Dve srpske priče s kraja veka
Istovar disidentskog prtljaga
Ove dve knjige – različite baš koliko su različiti
i njihovi getei i njihovi ekermani
– čitane i prikazivane zajedno iliti naporedo, spontano
p(r)okazuju sve (ne)iskorištene mogućnosti, šanse, lutanja i zablude
srpske inteligencije druge polovine XX veka
Dosije
X: Pešić, Vesna (Grocka 19..), sociološkinja, bivša predsednica Građanskog
saveza Srbije, direktorka Centra za antiratnu akciju, osuđivana zbog
organizovanja neprijavljenog javnog skupa;
Dosije Y: Ćosić, Dobrosav – Dobrica (Velika Drenova 1922), književnik,
Otac Nacije u nekoliko mandata, prvi predsednik SRJ, aktivista
neregistrovane terorističke organizacije Otpor, neosuđivan;
Ovako bi, otprilike, moglo da glasi ukrštanje ultradajdžestiranih life
files ovo dvoje goreimenovanih građana u žargonu nekog sudije za
prekršaje; ovo pod uslovom da ih nekada uhvate u nekom zajedničkom
marifetluku (noćno lepljenje plakata?), ali to danas više nije mnogo
verovatno: ovo dvoje ljudi je poslednji put zajednički bacalo
kamenje na sistem još negde sredinom osamdesetih, pre nego što se na
(srpskom) obzorju pojavio namrgođeni Vođa s kabinetskom, levičarskom
varijantom pank-frizure...
Šalu (?) na stranu, ove dve životne priče, po mnogo čemu suštinski
različite, umele su i da se dodirnu i ukrste tokom burnih srpskih društvenih
turbulencija; sada ih je, pak, "spojilo" – u
"tendencioznoj" režiji dolepotpisanog – jedino to što su se
knjige o njihovim životnim pričama gotovo istovremeno pojavile u knjižarama.
Profesorka filozofije te feministička autorica i aktivistica Nadežda Ćetković
sačinila je nekonvencionalni curriculum
vitae Vesne Pešić kroz razgovore s njom (Možeš
ti to, Vesna, možeš, Medijska knjižara Krug, Beograd 2000), dok je
beogradski novinar, publicista i rutinirani književni biograf Radovan
Popović objavio knjigu-hronologiju života & dela Dobrice Ćosića (Vreme
pisca, Narodna knjiga–Alfa, Beograd 2000). Ove dve knjige – različite
baš koliko su različiti i njihovi getei
i njihovi ekermani – čitane i prikazivane zajedno iliti naporedo, u ovom
tekstu tek kao povod, spontano
p(r)okazuju sve (ne)iskorištene mogućnosti, šanse, lutanja i zablude
srpske inteligencije druge polovine XX veka. Ili bar onog njenog dela koji
nije proveo vek pompezno tavoreći u akademskoj splendid
isolation, nego je pokušao da utiče na tok društvenih zbivanja, a i
na dominantan pravac njihovog promišljanja.
VOZ I KLAVIR: "Slučaj
Ćosić" nedvojbeno je jedan od najzahvalnijih za posmatranje ukoliko
tražite paradigmu intelektualnog otpora i intelektualne kolaboracije među
Srbima u ovom veku: čovek je, naime, tokom svog dugog i plodnog veka
stigao da aktivno sarađuje na projektima zaluđivanja Srba dvojicom
autoritarnih, nedemokratskih, "harizmatskih" vladara – Titom i
Miloševićem, dok je negde "između" njih bio (za mnoge) Vođa
Otpora, disidentski patrijarh! U obojicu je verovao, i obojica su ga razočarala,
mada se oni zapravo baš ništa nisu menjali i "kvarili": to se
samo D. Ć. dugo i bolno rastajao od svojih iluzija o njima... Nije to,
bogami, tako malo za jedan život, naročito iz startne pozicije bistrog
pomoravskog seljačeta koje je tek kao odrastao čovek prvi put videlo
voz, pozorišnu predstavu, umetničku sliku i klavir! Ćosićeva je,
naime, politička a potom i spisateljska karijera započela tako što je
zakoračio na gradsku kaldrmu u vojničkim (oslobodilačkim!) čizmama,
kao jedna od bezbroj anonimnih naplavina
na velikom talasu Revolucije; utoliko je njegovo potonje izrastanje u 
jednog
od Kanonskih Pisaca Titoizma – ne zaboravimo: čak je i blagotvorni
otklon od socrealizma bio kanonski,
jer je bio u idealnom skladu s doktrinom Titove nezavisnosti od Moskve!
– savršeno prirodan dijalektički
razvoj elitnog reprezenta jednog "izabranog" naraštaja Novog Čoveka.
