Antiteroristička kampanja
Sumnjivo lice – Srbija
Da li je režim već samim predlogom antiterorističkog
zakona "skinuo masku", otkrio staljinističko lice, ili se samo
ulagivao policiji? Da li je demonstrirao svoju snagu ili svoju slabost
U
prošli petak (30. juna) predlog zakona protiv terorizma vraćen je
saveznoj vladi na doradu. Iz tog povlačenja zakona prva je pokušala da
profitira Srpska radikalna stranka, koja je dan pre skupštinskog
zasedanja saopštila da njeni poslanici neće glasati za taj zakon dok on
ne bude usaglašen s pravnim sistemom. Takođe dan pre skupštinskog
zasedanja, u četvrtak, po medijima se još vrtela odbrana tog zakona
radikalskog saveznog ministra pravde, a ministar za unutrašnje poslove
Srbije i član Glavnog odbora SPS-a Vlajko Stojiljković optužio je
zapadne sile da direktno finansiraju i organizuju terorizam, koji bi,
prema njegovim rečima, trebalo da se "sprovede preko terorističko-fašističke
organizacije Otpor i nevladinih organizacija koje su, u stvari, obaveštajne
agenture zapada". I iz izjave saveznog ministra Gorana Matića ruskim
medijima moglo se takođe zaključiti da ovaj zakon ima za cilj da osujeti
pokret Otpor. Živko Šoklovački, poslanik JUL-a, izjavljuje u toku skupštinskog
zasedanja da je "jedini cilj zakona borba protiv terorizma, te nije
anticivilizacijski taj zakon za borbu protiv terorizma, već
terorizam". Potpredsednik savezne vlade, inače profesor prava Vladan
Kutlešić, tog dana je samo izjavio da je zakon povučen radi poboljšanja.
"Promena se jaka desila kod Mare, gleda s pažnjom đaka u knjigama šare..."
Otkud to? Da li je nestalo harmonije u vladajućoj koaliciji, kako je to konstatovao dr Vladan Batić? Politikolog Dušan Pavlović, saradnik Instituta za evropske studije, kratko kaže: "Ta ljubav neće pući!" On smatra da ne postoji koncepcijska osnova sukoba – ona bi postojala ako bi Šešelj procenio da raskidom koalicije sa Slobodanom Miloševićem može da profitira, kao što je '93. ili ’99. nakon sukoba s NATO-om mislio da može da optuži Slobodana Miloševića za nacionalnu izdaju. Šešelj je od toga odustao. Ovo što se sada desilo nije ta vrsta svađe ili prepirke, već pijačna trgovina.
KOMPLIKACIJE: Nešto drugo je njima "zapelo za granu", možda uviđanje da jedna politička kampanja ipak ne daje željeni rezultat.
Požarevački slučaj (sistematsko maltretiranje i zastrašivanje jednog člana Otpora koje se završilo teškim prebijanjem trojice ljudi) klizi ka režimskom fijasku i sudskoj bruci. Taj slučaj tako mnogo liči na ovaj "povučeni zakon", možda je zakon pravljen prema "požarevačkom slučaju". Posle uputstva republičkog javnog tužioca nekako je prošle nedelje spakovana optužnica protiv jednog člana Otpora (Momčila Veljkovića) za ubistvo u pokušaju, mada je kolegijum požarevačkog Okružnog tužilaštva pre toga odlučio da se svi učesnici tuče od 2. maja u požarevačkom kafiću "Pasaž" optuže samo – za učešće u tuči. Onda je i tu nastao galimatijas – još četiri lica (po dva sa svake strane) optužena su za učestvovanje u tuči, dok su tužioci odustali od krivičnog gonjenja još tri lica, za koje se u javnosti pretpostavlja da uživaju visoku privatnu zaštitu, a koje će porodice prebijenih članova Otpora goniti po privatnoj tužbi. Zbog ovog slučaja doskorašnji okružni javni tužilac Jovan Stanojević, bivši zamenik predsednika Opštinskog suda u Požarevcu Đorđe Janković i sudija Opštinskog suda Goran Petrović napustili su pravosudne funkcije i otišli u advokate.
Ni novosadski slučaj nije prošao bez komplikacija – advokati Odbora za zaštitu prava čoveka Advokatske komore Vojvodine najavljuju tužbu protiv MUP-a Srbije zbog saopštenja novosadske policije od 15. maja da je za aktivistima Otpora Stankom Lazentićem i Milošem Gagićem raspisana poternica u cilju "rasvetljavanja okolnosti pod kojima je izvršen atentat na predsednika Izvršnog veća Vojvodine Boška Peroševića". Predsednik ovog odbora Vladimir Horovic izjavljuje novinama da ima uverenja opštinskih sudova u Novom Sadu i Bačkoj Palanci da se protiv Lazentića i Gagića ne vodi istraga, te da protiv njih nije podignuta optužnica. To znači da dva slučaja na kojima je konstruisana čitava kampanja nisu potvrdila režimske konstrukcije.
