Žene XX veka (8)
Taslima Nasrin
Koja je žena u ovome veku uspela da na
demonstracijama okupi više od 300.000 ljudi i bude razlog organizovanju
višednevnog generalnog štrajka u zemlji? Taslima Nasrin, pesnikinja,
novinar i esejista iz Bangladeša: štrajkove i demonstracije organizovali
su islamski fundamentalisti u njenoj zemlji, sa dva jednostavna osnovna
zahteva – da se Taslima obesi, a njene knjige unište
Ova
relativno mlada žena (rođena 1962) postala je nevoljni simbol odnosa
radikalnog islama prema ženama i jedan od najupečatljivijih primera
polne i verske netrpeljivosti u ovome veku. Protiv nje proglašena je
fatva, presuda koju može sprovesti bilo koji vernik bilo gde, na svoju
slavu i zasluženo mesto u raju za pravoverne. Za razliku od Salmana Ruždija,
čiju je neverovatnu zaštitu plaćala engleska vlada, Taslima Nasrin
mogla se nadati samo pomoći organizacija za ljudska prava i podršci švedske
države, koja joj je ponudila azil, i ne mnogo čemu više. Danas je
Taslima Nasrin još uvek tamo, sem što je 199/89. uspela da uđe u
Bangladeš kako bi ostala sa bolesnom majkom do njene smrti. Srećom,
uspela je i da izađe.
UNIVERZALNO POTKOPAVANJE: Prošle zime slučajno sam bila u društvu
Amerikanca, stručnjaka Svetske banke, koji je godinama radio u Bangladešu.
Društvena večera u centru za humanistiku na jezeru u Severnoj Italiji
pretvorila se u burnu političku debatu kada je jedna žena pomenula ime
Taslime Nasrin. Po mišljenju pomenutog stručnjaka, Taslima Nasrin
potkopava same temelje tradicionalne bangladeške porodice i sistema
vrednosti. Prepoznajemo li formulu? Upotrebljavali su je podjednako katolička,
pravoslavna i druge crkve, totalitarni režimi svih boja i porekla. Drugim
rečima, Taslima Nasrin uopšte nije problem muslimanske nego bilo koje
kulture u kojoj muškarci određuju, kontrolišu i sankcionišu položaj
žena u odsustvu demokratije. Verski aspekt je drugostepen: on služi kao
narativna podloga osnovnom, a to je da je ženski glas skandal. Možda je
skandal ženskoga glasa izrazitiji u siromašnoj, zaostaloj, gladnoj i
verski zaslepljenoj kulturi. Razlike su u stilu, suština ostaje ista.
Taslima Nasrin govori iz socijalnog statusa koji je na indijskom
potkontinentu bio opšte razumljiv, iz obrazovanog srednjeg staleža, iz
bogate i duge tradicije indijskog feminizma. Društvena situacija na
potkontinentu očito je išla nagore, a ne nabolje, poslednjih nekoliko
decenija, i njena pozicija se razume samo kao pretnja kolektivizaciji duha
koja možda može pomoći u velikoj bedi i gladi: ritualna žrtva donosi
bar trenutno smirenje masi. Dimenzije pretnji Taslimi Nasrin valjda se u
toj svetlosti mogu razumeti kao posledica čitavog niza "teških
uvreda" koje je ona bacila u lice "sistemu vrednosti": lečila
je žene; pisala o ženama; primetila je zaostalost, nepravdu, bolest,
bedu, i nije prihvatila rezignaciju kao jedino rešenje; odgovarala je na
optužbe; nije otišla u lokalni zatvor da je tamo tiho i anonimno ubiju;
obratila se svetu i mrskim strancima. Za razliku od spisateljskog kolege
Ruždija, nije se javno izvinila muslimanskim fundamentalistima.
RUŠENJE, BEZ ŠALE: Slučaj Taslime Nasrin nije nimalo
jednostavan, premda tako izgleda. Reč je o sekularnom misliocu koji se
nije, kao Ruždi, "šalio" sa nekim muslimanskim verskim
motivima i mitovima, već o nekome ko naprosto odbija i samu ideju
religije. Ona smatra da su islam i islamski fundamentalisti jedno te isto,
i da svaka religija funkcioniše slično u podjarmljivanju ljudi. Religija
u kojoj je ona odgajana tretira žene kao robove: to je zaključak do
kojeg je mlada Taslima došla kada je konačno, posle godina učenja
napamet Kurana na arapskom, pročitala svetu knjigu i u bengalskom
prevodu. Njeno razmišljanje o tome je jednostavno: vere suviše često uče
ljude da mrze druge; privikavaju ljude na zavisnost od vere i gubljenje
samopoverenja; vere slave siromaštvo i žrtvu i tako štite interese
bogate manjine. Docnije, sa obrazovanjem, našla je u indijskoj
intelektualnoj prošlosti i grupu sa kojom se mogla identifikovati –
materijalističke filozofe poznate kao Lokayata, koji se mogu pratiti sve
do V veka pre naše ere.
