Finale Kupa Korać
Učenik protiv učitelja
Unikaha Božidara Maljkovića protiv Limoža Duška
Ivanovića u takmičenju koje nosi ime legende jugoslovenske i evropske košarke
više je od kurioziteta
Nije
prvi put, ali verovatno jeste poslednji (jer će se Kup Koraća igrati još
samo naredne sezone): dva jugoslovenska trenera na čelu inostranih ekipa
koje igraju finale Kupa Korać. Ne računajući dva čisto jugo-finala
(Lokomotiva Žagreb-OKK Beograd 1972. i Partizan-Bosna 1978), prvenac je
bio 1995. kada je Svetislav Pešić sa Albom iz Berlina slavio protiv
Stefanela iz Milana na čijoj je klupi sedeo Bogdan Boša Tanjević. Sada
su na redu Božidar Maljković sa svojom Unikahom iz Malage i Duško
Ivanović na čelu Limoža. Pored toliko naših trenera širom Evrope i
nije neobično da se dvojica nađu u finalu, ali priča o Boži i Dušku
je ipak drugačija, jer se njihove profesionalne sudbine prepliću već 13
godina. U međuvremenu su postali veliki prijatelji, dve četvoročlane
porodice se medujusobno posećuju jer je razlika u godinama zanemarljiva,
Maljković je rođen 1952, a Ivanović 1957.
Sve je počelo u leto 1987, kada je mladi trener Boža Maljković seo
na klupu još mlađe Jugoplastike koja je na preporuku profesora Ace
Nikolića odlučila da pruži šansu anonimnom Beograđaninu: "Kada
sam snimio stanje u ekipi, zaključio sam da mi fale dva igrača, pametan
plejmejker i iskusan strelac koji će preuzeti odgovornost u najtežim
trenucima. Pleja sam imao u glavi, odlučio sam se za Zorana Sretenovića,
koga sam znao u dušu iz Zvezde. Sa Duškom je bilo teže. Imao je skoro
30 godina, hteo je u Beograd gde mu je supruga Ljiljana studirala
medicinu. Međutim, ni Zvezda ni Partizan nisu ga hteli smatrajući da je
on tipičan igrač za "mali klub". Međutim, htela ga je
Olimpija i davala je više para od nas. Sećam se da smo organizovali
sastanak sa njim u jednom hotelu u Makarskoj, na pregovore su ispred kluba
otišli Zoran Milas i Ante Sabolić, u to vreme prvi ljudi preduzeća
Jugoplastika. Neki đavo mi nije dao mira, seo sam u svoj 'jugo' koji je
profesor Nikolić zvao 'sokoćalo', otišao u Makarsku i za 15 minuta
ubedio Duška da dođe kod nas. Sećam se da je u beogradskim sportskim
novinama u fusnoti pisalo u tri zamrljana reda da je D. Ivanović potpisao
za Jugoplastiku... Tako je sve počelo", seća se Maljković.
Ivanović, sa kojim smo prošle nedelje bili u Limožu na polufinalnom
meču protiv španske Đirone, potvrđuje priču, a o teoriji da je bio
"tipičan igrač za mali klub", kaže: "Ma to su gluposti.
Ja sam verovao u sebe jer prosta logika kaže da ako možeš biti uspešan
strelac u malom timu, gde te svi čuvaju, zašto ne bi mogao u velikom,
gde si uz četvoricu na koje takođe treba motriti ? Problem je bio u tome
što ja svoju budućnost nisam video u košarci. Završio sam prava i počeo
da radim u Podgorici. Trebalo je sve ostaviti i sa skoro 30 godina krenuti
novim putem. Supruga je još studirala u Beogradu, sin Stefan tek se bio
rodio. Na sreću, odlučio sam se da prihvatim poziv iz Splita", kaže
Duško.
Već na kraju prve sezone bio je proglašen za MVP igrača sezone i iz
ruku Dražena Petrovića primio pehar. Jugoplastika je postala prvak
Jugoslavije, a 1989. u Minhenu i prvak Evrope. Kapiten – Duško Ivanović.