KAMPANJA: Priču o Otporu i "fašizmu" prvi su još proletos započeli radikali, kao što su i zimus, dva dana pre kongresa SPS-a, "ukrali" tezu Slobodana Miloševića o nepostojećoj, "janičarskoj" opoziciji. Od početka maja i požarevačkog slučaja temu "terorizma" su preuzeli julovci. Posle ubistva predsednika vojvođanske vlade Boška Peroševića temu je u maju ponovo dohvatio i SPS, a optužbe za "terorizam" ili "fašizam" kačene su gotovo svim političkim aktivistima u Srbiji. U međuvremenu, i pored vesti o privođenjima, saslušavanjima, pa i vesti o bočnim ucenjivanjima rođaka članova Otpora, popularnost dotad malo poznatog pokreta je porasla. Otpor je najavio tužbu protiv saveznog ministra pravde zbog toga što je ovaj tom pokretu prilepio kvalifikaciju "fašistička organizacija". Takođe, javnosti do sada nije predočen nijedan uverljiv dokaz da je tako opsežna akcija kao što je sistematsko privođenje preko osam stotina članova Otpora, mladih i vrlo starih, uz otvaranje kriminalnih dosijea – dala ikakav rezultat iole važan za opštu bezbednost. U aprilu i maju bar u dva slučaja (Požarevac i Beograd) identifikovane su, jedna je i snimljena TV kamerom, grupe koje su batinale aktiviste Otpora, ali protiv njih nije ništa preduzeto. U opozicionim redovima sumnjaju da je u bar jednoj režimskoj partiji mladim aktivistima s visoke funkcije poručeno da budu spremni – da se biju.
SPECIJALNA OVLAŠĆENJA: Politikolog Dušan Pavlović, saradnik Instituta za evropske studije, kaže da na ovaj zakon može da se gleda – kao legalizacija postojeće prakse. Advokat Srđan Radovanović smatra da je ovaj zakon predložen da bi se proširila ovlašćenja policije i da bi se policijska ovlašćenja dala i građanima koji nisu policajci. Time se legalizuje stvaranje parapolicijskih formacija koje bi "u dobroj nameri", da bi se "borile protiv terorizma", stvarale – terorističke organizacije. Ovaj cilj nije mogao biti postignut izmenama krivičnog zakona.
I Jovan Buturović ukazuje na to da su tzv. agenti provokatori po ovom predlogu takođe oslobođeni odgovornosti, mada je u krivičnom zakonodavstvu jasno propisano kada ne postoji krivično delo – to je nužna odbrana, stvarna zabluda ili neuračunljivost...
Kritike tog zakona mogle su se čuti iz redova pravnika koji se bave ljudskim pravima (Vojin Dimitrijević, Biljana Kovačević-Vučo), oglasio se i deo stručne javnosti, ali je onaj deo "krivičarske" stručne javnosti, najbliži ovoj materiji, kako kaže jedan advokat, "mudro" ćutao.
Predsednik
Demokratske stranke Srbije Vojislav Koštunica ocenio je da je, "iako
je vlada povukla Predlog zakona protiv terorizma, šteta koja je naneta
samom činjenicom da je neko došao na ideju da takav zakon donese već
isuviše velika da bi se lako mogla otkloniti"... "Mnoga rešenja
predviđena u povučenom predlogu mogla su nastati samo kao plod dijaboličnog
uma i poremećene predstave o većini ljudskih vrednosti i pravnom
sistemu."
Specijalni izvestilac UN-a za ljudska prava Jirži Dinstbir u intervjuu za list "Danas" konstatovao je prošle nedelje da je taj predlog zakona "veoma opasan jer nije usmeren ka borbi protiv terorizma već protiv ljudi koji drugačije misle i koji nisu teroristi". "U Srbiji ima klasičnih primera terorizma poput, recimo, ubistva predsednika vojvođanske administracije, ministra odbrane i poslednjeg neuspelog atentata na Vuka Draškovića, ali to nema nikakve veze sa opozicijom. Dva sata posle ubistva Boška Peroševića u Novom Sadu neki državni mediji su optužili Otpor da je učestvovao u njegovom ubistvu, što je glupost", rekao je Dinstbir. On je dodao da je o tome, tokom nedavne posete Beogradu, razgovarao sa ministrom pravde Srbije Dragoljubom Jankovićem i šefom jugoslovenske diplomatije Živadinom Jovanovićem, i "upozorio ih da je to opasna igra".
Javni interes je da se smanji nasilje u ovoj zemlji. Gotovo osam meseci opozicija koncentriše akciju na paroli "Stop teroru". Od države je traženo da učini nešto kako bi se rasvetlila pozadina mnogih ubistava koja, i zato što su nerazrešena, imaju političke implikacije.
"Osa", "Pauk", ogranci UČK-a u Beogradu, sve te grupe, bez ulaženja u to koliko su krive i ko ih je formirao, lišene su slobode i vodi se krivični postupak protiv njih na osnovu dosad postojećih krivičnih zakona, konstatuje advokat Srđan Radovanović.