Možda
najzanimljivija tačka u njenom razmišljanju jeste da između Istoka i
Zapada nema pravih razlika, ali ima razlika između slepe vere i razuma,
modernosti i antimodernosti. Sva mistifikacija "istočne
mudrosti", koju je uglavnom izmišljao Zapad, dovodi se u sumnju:
Taslima Nasrin je naprosto moderna žena koju moderne žene razumeju, bez
obzira na kulturnu pripadnost. Izuzetna dramatizacija položaja žene
prema veri koju je Taslima Nasrin izvela proizlazi iz jednostavnih stavova
koji odišu svežinom mladog evropskog racionalizma XVIII veka, neopterećeni
diplomatijom, manipulacijom medija, željom za dopadanjem masi, pohlepom.
Misao Taslime Nasrin je "naivna" jer ne upotrebljava strategije
adaptacije i komoditeta, i kao takva je izazvala rezerve, ako ne i strah
nekih zapadnih profesionalnih zaštitnika intelektualaca. Najizazovnije u
njenome razmišljanju jeste pitanje o tipu tolerancije koji se propoveda
danas u SAD: treba li biti tolerantan prema netolerantnima? Treba li poštovati
pravo islamskih fundamentalista-studenata da ne dozvole nastup Taslime
Nasrin na nekom američkom univerzitetu? Nikada ranije nijedan disident
nije bio tako težak svojim zapadnim pomagačima kao Taslima Nasrin. U
Francuskoj, gde je bilo najviše razumevanja za njene sekularne stavove,
morali su angažovati stotine policajaca kada je javno nastupala. U Švedskoj
je čak i njen izlazak da kupi cveće kod suseda, bengalskih iseljenika,
izazvao policijsku pometnju. Taslima Nasrin je zapaljiva jer ne prihvata
kompromise.
"NAIVNA" POBUNA: Primedbe da Taslima Nasrin nije
veliki pisac verovatno su tačne. Ona je lekar po profesiji, pisala je
poeziju u ranim danima i onda otkrila da pisana reč u novinama može značiti
promenu za žene u Bangladešu: prodavane, iskorišćavane, maltretirane u
porodici, fizički kažnjavane, one su imale samo jednu šansu – da se o
njihovim životima govori javno. Upravo to je glavni problem muške premoći
u Bangladešu, koja bi htela da problem ućutka a vlast prikaže kao
razumnu parlamentarnu demokratiju. Onoga trenutka kada se licemerna površina
zagrebe, pokuljaju užas i gnusoba fundamentalizma, opresije, nasilja,
svega što se ne sme pokazivati javnosti. I naravno, onaj koji je to
pokazao mora biti kriv za sama dejstva. Umesto pravednog gneva uvređenih
vernika, pokazuje se zapravo bes onih koji skrivaju istinu. Sve ostalo je
stvar tehnike. U ovome slučaju, formalna optužba za blasfemiju pokriva
pokret za zaustavljanje slobode štampe: listovi u kojima je Taslima
Nasrin objavljivala zatvarani su, urednici napadani i tuženi, knjige
spaljivane, čime su, pretpostavljamo, najbolje zaštižene
"tradicionalne vrednosti".
Taslima Nasrin postavlja ključno pitanje svetskom feminizmu i ženama:
jeste li još u stanju da se otvoreno pobunite? Imate li energije da
govorite bez cenzure? Ili ste sve potrošile na male korake? I odgovor bi
morao biti jasan. Taslima Nasrin, ako ništa drugo, danas predstavlja
najvidljiviju živu ikonu za žene sveta, tačku u kojoj se srežu
minimalni zahtevi duboko društveno potisnutih žena trežeg sveta i
teorija feminizma na Zapadu.
Po nečemu je ova mala žena neobično simpatična – po
tvrdoglavosti. Koliko godina vež nismo videli takvu upornost, takvu
sigurnost da razum mora prevladati, takvo odsustvo strategija, takvu
otpornost na "uspeh"? Njena sposobnost da elektrizira publiku,
da izazove eksploziju u prividnom društvenom miru, da provocira
"mudrace" koji odmah misle na vešala, dragoceni su u savremenom
pokretu žena. Uistinu, bio je Peking, Ujedinjene nacije su sada na strani
žena. U Pekingu je čak nastupala i američka predstavnica Vatikana. Nije
li možda bio krajnji čas da neka žena pokaže kako smo malo preterale u
opštem povlađivanju? Taslima Nasrin, takva kakva je, nepomirljiva i
radikalna, jednostavnog jezika i proste vere u vrednosti razuma, možda že
u narednome veku i milenijumu označiti novi talas ženskog otpora. Naša
bengalska didi ("starija sestra") bez tračka sumnje prilaže u
zalog svoj život, verujuži da je borba protiv svake religije ključna za
napredak i ljudska prava. Feministička teologija i tradicionalna
feministička sekularnost mogle bi se ovde sresti na zajedničkome poslu
određivanja mere i oblika tolerancije prema veri, sa ženom kao jedinicom
mere.
Svetlana Slapšak
