Vlada
jedinstvene nemoći
Jenjava
"miting ekonomija"
Simpatična
parola o "pobedonosnoj obnovi" politički je ispucana mnogo pre
eventualnih izbora, jer interesovanje naroda za "građevinske
uspehe" izgleda rapidno opada, pa je trebalo izmisliti nešto novo.
Neko je tada, možda lakomisleno rekao – stara devizna štednja
Prvog
jula svečano je pušten u saobraćaj sistem mostova, vijadukata i tunela
Eresund, sa četiri auto trake i dve železničke pruge, na dva nivoa,
koji je spojio Evropu i Skandinaviju (između Kopenhagena i Malmea), dugačak
ukupno 15.410 metara. Dva dana kasnije, savezni ministar za inostrane
poslove Živadin Jovanović pustio je kod Mijatovca na Moravi u saobraćaj,
kako se sam izrazio, "most između severa i juga, zapada i istoka
Evrope, most između Evrope i Azije" u dužini od 250 metara (koji su
NATO bombarderi porušili prošle godine). Sreten Karić, koji je na ovoj
svečanosti dobio skromnije mesto, zahvalio se samom Slobodanu Miloševiću
što je dobio priliku da sa 300 miliona dinara plati izgradnju spomenutog
mosta.
Kako je sistem Eresund građen
pet godina, a Karić most pet meseci, neka cepidlaka bi mogla izračunati
da je kod Kopenhagena i bez Miloševićevih dalekovidih odluka i Mrkonjićeve
TV energije – postignuta brzina gradnje od preko 250 metara mesečno,
dok se preko Morave kod Mijatovca išlo pet puta, a nešto ranije preko
Dunava dvaput sporije (Most "Boško Perošević") na znatno
jednostavnijim objektima. Ova maliciozna komparativna računica, nije baš
perfektna i potcenjuje napore naših graditelja, koji su časno odradili
svoj posao uprkos "jedinstvu naroda i rukovodstva", koje je
zamenjivalo moćne finansijere, efikasnu tehniku, dobre nadnice i snažnu
prateću industriju.
Kod Mijatovca čak nije
postignuto i ono u čemu smo stalno prednjačili – masovno
manifestovanje, pa je, po zvaničnoj verziji, veličanstvenoj
graditeljskoj pobedi prisustvovalo "više hiljada ljudi". No, činjenica
da je Skandinavaca na ovim julskim mostograditeljskim prigodama bilo nešto
više od Moravaca nije jedini razlog što se stiče utisak da
"ekonomija mitinga" jenjava u Srbiji. U stvari, i druga faza
"obnove i izgradnje" navodno je uspešno završena (a cela
operacija je koštala šest puta manje od trenutnog stanja srpskog
neizmirenog duga Rusiji za gas). Začudo, ova simpatična parola o
"pobedonosnoj obnovi" politički je ispucana mnogo pre
eventualnih izbora, jer interesovanje naroda za "građevinske
uspehe" izgleda rapidno opada, pa je trebalo izmisliti nešto novo.
Neko je tada, možda lakomisleno rekao – stara devizna štednja.
AVRAMOVI
ZLATNICI: Mnogo više
ljudi nego na "mitinzima obnove" sada počinje da se okuplja po
poslovnim bankama i da se gorko podsmeva nemoći Bulatovićeve vlade i
Vlatkovićeve centralne banke da ispune tu olako obećanu isplatu
"stare devizne štednje" u devizama. Posle prethodnog
"rasterećenja" ovog državnog duga prema građanstvu preko
dinarske isplate zakonske obaveze o ovogodišnjem vraćanju po 150 nemačkih
maraka držaocima stare devizne štednje, tokom koje je u dinarima isplaćeno
oko 20 miliona nemačkih maraka po "stimulativnom deviznom
kursu" (408 miliona dinara), od ukupne ovogodišnje tranše od 185
miliona maraka očekivao se nekakav bučan start i deviznih isplata od 1.
jula. U stvari, očekivalo se da će država reskirati nešto od svojih
tankih deviznih rezervi da bi bar nekoliko dana (dok državna propaganda
ne odradi svoj posao) delila devize na bankarskim šalterima i tako pokušala
da vrati deo svog i bankarskog kredibiliteta kod građanstva. No akcija
je, na opšte iznenađenje, zapela na samom početku, pošto je jak
bankarski lobi odbio da deli "svoje devize" (navodno devize
svojih privrednih klijenata, a u suštini svoj "anonimni devizni
kapital"). To jest, zakonska obaveza o deobi 150 maraka po glavi
svakog štediše zvanično je dobila prioritet kod onih koji imaju depozit
manji od 50 nemačkih maraka – što je novi doprinos teorijskoj
aritmetici i što predstavlja novu ciničnu dosetku takozvanog
"balkanskog državnog humora".
