Kosovo
Popravljanje utiska
Razoružavanje UČK-a trebalo je da bude završeno
pred kraj septembra prošle godine, ali posle otkrića bunkera sa velikom
količinom oružja u selu Klečka, sva je prilika da taj posao teško da
će biti potpuno okončan
"U
dva skladišta otkriveno je oružja, municije i eksploziva dovoljno da se
opreme dve pešadijske čete, eliminiše celokupno stanovništvo Prištine
i uništi između 900 i 1000 tenkova", izjavio je u ponedeljak (19.
jun) major KFOR-a Skot Slejten. Predstavljalo je to dobar početak
operacije "Leterman" koju su međunarodne snage na Kosovu
preduzele u pokušaju da zaplene skriveno oružje koga, kako se
pretpostavlja, ima još mnogo u posedu tamošnjih Albanaca. U akciji koja
još traje, kako beleži ovdašnja i strana štampa, otkriveno je 67 tona
municije, 45.000 ručnih bombi, 1100 antitenkovskih i protivpešadijskih
mina i oko 70 kilograma eksploziva.
Nesumnjivo je da ova operacija predstavlja uspeh međunarodnih snaga na
Kosovu. Nesumnjivo je i da otvara pitanja o iskrenosti saradnje sadašnjih
lidera tamošnjih Albanaca, a pređašnjih lidera raspuštenog UČK-a (sa
navodnicima ili bez njih, svejedno). Sva je prilika i da je KFOR ovom
akcijom želeo da koliko-toliko popravi utisak o misiji nakon oštrih
kritika izrečenih na račun jednogodišnjih efekata operacije koju
sprovodi od dolaska na Kosovo.
PRE DVE GODINE: Međutim,
mesto na kome je oružje nađeno – selo Klečka u Dreničkom kraju –
daje povoda i za neka druga razmišljanja. Ovo mesto prvi put je bilo u žiži
javnosti pre dve godine, kada su snage MUP-a Srbije otkrile da se u
planini iznad Drenice u bazi na visoravni nalazi logor za obuku pripadnika
UČK-a. Policija je posle kratke borbe osvojila bazu, pronašla skladišta
oružja i hrane, a posebno je odjeknula vest o "pećima za kreč u
kojima su spaljivani ubijeni Srbi i Albanci neistomišljenici". Klečka
je tako postala neka vrsta simbola stradanja Srba na Kosovu i zločina
koje tamo čini UČK.
U to vreme na Kosovu novinari su pitali predstavnike srpskih vlasti
kako je moguće da se tako velika baza otkrije tek četiri meseca od početka
oružanih sukoba. Reč je o bazi površine nekoliko hektara, kompleksu
zgrada ograđenim visokim zidom, pravoj kasarni sa spavaonicama, prostorom
za smotru i obuku, skladištima za hranu i drugim pomoćnim zgradama, rečju
objektima za koje je trebalo bar godinu dana da budu podignuti. Pitanje je
ostalo bez odgovora.
Slično pitanje moglo bi se sada postaviti predstavnicima KFOR-a.
Naime, upućeni će teško poverovati u "lovačku priču"
britanskog narednika Vejna Tuna koji kaže da je "gledajući kroz
dvogled i tražeći naše vojnike ugledao nešto što je izgledalo kao
ulaz u bunker". Klečka je isuviše poznato mesto, baš kao i čitav
drenički kraj, da bi se poverovalo kako KFOR nije znao da je reč o području
koje je predstavljalo "srce otpora Miloševićevoj vojsci". Malo
je verovatno, baš kao i u slučaju srpske policije, da čitav kompleks
nije videla nijedna od posada helikoptera koji svakodnevno patroliraju nad
Kosovom. Već samo postojanje objekata koji liče na sve drugo osim na
vazdušnu banju ili sanatorijum za lečenje plućnih bolesnika dovoljan je
razlog nekoj od mnogih patrola KFOR-a za rutinski obilazak, ako ne i za
detaljniji pregled.
Biće
da je ipak u pitanju nešto drugo, i zato se valja vratiti u blisku prošlost.
Kada je 21. juna ’99. komandant KFOR-a general Majkl Džekson
postigao sporazum sa predstavnicima UČK – prema kojem je ova
organizacija trebalo da "u roku od sedam dana prestane da nosi oružje
i uniforme izvan strogo određenih sabirnih mesta i preda teško naoružanje,
a za 90 dana bi trebalo potpuno da nestane" – činilo se da je
albanska strana na Kosovu spremna da "učini" međunarodnim
snagama, ako ni zbog čega drugog a ono kao gest zahvalnosti
"saveznicima u zajedničkoj borbi". Stvari, međutim, ni izbliza
nisu išle tako glatko, a pregovori su zapinjali oko sastava i broja ljudi
u "zaštitnom korpusu". Posle dugih pregovora, predstavnici UČK-a
Hašim Tači i Agim Čeku su po izlasku "delovali raspoloženo i sveže,
dok su predstavnici UN-a izgledali iznureno ali zadovoljno što je
postignut pozitivan rezultat" (Vreme; br. 443, 2. jul '99).
PACKE: Iako prema sporazumu
pomenutom na početku teksta članovi UČK-a nisu smeli javno da se
pojavljuju u uniformama sa oznakama ove paravojne formacije, iako je
predstavnicima tada formiranog Kosovskog zaštitnog korpusa bilo
dozvoljeno da zadrže dve hiljade komada oružja, koje bi bilo pod ključem
i kontrolom međunarodne policije na Kosovu, ono što se u međuvremenu dešavalo
– ubistva, bombaški napadi, podmetanja mina, vatreni okršaji i pucnji
na vojnike KFOR-a – više je nego jasno sugerisalo da demilitarizacija UČK-a
do danas nije sprovedena kako je to ugovorom predviđeno, i da je jedan od
najozbiljnijih uzroka loše bezbednosne situacije na Kosovu upravo oružje
koje poseduju tamošnji Albanci i pored činjenice da je u Pokrajini oko
50.000 stranih vojnika.
Od isteka roka za predaju oružja do danas preduzeto je nekoliko opsežnih
akcija pronalaženja teškog i lakog naoružanja. Kosovski Srbi su se
nejednom žalili na postupke vojnika KFOR-a koji su upadali u kuće i
stanove i nimalo nežno pretresali. Akcije spram tamošnjih Albanaca
davale su neke rezultate, ali učestalost teških incidenata uz upotrebu
vatrenog odružja, bombi i mina tokom prošle godine jasno je ukazivala da
je taj posao daleko od okončanja.
Početak operacije "Leterman" po količini zaplenjenog oružja
je najveći uspeh KFOR-a u razoružavnaju bivšeg UČK-a. Tumačio se ovaj
poduhvat kao posipanje KFOR-a pepelom posle packi koje su međunarodna
vojna i civilna misija dobile u većini godišnjih izveštaja o efektima
od dolaska na Kosovo (izuzev onog Bernara Kušnera samog), ili kao čvršći
odnos međunarodnih snaga prema zadacima preuzetim rezolucijom SB UN-a
1244 – sigurno je da će imati znatnog efekta na bezbednost u Pokrajini.
Može, međutim, uticati i na promenu odnosa predstavnika međunarodne
zajednice prema bivšim vođama UČK-a a sada visokim političkim
predstavnicima tamošnjih Albanaca.
Dušan Radulović