Slika se ponovila 1990. u Saragosi. Oba puta žrtva Splićana bila je
Barselona: u Minhenu u polufinalu , u Saragosi u finalu. Put je obojicu
odveo u Španiju, Božu u Barselonu, Duška u obližnju Đironu.
BEZ OKLEVANJA: "Duško je zasluživao mnogo veći klub, ali
već je imao skoro 33 godine i to je bila ozbiljna prepreka. Niko nije
znao da je Duško takav radnik i profesionalac da mu godine nisu nikakav
problem. I danas, posle svih velikih klubova i igrača koje sam trenirao,
mogu reći da je Duško bio najveći radnik, čak veći i od Zorana Savića,
koji je poznat po ogromnoj volji i po tome da nameće ritam ostalima. Uopšte,
cela ta generacija velike Jugoplastike odlikovala se fantastičnim radom i
požrtvovanjem, i to mi je kasnije smetalo jer nigde nisam mogao da nađem
sličan pristup, stalno mi se vraćala slika te neponovljive ekipe",
seća se Maljković.
Maljković je u januaru 1992. otišao u Limož, a Duško je, po isteku
dvogodišnjeg ugovora sa Đironom, ostao bez angažmana. Kada se u Limožu
teže povredio Zdovc, Boža nije oklevao da u pomoć pozove Ivanovića.
Iako bez takmičarskog ritma i u 35. godini, Duško je tih mesec i nešto
dana odigrao tako dobro da mu je njegova Đirona odmah ponudila ugovor do
kraja sezone. Limož je te godine osvojio Evropsku ligu u Atini. Đirona
mu je na kraju sezone ponudila ulogu drugog trenera, i Duško je pristao.
Seo je na klupu uz Hoakina Kostu, sa kojim je igrao u Đironi, ali se
ubrzo ispostavilo da Duško zna mnogo više. Kosta se osetio ugroženim
jer su igrači više slušali Duška nego njega, i izdejstvovao je da se
Dušku ne obnovi ugovor. Bez posla i pravih ponuda Ivanović je 1995, sa
skoro 38 godina, prihvatio da u švajcarskom Friburgu bude istovremeno
igrač i trener! Njegov klub izgubio je titulu u petoj utakmici finala
plej-ofa, i to kod kuće: "Jednostavno, nisu mi dali da budem prvak
jer je za sve trenere u Švajcarskoj bilo ponižavajuće da jedan još
aktivni igrač, i to stranac, bude šampion", priseća se Duško.
Sve im je naplatio u tri naredne sezone, tada već samo trener: Friburg
je osvojio tri titule prvaka i dva kupa. Duško je stalno bio trener
godine i nije bilo ničeg logičnijeg od ponude da postane selektor.
Prihvatio se 1997. nezahvalnog posla – svako ko se iole razume u košarku
zna šta je Švajcarska u ovom sportu – i sada je na pragu da napravi
podvig: da odvede Švajcarsku na Evropsko prvenstvo u Turskoj iduće
godine! Pre nego što je ušla u tekuće kvalifikacije, u kojima posle
prvog kruga ima tri pobede i dva poraza, Švajcarska je morala da prođe
pretkvalifikacije. Duško je za odlučujući turnir pozvao u goste Božu
koji je u sezoni 98/99. pauzirao.
"Boža nije radio sa ekipom, ali njegova zapažanja bila su mi
veoma korisna", kaže Ivanović.
Prošlog leta, zahvaljući zajedničkom prijatelju iz Limoža, Duško
je dobio ponudu da sedne na klupu slavnog francuskog kluba. Dugo se razmišljao,
njegova supruga je radila kao lekar u Švajcarskoj, ali izazov je bio
preveliki i Duško je prihvatio.