S druge strane, do sada nijednim sudski razrešenim slučajem nije dokazano da opozicija ima na duši ijedno ubistvo ljudi iz režima, a s treće strane – režim arogantno uskraćuje odgovore o bar nekoliko drastičnih stradanja ljudi iz opozicije (dva atentata na Draškovića, najavljeno ubistvo Slavka Ćuruvije itd.).
Jedinu "terorističku samoidentifikaciju" nalazimo kod pohapšene grupe "Osa", koja je iz propagandnih razloga tvrdila da stoji iza oktobarskog atentata na Vuka Draškovića. Ta grupa je uhapšena, ali se taj detalj o atentatu na Draškovića sada gotovo i ne pominje. Grupa "Pauk" je pred sudom, ali priča o planiranju atentata na predsednika Republike nekako se izgubila, kao i odgovor na pitanje da li je neko s njima radio, ko ih je primio u vojsku itd... Posle Arkanovog ubistva i posle otmice jednog haškog optuženika otkrivene su grupe izvršilaca, ali tu nema prstiju opozicije, već se u priči pojavljuju neki policajci. Samo je zabeležena prilično diskretna izjava srpskog ministra policije da u ovoj službi ima kriminogenih elemenata. Policija je iz nekih razloga zamenila službene legitimacije.
Mnogo je, međutim, nerazjašnjenih ubistava koja po spoljnim indicijama mirišu na opasnu mešavinu prljavog novca i nečiste politike. Ta ubistva nisu samo zato "politička", ona su "politička" pre svega zbog tvrdoglavog odbijanja režima da "otvori Pandorinu kutiju", da dozvoli parlamentarnu istragu o tom strašnom problemu, da svoje funkcionere podvrgne javnoj kontroli i suoči ih sa ličnom odgovornošću za stanje u vlastitom resoru. Obmana javnosti i samozavaravanje su konstante politike u ovoj osetljivoj oblasti.
Tako je ta stvar klizila ka širenju paranoje i povećanju samovolje, dok je sistematski onemogućavano uspostavljanje bazičnog dogovora o hlađenju atmosfere u kojoj bi se smanjilo nasilje u državi, a povećao nivo opšte sigurnosti.
Advokat Jovan Buturović, koji je ranije bio sudija vojnog suda, procenjuje (Pres klub Medija centra, ponedeljak 3. jul) da bi najnoviji predlog antiterorističkog zakona, ako bi postao zakon, mogao da predstavlja opasnost i za slobode građana i za njihovu pravnu sigurnost – pa i fizičku bezbednost. On kaže da ovaj zakon u stvari unosi haos u oblast materijalnog krivičnog prava, krivičnog procesnog prava, odnosno krivičnog postupka.
U sistem krivičnog postupka uvodi se novi pojam, tzv. preventivno zadržavanje. Po ustavu samo sud može u krivičnom postupku odrediti pritvor, a ovde nema ni na vidiku krivičnog postupka. Po krivičnom zakonu može se odrediti pritvor kada postoji osnovana sumnja, ovde je rečeno da je dovoljno da postoje "osnovi sumnje" – razlika je ogromna. Po članu 10 predloženog pa povučenog zakona ovlašćeni su predsednik saveznog suda i vrhovnog vojnog suda da odrede šta će sud da ceni kao dokaz, a to je praktično prejudiciranje odluke.
Time se, kaže Buturović, čitav sistem dokazivanja u krivičnom postupku ruši... To je, kaže Buturović, narušavanje čitavog sistema krivične odgovornosti, a instituti materijalnog krivičnog prava stvarani su decenijama. Ako se kaže da samo sud može odrediti pritvor, to je načelo stvarano 200 godina. Takav pristup je na kraju protivan i našem ustavu.
Advokat Srđan Radovanović (isti Pres klub) kaže da je donošenje specijalnih zakona – glupost. Treba li da donesemo zakon protiv lopova, pa zakon protiv saobraćajnih kriminalaca... To je parcijalizacija krivičnog zakonodavstva, a od XIX veka imamo kodifikaciju krivičnog prava.
Da li je režim ovim predlogom "skinuo masku", otkrio staljinističko lice, ili se samo ulagivao policiji? Da li je demonstrirao svoju snagu, ili svoju slabost?
Dušan Pavlović kaže da donošenje ovog zakona signalizira paniku vladajućih struktura – režim vidi da je izgubio u narodu podršku koju je imao za vreme bombardovanja ili neposredno pre rata, i hoće da se ta neophodna masa biračkog tela zadrži na nivou na kome je bila pre. O tome govori ne samo taj sporni zakon već povećan nivo nasilja (traje sedam-osam raznih suđenja opozicionim liderima, povećane su mere represije prema studentima, sprečava se održavanje nekih mitinga). Sve to pokazuje koliko je režim svestan toga da gubi podršku i istovremeno govori dokle je režim spreman da ide. Nije loše što su taj zakon povukli, ali oni javnosti moraju da objasne pre svega zašto su takav zakon predložili.
Milan Milošević
