvom kongresu Jugoslovenske levice izvršiti "reviziju" nekadašnjih političkih pogleda svog supruga. "Levica ne treba da bude u sukobu s desnicom, niti da s njom vodi jalove ratove", rekla je dr Marković zalažući se ujedno i za to da desnicu zapravo treba "nadmudriti" i "prevesti na svoju stranu".

Ko je koga u međuvremnu nadmudrio i ko je preveslao na čiju stranu, dalo bi se nadugačko i naširoko dokazivati. Govoreći o budućnosti SPS-a, Dijana Vukomanović pre svega pominje ambiciju ove stranke da i u XXI vek uđe kao partija na vlasti, što znači i ambiciju da pobedi na izborima koji slede ove jeseni. Po njenom mišljenju, preduslov za pobedu na izborima je odricanje bar od jednog od sadašnjih koalicionih partnera. "Socijalisti se, ukoliko žele da ostanu na vlasti, moraju odreći bar jednog od svojih dosadašnjih koalicionih partnera – JUL-a ili radikala – i pronaći novog koji će im pomoći da lakše izađu na kraj sa krizom. Njima su potrebni novi partneri jer ultralevičari poput JUL-a, ili balkanski nacionalisti poput radikala, nisu moderni partneri sa kojima se može biti na vlasti i na početku XXI veka. Neuspeh politike SPS-a mora biti pripisan u krivicu ili JUL-u ili radikalima. Možda i jednima i drugima. Socijalisti su, uostalom, do sada uvek pokazivali izvesnu lakoću u odricanju od svojih partnera i uspevali da nastave u nekom drugom smeru. Kampanja za izbore koji slede na jesen veoma brzo će pokazati hoće li i ovog puta odbaciti nekog od svojih koalicionih partnera", kaže za "Vreme" Dijana Vukomanović.

KOGA NEMA: Na koktelu u čast desetogodišnjice osnivanja stranke neće biti mnogih od onih koji su u julu 1990. sedeli u prvim redovima kongresnog Centra "Sava". Mnogi od njih izgubili su svoja mesta jer se nisu dovoljno čvrsto držali na krivinama u koje je SPS često uletao. Nekima od njih je zasmetalo što je od obećane socijaldemokratske orijentacije ostalo veoma malo kada se uletelo u žestoku nacionalnu politiku, drugi se kasnije nisu navikli da brzo izgovore "mir i Dejton nemaju alternativu", trećima srce nije zaigralo na pravoj strani kada se pojavio JUL. A otkad se JUL zaista pojavio, gotovo sva kadrovska napredovanja i posrnuća u SPS-u mogla bi se direktno povezati sa bliskošću prema ovom koalicionom partneru. Napred su mogli samo oni koji su bili bliski sa dr Mirom Marković i njenim kadrovima.

Izuzev Nebojše Čovića, nijedan od partijskih grešnika nije inače pokušao da kasnije formira sopstvenu stranku. Još manje da pokuša da pocepa SPS. Jedan od razloga za tako nešto mogao bi se potražiti i u strahu od osvete moćne stranke koja preko svoje ogromne propagandne mašinerije uvek ima mogućnosti da svakog grešnika pretvori u nešto više i opasnije. U izdajnika, na primer. Ovde bi se svakako morala pomenuti i Miloševićeva vladarska veština – onima koje lišava funkcije Milošević nikada ne ugrožava svakodnevni život, već im najčešće ostavlja nadu da će jednoga dana biti možda vraćeni u politiku, reciklirani i ponovo raspoređeni na neko važno mesto. Mnogima se to i dogodilo i zato u ovoj partiji uvek ima za javnost gotovo spektakularnih kadrovskih postavljenja. Za one unutra sve to i nije tako spektakularno. Ili kako jednom reče jedan socijalista – mi se uvek tri puta krstimo kada nekoga postave na neku funkciju, i samo jednom kada ga smene.

Većina grešnika takođe je svesna da njihova moć obično prestaje ili se drastično smanjuje onog trenutka kada napuste Miloševićevo gravitaciono polje. Od svih onih koji su ispali iz prvih ešalona SPS-a jedino je profesor Mihailo Marković, nekadašnji ideolog stranke, po nekim procenama imao određene "liderske kapacitete". Kroz SPS su svojevremeno prošli i Moma Trajković i Pavić Obradović, koji su sada opozicija vladajućoj partiji. Među onima koji su pre deset godina na osnivačkom kongresu igrali važnu ulogu na proslavi narednih dana neće biti ni Slobodana Jovanovića, nekadašnjeg predsednika beogradskih socijalista. U rubrici "kucamo na vrata zaboravljenih SPS asova" odavno je i Milorad Vučelić, čovek koji je dva puta uspevao da se digne, približi samom vrhu stranke, i onda opet potone. Među onima koji dobro znaju kako je sve izgledalo na početku i koji neće biti pozvani na proslavu partijskog jubileja je i Raka Radović (vidi okvir).

Za koji dan biće, dakle, tačno deset godina otkako je u prvom partijskom programu SPS-a (bio je doduše kratkog veka) zapisana jedna gotovo proročanska rečenica: "Zemlja koja ne zna kud ide, ne zna ni gde će stići." Ispalo je da su deset godina kasnije ovde svi putokazi polomljeni i da niko još ne zna ni kuda idemo, ni gde ćemo stići. Jedino je sigurno da to nikako neće biti Švedska, koju su nam prvo pominjali.

"Keep walking", što bi rekli socijalisti.

Nenad Lj. Stefanović

Izborni rezultati SPS-a

* koalicija SPS-JUL-ND

Dokumentacioni centar "Vreme"

Partija permanentnih čistki

U SPS-u traje permanentna kadrovska obnova. Već na drugom kongresu (24. oktobar 1992) u Izvršni odbor od 24 člana ponovo je izabrano samo njih šest, dok ostalih 14 nije birano ni u Glavni odbor. Na tom kongresu odlučeno je da dužnost predsednika stranke obavlja generalni sekretar (Milomir Minić), a zamenjeni su i svi potpredsednici – za nove su izabrani Borisav Jović, Goran Perčević i Boško Perošević.

I na Trećem kongresu (2/3. mart 1996) nastavljen je rad na kadrovskoj obnovi – izmenjeno je skoro dve trećine Glavnog odbora. Od 153 člana prethodnog GO-a u novom sastavu ostao je samo 51, dok je od 26 članova IO-a ostalo samo njih šest.

Dokumentacioni centar "Vreme"

prethodni sadržaj naredni