Neke od poslovnih banaka,
na primer Beogradska banka, umesto deviza, od guvernera Vlatkovića su za
isplatu deviznih obaveza dobile nekad iskovane "Avramovićeve
zlatnike" od osam grama (država smatra da oni vrede 150 maraka po
komadu, a zlatari misle drugačije). Da podsetimo, nekadašnji guverner
Dragoslav Avramović, ne znajući kako da otkupi pšenicu 1995. godine a
da ne doda gas inflaciji, setio se da seljacima ponudi zlatnike, računajući
da tako, aktiviranjem državnih zlatnih rezervi, dođe do hleba a ne poveća
novčanu masu (pošto se zlato kod seljaka obično tezauriše i ne baca u
promet). Vlatković se sada setio tih nepodeljenih zlatnika, i rešio da
ponovi isti trik, uprkos više puta pokazanoj "gadljivosti" režima
prema zaslugama i idejama profesora Avramovića.
Možda je taj trik imao
izgleda na uspeh sa seljacima, ali sa deviznim štedišama stvar nije
ista, pošto je u većini reč o ljudima kojima su ta sredstva potrebna za
puko preživljavanje. To jednostavno znači da će zlato krenuti u promet
i da će biti, uz jedno ili drugo posredovanje, što znači uz veliki
diskont, "razmenjivano" za pastu za zube ili piletinu. VELIKI NERED: Makroekonomisti bi rekli – i taj zlatni novac počeće
da juri nedovoljan društveni proizvod i tanke robne fondove – pa eto
opet inflacionog pritiska. Uostalom, ispod poklopca politike apsolutno
zamrznutih cena, kažu poslednji podaci, već se sakupila ovogodišnja
inflaciona stopa od preko 60 odsto – mada je "planirana"
godina bez inflacije.
Stvari upućuju na još
crnje slutnje, pošto se nameće utisak velikog elemenatrnog nereda u
celom državnom i paradržavnom privrednom sektoru. Na ovaj utisak navodi
okolnost da do 1. jula ove godine polovina od preko 7000 državnih i društvenih
preduzeća nije ispunila obavezu po zakonima o preduzećima (1995) i o
svojinskoj transformaciji (1996) da zvanično procene svoj kapital i svoj
pravni status na neki način prilagode nominalnom tržišnom sistemu. Već
i sama činjenica da, ni posle četiri godine i četiri puta odlaganog
zakonskog roka, oko 3500 "podobnih direktora" nije osetilo
potrebu da bar sredi imovinu svojih preduzeća mnogo govori o bezvoljnosti
ove tehnostrukture da potera uvođenje bilo kakvih čistih računa i o
pogubnim posledicama nepokazane političke volje vrha vlasti da se ovde
bilo šta menja.
Naime, prema poslednjim
podacima srpskog Ministarstva za vlasničku transformaciju, od pre
nekoliko dana, manje od 3000 društvenih preduzeća zatražilo je
odobrenje procene kapitala, a manje od 2000 je takvu službenu
verifikaciju kapitala i dobilo (navodno je još preko hiljadu firmi
poslalo neki papir Direkciji za procenu vrednosti kapitala – da bi se
poslednjeg dana kako-tako ubacilo u zakonsku proceduru i izbeglo novčane
kazne). Da stvar bide još gora, od svih firmi koje su dosad procenile
svoju imovinu tek je svako peto krenulo u zakonski proces privatizacije. A
od manje od 400 preduzeća koja se po zakonu zasad privatizuju, četiri
godine posle navodne Miloševićeve svojinske reforme – samo 17 firmi je
završilo privatizaciju (drugi krug). Nazdravlje.
Čak i među onih 75
velikih preduzeća koje je Vlada Srbije označila kao firme koje se ne
mogu privatizovati bez njene saglasnosti – ima 32 preduzeća koja se
nisu potrudila da bar utvrde kojim kapitalom raspolažu, a u privatizaciju
nije po zakonu krenulo nijedno. Eto, to je rezultat nekadašnje Miloševićeve
"godine reformi" (beše li to 1996. godina?).
Takvu ekonomiju Evropska
unija sada pokušava da pojačano trgovinski "selektivno sankcioniše",
sa generalnom "crnom listom" i "belom listom" od 190
firmi. Letimičan pogled na "belu listu", to jest listu
jugoslovenskih preduzeća koja su ispunila evropski formular i u njemu
izjavila da ne rade uz pomoć Miloševića i njegove države i da mogu
svoja sredstva sačuvati od njega i njegove države (sic), upućuje na
zaključak o "radnji sa mešovitom robom". Tu se, rame uz rame,
nalaze predstavništva stranih firmi (samoukidanje sankcija), zatim
pojedine nevladine organizacije, te niz privatnih preduzeća različite
provenijencije. Jedan novosadski preduzetnik čak kaže da na tom spisku
ima nekih trgovaca koji svoj poslovni uspeh duguju Udbi, što u ovoj celoj
ludoj stvari jedino deluje logično. No – evropske nove mere, na kojima
se toliko dugo temeljno i stručno radilo, da bi se na kraju sve moglo
obesiti mačku o rep, utoliko su značajne što pokazuju da je mešanje
politike u privredu podjednako glupo na svim planetarnim razinama.
Dimitrije
Boarov