Naknadno razočaranje u titoizam, a zatim i otvoreni otklon prema njemu i
odlazak u prinudnu nevidljivost
(što je samo proširilo famu oko njega!) paradigmatični su za vaskoliki
srpski odnos prema Poretku, a naročito za odnos najistaknutijih – ili
tek najvidljivijih – disidentskih grupa iz redova humanističke
inteligencije: bio je to manje otklon prema nedemokratskoj suštini
poretka, a više stvar (ne)lojalne konkurencije, akt nezadovoljstva geografsko-nacionalnom
(pre)raspodelom moći unutar načelno neupitnog Sistema, vajkanje na
sistematsku "zapostavljenost" "srpskog elementa" u
Poretku/društvu (otuda nastrani fetiš "našeg Leke Rankovića").
Ono što, se dakle, uvreženo naziva nacionalizmom
Ćosića i njegovih sličnomišljenika, koji su se od šezdesetih naovamo
nametnuli kao dominantna grupa kritičara Poretka, pre bi se moglo
definisati kao akt dirljive nesposobnosti da se istupi iz kolektivističke
paradigme, i još očiglednije – i beznadnije – apsolutne
nesposobnosti da se, makar za sekund, svet sagleda iz perspektive Drugog.
Otuda nije čudno da se Ćosić iskreno nasekira svaki put kad mu neko spočitne
nacionalizam ili ne daj bože šovinizam: nema kod njega istinske mržnje
ili netrpeljivosti na "nacionalnoj bazi" – njegovi frapantno
izobličeni pogledi i ponekad upravo groteskne zablude potiču od savršenog
("palanačkog", u konstantinovićevskom smislu) odsustva moći
da se, "spoznajnih" razloga radi, "izađe iz Sebe", da
se dosegne stanovita interesna
nezainteresovanost kao preduslov da se zaista misli i da se donose bilo kakvi validni zaključci o bilo čemu.
Odatle ona višedecenijska komično-patetična ćosićevska naricanja o
Srbima kao ekskluzivnim vlasnicima nesreće i o nekakvoj njihovoj posebnoj
istorijskoj tragici: taj čovek prosto ne
zna, i to je sve. Nezamislivo je da se ikada "vinuo" makar
dotle da zamisli da su, na primer, i Mađari kao "nacion" posle
1918. u sličnoj, pa i goroj situaciji od post-Yu Srba, pa nikom ništa.
Zemlja nije prestala da se vrti oko Sunca. Sve bi to, brat bratu, bilo
mnogo smešno da zbog svih tih tlapnji
jedne inferiorne imaginacije – nikako samo Ćosićeve – tokom
devedesetih nisu goreli gradovi i padale glave. Činjenica da Ćosić ne
govori nijedan jezik osim srpskog ovde (mi) se nameće kao ilustrativna:
ne kao važna "po sebi", nego kao svojevrstan simbol:
taj čovek, dobroj volji uprkos, prosto ne poseduje ključ za dešifrovanje
bilo kakve Drugosti. U Popovićevoj knjizi se, doslovno na svakoj
stranici, upravo kroz praćenje Ćosićevih mena-u-predznaku vidi jedan
zastrašujući kontinuitet, i izbija to poražavajuće leksičko-imaginativno
siromaštvo: Ćosić je zarobljen u Mi-poziciji kao u klopci. On ne
propoveda netrpeljivost ili bilo šta slično tome: on je
"nacionalista" jedino usled neotklonjivog nedostatka sposobnosti
da pojmi da se – i kako se – može biti Nešto Drugo.
"SRPSKO PITANJE":
I tu negde dolazimo na teren famozne "odgovornosti"; ako su Ćosić
i društvo za išta zaista krivi – jer, što rekao Staljin, oni ipak
nisu imali divizije – onda su
krivi zato što su svojim disidentstvom, takvim kakvo je bilo, u korenu
uništili potencijalnu verodostojnost antititoističke i antikomunističke
alternative; otuda je Srbija raspad starog sistema dočekala sasvim
nespremna. Oni su se, dakako, zalagali za slobodu reči u vunenim
vremenima (što nikako nije malo, i zato sam alergičan kada ih danas sa
visine nazivaju "lažnim disidentima" oni koji su tada čučali
po foajeima Komiteta ili kukavički Gledali Svoja Posla!), ali je njihova
sposobnost razumevanja i artikulacije Sistema Kao Takvog bila upravo žalosna.