Sve je išlo dobro dok početkom januara nije izbila velika afera koja
je pretila da ugasi klub. Neke finansijske nepravilnosti u koje je bio
upleten Didie Ros, vlasnik većine akcija kluba i glavni menadžer preko
koga su išli svi ugovori igrača, zapretili su gašenjem kluba ali se
tada desilo nešto sasvim neočekivano: ceo grad se mobilisao, navijači
su skupili 519.035 franaka (ček je simbolično uručen klubu baš na meču
protiv Đirone), igrač i sam Ivanović prihvatili su kresanje ugovora
između 30 i 50 odsto, gradska vlada je takođe priskočila u pomoć – i
klub je spasen. Od izbijanja krize u Ligi je izgubljen samo jedan meč,
Limož je trenutno drugi sa dobrim izgledima da u plej-ofu ugrozi
Vilerban.
"Svi su shvatili da ako klub nestane može biti samo gore. Ja sam
naredio da se na treninzima ne razgovara o situaciji u klubu, naš je
zadatak bio da igramo što bolje i da time doprinesemo stabilizaciji. I
uspeli smo."
ŠANSE
LIMOŽU: Atmosfera je u Limožu zaista fantastična. Ceo grad
živi za klub koji je 1993. pod Maljkovićem bio prvak Evrope i koji u
vitrinama ima i dva kupa Koraća iz duela sa Šibenkom 1982. i 1983. Sada
je ponovo u jednom evro-finalu, i to u najtežem trenutku svoje istorije.
Svejedno, 22. marta biće novi praznik. A na drugoj strani Boža Maljković,
čovek koji je za 3,5 godine napravio niž čuda što niko ne zaboravlja.
Prošle srede, odmah posle mečeva u Limožu i Madridu posle kojih su
finalisti postali Limož i Unikaha, na talasima "Radio France"
Boža i Duško su čestitali jedan drugom a Boža je zaključio:
"Vreme je da razmišljam o penziji, kad sam sa učenicima počeo da
se srećem po raznim finalima..."
Duško priznaje da je od Bože najviše naučio, ali isto tako kaže da
se od svakog trenera može ponešto uzeti. Posebno ističe profesora
Nikolića: "U vreme kada je bio savetnik u Jugoplastici uživao sam
slušajući njegova zapažanja."
Maljković misli da će uskoro uspešni treneri biti još neki igrači
iz njegove "zlatne Jugoplastike": "Izuzimajući Kukoča i
Rađu, koji su napravili karijere u NBA i zaradili puno para pa ih
trenerski posao ne zanima, svi ostali imaju 'žicu'. Siguran sam da će
Sretenović biti sjajan trener, isto tako Perasović, Luka Pavičević, i
Zoran Savić ima puno smisla za taj posao."
Šta će biti u finalu? Maljković kaže da ne voli da sa prijateljima
bude "neprijatelj" ni samo 90 minuta, ali šta je tu je:
"Već smo prevazišli sva očekivanja, Malaga nikada nije bila ni u
četvrtfinalu a kamoli u finalu. Mislim da su šanse 50-50."
Ivanović je "Božina škola", više nego oprezan u izjavama:
"Unikaha je fizički spremnija ekipa, odlično kontroliše ritam koji
joj odgovara i ima Maljkovića na klupi..."
Ako je do naše prognoze, dali bismo bar 10 odsto više šanse Limožu
ali uz mnogo "uslova", pa zato ni trijumf Unikahe, tim pre što
revanš igra kod kuće, ne bi bio nikakvo iznenađenje. U finalu će, na
dve klupe, biti treneri sa ukupno 25 titula. Maljković u Jugoslaviji, Španiji,
Francuskoj i Grčkoj ima pet nacionalnih liga i pet kupova, plus četiri
titule prvaka Evrope i jedan Interkontinentalni kup, dok je Ivanović kao
igrač tri puta bio prvak Jugoslavije, dva puta prvak Evrope, a kao trener
tri puta šampion Švajcarske i dva puta osvajač kupa.
U briljantne biografije jednog od dvojice majstora ući će još jedan
trofej. Ko god da ga osvoji posvetiće ga profesoru Aci Nikoliću.
Vladimir Stanković