Zato su se iscrpljivali u preganjanju sa sebi sličnim Hrvatima,
Slovencima i Albancima oko "nacionalnog pitanja",
"centralizma" i "separatizma" i sl., gledajući da to
zaogrnu u demokratske forme floskulama poput Dobričine da je "srpsko
pitanje demokratsko pitanje". Srpska stvarnost je pokazala da je to
najveća moguća besmislica jer je upravo teatralno i histerično
"srpsko pitanje" poslužilo kao dragoceni pretekst za
postkomunističku diktaturu. Bez kičeroznog ideološkog konstrukta
"srpskog pitanja" kao najbolje "brane" trulom
liberalizmu, Srbija bi s padom Berlinskog zida bila
"prisiljena" da postane demokratija... Čak su ga i Ćosićevi
slovenački prijatelji, poput Kermaunera, upozoravali na to, ali on baš
ništa nije shvatio, upravo usled spomenutog fascinantnog odsustva smisla
za uživljavanje u Drugo(g). Mora da je za neke bolna ironija sudbine da
su "Ćosićev recept" zapravo ostvarili upravo Slovenci: u
njihovom je slučaju čak i sasvim nesimpatična, "desna",
kvazimetafizička retorika "slovenačke samobitnosti" u konačnici
iskorišćena za izgradnju demokratskog društva – što današnja
Slovenija svakako jeste. S druge strane, Hrvati su tek Tuđmanovim
odlaskom iskoračili iz "titoizma" kao autoritarnog kolektivističkog paternalizma, koji može da usvoji
bilo kakav ideološki predznak. Jer, i Tuđman je izašao iz istog šinjela:
tim ljudima, ljubiteljima prizemljene
metafizike, nezamislivo je da se može iskoračiti iz kruga
"primitivne" (oba)vezanosti zamišljenom Zajednicom Rođenja i
Krvi kao vrednosnom kategorijom, nečim
u šta je i legitimno i moguće emotivno
investirati i što, pride, emanira neku svoju autonomnu etiku.
ČASTAN PORAZ: Životni/intelektualni/politički
put (kojim-se-ređe-ide) Vesne Pešić drugačiji je utoliko što
reprezentuje onaj manjinski stav
u ovdašnjoj "intelektualnoj zajednici", koji se plodotvorno
ukrstio s "ćosićevskom paradigmom" u vreme jednopartijskog režima
na solidarnoj odbrani elementarnih intelektualnih sloboda – i to je taj
"romantični", dragoceni disidentski
prtljag, s kojim se danas imaju pravo izrugivati samo oni koji su ga i
sami odvažno nosili! – a zatim se uz ciku i tresak razišao kada su od patriotske
nadrimetafizike zatočenika kolektivizma počele da se kotrljaju
krvave glave. Ne radi se ovde nipošto o tome da treba "pedagoški"
suprotstaviti Dobru Vesnu Zlom Dobrici – jer, sve su to inače fini
ljudi, što reče Harms – nego o neuporedivo ozbiljnijoj i načelnijoj
stvari: Vesna Pešić, koja je osamdesetih još uvek bila nekako u
"drugom ešelonu" intelektualne alternative, tokom devedesetih
je izrasla u jedan od najautentičnijih glasova otpora upravo onom
kovitlacu ludila i nasilja koji je bio "idejno" pripremljen i
"sondiran" tlapnjama njenih ranijih "slučajnih
partnera" iz disidentskih dana. Grešnici i Otpadnici od totema Radničke
Klase dočepali su se (ne)prilike da in
vivo isprobavaju svoje parateorije o "nacionu", dok je onoj
manjinskoj, u najširem smislu reči liberalnoj
struji protivnika režima preostalo da sačuva iskru razuma i elementarne,
nepretenciozne, "male", "ženske" – ljudskosti. Taj
otpor je nužno nosio antimilitaristički, antitradicionalistički, antimačistički
predznak. On je bio "isuviše" diskretan, urban, atomizovan,
"mek", i otuda – u datim okolnostima – prilično beznadežan.
Ali se nije moglo zamisliti da se u njemu ne učestvuje! Priča Vesne Pešić
utoliko je istorija jednog časnog
poraza (ali bitka još traje...) i u tome se – u časnosti,
ne u porazu! – fundamentalno razlikuje od tužnih priča razbijene i
demoralisane vojske srpskih salonskih
patriota. Otuda je i jezik ove knjige živ, gotovo privatan i nehajan,
a Vesna P. se ne libi da priču o svojim naučnim i političkim
poduhvatima i borbama začini decentnom dozom ličnih uspomena na važne
ljubavi i prijateljstva, i na svoje nesavršenosti i mane o kojima se u
pristojnim kućama ne govori. Jer, (i) to je diskurs slobode; i otuda Ćosićev drveni parafilozofski jezik, pun sudbinskih
pitanja Nade i Strepnje, posle toliko teško pada na stomak. Iskustvo
poraza je, u svakom slučaju, zajedničko: današnja Srbija je prizor
iz najgorih mora i Ćosića i Pešićeve, ma koliko im polazišta mogla
biti različita. Jedini pobednik je, dakle, autoritarni kolektivizam
zaogrnut u neku od "metafizičkih", mesijanskih ideologija
Poslanja – trenutno je to borba Udruženih Imbecila protiv fantazma N.
S. Poretka – jer su mu okasneli
antititoisti s ugrađenom greškom pomogli da preživi. Užas
metafizike, rekao bi Kolakovski. To će nas, vala, sve sahraniti.
Teofil Pančić
